Zima

Nečujno, tiho kao neki kradljivac, uvukla se zima. Sa sobom je donela mraz i sneg a otkrila tragove i staze. Kao kakva umetnica ili čarobnica šara po prozorima i ukrašava belim ukrasima čitavu prirodu.

Zima je uradila svoje. Sve se za tren promenilo. Sitan jutarnji mraz spalio je već požutelo lišće, a tanak i beo sneg prekrio polja i breg. Lete male bele, kao paperje lake pahulje i gotovo nečujno sleću na krovove kuća i ogolele grane drveća. Sve je nekako tiho i mirno, kao da svi čekaju da vide šta je to ovog puta zimska čarobnica pripremila, kakve sve šare i ukrase. U poljima vlada gotovo savršen mir, sve je pusto i belo, čak se ni ptice ne čuju više, a tek zašumi samo po neka grančica koju mraz stegne jače. Životinja nema, svaka je pronašla na vreme svoje skriveno mesto, vidi se tek po koji trag. Zimsku idilu remeti samo petao i koraci lovaca, dok lagano zamiče za šumu. Kako odmiče dan čuje se po neki zvižduk i lavež pasa. A lovac umoran i promrzao vraća se u selo. Gust dim se krivuda iz odžaka, a ljudi obučeni u svoje duge kapute, retko koračaju snegom. Ptice traže svoja gnezda, a zimski mir prekine samo dečija graja, ali tek sad kada je već odmakao dan. Oni vuku svoje sanke i srećni se spustaju niz breg. Izgleda da se samo oni iskreno raduju zimi. Vesele se, igrajući se na snegu, koji škripi pod njihovim nogama. I tako promrzla ali srećna dečurlija stanu kraj peći, a njen plamen veselo pucketa i greje ozeble prste na njihovim malim dečijim rukama. Željno iščekuju zimske praznike i darove koje oni nose.

Zima pomalo surova i sebična, ima tu snagu i moć da čitavu prirodu za tren promeni, a u isto vreme i darežljiva, darujući deci pregršt zimskih radosti.

Momčilo Tešić - Zimski dan na selu

Sada je naše selo
kao guščje pero belo,
i puši kuća svaka
na lulu svog odžaka.
Ledenice sa crepa,
koje tu mraz izvaja,
neki mališan ruši.
Dovukavši kladu iz gaja,
sused je sekirom cepa:
hoće meso da suši...

Prtinom sanke škripe,
ledi se ljudski dah.
Zacvile ptice u žbunu,
vetar stresa sa lipe
hladni, srebrni prah.

Kad negde puška grune,
u šumi rodi se strah...