Život

Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi.

Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...

________________________________

Život

Naš život je jedna slika predstavljena kroz nit misli, osećanja gde je ljubav duboko utkana u našu srž, gde je lepota nedostižni ideal a mi jedna sekunda u satu. Život je nedostižan, ne može se kupiti i još jedno je retoričko pitanje koje muči čoveka vekovima. Naši postupci određuju ko smo tokom života, i sav trud i napor da budemo večni se ruši kada sekunda prođe i postanemo samo broj. Nema nas više, a iza nas ostaju uspomene koje blede i padaju u zaborav.

Postavlja se pitanje zašto su ljudi humani? Zašto smo dobri? Da li zbog težnje da se odslikamo u očima drugih ljudi ili duhovna lepota koja gori u nama nije dovoljna? Ne može se jasno odrediti. Često ljudi govore da su se vremena promenila, da su ljudi izgubili svoju ljudskost i da mladi imaju iskrivljenu sliku života i morala i da subjektivno gledaju na svet.

Možda se ipak vremena nisu promenila, već samo ljudi. Kada bi čovek radio ono što je njegova dužnost, uprkos posledicama, preprekama, opasnostima i pritiscima ljudska svest, moral i lepota života bi se odslikavala u našoj duši, našoj želji i težnji ka humanosti, jer samo kada je duša čista i isksrena to je najveća humanost koju ljudi mogu da pruže.

Zato je čoveku potrebna katarza. Potrebno mu je da odvoji svoje telo i dušu da se pročisti i fizički i duhovno i da obnovi svoju istinu i svoje delo, i jasnim glasom svoje duše pokaže lepotu svog, života, i pokaže da postoje stvari koje se ne mogu kupiti, i za koje, ma koliko novca imali, čeznemo ako ih nemamo.

Zato je važno da humanost nastane iz naše želje za lepotom i istinom i iz naše spoznaje da cinimo pravu stvar, ne za druge, već za sebe. Ako se svojim delima hvalimo onda to vredi samo u očima drugih ljudi. Ljudi su istinski dobri, kada su istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere i retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole, cene i pomažu drugim ljudima. Čini nam se da smo nepoznati pesnici koji sanjaju slavu i uspeh, a ne slutimo da se sebičnost izdiže iznad ljudske težnje, kreće, razume i oseća i uništava sve oko nas.

Mudri ljudi su govorili da kada za nešto otvorimo oči to obično znači da smo za nešto drugo zatvorili. Često zatvaramo oči za istnu. To je najveći problem čoveka. Često ne vidimo sve jer ne želimo da osetimo bol koja se preliva i obuzima naše biće, deo po deo kida, truje i pravi od nas živu senku koja ogorčeno hoda. Ne smemo biti ogorčeni ljudi jer je svaki čovek je jači od zaborava, mržnje i smrti ako svojim vrlinama i delima pokaže svetu suštinu ljudskog postojanja. Ovde nije važno kako se neko zove, niti kojoj veru pripada već šta je uradio za sebe i za svog života.