Jovan Jovanović Zmaj - Đulići

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin,  ljubav, porodica, deca, sreća - to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prevodio. Ponekad se kaže da je ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću:

Srce mi je lisno drvo,

a pesme ga cvetom rese

jedan pogled, jedan osmeh

uvek koji cvetak strese.

Koji će cvetak

pesma pasti sa pesnikovog lisnog drveta,

zavisi od toga koliko je sazreo i otežao,

koja ga je misao,

osećanje ili trenutak pokrenuo.

Ovaj ciklus karakteriše veliki broj pesama potpuno različitih po formi  obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža pesma ima četiri duzena (strofa od po dvanaest stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama - najčešće strofe su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca. Ova raznovrsnost posledica je složenog spektra osećanja i raspoloženja, od tihog i setnog, do kliktavog raspoloženja.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno - nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne skromnosti; baš zato iz pesama zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena - to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Liirski subjekt će izraziti svoju bezmernu ljubav različitim povodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio pola srca, pola kamen, ali je ona kamen naučila ljubit, goreti (VIII). Ne može a da se ne uplete i ljubav prema domovini, ali samo zato da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

Voleo sam Srpstvo

milo Većma nego sama sebe,

Al' sad mi je stomilije,

Jer u njemu nađoh tebe. (XV)

Draga i njena ljubav imaju takvu snagu da potiskuju noć svojim sjajem:

Mesečina - al' meseca nema;

Moja mila zelen venac snila,

Pak se malo u snu nasmijala,

Od toga se ponovo zasijala. (VII)

Može l' sunce sjati

I u crnoj noći?

Odgovor će dati

Tvoje crne oči. (XXI)

Pesnik nema zlata ali zato ima

pesme biser dragoj oko vrata

saviće se biser oko zlata.

Saviće se triput oko vrata,

što preteče,

nek u nedra teče

što ostane, nek u nedra pane...(XXXIV)

Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše, i čistije pa te s' ne dadu ispevati - njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi, kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa. Želja je prevelika da se nađe baš ime što još ne ču svet. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditirampske pesme - peterce i šesterce. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj su pesmi dobili najbolju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz Đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer moje sunce spava. Nežnost i ljupkost izražena je pre svega oblikom TIJO mesto tiho: oba suglasnika, i J i H, meki su po svojoj prirodi i bezvučni; oblik tiho glasovnom strukturom sugeriše tišinu i odsustvo zvuka; međutim, oblik tijo je ekspresivniji Jer, za razliku od oblika tiho koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dečjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa. A onda se nižu bogate ali spontane metafore: SUNCE, OD BISERA GRANA, SVILEN GLAS. Ove metafore ukazuju na poreklo leksike i motiva - iz narodne lirske pesme.

Đulić XIV (Ljubim li te... il' me sanak vara) donosi promene u sadržini, versifikaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi - da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko-intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri ili više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije - to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima nalazi pitanje i relativan, (mogući) odgovor, dakle osnovni motivi, a u ostalim stihovima su dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te ...il' me sanak vara,

Ljubim li te... il' me duša vara,

Ljubim li te... il' me bezum ganja,

Ljubim li te... il' ljubavi nije.

Ljubim li te... ili mene nema,

Ljubim li te... ili nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja Ljubim li te... naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi, koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego ljubav dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezumlja koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razumevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji - laž, pretvaranje, podmuklost. Ljubim li te...ili mene nema, ili tebe, - nas ni jedno nema - pitanje o postojanju ljubavi je izlišno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje; pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je u činjenici da ima sveta, ima sunca, rose i cveta - ima života a bez ljubavi nema ni života. Prema tome, ono što je rečeno (pretpostavljeno) u četvrtom katrenu - o besovima i prabesovima koji ljubav izmišljaju, ne može biti tačno.

Zmaj je u ovoj pesmi primenio složeniji vid pesničkog kazivanja zašavši u metafizičke prostore snova, sumnji i arhetipskih slika. Kazivanje dinamizuju rastavne rečenice, upitna intonacija, zategnuta suprotstavljenost članova rastavne rečenice inicirane sa tri tačke koje sugerišu zastanak, pauzu, očekivanje. Ujednačenu intonaciju uvodi nesimetrični lirski deseterac (4//6). Ritam i intonaciju uslovljavaju promene strukture prvoga polustiha:

Ljubim li te što te / udalj
- u u u - u /-u
4 2 + 2

Ova pojava dosledno se javlja u prva tri katrena.

Ljubavna pesma - Ova lirska vrsta stara je koliko i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. U tematici, načinu iskazivanja ljubavi i jeziku postoji razlika između parodne ljubavne pesme i ljubavne pesme pisane književnosti. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebio lepota žene), duševna lepota (Srpska (devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastajala u konkretnim životnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Preplitanje motiva, karakteristično za skoro sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim pesmama. Osećanja se iskazuju posredno i diskretno, u slikama, alegorijski. Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene ljubavi. Jezik je jednostavan kao što je jednostavno i kazivanje o ljubavi. Pisana ljubavna pesma izražava ljubavna osećanja neposredno i otvoreno, vrlo subjektivno; u njoj ima snažne čulnosti, burnih osećanja, ljubavne ekstaze. Skala osećanja se kreće od sreće i radosti, preko tuge i bola, do očaja i beznađa. Nema pesnika koji nije pisao ljubavnu poeziju pa bi nabrajanje njihovih imena, makar onih najboljih, popunilo desetine stranica knjige. Mnoge lirske vrste i oblici imaju svoje epohe u kojima se rađaju i razvijaju, u kojima se polako gase i nestaju. Ljubavna pesma je pesma svih vremena - ne samo da ne jenjava, nego nikada i ne zastareva jer su iskazana osećanja bliska svakom čoveku bez obzira na vreme i podneblje.

Đulići Uveoci - U ciklusu Đulići prisutna je heterogenost osećanja i raspoloženja, ne- ujednačenost forme, raznolikost strofe i stiha. Ciklus Đulići uveoci (sadrži ukupno 69 pesama) sasvim je drugačiji: dominiraju dva osećanja - bol i tuga zbog izgubljenih najmilijih. Dok je u prvom ciklusu smirenost osećanja osnovna karakteristika, u drugom su osećanja snažna, duboka, trajna. Ceo ciklus je sadržajno koherentan (čvrst), dominira smrt i raspoloženje koje je ona izazvala; zbog toga je ovo poezija onostranog sveta, metafizička poezija. U formalnom pogledu vlada ujednačenost, skoro jednoličnost: sve su pesme strofične, srednje dužine; katren je preovladavajuća strofa a neznatan je broj pesama ispevanih u drugim strofama. Celovitost, izvesna čvrstina i stabilnost pesama svedoči ne samo o pažljivom radu na njima nego i o činjenici da su dobro odležale i slegle se.

Đulići uveoci imaju uvodnu pesmu (Sve što dalje vreme hiti) - to je pesma o vremenu i njegovom proticanju, o sve većoj ljubavi prema prošlosti u kojoj su samo mrtvi, o slivanju likova onih koji su umrli: Sve to većma, sve to jače/duše njine slivaju se. Iako se svi mrtvi čine neumrli jer žive u prošlosti, lirskom subjektu je sve teže da ih razlikuje: ljuba ili majka, otac ili drug, sestra ili rođena deca. To sada nije više ni individualni bol ili individualna tuga nego opšteljudski bol i opšteljudska tuga. Iz toga spoja prosijava svetlost koja suši suze. Lirskom subjektu je ostalo da isplete venac od tužnog cveća koji će zagrliti sve pokojne. Tužno cveće su njegove pesme bola i tuge, venac je ciklus pesama Đulići uveoci - Ne mogu ga uvis bacit - Pa nek stoji iza sveća Međ Srbima kao pomen MOG života i vašega.

Dva se motiva u ovoj pesmi pridodaju osnovnom motivu tuge i bola - to su motiv pesme i motiv domovine i Srpstva. Zmaj, eto, i u najtežim trenucima, kada je ophrvan tugom i bolom, ne može da zaboravi još jednu svoju veliku ljubav - domovinu. Motiv pesme, i to ovih pesama iz kojih se plete venac Uvelaka, prožima ceo ciklus. Pesma je odušak za tugu, mogućnost opštenja sa mrtvima i večiti spomen koji će o njima i njegovoj tugi kazivati budućim pokoljenjima.

Bolna leži, a nas nada vara (II) izraz je tuge pored odra mrtve drage koju nije mogla da spasi ni nada koja je ostala samo sen praznoga sena. Ostala je jedina mogućnost razgovora o proleću koje je blizu, o sunčanom sjaju i zelenilu gora. To je impuls da se opiše pejzaž po kome su šetali u danima radosti i sreće, a sada, u imaginarnoj šetnji, obilaze se sve lepote i dođe do onog mesta sa koga puca pogled na -

Daljna mesta, njive i poljane;

Levo Dunav, Banat, Bačka mila,

Avala se desno zaplavila,

A podalje ti brežuljci sivi,

To je Bosna - i tu Srbin živi.

Pošto su pomrli svi najdraži, u grudima lirskog subjekta je ogroman ponor koga se užasne i sunce kad u njega zaviri. On je sam u užasno vel'kom svetu, a svakodnevica je prazna - sunce s' diže, zađe, - to se zove dan: njega ne interesuje ništa u toj kosmičkoj usamljenosti. Čini mu se sve se tiša, sve se miri,  - svet je kanda sad još širi. Dok se nekada radovalo prostranstvu sveta, sada to prostranstvo samo uvećava osećaj usamljenosti i pojačava tugu.

Mrtvo nebo, mrtva zemlja (VIII) donosi apsolutno mrtvilo koje se sagledava od kosmičkog prostranstva (mrtvo nebo, mrtva zemlja) do ljudskog bića (mrtvo oko, mrtvo srce) i cveća (mrtvo cveće bez mirisa). Učestalost epiteta MRTAV - deset epiteta u šesnaest stihova - sugeriše opšte mrtvilo, a nizanje epiteta deluje kao neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stihovi Izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu predstavljaju prelom u sagledavanju situacije, sveta i sebe - bol jedino živi, suza pada na mrtvo srce i budi ga - tada iz njega niču pesme mrtvo cveće bez mirisa. To je jedino što živi i što će ostati da živi iz svega mrtvila. Pesma je motiv XVIII đulića (Prevrćući prašne knjige). Reč je o prona đenoj pesmi iz propšosti: u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana. Iz straha da je ne pročita i time ne uveća svoju tugu, on pali hartiju, ali se pesma ne da:

Hartija je izgorela,

Al' ostala slova bela,

Pesma moja nečitana

Još se vidi sa pepela.

Dva đulića su posvećena tugi. Šta je tuga koja dođe (XX) razlikuje dve tuge: jedna dođe, obuzme i obara; druga održava, čak i osmišljava život i čini ga potrebnim i svrhovitim:

To je tuga što te digne,

Pak te u svom krilu njija,

Svaki dan ti srce rani,

A ranu ti još previja!

Što te krepi, ako kloneš,

Što te digne, ako padneš,

Što ti neda da potoneš

Što te čeka da odahneš.

U XXVII đuliću (Tada bogme, svaka rana) lirski subjekt ala se mi volimo, ja i moja tuga. To je tuga koja pravi njeni poljupci prijaju iako su otrovani. Najvažnije je to što -

Moje lane nije smrtno,

Da rastankom preti,

Moja druga, moja tuga

Ne može umreti.

Đulić XLVI (Dok imah sreću punu) ceo, a ima samo dva katrena, posvećen je pesmi, onoj pesmi koju je pevao kada je bio srećan, ali i ovoj koju peva kada je tužan:

Dok imah sreću punu,

Svetu je nisam krio,

U pesme sam je slio:

Primije, svete mio!

Sad bih da padne na me

Celoga sveta tuga,

U sreći sam onako

će uzviknuti:

Oh, društvo u samoći, što

Sad vako tražim druge.

I radost i tuga moraju se podeliti sa drugima; u prvom slučaju da i drugi osete sreću; u drugom slučaju da se delovanje lične tuge ublaži.

Motiv pesme i pevanja, vrlo učestao u ciklusu Uvelaka, ne dozvoljava zatvaranje saznanja u krug bezizlaza; on ukazuje na postojanje i trajanje kroz venac pesama koji sve vas može zagrliti. I pesma o tugi kao drugu koji krepi, diže i pruža predah, otvorena je prema postojanju i trajanju. Iz toga se može zaključiti, da i pored očaja koji se javlja u ovim pesmama, nema pesimizma - tragika daje snagu da se živi, dela i stvara - to je najbolja pažnja i oduženje onima kojih više nema.

__________________________________

Jovan Jovanović Zmaj - Đulići - verzija 2

Jovan Jovanović Zmaj - Đulići - verzija 2 pdf

__________________________________

Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904), spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma: mnogo je pisao, pokretao je i uređivao mnoge književne časopise, učestvovao je u svim vidovima i manifestacijama javnog života - bio je u pravom smislu narodni pesnik. Završio je medicinu i do kraja života radio dva posla: bio je lekar i pesnik. Pisao je lako, pisao je mnogo, različitim povodima i podsticajima, reagovao je ne samo na trenutke intimnog života - ima kod njega izvrsnih pesama, ali ima i slabih, pisanih prigodnim prilikama. Bio je veoma cenjen i voljen kao pesnik, ali bio je i osporavan. Ipak je ostavio poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti: Đuliće, Đuliće uveoce i pesme za decu. To je ono što niko nije osporavao i što će ostati kao trajna vrednost u srpskoj književnosti.

Život je prema ovom pesniku bio veoma okrutan. Oženio se Ružom Ličanin kojoj će posvetiti čitav ciklus pesama pod naslovom Đulići (đul - ruža). Ove pesme opevaju dana porodične sreće i ljubavi, lepotu življenja radost života. Sreća je kratkotrajna: umirala su deca, žena se razbolela, bolest je bila neizlečiva. Sada su nastali dani bola i tuge, nastajali su električni stihovi koji prate porodične nesreće, bolesti i umiranja, bol i patnju. Tako su nastali Đulići uveoci, pesme patnje i trpljenja, ali i očajnih uzdaha. Izgubio je ženu i petoro dece. Ostala mu je samo poezija. Njoj je posvetio život, neprekidno pisao, ogledao se u svim lirskim vrstama: rodoljubive pesme, misaone pesme, političke i satirične pesme, šaljive pesme i pesme za decu.

Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog, latinskog, poljskog i češkog jezika - iz dvanaest stranih književnosti, preko stotinu pesama: Gete, Puškin, Petefi, Hajne, Ljermontov, Igo, Sili Pridom, Tenison - samo nekoliko najpoznatijih imena. Prema mišljenju mnogih znalaca ove oblasti, Zmajevi prevodi su bili izvrsni, ravni originalu, često ga prevazilazeći po umetničkim kvalitetima.

Zmaj je pokretao i uređivao mnoge književničke časopise: Javor, Zmaj (po njemu je dobio nadimak), Staramali, Žiži, Neven - časopis za decu. Mnoge od njih ispunjavao je uglavnom svojim pesmama.

Najznačajnija objavljena dela: Đulići (1864), Đulići uveoci (1882), Pevanija (1882), Snohvatice (1895), Čika - Jova srpskoj deci (1899), Devesilje (1900), Čika - Jova srpskoj omladini (1901).

Jovan Jovanović Zmaj 1883 - 1904 Biografija

Jovan Jovanović Zmaj - Jututunska narodna himna

Jovan Jovanović Zmaj - Materina maza

Jovan Jovanović Zmaj - Pođem, klecnem, idem, zastajavam

Jovan Jovanović Zmaj - Svetli grobovi

Jovan Jovanović Zmaj - Taši taši