Zbogom mojih petnaest godina

Sedeći u klupi sa svojim drugarima, razmisljam o periodu koji nam je preostao da provedemo zajedno i o tome kako će uskoro svako od nas krenuti svojim putem. U meni se bude tužna osećanja dok mislim o tome, vraćaju se uspomene iz dana koje smo proveli skupa.

Naredni dani predstavljaju prekretnicu izmedju detinjstva i doba u kome moramo postati ozbiljniji. Predstoji donošenje važne odluke o upisivanju srednje skole, treba se odluciti za onu koja će nam najviše odgovarati. Prve prave odluke su pred nama i samo ih mi možemo doneti. Sa nekim od drugara iz školskih klupa nastavicu i dalje da delim školske dane, a od nekih cu se morati rastati. Ali i pored tog rastanka držaće nas zajedno svei lepi trenuci koje smo proveli u driženju, smehu, igri... Svako ima svoja interesovanja koja će nas voditi dalje. Period koji ostaje iza nas je jedan od najlepših, najbezbrižnijih, kada smo samo razmišljali o igri i zabavi. Nećemo nikada zaboraviti kako smo odrastali, jedinice i petice, smicalice koje smo smišljali, šale, rodjendanske proslave, velike odmore, svađe i prava prijateljstva.

Imamo navike iz Osnovne skole i njihove promene ćemo teško prihvatiti. Navikli smo na profesore, prostorije, decu iz škole, a čeka nas novo okruženje, novi ljudi i počeći. Moram priznati da imam tremu od svega toga i nije mi svejedno. Ali i srednja škola donosi mnogo toga lepog. U periodu srednjoškolstva sazrevamo, postajemo svoji ljidi. Dolazimo do sklapanja novih prijateljstava, doživljaja, proširivanja znanja, sazrevanja. Pokušavam da zamislim svoje drugare za pet godina, gde će ko biti, kako će izgledati, da li ćemo ostati u kontaktu. Iz tog razmišljanja trgnuo me je zvuk školskog zvona, osmehnuo sam se, mi smo još uvek u svojoj učinici pakujemo stvari u torbe i jurišamo na veliki odmor. Ne treba nas obuzimati seta, naša jaka prijateljstva će opstati i prerasti u jača. Čeka nas samo malo veća odgovornost, treba dobro razmisliti o tome sta želimo da upišemo i žrtvovati malo slobodnog vremena i sve će doći samo. Još jedan prelep period nam predstoji koji je nastavak trenutnog.

________________________________

Zbogom mojih petnaest godina  

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim godinama. Kišne kapi nestaju. Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer uspomena i sećam se. Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah, strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine.

Prolazi život i ostavlja nam samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti. Nekada nismo ni svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla, tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija sudbina.