U novoj školi

Iskreno, bojala sam se kako će mi biti u novoj školi... A sve je ispalo mnogo bolje od onog kako sam zamišljala.

Upisala sam Tehničku školu u Knjaževcu, smer arhitektonski tehničar, i uopšte se ne kajem zbog toga. Brzo sam shvatila da je ovo bila prava odluka! Sviđa mi se smer i moje odeljenje (prvi jedan). U odeljenju nas je dvadeset četiri – sedam devojčica i sedamnaest dečaka, i za sada se svi lepo slažemo. Profesori su dobri prema nama, lepo i jasno predaju, trude se da što bolje shvatimo gradivo i ne traže mnogo od nas. Na časovima nam nikada nije dosadno jer svi vole da se šale, svako ima neku svoju osobinu po kojoj je poseban i drugačiji od ostalih. I profesori su takvi, ali naravno, uvek postoji i neko ko je strog.

O školi se priča da je prvo bila rudarsko nadzornička škola, pa bolnica, a sada je škola koja prima svakog učenika koji bi hteo da nauči i sazna obilje novih stvari. U novoj školi je odlično: obnavljamo i proširujemo gradivo iz osnovne škole, a iz stručnih predmeta radimo nešto sasvim novo, nama nepoznato i zanimljivo i zato se trudimo da u tome budemo što bolji. Učenici starijih razreda nas savetuju kako treba da se ponašamo na određenim časovima, a pomažu nam i oko nekih domaćih zadataka. Za sada mi se jedino ne dopada to što se nastava odvija u dve smene, mada... u tome ima i nekih prednosti...

Mislim da nikada neću promeniti mišljenje o svojoj sadašnjoj školi, o profesorima i školskim drugovima. U početku mi je bilo teško da se uklopim u novu sredinu, ali sada osećam da sam deo nje. Srećna sam i zadovoljna tu gde jesam.

__________________________________

U novoj školi

Leto se lagano bliži kraju, sunčevi zraci postaju sve kraći, a noći hladnije. Moje misli o bezbrižnom i lagodnom detinjstvu prekidaju misli o početku predstojeće školske godine. Nova sredina, novi grad, nova škola, novo društvo... Sa zebnjom u srcu razmišljam kako ću se uklopiti u nove okvire tokom nastavka školovanja.

Došao je i dugo očekivani prvi septembar. U školi mi je bilo sve nepoznato – počev od radnog prostora, preko učenika iz odeljenja, do razrednog starešine. Bila sam povučena i ćutljiva sve me pomalo plašilo. Narednih dana usledili su kontakti sa drugovima i drugari cama iz odeljenja i odeljenskim starešinom, koja nam je objasnila sve u vezi sa zanimanjem mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje, koji smo upisali. Saznala sam da u školi postoji i mnoštvo sekcija, što me je prijatno iznenadilo i opredelila sam se za novinarsku. Ubrzo smo počeli i da sređujemo kabinet novinarske sekcije u kome sada spremamo novi broj školskog lista „Ideja". Dani su se lagano nizali jedan za drugim, a ja sam počela da otkrivam sve čari nove sredine. Bez straha sam sklapala nova poznanstva,kako u školi, tako i van nje. Sve što mi je u početku izgledalo nedostižno i zbunjujuće,sada mi je bilo prijemčivije. Shvatila sam da ako redovno budem pohađala nastavu, koja je u ovoj školi aktivno orijentisana (što me je posebno obradovalo i iznenadilo), uz dodatno zalaganje kod kuće, moći ću da postignem uspeh kakav želim.

Prvo polugodište se bliži kraju i ja sam postala sigurna da me je nova sredina lepo prihvatila i da sam se izborila za svoje mesto u njoj.

________________________________

U novoj školi  

Pa na tu temu ima dosta toga reći. Pre nego što sam je upisao slušao sam razne komentare o mojoj budućoj školi, počevši od toga da je najgora škola u mom gradu, da se samo tu upisuju loši učenici. Jednostavno rečeno! Teksas u malom.

Mislim da u tom periodu nisam čuo bar 10% pozitivnih stvari o njoj kao o jednoj obrazovnoj ustanovi što je bilo i jako čudno. Međutim, kada sam krenuo u školu prvi dan je bar nešto izgledao drugačije od onih priča koje sam ranije slušao. Nije bila ni jedna tuča niti bilo šta slično. Ja sam bio malo povučen u sebe jer su mi mnogi govorili da bi takvo ponašanje u takvoj školi bilo najbolje. U odeljenju je bilo veoma malo onih koje poznajem tako da je situacija sa ponašanjem bila ista kao napolju. Imao sam osećaj da i drugi imaju takvo mišljenje jer su svojim ponašanjem govorili isto kao i ja.

U jednom američkom filmu jedan lik je rekao: Gradi ceo svoj život na postavljenim osnovama u srednjoj školi ma kakva ona bila. - Sada već vidim da je to istina. Moja škola možda i nije iz snova, ali ona je polazište za ono čime ću se ja možda baviti jednog dana u grupu ljudi koja će četiri godine odrastati sa mnom.

________________________________

U novoj školi  

Kako sam rastao i prelazio u više razrede počelo mi je sve češće da se postavlja pitanja: Šta ću upisati kad završim osmi razred? Prvo što mi je palo na pamet bilo je to da se upišem u najbližu školu. Pošto sam bio odličan đak nastavnici i drugovi su mi savetovali da upišem medicinsku ili ekonomsku jer su se tu upisivali odlični đaci, a i škola je bila na dobrom glasu. Ali mene nije zanimala medicinska ili ekonomska, već nešto u vezi sa računarima. Najbliža škola koja je imala smer Tehničar računarstva bila je (navesti svoju školu).

Kada sam odlučio da ću se upisati nastavnici su počeli maltene da me odvraćaju od moje odluke. Govorili su mi da je škola u (naziv škole) jedna od najgorih u okolini. Da se u nju upisuju samo najlošiji učenici. Da se u školi za dvesta-trista evra može proći sa 5.00. Onda da se svakog dana u školi dešavaju organizovane tuče, da se čak i celi razredi tuku. Rekli su mi da škola ima i nadimak Teksas. Posle svih ovih priča počeo sam i ja u sebi da se pitam u kakvu se ja to školu upisujem. Ali su mi sve te nedoumice razbili moja braća, koja su mi rekla da te priče nisu istinite i da škola uopšte loša, čak bi se moglo reći da je super. Tako da sam se i ja uprkos tim pričama upisao u moju školu i nisam se pokajao.