Lav Tolstoj - Ana Karenjina - interpretacija

Tema - Preljuba Ane Karenjine

Vreme radnje - 70-tih godina 19. veka

Mesto radnje - Moskva, Petrograd

Likovi - Ana Arkadnjevna Karenjina, Aleksej Aleksanarove Karenjin, Aleksej Kirilovič Vronski, Konstantin Dimitrijevič Levin

Kratki sadržaj - Roman govori istovremeno o dve ljubavne priče. Srećan brak Levina i tragična afera grofa Vronskog i Ane Karenjine. Levin je plemić i zemljoposednik koji je zaljubljen u Kiti, dok je ona zaljubljena u Vronskog. Kada je Levin zaprosio Kiti ona ga je odbila, nadajući se da će Vronski zaprositi nju. Nakon odbijanja Levin napušta Moskvu i odlazi na selo. Na jednom balu Vronski se zaljubljuje u Anu Karenjinu, a Kiti zbog boli i tuge odlazi u inostranstvo na liječenje, gde stvara nova poznanstva i oporavlja se od nesrećne ljubavi. Nakon povratka u Rusiju Levin ponovo prosi Kiti, ali ona ovaj put prihvata. Njihov brak je bio stabilan iako je bilo povremenih neslaganja. Rađa sina Dimitrija.

Levin je nakon venčanja prolazio kroz vrlo teško razdoblje iz kojeg je našao izlaz u veri u Boga. Ana je udata za Alekseja Karenjina. On je državni službenik. Njihov odnosje korektan, ali bez ljubavi. Nakon bala Vronski je otvoreno izrekao svoju ljubav Ani. Ona napušta Moskvu, ali Levin je sledi.

Ana i Levin viđaju se svaki dan i ljudi su počeli širiti glasine. Aleksej uplašen zbog skandala moli Anu da prikrije vezu, ali ga ona i dalje nastavlja viđati. Ostaje u drugom stanju i to saopštava Vronskom pre jedne konjičke trke. Na putu kući Ana priznaje mužu svoju vezu, braneći svoju ljubav. Aleksej želi sačuvati svoj brak, ali ne želi da Ana prima Vronskog u kuću. Prilikom porođaja došlo je do komplikacija i Ana na ivici smrti moli muža za oproštaj.

On oprašta i Ani i Vronskom i prihvata dete. Ana raskida sa mužem, a on joj namerno ne želi dati sina. Ana, Vronski i devojčica odlaze u inostranstvo. Bili su srećni neko vreme, ali Anina čežnja za sinom ih vraća nazad u Moskvu. Ana i Vronski pokušavaju ući u visoko društvo.

Levin je rado viđen, ali Ana doživljava javnu osudu. Povlače se na selo gde vode luksuzan život. Levin insistira da se Ana rastavi od Alekseja, ali on to odbija zbog religioznih načela. Ana sve više kažnjava Vronskog za odvojenost od svoga sina, upada u histerična stanja, a noću uzima morfijum. Na kraju teškog razdoblja baca se pod voz. Nakon toga Vronski se prijavljuje za odlazak u Srbiju u srpsko-turski rat.

Analiza likova - Ana Karenjina - Na početku romana Ana je prelepa i šarmantna, uzorna majka, žena državnog službenika. Svu svoju ljubav usmerila je na svog sina. Sledeći srce Ana ostavlja muža, položaj, ugled i sina. Ona je želela dobiti samo što je htela već i više od toga. Optužuje Vronskog za najveći moralni prekršaj – kršenje majčinske dužnosi. Postaje opsednuta vronskovoj neveri i gubi ljubav. Na kraju shvata da je ljubav prolazna i odlučuje sve prekinuti. Bacanjem pod voz Ana prekida svoj život i ostavlja svoje ljubljene u velikoj tuzi.

Aleksej Vronski - Pružao je svu svoju ljubav i potporu Ani, čak se zbog nje i odrekao vojničke karijere pre odlaska u Italiju. Bio je žrtva, podneo je gorčinu poraza. Njegova najveća krivica je u tome što je obećao ono što niko ne može ostvariti – da će čaura ljubavnog zanosa trajati večno.

O delu - Ana Karenjina je jedan od Tolstojevih najlepših romana, opisuje društvenu i ličnu psihologiju toga doba. Radnja se vrti oko dve ljubavi – jedne srećne (Levin i Kiti) i jedne nesuđene (Ana i Vronski), koje su ustvari gotovo dve radnje svaka za sebe. Osnivni motiv i radnja, Anina preljuba, isprepletena je mnogim scenama, koje su gotovo samostalne novele. Teme su uglavnom porodica, ljubav i moral, problemi vezani za brak.

Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Analiza dela - Ana Karenjina je žena visokog državnog službenika Alekseja Karenjina. Njihov odnos je korektan, ali bez emocija. Roman počinje Aninim dolaskom u dom Stive Oblonskog, Aninog brata. Stivina žena Doli je baš saznala da ju muž vara, te to izaziva razdor u porodici. Ana uskače kao diplomata i uspeva izgladiti situaciju. Ana upoznaje Vronskog, koji ne krije svoja osećanja prema njoj, ali ona se boji veze i vraća se u Mokvu.

Vronski se po prvi put ozbiljno zaljubio, pa ju prati. Oni se počinju redovno viđati, pa se Anin muž pobuni protiv toga. Uprkos tome Ana se nastavlja sastajati sa Vronskim i uskoro zatrudni. Vronskom to otkrije neposredno pre konjičke trke i on umalo pogibe. Njena uplašena reakcija je javnopo pokazala njena osećanja i mužu priznaje svoju ljubav.

On traži samo formalni brak, te udaljava Vronskog od Ane. Ana rađa i u bunilu traži muža oproštaj. On joj opražta i prihvata dete. Kada se oporavila Ana se vratila Vronskom i kako joj muž ne želi dati sina, uzima ćerku i sa Vronskim odlazi u Italiju. Kada se vratila, ulazi u kuću gde saznaje kako je službeno mrtva. Pokušava se s Vronskim uklopiti u društvo koje ih ne prihvata, pa zato odlaze na selo. Tu Vronski žrtvuje karijeru zbog Ane i postaje mrzovoljan zbog toga. Posebno ga muči to što se njegovo dete zove Karenjin, te traži od Ane da se razvedu.

Ali muž joj ne želi dati razvod. Ana se sve više otuđuje od Vronskog i na kraju se baca pod voz, a Vronski se prijavljuje u vojsku, te odlazi u rat.

Levin je seoski veleposednik, jednostavan čovek, koji voli prirodu i Kiti. Kiti pak gleda Vronskog i kada Levin napokon skupi snagu ona ga odbija. Kada shvata da je Vronski potpuno nezainteresova za bilo kakvu ozbiljniju vezu, ona se razboli i odlazi u nemačke banje, gde se oporavlja.

Nakon povratka Vronski je ponovo prosi i ona se udaje za njega. Njihov brak je čvrst i postojan. Žive u miru i sreći, a zadnja poglavlja knjige posvećena su Levinovim religioznom uverenjima.

Tolstoj ustvari suprostavlja burnu i strastvenu kratkotrajnu vezu mirnom i postojanom braku.

Ana Karenjina je žena Alekseja, majka Serjože i elegantna dama. Ali ipak njen izgled ne upućuje ni na jedno od toga troje. Njna smirenost i jednostavnost skriva svet unutrašnjih sukoba. U jednom trenutku oseća strasnu ljubav u drugom trenutku mrzi muža. Razapeta je između pokazivanja ljubavi prema Vronskom i spašavanju svoje budućnosti sa svojim detetom, svojim glasom u društvu, svojom vezom s mužem... I kako god pokuša rešiti svoje probleme uvek se nađe na početku, sa puno ambivalentnih ciljeva i sve manje vremena i volje da pravilno i mudro odluči. U skladu sa tim i njene emocije i ponašanje, menjaju parametre, kao što se kulise menjaju u kakvom pozorištu između činova.

Aleksej Vronski je sin grofa Kirila Vronskog, sjajan primerak mlade generacije petrogradske aristokracije. Obrazovan je i pametan, a ponaša se grubo i rasipno, trčeći za devojkama, koje je cilj zavesti a ne voleti, voli provode jer ga zabavljaju i ne želi prihvatiti odgovornost. Ana po prvi put u njegovom životu znači cilj, prvu stvarnu ljubav, i zato ga činjenica da je sve to ostavio zbog Ane i isto tako njena sve veća hladnoća potiskuje u depresije i u rezignaciju.

Levin je sušta suprotnost Vronskom i ima sasvim drugačiju životnu filozofiju. On se u potpunosti posvećuje svojim emocijama i čini ih dugotrajnim, a ne prihvata kratkotrajne užitke. Čestit je i stidljiv, ne ponaša se kao snob, a ipak je čvrsta osoba. Nakon prvog Kitinog odbijanja povlači se na selo u sebe, da prikupi snagu. U principu je on dobar čovek i dobar muž i brine se za svoju okolinu, pa je na neki način oličenje Tolstoja.

Kiti je Levinova žena, oličenje dražesne devojčice, koketne naivke, koja je u stvari više dete nego žena. Poraz u Vronskom prima jako teško, ali preboljeva i odrasta u pravu ženu, koja shvata prave životne vrednosti.

Vrijeme radnje ovog dela Tolstoja jeste njegova suvremenost, a to je druga polovina 19. stoljeća (oko 1870. godine). Mesto radnje zavisi od samih likova i njihovim kretanjima. Oni se kreću iz sela u grad, iz grada u selo (Petrograd, Moskva, selo blizu Moskve). Glavna pripovedačka tehnika je tzv. "sveznajući govornik", odnosno to je sam Tolstoj. Tolstoj izražava svoje vlastito mišljenje, a time manipuliše našim, kroz svoje likove. Levin, koji je u prirodi Tolstoj. Ana, iako ima mnogo osobina kojima se Tolstoj divio, otišla je izvan njegovog shvatanja sveta i zato ju je uništio. Tolstoj je život shvatao kao jedan deo zatvorenog kruga - rođenje, život, smrt, i to mora tako biti. Kroz brojne monologe u delu, Tolstoj opisuje u detalj misli i osećanja svojih likova. Na primer na balu gde Ana osvaja srce Vronskog izvor gledišta je Kiti, a ponekad se menja taj izvor gledišta radi postizanja veće dramatičnosti priče.

Osim dve osnovne radnje koje se zbivaju paralelno između Ane i Levina, postoji još jedna manje važna za glavni tok događaja. To su kućne nesuglasice i financijske i porodične svađe porodice Oblonskih (Doli i Stiva). Sve te priče odvijaju se u vremenu hronološkim događajima i s obzirom na hronološki redosled Tolstoj prebacuje radnju sa jedne priče na drugu.

Ana Karenjina komponovana je u dve knjige. Svaka knjiga sastoji se od četiri dela. U prvoj knjizi pratimo upoznavanje sa likovima i zaplet u radnju (Ana ostavlja Karenjina da bi živela sa Vronskim; Levin se veri sa Kiti). U drugoj knjizi dolazi do vrhunca radnje kada Ana gubi kontrolu nad svojim osećanjima, i osuđuje Vronskog, što na kraju dovodi do tragičnog samoubistva.

U delu pratimo sedam najvažnijih likova koji utiču više ili manje na tok događaja. To su Ana Arkadjevna Karenjina, Aleksej Kirilovič Vronski, Konstantin Dimitrijevič Levin, Katarina Aleksandrovna Levina (Kiti Ščerbacka), Aleksej Aleksandrovič Karenjin, Stjepan Arkadjič Oblonski – Stiva, Darija Aleksandrovna Oblonski (Doli).

Sigurno je da su dva najvažnija lika u delu Ana Karenjina i Levin. Ana Karenjina je tamna strana Tolstoja. Poput Ane i Tolstoj je učinio preljubu i tako napustio dete, i nakon toga osećao veliku krivicu. Njegova smrtna kazna za Anu Karenjinu zapravo je njegovo iskupljenje za svoj vlastiti greh. Anu možemo posmatrati zajedno sa Doli i Kiti. Tolstoj smatra da je glavna funkcija seksualnih odnosa rađanje dece, a ne lično zadovoljstvo. Doli i Kiti uklopile su se u njegovo mišljenje jer one su dobre žene i majke pre svega ostalog. Ana, sa druge strane, smatra seks kao lično zadovoljstvo, i boji se imati još dece sa Vronskim jer bi tako mogla oslabiti i izgubiti upravo to lično zadovoljstvo. Odkad živi s Vronskim, odnosno u grehu, biva odbačena od društva. Vronski se želi vratiti svakodnevici i običnom životu, što Ana tumači kao uvredu prema njoj. Od tada počinje sumnjati u ljubav Vronskog, koji je zaista i dalje zaljubljen u nju. Mislim da ta sumnja dolazi iz Aninog osećaja krivice i odbačenosti pa i želje za osvetom. Podsvesno, Ana optužuje Vronskog za nešto što sebi ne može oprostiti – napuštanje svoga sina Serjože. Vronski želi nastaviti živeti normalnim životom, i želi da Ana bude sa njim jer je voli, ali Ana zbog njegove želje za svakodnevicom postaje sumnjičava i osvetljiva prema njemu. Ne može se pomiriti sa činjenicom da je napustila sve za što je živela, da bi postala nečija svakodnevica. Žedna i gladna zbog izgubljene energije, Ana traži nešto od Vronskog za svoju žrtvu, za svoje napuštanje voljenog sina. Ali, shvata da od Vronskog sve manje i manje može dobiti i da se odlučuje na osvetu. Ana pada u očaj i to je vidljivo iz njenih sitnih laži, poruka, ucena, pisama upućenih Vronskom. Neprestano se svađa s Vronskim, upada u histerična stanja, a noću uzima morfijum.

S druge strane gledišta, Vronski je vrlo odlučan u ljubavnom životu sa Anom. On se želi oženiti njome i živeti porodičnim životom. Odbacuje svoje snove o karijeri u službi vojske, samo da bi bio sa Anom. On je zreliji u razmišljanju od Ane jer je sposoban odvojiti racionalno razmišljanje od emocionalnog. Mnogi kritikuju Vronskog što nije insistirao da Anu prihvate u društvo, jer ipak, Anini prijatelji su i njegovi. Društvo ne kažnjava Vronskog kao što kažnjava Anu što živi sa njim. On ne može shvatiti Aninu bol jer je sam ne proživljava. S Anom je u tim trenucima teško živeti. Ali bez obzira na njenu ljubomoru, narav, i njene suze, Vronski je i dalje voli, ostaje joj veran, i ne pomišlja da je ostavi. Ali, što se Vronski više vraćao onom što zaista jeste, svojoj običnosti i svakodnevici, Ana je smatrala sve to nepoštenim prema njoj samoj. Jer, upravo je on bio taj koji joj je uskratio da živi kao obična žena. Vronski je svoje pravo na običan i društveni život želeo zadržati, ne shvatajući bol, zavist i osvetoljubivost Ane, koja ga je baš zbog toga progonila. Ana je sve očajnije shvatala da je prevarena obmanuta i izigrana. Osećajući da Vronskom postaje navika, teret ili fizička potreba, reagovala je osvetoljubivo i ogorčeno. I tako je Ana uništila svoj život iz čiste osvetoljubivosti, jer svojim uništenjem razorila je i život Vronskog koji ostaje opterećen osećajem krivice. Ana je želela da Vronski oseti ono što se u njoj događalo, i Vronski je deo toga osetio.

Na kraju vidimo da se Vronski ponovo vraća vojsci i ratu protiv Turaka. Postavlja se pitanje da li je to samo odlazak u smrt, u časno samoubistvo ili je Vronski ipak odlučio nešto učiniti sa svojim životom nakon svega?

________________

Ana Karenjina spada u onu grupu Tolstojevih romana koji su stekli svetsku popularnost i postali predmet pomnih izučavanja. Tematsko bogatstvo i složena struktura učinili su da roman bude ocenjen kao "najveći društveni roman u svetskoj književnosti" (Tomas Man). On je, međutim, istovremeno i društveni i psihološki roman. Na planu opšteg on donosi bogatu sliku ruskog društva druge polovine 19. veka sa svim društvenim previranjima, sukobima, idejama. Na planu pojedinačnog, ovo je psihološki roman o ljubavi, nesporazumima, sukobima; o grehu i ispaštanju; o sreći i tragici.

Tolstoj je dugo i naporno radio na ovom romanu. Prikupio je ogromnu građu. Imao je oko sebe dosta pojedinačnih sudbina koje su mu poslužile kao prototipi, uneo je u roman dosta autobiografskog - svoje misli i ideje, pogled na život, način života.

Zanimljiva je stvaralačka istorija romana: pisan je pet godina u šest redakcija. Ideja za roman pojavila se 1870, godine: Tolstoj je zamislio tip udate ali izgubljene žene iz visokih krugova, sa namerom da prikaže ovu ženu "samo kao nesrećnu, ali ne i krivu". Tolstoj je izjavio: "Sada mi je sve jasno". Ali, od zamisli do početka rada na romanu prošlo je tri godine. U proleće 1873. godine tek počinje pisanje romana ali nije zadovoljan: "Radim, ali ne ono što sam hteo". Iz pisama prijateljima i dnevničkih zapisa vidi se da Tolstoj povremeno zapada u stvaralačke krize: menja koncepcije romana u celini i koncepcije likova, menja imena, uvodi nove likove. Rad se oteže, pisac se bori sa materijalom. U pismu prijatelju Strahovu piše 1875. godine: "Sad se laćam dosadne i trivijalne Ane Karenjine i samo molim boga da mi da snage da je se što pre rešim". Posle dve godine, 1877, zapisuje u dnevnik: "Oh, da mi je što pre da završim ovaj roman i da počnem nov. Sad mi je tako jasna moja ideja. Da delo bude dobro, treba voleti u njemu osnovnu misao. Tako, u Ani Karenjinoj ja volim porodičnu misao, u Ratu i miru, zbog rata dvanaeste godine, narodnu misao".

Ana Karenjina je rađena u šest redakcija i sa drugačijim imenima junaka. Prvo je bio porodični roman da bi se kasnije pretvorio u društveni roman. Tek u četvrtoj verziji dobio je današnji naslov Ana Karenjina. Iz redakcije u redakciju menjaju se imena junaka, menjaju se i njihove karakteristike. Dok je u prvoj redakciji Ana imala lik vulgarne žene, neprijatne i nesimpatične, u sledećim redakcija njena privlačnost se stalno povećava, da bi u petoj i šestoj redakciji postala tragičan lik. Karenjin je do pete redakcije bio pravičan i moralno stabilna ličnost, ali kasnije mu se pridaju neke osobine koje će ga učiniti nesimpatičnim. Lik Vronskog u svakoj novoj redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Posle pet godina, roman je završen 1877. godine dobivši konačnu fizionomiju. Ideja romana je u porodičnom načelu ("porodnčna misao") pa je u njegovoj suštini porodična tragedija proistekla iz sukoba aktivnog života (Ana) i okamenjenog života (Karenjin).

Kompozicija - Roman Ana Karenjina ima razvijenu i složenu kompoziciju jer obuhvata kompletno rusko društvo druge polovine 19. veka (seljaci, činovnici, intelektualci, plemstvo) izdvojivši iz njega nekoliko porodica, koje će poslužiti kao osnova za slikanje različitih sredina, mentaliteta i pojedinaca (Karenjin, Oblonski, Ščerbacki, Vronski, Ljevin). Tri fabularne linije imaju za junake članove tri porodice. Na prvom mestu je porodica visokog državnog činovnika Aleksija Aleksandroviča Karenjina - žena Ana i sin Serjoža. Ova fabularna linija obogatiće se time što će ljubavna veza Ane Karenjine sa grofom Aleksijem Kirilovičem Vronskim razviti još jednu bočnu fabularnu liniju: trougao Karenjin - Ana - Vronski dominiraće glav- nom kompozicionom linijom romana u celom toku romaneskne priče. Na drugom mestu je porodica Konstantina Dmitriča Ljevina, odnosno Ljevin i njegova žena Kiti - ovo je druga fabularna linija koja teče od početka do kraja romana. I treću porodicu čine Stepan (Stiva) Arkadijevič Oblonski i njegova žena Doli. Ove tri porodice su u rodbinskim vezama koje motivišu paralelni tok triju priča i preplitanje fabularnih tokova.

Ovaj roman obuhvata dva romana u jednom.

1. Roman o pojedinačnom, psihološki roman o tragičnoj ljubavi, o grehu i ispaštanju. Junaci ovog romana su Karenjin, Ana i Vronski.

2. Roman o opštem, društveni roman u kome su pokrenuta mnoga aktuelna pitanja tadašnjeg ruskog društva. Junaci ovoga romana su činovnici, seljaci, gradsko i seosko plemstvo, intelektualci. Bogata je tematika ovog romanesknog toka:

- kriza plemstva;

- plemićka inteligencija i društvena zbivanja;

- fenomen plemića pokajnika;

- nerad, rasipništvo, nemoral i hipokrizija gradskog plemstva;

- odnos trgovačkog staleža prema plemstvu;

- sukob seljačkog najamnog rada i posedničke planske ekonomike;

- zemstvo kao vid samouprave;

- teorija o revoluciji bez krvi.

Tolstoj ima negativan odnos prema gradskom plemstvu. U pismu jednoj rođaki piše:

Juče sam se vratio iz Moskve, gde me spopade takvo gnušanje prema čitavoj ovoj besposlenosti, raskoši, prema sredstvima koja su nepošteno stekli i muškarci i žene, prema tom razvratu koji je prodro u sve društvene slojeve, prema tim labavim društvenim normama, pa odlučih da više nikad ne idem u Moskvu.

Ono je neradno, vreme provodi na balovima i sedeljkama, u spletkarenju i praznim razgovorima, u trošenju imanja koje je nasleđeno - ništa se ne stvara, moralno i materijalno propadanje osnovna su karakteristika gradskog plemstva. Izraziti predstavnik ovoga plemstva je Stiva Oblonski.

Na drugoj strani je seosko plemstvo koje radi na imanju, na unapređenju domaćinstva, unapređenju poljoprivredne proizvodnje, motivaciji seljaka. Ovo plemstvo oličava Konstantin Ljevin, nosilac druge fabularne linije romana.

Tolstoj se ne trudi da održi ravnotežu u predočavanju svih navedenih porodica ili njihovih članova. On dopušta prirodni tok zbivanja i aktivitet likova u tim zbivanjima. Upravo aktivitet likova (delatni, misaoni i emotivni) odlučuje o ulasku u prvi plan priče. Vronski i Ana imaju središnje mesto u romanesknoj priči samo u prvoj knjizi romana (I - IV). U drugoj knjizi (V - VIII deo) u prvi plan izbijaju Ljevin i Kiti - Vronski i Ana pojavljuju se samo u po nekoliko poglavlja V i VI dela i njihov aktivitet je minimalan. U VII delu će nesporazum Ane i Vronskog doći do vrhunca i tragičnog kraja. Poslednji deo ima epilošku funkciju, ali je težište na porodici Ljevin.

Ana Karenjina prvi deo (34 poglavlja)

Ekspozicioči deo romana, koji uvodi na romanesknu pozornicu sve glavne aktere priče i nagoveštava dva ljubavna zapleta: Vronski - Ana i Ljevin - Kiti.

- Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

- Uzbuna u kući Oblonskih. Stiva. Darja.

- Ljevin kod Oblonskog i brata Sergija Ivanoviča.

- Kiti odbija Ljevinovu ponudu za brak.

- Vronski kod Ščerbackih.

- Vronski, Oblonski, Ana Karenjina. Stradanje čuvara (Ana: Rđav znak).

- Bal kod Ščerbackih.

- Ana na putu za Petrograd. San (ložač i starica). Vronski. Vetar.

- Petrograd. Ana, Karenjin, Vronski.

Ana Karenjina drugi deo (35 poglavlja)

- Kitina slabost. Odlazak u inostranstvo.

- Ana i Vronski - prve izjave.

- Karenjin opominje Anu.

- Ana i Vronski (Sve je svršeno - reče ona. - Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to). Anin drugi san (ona je žena Karenjina i Vronskog).

- Ljevin organizuje poslove na imanju. Interesovanje za Kiti.

- Vronski (Ljubav ta nije šala i zabava, nego nešto mnogo ozbiljnije i važnije).

- Trke. Ana i Vronski. Karenjin (Nesumnjivo je znao da je prevaren muž, i bio je zbog toga duboko nesrećan).

- Kiti i Varenjka. (Kiti: Ja ne mogu živeti drukčije nego po srcu).

Ana Karenjina treći deo (32 poglavlja)

- Ljevin na imanju ("Osećao je da ga nekakva spoljašnja snaga pokreće"). Sergej Koznišov, Ljevinov brat.

- Doli na selu.

- Karenjin - rešenost da kazni ženu. o Ana - misao o sinu. Osećanje stida.

- Karenjin traži od Ane da se ne sastaje sa Vronskim.

- Ljevin ("Rešio je Ljevin da preokrene celo svoje gazdinstvo").

Ana Karenjina četvrti deo (23 poglavlja)

Karenjini, muž i žena, živeli su i dalje u jednoj kući, viđali su se svaki dan, ali su bili potpuno tuđi jedno drugom.

- San Vronskog (seljak sa razbarušenom bradom, koji govori francuski).

- Vronski i Ana. Ona priča o svom snu: seljak sa razbarušenom bradom, koji govori francuski.
- Karenjin kod advokata.

- Ručak kod Oblonskog: Karenjin, Ljevin, Kiti. Ljevin i Kiti - igra pitanja i odgovora.

- Ljevin prosi Kiti.

- Anin porođaj i bolest. Poziv Karenjinu. Karenjin, Ana, Vronski. Karenjin prašta Ani i Vronskom.

- Vronski puca u sebe. Karenjin se stara o devojčici.

- Vronski i Ana odlaze u inostranstvo. Karenjin ostaje sam.

Ana Karenjina peti deo (33 poglavlja)

- Venčanje Ljevina i Kiti.
- Vronski i Ana u Evropi. Ljevin i Kiti.
- Smrt Nikolaja Ljevina.
- Karenjin. Njegovu usamljenost ublažava grofica Lidija Ivanovna.
- Serjoža.
- Vronski i Ana u Petrogradu. Poseta sinu.
- Ana u pozorištu.

Ana Karenjina šesti deo (32 poglavlja)

- Pokrovsko, Ljevinovo imanje. Darja, Varenjka, Sergej Ivanovič, Vasenjka, Stiva.
- Darja u poseti Ani i Vronskom na selu.
- Vronski i Ana.
- Ljevin i Kiti u Moskvi. U plemićkom krugu. Vronski.
- Vronski i Ana - sukob.

Ana Karenjina sedmi deo (31 poglavlje)

- Ljevin, Ljvov, Kiti, Natalija.

- Oblonski, Vronski, Ljevin, Ana.

- Vronski i Ana ("A osećala je da se pored ljubavi, koja ih je vezivala, uspostavio među njima zao duh nekakve borbe, koga ona nije mogla isterati ni iz njegova, a još manje iz svoga srca"). Kiti rađa sina.

-  Oblonski, Karenjin, Serjoža (Serjoža: "Videći sad ujaka, koji liči na mater, bilo mu je neprijatno stoga što je to izazvalo u njemu uspomene koje je smatrao za stidne"; "A sećaš li se matere"? - odjednom upita on /Oblonski/, "Ne, ne sećam se" - brzo odgovori Serjoža).

- Vronski i Ana - svađa. ("Opet je s nasladom počela misliti kako će se on mučiti, kajati i voleti njenu uspomenu, kad već bude dockan.") Opet san i starac sa razbarušenom bradom, koji govori francuski.

- Kreće Vronskom. Na stanici. ("Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta sa Vronskim, ona shvati šta treba da učini.")

- Ana se baca pod voz. ("Gospode, oprosti mi sve!").

Ana Karenjina osmi deo (19 poglavlja)

- Sergije Ivanovič na imanju Ljevina.

- Intelektualne rasprave.

- Rat Srbije i Turske.

- Epiloške informacije

- Karenjin je došao na sahranu;

- Karenjin je uzeo Aninu devojčicu;

- Vronski je otišao u Srbiju.

- Ljevin je posle dugih misaonih lutanja i nedoumica zaključio:

Ali živoš moj, sada, sav moj život, nezavisno od svega što se može desiti sa mnom, svaki trenutak toga života - ne samo da nije besmislen, kao ranije, nego ima nesumnjivi smisao dobra, koji ja imam vlast da unesem u njega.

To je poslednja rečenica romana.

________________

Ana Karenjina - Ulazak Ane Karenjine u romanesknu priču (I deo, XVIII glava) dolazi posle Oblonskih, Kiti, Ljevina i Vronskog, ali je samo u jednom poglavlju predočen njen portret i naznačeno je nekoliko motiva koji će imati ključnu funkciju u romanesknoj priči.

1. Sagledana očima Vronskog, ona je vrlo lepa, elegantna i graciozna; lice joj je milo, nežno i umiljato; na licu joj je igrala uzdržana živahnost a osmeh je treperio na rumenim usnama i talasao se između očiju i usta.

2. Grofica Vronska kaže Ani da je , jedna od onih ljupkih žena pored kojih se čovek prijatno oseća ne samo kad razgovara već i kad ćuti".

3. Nikad se dosad nije odvajala od sina, pa joj rastanak s njim pada vrlo teško.

4. Vronski vidi kako Ana nešto živo govori bratu, "nešto što očigledno nije imalo nikakve veze s njim, Vronskim, i to mu beše krivo".

5. Ana pita brata, dok odlaze sa stanice, da li odavno poznaje Vronskog. Kad joj on kaže da ga poznaje i da se svi nadaju da će on uzeti Kiti, Ana tiho, kao za sebe, kaže: "Tako? ali brzo odmahne glavom "kao da je fizički htela da odbaci nešto suvišno što joj je smetalo" i prelazi na razgovor o porodičnim stvarima.

6. Voz je pregazio čuvara na stanici. Taj događaj je potresao Anu: usne su joj drhtale, jedva se uzdržavala da ne zaplače. Događaj je prokomentarisala samo sa dve reči: "Rđav znak".

I tek što je ušla u romaneskna zbivanja, Ana se pokazuje kao ličnost protivurečnih postupaka, misli i osećanja - upravo onakva kakva će biti tokom cele romaneskne priče. Ona osvaja Dolinu decu; simpatična je Kiti; osetiće tugu što je daleko od sina; oceniće Vronskov kasni dolazak na vrata Oblonskih kao ružan postupak. Ali će na balu osvojiti Vronskog, izazvaće kod Kiti ljubomoru ("Jest, u njoj ima nečeg strašnog, demonskog, i u isti mah bajnog" - Kiti); Dolina deca će osetiti "da Ana danas nije ni nalik na onu kakva je bila onog dana kada su je onako zavoleli i da više ne misli na njih". Ana će pravdati sebe zbog Kitine ljubomore: "Ali, veruj da ja nisam kriva, ili sam kriva samo malo", ali ni sama ne veruje svojim rečima. Mislila je na Vronskog, "a odlazila je pre nego što je nameravala samo zato što nije htela da se viđa s njim". Kada je ušla u voz za Petrograd, odahnula je pri pomisli da će sutra videti sina i muža i da će njen život "poteći lep, uobičajen, na stari način", ali kad se vrati kući, i sin i muž izazivaju u njoj osećanje nalik na razočaranost. Dok čita knjigu o nekoj ljubavnoj storiji, sagledava svoju situaciju, uverava sebe da u njenim postupcima nije bilo ničega sramnog "Ali sve većma ju je obuzimalo osećanje stida". U celom romanesknom toku Ana će se raspinjati između uverenja da ništa nije kriva i nekog potmulog osećanja, koje ponekad provali iz nje, da je kriva i grešna što će izazvati navalu osećanja srama i stida. Njen prvi san (ložač i starica) izraziće njenu unutrašnju podvojenost.

Tolstoj je vrlo plastičnom slikom punom simbolike opisao susret Ane i Vronskog na jednoj usputnoj stanici na putu za Petrograd. Iz sna o ložaču i starici ona se budi u trenutku kada je voz stao. Izlazi da se malo osveži a u susret joj jurnu mećava i vetar:

Vetar kao da je samo na nju čekao: radosno zafijuka, poduhvati je i zamalo ne odnese, ali se ona uhvati rukom za hladnu polugu i pritežući haljinu siđe na peron i zađe iza vagona.

I tu je srela Vronskog. Iako je sebi govorila da je Vronski za nju samo jedan od stotine mladića koji se svuda sreću i da ona neće sebi dozvoliti ni da misli o njemu, sada je "obuze osećanje radosnog ponosa". Njegove reči da putuje da bi mogao biti tamo gde je ona jer drukčije ne može, doživljava kao "baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum"; ona instinktivno oseti "da ih je taj trenutni razgovor strašno zbližio; a to ju je i plašilo i činilo srećnom".

Sve češća susretanja sa Vronskim na zabavama čine da Ana sama sa sobom raščisti: varala je samu sebe što je mislila da je ljuta na Vronskog "što se usuđuje da juri za njom" a u stvari, to njegovo jurenje joj je godilo i činilo "svekoliku sadržinu njenoga života". Njihovi odnosi su postajali sve jasniji sredini u kojoj su se kretali, ali i Karenjinu koji odlučuje da ženu opomene. Ona tu opomenu prima sasvim hladno. Vronskom će reći: "Sve je svršeno. Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to". Iako izgovara reči koje unose naglu promenu u njenom životu i označavaju put pun neizvesnosti, koji prihvata svesno i sa radošću, u njoj živi misao o grehu i krivici i javlja se stid. Moralna razgolićenost će joj se prikazati i u snu: i muž i Vronski su njeni muževi i obojica su srećni. Ona će reći za sebe "Ja sam rđava žena, ja sam propala žena", ali će na trkama otkriti svoja osećanja vrisnuvši kada je Vronski pao s konja. To će nagnati Karenjina da razgovara sa ženom, ali će mu taj razgovor definitivno zagorčati život jer je žena priznala: "Ja ga volim, ja sam njegova ljubavnica, ja ne mogu da podnesem, ja se bojim, ja vas mrzim... Radite sa mnom šta hoćete". Ona u tom trenutku ne zna šta treba i može da uradi, nema snage da jednom raščisti sa svojim položajem u braku, jer se plaši da će izgubiti sina. Zato će u razgovoru sa Vronskim osećati izgubljenost, u njoj će se javiti pakost, neki bes, kao da je on kriv za taj njen bezizlazni položaj. A opet, ubrzo će i to proći, a ona će opet biti nežna.

Kad god se seti reči koje je uputila mužu priznavši mu da voli Vronskog, obuzima je strah od sramote koju sve jače oseća. Osećala je neprijatne poglede okoline, prikrivene osmehe, ružne komentare. Bilo joj je teško da pogleda u oči onima sa kojima je živela. Shvatila je sav užas svoga položaja, bolelo ju je nerazumevanje sredine:

Ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio sve što je bilo u meni živoga, da nijedanput nije pomislio da sam ja živa žena kojojje potrebna ljubav. Ne znaju kako me je na svakom koraku vređao, i posle toga bio zadovoljan sobom. Zar se nisam starala, starala svim silama da opravdam pred sobom svoj život? Zar se nisam trudila da ga volim, da volim sina kad se već muž nije mogao voleti? Ali, doillo je vreme, ja sam razumela da više ne mogu sebe obmanjivati, da sam živ stvor, da nisam kriva što me je bog takvu sazdao, da mi je potrebno da volim i da živim.

U njoj je misao da nikada neće osetiti slobodu ljubavi i da će večno ostati grešna žena izložena preziru i osudi sredine. Nju konačno napušta Karenjin saopštivši joj da je pokrenuo brakorazvodnu parnicu. To je za nju značilo oslobođenje ali i dvostruki poraz: brak će biti razveden njenom krivicom pa će izgubiti i sina. San će joj predskazati smrt na porođaju. Pošto posle porođaja zapadne u krizu, očekujući smrt, ona moli Karenjina da dođe jer misli da će sa njegovim oproštajem lakše umreti. U tom trenutku on će posumnjati u istinitost njenih reči, potom će poželeti da umre, ali će se ipak odazvati pozivu.

Ona će u groznici bolesti izreći reči poštovanja prema mužu, priznanje da je on bolji čovek od nje, "on je svetac" reći će Vronskom, ali, čim se oporavila, zaboravila je na te reči, u njoj je opet osećanje odvratnosti prema mužu. Kada Vronski da ostavku, ostaviće sve i krenuti s njim na tromesečno putovanje po Evropi. Iako ponekad kaže u sebi da je kriva, da je postupila rđavo i da želi da pati zbog sramote i rastanka sa sinom, ona nije patila. Kada se vraća u Petrograd, posećuje krišom sina. Dete se obraduje i zadržava majku da još ne odlazi. Ona ga savetuje da voli oca, "on je bolji od mene, ja sam kriva pred njim. Kad porasteš, ti ćeš presuditi". A kada odlazeći sretne Karenjina, "nju obuze osećanje odvratnosti i ljutnje prema njemu, i zavisti zbog sina".

Anu razjeda stvarnost njenoga života: ne može da dobije razvod braka, odvojena je od sina, prezrena je u sredini, živi u divljem braku. Sve više je muči ljubomora, stalno negoduje, stalno traži povoda za sukobe, trenuci nežnosti su retki. Osećala je da se među njima uspostavio zao duh nekakve borbe. Pokušava da smiri sebe:

On je pravičan, on je pošten, on me voli. Ja volim njega. Kroz koji dan doći će razvod. Šta još treba? Potrebno je spokojstvo, poverenje i ja ću to uzeti na sebe. Da, sad kad dođe, reći ću mu da sam za sve ja bila kriva, iako nisam bila kriva, pa ćemo otputovati.

Ali ti trenuci zdravog razmišljanja vrlo su retki i ne ostavljaju dublji trag - u njoj je nemir, ljubomora, žuč. Čas će sebe uveravati da treba živeti, čas je smrt videla kao rešenje. Vrhunac krize nastaje kada Vronski odlazi majci zbog nekog posla a Anu obuzme snažan nemir i ljubomora. Niz slučajnosti vodi ka eksploziji i kraju: ona mu piše kratko pismo ("Ja sam kriva. Vrati se kući, treba da se objasnimo. Tako ti boga, dođi, meni je strašno"), on ga ne dobija na vreme pa odgovora nema. Polazi njemu, dolazi na stanicu, svet koji sreće izgleda joj odvratan, seti se pregaženog čoveka na dan prvog susreta sa Vronskim i donosi odluku - skače pod voz sa rečima "Gospode, oprosti mi sve!"

Ana je glavni junak romana bez obzira što svojim aktivitetom i psihološkim preživljavanjima nema odgovarajuće mesto u svim delovima romana: ona je u prvom planu u prvoj knjizi (I - IV deo); u drugoj knjizi se sporadično pojavljuje u V i VI delu; VII deo romana prati Anine emotivne lomove sve do trenutka kada se baca pod voz; u VIII delu njena i Vronskova ljubavna priča ima samo epilog - sahrana i odlazak Vronskog u Srbiju.

Tolstojeve muke sa romanom Ana Karenjina potpuno su jasne kada se sagleda romaneskni život njegove glavne junakinje. Ona je od početka do kraja protivrečna ličnost u postupcima, mislima i emotivnim vibracijama.

U literaturi o ovom Tolstojevom romanu omiljena tema je pitanje krivice Ane Karenjine. Vrlo je široka lepeza različitih mišljenja - od onih koja ukazuju na krivicu ove junakinje za svoju sudbinu do onih koji u Ani vide žrtvu lažnog morala sredine u kojoj je živela. Romaneskna priča nudi čitaocu dovoljno materijala za zaključivanje o moralnom liku ove junakinje. Ona je izraziti individualista: robuje emocijama, vrlo retko postavlja pitanje svojih porodičnih i materinskih obaveza. Na početku romaneskne priče ona je brižna majka kojoj teško pada razdvojenost od sina za vreme dok odsustvuje od kuće. Međutim, ona će otići u inostranstvo sa Vronskim zaboravivši na sina. Ljubavi i ličnoj sreći podređuje sve: za nju je ljubav = život. Čak i prema kćeri pokazuje ravnodušnost, a Vronskog kažnjava svojom odlukom "Dece neće biti". Sebična je jer traži od Vronskog da zapostavi porodicu, prijatelje, službu - da bude samo njen. Sebična je i zato što radi sopstvene sreće unesrećuje i muža i sina. U braku sa Karenjinom bila je samo majka ali ne i supruga; u vezi sa Vronskim želi da bude samo ljubavnica ali ne i majka njegove dece. Ona ne podnosi muža, oseća prema njemu gađenje; to isto će u mnogim trenucima osećati i prema Vronskom kada joj se čini da joj ne poklanja dovoljno pažnje. Stalno će u mislima ili razgovorima sa drugima isticati svoju krivicu i sramotu zbog onoga što je učinila. Kada odlučuje da se baci pod voz, opet ističe svoju sramotu i bruku. Poslednja misao "Gospode, oprosti mi sve!" dovoljno kazuje koliku je krivicu osećala. Nju će na posredan način osuditi i sin Serjoža kome je neprijatan susret sa ujakom koji liči na majku - to budi u njemu neprijatno osećanje stida i revoltne reči da se ne seća majke. Iznad Ane su po dobroti, duševnoj lepoti, humanosti i požrtvovanju Doli, Kiti, Ljevin pa i Karenjin koji brine o devojčici i uzima je sebi posle Aiine smrti. Ana je grešnica po onome što je učinila, što je nanela bol mužu i sinu, ali je ona pre svega nesrećna žena.

Tolstojev stav prema junakinji iskazan je na mnogim mestima u romanu i to ne samo kroz usta likova iz romana (ovi iskazi imaju relativnu vrednost jer su subjektivni), nego i kroz usta narativnog subjekta (ovi iskazi imaju objektivnu vrednost u okviru romaneskne strukture). Za razumevanje piščevog stava prema junakinji značajan je moto na početku romana: "Moja je osveta, ja ću vratiti". Moto je uzet iz Biblije, iz Poslanice Rimljanima Apostola Pavla. Ovo upućuje na zaključak da se cela Poslanica odnosi na Anu - sve njene suštinske poruke:

- o telesnosti,

- o sebičnosti,

- o osveti.

Ova mesta iz Poslanice glase:

8.12. Tako, dakle, braćo, nijesmo dužni tijelu da po tijelu živimo.

8.13. Jer ako živite po telu, pomrećete; ako li duhom poslove telesne morite, živećete.

12.3. Jer kroz blagodat koja je meni data kažem svakome, koji je među vama, da ne mislite za sebe više nego što valja misliti; nego da mislite u smernosti kao što je kome BOG udelio meru vere.

12.17. A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tom što je dobro pred svijem ljudima.

12.19. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mjesto gnevu, jer stoji napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod.

Ana je popustila telesnom i svoj život njemu podredila: ljubav je izjednačila sa životom, u ljubavi je sagledala sav smisao živo.ta. Iz toga je proistekao još jedan greh: sebična je jer misli samo na svoju sreću - ostvarenje te sreće drugima nanosi bol i nesreću (mužu i sinu pre svega). Treće mesto iz Poslanice, o osveti, ima dvojaki smisao. Prvo, odnosi se na Aninu misao o osveti Karenjinu i Vronskom: Karenjinu se sveti za krutost koju je u braku ispoljavao zapostavljajući suprugu; Vronskom želi da se sveti svojom smrću i kazni ga patnjom i bolom - tu pretnju je ostvarila. Drugo, poruka ovoga mesta, posebno rečenice kojaje ušla u moto ("Moja je osveta, ja ću vratiti") upućena je Aninom okruženju koje se gnuša njenoga postupka i njenome mužu koji je kažnjava uskraćivanjem razvoda; ova poruka, a to je i piščev stav, upućena je i čitaocima - na njima nije da presuđuju.

________________

Aleksej Aleksandrovič Karenjin - Aleksej Karenjin ulazi u romanesknu priču istovremeno kada i Ana Karenjina - njemu će pripasti značajno mesto u sižeu romana. Pisac ga ne zapostavlja, skoro paralelno prati Anu i njega, jer priča o Ani ne može bez priče o Karenjinu i obrnuto. Jedino što je zapostavljeno jeste kasno predočavanje njegove prošlosti, emotivnih odnosa, prijatelja - tek u XXI glavi V dela romana. Lik Alekseja Karenjina osvetljava se sa više tačaka gledišta. Pre svega, njegovo činjenje i mišljenje je bogat izvor informacija za sagledavanje psihološkog i moralnog lika ovoga junaka. Karenjin se sagledava i sa tačke gledišta Ane Karenjine, Stive Oblonskog, Serjože, posluge. Najizdašniji izvori informacija jesu kazivanje narativnog subjekta (objektivna naracija u trećem licu), direktni unutrašnji monolog i opis psihološkog stanja.

Karenjin je radan, posvećen poslu, odgovoran; iako ima visoku državnu funkciju, nije birokrata. Odgovoran je i stabilan: nije izbegao ženidbu sa mladom devojkom a mogao je jer je imao vlast (gubernator). Što se porodice tiče "pružio je verenici i supruzi svu osećajnost za koju je bio sposoban"; porodica je za njega životni princip; za očuvanje porodice i porodičnog ugleda spreman je da pređe preko Anine avanture. Kada govori Ani o posledicama njene veze sa Vronskim, on je razborit, razložan i smiren. U njegovim odnosima sa drugim osobama ima iskrenosti - kritikuje Stivu Oblonskog zbog nesuglasica u braku. On je stalno bio spreman da preko svega pređe ćutke, a kada je Ana počela da prkosi i vređa ga, on je spreman da uzvrati ravnom merom da joj ne da razvod i time joj onemogući brak sa Vronskim. U njemu ipak preovladava sposobnost praštanja, u njemu je ljudska toplina - zabrinutost za tek rođenu devojčicu i njeno usvajanje posle Anine smrti.

Karenjin je nesrećan čovek. On je učinio Anu nesrećnom jer se udala za starijeg čoveka - ali to nije bila njegova volja, njegova ženidba nije bila prisila nego moralni čin odgovorna i poštena čoveka. Ana ga je učinila nesrećnim jer je ugrozila njegov autoritet muža i oca i autoritet uglednog i uvaženog visokog državnog činovnika. U mnogim situacijama Aleksej Karenjin je po moralnoj doslednosti i nesebičnosti iznad Ane Karenjine.

_______________

Konstantin Dimitrijevič Ljevin - Lik Konstantina Ljevina ostvaruje se u romanu na tri plana: intimnom, društvenom i filozofskom. Na intimnom planu je ljubav prema Kiti, poraz u toj ljubavi, razočaranje, oživljavanje ljubavi, borba za Kiti, brak. Na društvenom planu Ljevin je seoski plemić: živi na selu, bavi se gazdinstvom, teži da unapredi rad na zemlji, hoće da zainteresuje seljake za rad na gazdinstvu; prezire državnu službu, smatra je besposlicom, podsmeva joj se; u očima gradskog plemstva on je plemić-spahija, a to znači da je čovek bez talenta od koga ništa ne može biti, jer radi posao koji rade ljudi koji nisu nizašta sposobni. Zato on oseća snebljivost kad god dođe u gradsku sredinu koju je prezirao, i ljutio se na sebe zbog te snebivljivosti. Na filozofskom planu Ljevinov lik se ostvaruje kroz njegove misli o životu i svetu i kroz moralne dileme koje ga muče od početka pa do kraja romaneskne priče. Po mislima, idejama i shvatanjima Ljevin je blizak Tolstoju - u njega je pisac pretočio ne samo svoje društvene ideje i aktivnosti, nego i neke autobiografske činjenice. Ali Ljevin nije Tolstoj - pisac je napravio distancu načinivši od njega individualistu. Ipak, na kraju, Ljevin spoznaje smisao čovekovog izbora između sebičnosti i dobrote.

Ljevin je bio snažno zaljubljen u Kiti: njegovo se srce uznemiri osećajući njenu blizinu; on bi znao da je tu negde u masi ljudi jer ona je "osvetljavala sve. Ona je bila osmejak koji je obasjavao sve unaokolo". Izbegavao je da dugo gleda u nju "kao u sunce, ali ju je video, kao i sunce, i ne gledajući je". Sve na njoj bilo je savršeno: i ramena, i lice, i stas, kretanje, oči, osmeh. Na svetu su postojale dve vrste devojaka: "Jedna: to su sve devojke na svetu osim nje, i sve te devojke imaju ljudske slabosti, i sasvim su obične; druga vrsta - to je ona jedna, bez ikakvih slabosti i uzvišena iznad svega čovečanskog". Znajući Kiti još iz detinjstva, postala mu je oličenje devojke i žene. Odvojen od nje (ona je u gradu, on na selu; ona se kreće u visokom društvu, on se bavi poljoprivredom) rešava da se bori za nju. Neodlučan je, sramežljiv, pomalo inferioran zbog svoga načina života, teško se odlučuje na presudan korak. A kada to učini i ona ga odbije rečima "To ne može biti", on potpuno pomiren kaže: "Drukčije nije ni moglo biti". To će na njega delovati porazno: napušta grad, odlazi na imanje, trudi se da uopšte ne misli na Kiti - kao da ona više ne postoji. Selo i poslovi na imanju okupiraju i njegovo vreme i njegovu misao. Svoj poraz će vremenom primiti kao svršenu stvar i prošlost: "Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onom što imam, i ne žalim za onim što nemam".

Želi da radom pobegne od sumornih misli posle Kitinog odbijanja da prihvati njegovu ponudu za brak. Ubeđuje sebe da ona više ne postoji za njega., da je ljubav prema njoj prošlost. Ali oseća usamljenost. To osećanje postaje jače kada vidi sreću mladog seljačkog bračnog para. Nastoji da odagna misli od Kiti, ali želi da sazna nešto više o njenom zdravlju kada se vratila iz inostranstva. Još veće muke nastaju kada Kiti dođe kod sestre Doli, u susedno selo. U njemu je dvojstvo: želi da čuje pojedinosti o Kiti, a boji se da ne naruši svoj mir "koji je s takvom mukom stekao". Promena nastaje kada ugleda Kitino lice u kolima koja su išla na imanje Darje Oblonski. Tada je shvatio:

Samo tamo, u onim kolima koja su se brzo udaljavala, i koja sad pređoše na drugu stranu puta - samo je tamo bila mogućnost rešenja zagonetke njegovog života koja ga je u poslednje vreme tako mučila.

Shvatio je konačno da su sva odupiranja mislima o Kiti uzaludna jer: "Ja volim nju".

Napregnuta neizvesnost u odnosima Ljevina i Kiti razrešava se na ručku kod Oblonskih. To je bila prilika da se njih dvoje opet sretnu posle onog Kitinog "To ne može biti". I na jednoj i na drugoj strani bilo je nemira i pritajenih želja. Igra pitanja i odgovora otkrila je obostrane želje i prekinula neizvesnost: Ljevin je mogao sutradan da ode u kuću Ščerbackih i zaprosi Kiti. (Jedna zanimljivost: igra rečima između Ljevina i Kiti bila je način na koji je Lav Tolstoj dobio pristanak svoje buduće supruge Sofije). Tako se u dve porodice događaju suprotne stvari:' dok se na jednoj strani, u istom vremenu, raspada porodica Karenjin, na drugoj strani se stvara porodica Ljevin. Na jednoj strani se povređuje porodično načelo, na drugoj strani se ono potvrđuje.

Ljevinova deviza bila je: "Svuda je lepo, ali kod kuće je najbolje". Ovo "kod kuće" je imanje na selu. Za njega je kuća ceo svet, a taj stav je izgrađen životom u porodici, koji mu se činio kao savršen ideal. Zato je njegov san da sa svojom ženom i sa svojom porodicom obnovi život kojim su živeli njegov otac i mati - "njegova buduća žena trebala je da bude divna i sveti ideal žene kakva mu je bila mati". Čistota života je još jedan ideal - njega ni u jednom trenutku ne narušava. Zato će Oblonskom reći:

Ja smatram za aristokratu sebe, i ljude meni slične, koji u prošlosti mogu pokazati tri-četiri čestita pokoljenja porodica koje su stajale na najvišem stepenu obrazovanja (darovitost i um, to je druga stvar), i koje nikad i ni pred kim nisu potreban, kojima nikad niko nije bio potreban - kao što je živeo moj otac i moj ded. (...) Mi, mi smo aristokrati, a ne oni koji žive od milostinje silnih ovoga sveta, i koje možeš kupiti za dvadeset kopejaka.

Ove njegove reči upućene su i Oblonskom i svem onom gradskom plemstvu koje živi od državnih položaja ili davno stečenih imanja i koje ne zna šta je rad i stvaranje dobara, nego rasipa ono što je drugi stekao - Oblonski olako prodaje šumu koju je žena dobila od porodice i olako troši dobijeni novac.

Selo je za Ljevina bilo "mesto života, tj. radosti, patnje i rada (...) nesumnjivo korisnog rada". On je živeo s narodom, ali o njemu nije imao određeno mišljenje: narod je bio samo glavni učesnik u opštem radu. Njegov odnos prema narodu bio je kao i odnos prema selu: nije voleo grad, nije voleo gradsko plemstvo - prema tome, voleo je selo, voleo je narod. Ali ga nije idealizovao. Bio je uvek spreman da pomogne, da posavetuje; seljaci su ga poštovali i cenili, dolazili mu i tražili savete. On je cenio i oduševljavao se pravičnošću, snagom i blagošću naroda na selu, ali mu je smetala nemarnost i bezbrižnost, prljavština, pijanstvo i laž. Njegov stav je Tolstoj lepo definisao: "On je voleo i nije voleo narod, isto tako kao ljude uopšte".

Ljevin nije u stanju da se posveti opštoj stvari: u suštini on je individualista, sebičan - nema razumevanja za ustanove opšteg dobra kao što su medicinske stanice ili škole, jer on neće ići u tu stanicu kao što ni svoju decu neće slati u tu školu. Ovaj egoizam u odnosu na opšte dobro posledica je stava sredine: ni seljaci neće decu da šalju u škole. Zanimljivo je da Ljevin, dok razmišlja o svome radu na imanju, dolazi do zaključka da su njegova znanja nekorisna, da njegovo obrazovanje nikome nije potrebno, da je to "sasvim nepotrebno obrazovanje".

On se potpuno poistovećuje sa seljacima u potrebama i u obavezama - mora se zemlja održavati i obrađivati, mora se stoka umnožavati. On će uzeti kosu u ruke i zajedno sa seljacima kositi, sa njima ručati na livadi - tada oseća ,da ga nekakva spoljašnja snaga pokreće". U njegovoj težnji da unapredi gazdinstvo javljale su se pukotine: nisu mogle da se usaglase njegove težnje da se sve uradi na najbolji način, i navika radnika "da radi što može prijatnije, da se odmara, i, što je glavno, da radi bezbrižno, nesvesno, ne razmišljajući". Sukobljavali su se njegova težnja za što boljim prinosom i prihodom i seljačka težnja da sačuvaju snagu, da se mnogo ne istroše na tuđem imanju. Sukobljavali su se, najzad, njegova želja da unapredi poslovanje i nepoverenje seljaka koji su uvereni da je jedini spahijin cilj da ih što više iskoristi. Zato Ljevin rešava da preokrene način rada na gazdinstvu: deli gazdinstvo seljacima, radnicima i nadzornicima, uveren da će ih to stimulisati na odgovorniji rad, jer rade svoje a ne tuđe.

Ljevinov lik ima jasnu umetničku funkciju u romanu:

- kroz njegovo kritičko oko ogledaju se Vronski i Ana;

- njegov rad na selu i ispoljeni prezir prema gradskom životu i gradskom plemstvu sredstvo su oštre kritike praznog života i moralnog i materijalnog propadanja gradskog plemstva;

- njegova ličnost i sižejna linija koju ispunjava u funkciji je isticanja Anine krivice - i ona je mogla da bira između sebičnosti i dobrote, a opredelila se isključivo za sebičnost.

________________

Aleksej Kirilovič Vronski - Vronski se pojavljuje u romanu, u prvom, ekspozicionom delu, kao formirana ličnost koja u sredini ima određeni status, ali i jasno određen stav prema njemu. Važi za vrlo prijatnog i dobrog čoveka, obrazovanog i inteligentnog; bogatog, svetskog i sređenog čoveka, veoma pristupačnog i milog. U njegovoj pojavi bilo je lepote, odlučnosti, jednostavnosti i elegancije. Ponašanje je bilo prirodno, osmeh iskren, pogled prijateljski. Sticajem porodičnih okolnosti on "nikad nije poznavao porodični život", nije voleo porodični život, ženidba mu se činila nemogućom, muž mu je uvek delovao kao nešto smešno. Međutim, kada je sreo Anu, kada je počeo sa njom da se viđa, "kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha". U njemu se nešto naglo promenilo: ni jedna žena nije mogla dublje da ga zainteresuje, naklonost prema Kiti je samo flert i igra, a sada, pošto je upoznao Anu, bio je spreman -

- da ide tamo kuda i ona, i da svu sreću života, jedini smisao života nalazi sad samo u tome da vidi nju i da je čuje (...) Neprestano se sećao svih poza u kojima ju je video, svih njenih reči, i u njegovoj mašti stvarale su se slike budućnosti koja može doći, i zbog koje mu je obamiralo srce.

Vronski je u puku, među oficirima, bio voljen, poštovan i cenjen pre svega zbog svoje otvorene prirode, smisla za drugarstvo, odmerenosti i viteštva. Najviše je imponovalo njegovim prijateljima i ponosili su se što on, vrlo bogat čovek, kome su svuda bila otvorena vrata što se karijere tiče, interese puka i drugarstva stavlja iznad svega. Ali ni najboljim prijateljima nije dozvoljavao da prave šale u vezi sa Anom jer "ljubav ta nije šala i zabava, nego nešto mnogo ozbiljnije i važnije". Čak su i njegovi (majka i brat) osetili da ovo nije obična "svetska ljubavna veza" koja biva i prođe pa su poku- šali da ga odvrate ali će Vronski u svojim mislima reći: "Nemaju pojma o tome šta je sreća, ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće - nema života". U njemu je misao: "Da ostavimo sve i ja i ona, i da se sklonimo negde gde ćemo biti sami sa svojom ljubavlju". Ana nije sigurna šta može i treba da uradi: našla se u bezizlaznoj situaciji jer treba sama da odluči: Vronski ili brak, odnosno Vronski ili sin - razvod bi joj oduzeo sina a ona na to nije bila spremna. Njena bolest posle porođaja pogađa Vronskog u toj meri da sav očajan plače; još više ga pogađa plač Aleksija Karenjina i njegovo potpuno praštanje Ani i njemu. "Osećao se postiđen, unižen, kriv, i lišen mogućnosti da spere svoje uniženje (...) Vronski je osećao njegovu visinu i svoje uniženje, njegovu pravednost i svoju nepravdu. Osetio je da je muž u svome jadu bio velikodušan, a on nizak i sićušan u svojoj prevari". Na to je došlo i njegovo saznanje da je Anu spoznao tek sada kada je gubi: tek sada je osetio koliko je voli. Sve to je učinilo da svoj poraz u ljubavi i životu razreši samo- ubistvom - pucao je u sebe. Prezdravio je, zatekao Anu živu, potpuno joj se predao. Podneo je ostavku u puku i otputovao sa Anom u inostranstvo.

Povratak iz inostranstva, gde je tekao relativno skladan tromesečni život, ponovo je oživeo sitne nesuglasice, nemire i sukobe. Vronski je bio na dvostruknm mukama: Ana je postajala sve nervoznija, njegov trud da održi sklad bio je sve uzaludniji: "Osećao je kako se, istovremeno, njegovo poštovanje prema njoj smanjuje, a svest o njenoj lepoti povećava". Česte svađe ga prisiljavaju da kaže: "Zašto kušaš moje strpljenje? (...) Ono ima svoje granice". Pokušaće da umiri njenu bolesnu ljubomoru koja je želela da ga sputa, da ga zadrži u kući, da nigde ne odlazi. Međutim, ljubomora ju je nagrizala i zagorčavala mu svaki susret i razgovor s njom. Zato će pomisliti: "Pokušavao sam sve - pomisli - ostaje samo jedno - ne obraćati pažnju". Ali je to neobraćanje pažnje i protestni izlazak iz kuće još više rasplamsalo Aninu ljubomoru i duševnu krizu.

Vronski je uveden u romanesknu priču kao formirana ličnost sa jasnim stavovima, određenim stilom života, definisanim društvenim statusom. Ali odmah na početku on se menja pod Aninim uticajem, odnosno, pod utica jem ljubavi prema Ani: privržen joj je, očaran je njenom lepotom, ceni njenu žrtvu, razume njen položaj, ljubav prema njoj shvata kao "ozbiljnu stvar". U njemu ne zamiru neke navike momačkog života, ali se trudi da ne uvredi Anu. Svoju veliku ljubav prema njoj manifestuje na više načina: trudi se da otrpi njene nervozne ispade i ljubomorne scene; kada je Ana na samrti, on pokušava da se ubije jer mu život bez nje ne znači ništa; radi nje napušta službu i karijeru; posle njene smrti odlazi u Srbiju kao dobrovljac.

Lik Vronskog je bio neophodan da bi se izgradio siže o udatoj ali izgubljenoj ženi. O njemu postoje samo afirmativni iskazi, osim jednog iskaza kneza Ščerbackog. U romanesknoj priči on je više žrtva Aninih hirova nego što je vinovnik njene nesreće. Tolstoj nije u njemu oblikovao lik idealnog junaka, ali ga nije ni prikazao kao izrazito nemoralnu ličnost - greška Vronskog je u tome što je sebi dopustio ljubav prema udatoj ženi.

__________________________________

Poetika romana Ana Karenjina

Društveni roman - U romanu je prikazano stanje u Rusiji u drugoj polovini XIX veka, a iz činjenice da je Tolstoj savremenik tadašnjeg plemstva proističe tematska širina dela. Sa jedne strane, imamo sliku seljaka – vremena su bila teška, delotvornost seoskog rada slaba, a ugnjetavanje seljaka veliko. Sa druge strane imamo plemstvo, na koje se Tolstoj kritički osvrtao – bili su nevernici iako su to krili iza "hrišćanskih vrlina", ljubavne afere su bile javne tajne, i u tome im je svestrano pomagao lažni moral. Ana Karenjina je osuđena od strane društva zato što se nije krila iza lažnog morala i nije bila licemerna, iako je isto to društvo činilo iste ili još gore stvari nego ona. Kada su ona i Vronski uradili ono što ostali nisu smeli, postali su meta ogovaranja njihovog staleža. Oštro lomljenje svih stubova stare Rusije odrazilo se na obe strane. Tolstoj je to opisao u raspravama Ljevina sa neistomišljenicima. Ljevinova razmišljanja kako da pronađe odnos prema radnoj snazi pri kojoj bi rad bio produktivan zauzima bitno mesto u samom romanu.

Porodični roman - "Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način". Ovom rečenicom Tolstoj je započeo roman, i ona najbolje opisuje temu romana. Imamo pet porodica, sve su povezane i u svaka brine svoju brigu. Opisani su odnosi u porodici – između supružnika, između roditelja i dece, između rođaka – kao i osećanja koja prate svaki odnos. Bilo da su u pitanju ljubav, ljubomora, bilo šta prouzrokovano ponašanjem drugog člana, svako osećanje uslovljava stanje u porodici. Ana, koja je došla da spasi brak svog brata, u istom je otišla još dalje sa Vronskim. Kiti, koja je najpre odbila Ljevina zbog Vronskog, a zatim pristala da se uda za njega, predstavlja suprotnost Ani i njenoj porodici.

Psihološki roman - Pridavanjem značaja unutrašnjoj karakterizaciji likova Tolstoj je izgradio psihološku stranu ovog romana. Okolnosti i motivi koji dovode do kompleksnosti unutrašnjih sukoba u samim ličnostima razvijaju spoljne postupke. Ono što čini psihološku stranu ovog romana više nego opisani moral ili lažni moral je Tolstojeva težnja da sazna šta "grešnike" poput Ane Karenjine tera da rade ono što rade. Jer, da bi osuđivali ljude i njihove nedostatke, moramo najpre da ih shvatimo. Posmatrajući razvoj ličnosti kroz delo, primećujemo da svi, počev od Ane, Vronskog i Karenjina, preko Ljevina, Kiti i Oblonskog, pa sve do Serjože, nose u sebi određenu unutrašnju borbu i preispitivanje. Po onome što je Ana učinila zaslužila je da je osuđujemo, ali u biti je zapravo smatramo veoma nesrećnom ženom, koja se našla u procepu sopstvenih osećanja.

Filozofski roman - Filozofski aspekt romana, budući da predstavlja određeni pogled na svet, treba da bude krajnje precizan, jer je svako shvatanje filozofija za sebe. Uglavnom, to prikazuje filozofiju samog pisca – shvatanje opštih i bitnih problema egzistencije, moralnosti, znanja, vrednosti, razuma. Tolstoj to prikazuje kroz Anu i Ljevina koji su, kao dve veoma nekonvencionalne osobe, zapravo slični. On svoju hrišćansku moralnost prikazuje kroz Anu – koliko god ona bila kriva, nije na nama da je osuđujemo, jer je to posao za samog Boga. Budući anatemisan, Tolstoj je kroz Ljevinova razmišljanja izneo svoj stav o religiji i osudio navodne vernike koji su čitali teološke knjige da bi mogli u društvu da razgovaraju, kao što je to činio Karenjin. Mnogi stavovi detaljno obrazloženi u romanu su deo sopstvene filozofije, i kombinovanjem istih rezultat je izražena kompleksnost dela.

Sve srecne porodice lice jedna na drugu,svaka je nesrecna na svoj nacin

Karenjini - Aleksej, muž žene koja ga ne voli, a poštuje ga,čovek koji , maltene pod prisilom, počinje da voli – da bude ljubomoran , već sa tom ženom ima dete, da bi posle ta ista žena otišla , tačnije pobegla sa čovekom koga iskreno voli, ostavivši za sobom ako ništa drugo onda dete, koje je izuzetno volela; da tragedija bude potpuna ona sa tim novim čovekom (Vronskim) izradja još jedno dete, a kada je osećanje zapostavljenosti i postalo , po njenim merilima neizdrživo, odlučuje da sama sebi prekrati život, da bi je posle Tolstoj oslobodio svake krivice.

Oblonski - Porodica Stepana Arkadiječa Oblonskog je verovatno najtipičniji primer slučajne porodice koje nam odmah na početku romana opisuje Tolstoj. Porodica u kojoj je muž samo figurativno, tu da pruži ,izgleda mi, samo finansijsku podršku i ništa više, oni imaju šestoro dece koja se vaspitavaju i uče kod kuće i za čiju brigu, zdravlje, vaspitanje, edukaciju je zadužena Doli – Darja Ščerbacki. Stiva Oblonski još u uvodnim delovima knjige je predstavljen kao muž preljubnik,a Doli kao prkosna žena čija su osećanja povredjena i kao osoba nesposobna i nevoljna u tom trenutnku da oprosti. Da bi odnos medju Doli i Stive bio jasniji, njihov brak je, kao i usotalom svi njima slični brakovi, bio ugovoren, ali sa izuzetkom da je Stiva bio zaljubljen u Doli; ona u braku zavoli Oblonskog, koji je kasnije povredi. Njena uloga u toj porodici je bila jasno definisana; ona je bila majka i to je sve, prepustila se porodici i deci tj. kući u celini jer njen dragi muž nije imao vremena za nju, kuću ili decu od prevelikih obaveza koje mu nalaže njegov poziv i društveni život koji mu je bio svetinja.

Ljevin - Plemićka porodica sa sela. Čine je tri brata Sergej Ivanovič, Konstantin i Nikolaj i jedna sestra. Oni su samo formalno povezani porodičnim vezama, jedino moglo bi se reći da su bili ekonomski vezani, tako da je svaka moguća duhovna, intelektualna i ljubavna veza bila svedena na minimum. Oni su sušta suprotnost svako od njih. Nikolaj se promenio iz jedne krajnosti u drugu, iz jednog uzornog čak možda preterano dobrog čoveka u alkoholičara, čoveka koji se trudi da se samo suprotstavi svojoj braći, koji živi život sa bivšom prostitukom Mašom, nemareći za svoj izgled, zdravlje, veru ili bilo šta; Konstantin koji je oduvek gajio način ramišljanja da se treba živeti jednim mirnim životom, na selu, da se sve organizuje u okviru porodice i da se sve radi za porodicu. On se jedva seća svoje majke, ali su uspomene na nju prijatne, i zato kaže da bi njegova buduća žena da bude ona isti divni ideal žene kakva je bila njegova majka. Braća Sergej i Nikolaj su u svadji i ne razgovaraju jedan sa drugim, dok Konstantin pored inertnog stava svog brata Nikolaja želi da sa njim ima skladan, bratski odnos. Kao da je svaki član ove porodice biran nasumice,i to je razlog sve te njihove nepovezanosti.

Vronski - Ugledna Petrogradska porodica. Otac nije bio prisutan u odrastavnju svojih sinova, dok je majka posle njegove smrti bila čuvena svetska dama, koja je dok joj je muž bio živ a naročito posle imala mnogo ljubavnih romana, poznatih u celom visokom društvu. Tako da ni sam Vronski koji se svoga oca skoro da i nije sećao i koga je vaspitavao Paževski korpus, nije imao nikada predstavu o tome šta je to porodični život, i za razliku od Ljevina kome je majka bila ideal kakva žena treba da bude, Vrosnki u dubini duše nije voleo svoju majku, i samo je prividno poštovao čisto zbog bolje slike porodice u društvu. Kasnije mu majka zbog veze sa Anom, prestaje da predstavlja ekonomsku pomoć, ne šalje mu više novac, brat komunicira sa njim samo preko majke, i govori mu da je se ostavi. Tako da i u ovoj porodici vidimo potpuno rasulo medjuljudskih odnosa medju članovima zajednice.

Scerbacki - Ova porodica bi bila jedini i pravi prototip Tolstojeve srećne porodice u odnosu na koju mi uvidjamo svu izopačenost u ostalim porodicama ovog romana. Porodicu čine stari knez i kneginja, i njihove tri ćerke – Natalija, Darja (Doli) i Katarina (Kiti). Taj model bi glasio ovako: lepa, dobra i odana žena, požrtvovana majka brojne dece, stari dom u kome se generacijama ništa ne menja i stvari povezuju prošla, sadašnja i buduća pokolenja, dom, pune ostave, i otac koji sve konce drži u svojim rukama i uživa poštovanje i ljubav svih.Kada bi iz ugla posmatrali ovu porodicu samo u okvirima knez, kneginja i Kiti, ona bi u potpunosti zadovoljavala ovaj Tolstojev model srećne porodice, ali uzimajući u obzir da je i Doli bila a i jeste član te porodice, i kada dolazi vreme za udaju mlade Kiti, dokazuju da ništa nije idealno i da je samo pitanje količine izopačenosti koju jedna porodica može da ima. Dakle oni nisu u bukvalnom smislu slicno kao i ostale porodice izopačeni već ih muče problemi koji muče celokupno rusko društvo.

__________________________________

Stavovi junaka prema svetu koji ih okružuje

Svet koji ih okružuje Tolstojevi složeni likovi sagledavaju, ili bar pokušavaju sagledati u celosti, u svoj njegovoj neospornoj i višeglavoj slojevitosti, u njegovim ovozemaljskim i društvenim, takoreći ljudskim i kosmičkim razmerama, trudeći se da ga uspešno dopune svojim postojanjem i kroz njega dostignu trajnu sreću, grabeći pritom niti idiličnosti svojih života i isprepletanih sudbina. Budući izuzetno obrazovani pripadnici višeg društva koje pisac verno oslikava, ovi junaci sigurno mašu lepezom novih filozofskih ideja rasprostranjenih po prostranstvima Evrope toga vremena, koristeći se tu i tamo mislima nekih slavnih antičkih grčkih i rimskih filozofa, koji su na samog Tolstoja ostavili primetan i znatan uticaj. Iz njihovih usta često samouvereno grme razmišljanja i stavovi Hegela, Darvina, Kanta i Šopenhauera, spremni na užasni sudar sa tradicionalnim idejama ukorenjenim u svest prostog naroda Rusije i, u nekim tačkama, duboko prihvaćenim hrišćanstvom. Tolstoj se vešto služi raspravama koje karakterišu vremensko razdoblje nastanka Ane Karenjine. Tako je, na primer, polemika između Sergeja Ivanoviča Kozniševa i poznatog harkovskog profesora o granicama između fizioloških i psihičkih pojava kojoj prisustvuje Ljevin preuzeta iz rasprave koju je na stranicama časopisa "Vesnika Evrope" poveo I. M. Sečnev člankom Ko i kako treba da se bavi psihologijom, napisanim tada nedavne 1873. godine. Ovakvi postupci prikupljanja književne građe za roman i njenog prenošenja na stranice samog dela nesumnjivo Lava Tolstoja uzdižu rame uz rame sa najvećim piscima realizma poput Balzaka i Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

U sudarima takvih hladnih struja vremena, između smisla i besmisla života, između sumnje u staro i neverovanja u novo, u plamenu sve većeg napretka čovečanstva, te konačne prividne pobede običnog čoveka nad Bogom i prirodom, u strašnom vrtlogu novopečenih reformi ruskog društva i pod jarmom za svakog čoveka nezaobilazne mukotrpne potrage za srećom, plivajući u nihilizmu i hodajući ka ambisu propasti i činu samoubistva, uzdiže se uspravna silueta Konstantina Dmitrijeviča Ljevina. Ljevinov prikaz se pre svega zapaža u tri različita ogledala, u tri svojevrsne dimenzije: ličnoj, filozofskoj i društvenoj. Po njemu, pripadniku višeg društvenog staleža i po rođenju članu plemićke porodice, potraga za ličnim blagostanjem i zadovoljstvom ispunjenim srcem jeste potraga za smislom života. Kroz sva mučna duševna razdiranja koja neretko pokreću trivijalne stvari, on se sukobljava sa samim sobom i gotovo svim što ga okružuje. Ljevin svoje traganje započinje proseći Kiti, no kasnije njegov put nije tako jednosmeran i jedinstven- on teži cilju kroz pisanje vlastitog dela, stvaranje sopstvenih teorija o zakonima društva i razvoju gazdinstva, otvaranjem širina uma za nove poljoprivredne ideje koje se razvijaju u Evropi, pa konačno i pokušavanjem da prodre u srž uma običnog ruskog seljaka kao posebnog faktora razvoja gazdinstva- on je istovremeno u sukobu sa prirodom, ali istovremeno lovi u njoj, ranjava je i isceljuje je, doprinoseći njenoj stabilnosti i obnavljanju. Uistinu, ako postoji simbol koji bi mogao ispričati Ljevinovu priču, onda je to krug.

Ljevin je stalno u potrazi, stalno teži za onim što nikako ne može da dobije i pobeđen, pada na kolena, samo da bi kasnije ponovo ustao i gordo nastavio bitku. Ljevin se, sa druge strane, dragovoljno pridružuje svojim seljacima tokom kosidbe, nadajući se da će tako uspeti da telesnim preprekama umanji svoje unutrašnje furije jada, u čemu delimično i uspeva. Kada na svim ovim poljima oseti ukus gorkog pehara razočarenja, pa i zasićenosti, opet se igrom okolnosti vraća jedinom svetioniku radosti – njegovoj velelepnoj zaljubljenosti u Kiti, njenom divnom licu i pojavi, i toliko željenom stvaranju sopstvene porodice. Ova vedra misao mu pomaže da pobegne od crnila dolazeće smrti dragog i neobičnog brata Nikolaja, a i da se udalji od razmišljanja o svom možda dalekom, ali zasigurno neminovnom nestajanju jer je "zaboravio, predvideo jednu malu okolnost - to da će smrt doći i da će se sve svršiti, da ništa nije ni vredelo započinjati i da tome nema nikakva leka". Ovo Ljevina približava čemernom zaključku koji će vek kasnije izvesti Kamijev osuđeni Merso: ako moram umreti i nestati, ako se pepeo mojih kostiju već mora sjediniti sa vlažnom i hladnom zemljom, onda je čitava moja egzistencija na jednom krupnijem planu potpuno besmislena – proklinjem zato ovaj život, ovaj svet patnje i Boga koji ga je stvorio. Jer, kako nam napominje mnogohvaljeni i mudri Volter, "le bonheur n' est qu' un reve, et la douleure est reelle" - sreća je samo san a bol je stvarnost. Čovek, veli on Šopenhauerovim posredstvom, zato ne treba da bude previše srećan, nego što manje nesrećan, treba što manje da pati – u tome je, dakle, tajna zadovoljstva. Ipak, Ljevinov odnos prema religiji takođe treba posebno razjasniti. On nije nikakav postojani i tvrdokorni ateist, pa ni deist u pravom smislu te reči. Iako na sebe gleda kao na nedostojnog nevernika i osobu koja, premda nije bogomrzac ni čovekoljubac, odbija da se pomiri sa postojanjem nečeg tako uzvišenog i svemogućeg, shvatanje o smislenosti i pravdi, za kojom po prirodi svojoj očajnički traga, postepeno ga okreće ka veri u neku višu silu. Njegov prvobitni ravnodušni i podsmešljivi odnos prema hrišćanstvu može se zapaziti prilikom razgovora sa prijateljem Arkadijevičem pri samom početku Tolstojove priče, u kojem ne kritikuje sama izvorna Hristosova načela, nego licemerni način na koji su ih ljudi shvatili, ismevajući na neki način znanu i uvek citiranu priču o bezgrešnosti i bačenom kamenu.

Za razliku od Ivana Fjodoroviča Karamazova Dostojevskog koji jasno i smelo tvrdi da on "prima bez okolišanja Boga otvorenog srca i ruku, ali ne i svet koji je On stvorio", Ljevin oborene glave prima svet, a od Boga pokušava da se sakrije i da ga zaboravi, jer se u njegovom umu on gotovo uvek izjednačava i poistovećuje sa smislom i suštinom, koja mu beži. "Zar ne znam da je ovo beskonačno prostranstvo i da nije okrugli svod? Ali koliko god ja žmirio i naprezao svoj vid, ne mogu ga videti nikako drugačije nego kao okrugao i ograničen i uprkos tome što znam da je to beskonačno prostranstvo, ja sam sasvim nesumnjivo u pravu kad vidim određeni plavi svod, i tad sam više u pravu nego kad se naprežem da vidim dalje od njega". To bi bio njegov argument za postojanje boga, koji je ubrzo izazvao drugim nizom misli. Tek kasnije, kada vidno posrne u strahu i oseti se bespomoćno, on je u stanju da ponovi pokajnički svoje "Gospode, oprosti i pomozi", a sa svršetkom u porodičnom miru i rođenjem sina, on je u prilici da najzad doživi lično spokojstvo kao nagradu za tantalovske muke, pošto se, kao što je primetio Dostojevski stvarajući svog Raskoljnikova, čovek ne rađa da bi bio srećan i do sreće dolazi jedinom patnjom. Ljevin napokon shvata da je njegovo razumevanje plaćano stradanjem i da je ta vredna istina drugima neshvatljiva, te prestaje da postavlja pitanja sebi i poznanicima, ljubomorno štiteći tajnu koja se ne da iskazati rečima.

Ono što jeste iznenađujuće kod Ljevina je ponekad njegova nehajnost i mrzovoljnost da se uhvati u koštac sa problemima gole egzistencije – on ih najčešće ne vidi po svom dolasku u grad, oni mu postaju svakodnevnica i nebitni su, baš kao i novci, dok mu je um zauzet za njega neuporedivo važnijim stvarima. Ljevin se teško miri sa nečim što nije naučno objašnjivo i dokazano, tako da plahovito odbija među otmenim društvom popularni spiritizam i postaje vrstan kritičar i satiričar. "Moje je mišljenje - govorio je Ljevin o spiritizmu - da ti stolovi koji se okreću dokazuju da takozvano obrazovano društvo nije iznad seljaka". On prezire opsenarske pokušaje da se duhovna sila podvrgne materijalnom ogledu, i u stilu Hudinija se suprotstavlja koristoljubivim opsenarima, njihovim žrtvama i "trikovima", trudeći se da sačuva svetost ljudskog razuma, kojoj se, paradoksalno, i sam nekada ne pokorava.

Negirajući svet nepravde i zla, svet laži i pritvorstva, svet sladostrašća i licemera, svet pakosti i oholosti, Ana i grof Vronski nisu došli do tog bitnog otkrića.

Ana Arkadijevna predstavlja tragični spomenik i neospornu potvrdu čuvene Molijerove izreke da je "la grande ambition des femmes est d'inspirer l'amour" - velika ambicija žene je da izaziva ljubav, pa je kompleksnost njenog lika svedena na prostu rečenicu koju sama izgovara, a koja objašnjava da su njoj podjednako draga samo dva bića koja voli više od sebe - sin Serjoža i Vronski, ali da prisustvo jednog od njih isključuje prisustvo drugog. Ona je žena – žena kojoj nije pokloljeno dovoljno pažnje. Njen muž, neosetljivo hladan i bezobziran, lažno pažljiv i prisilno dobar, kako ga ona vidi, koji joj ne poklanja zaljubljeničku naklonost muškarca nego poštovanje prijatelja, koji se besramno skriva iza maske uspešnog, zauzetog i za Rusiju važnog čoveka, koji je krivicom svojoj zaslužio prezir otuđene supruge i zlobno ismevanje društva jer je pred sramotom slabački ćutao i nije reagovao. Čitav njen pad polazi od te činjenice – ona je zapostavljena, utamničena, a želi da se oslobodi i zbaci lance sa sebe. Ona je zarobljena Vronskim, ona hoda beskonačno dugim tunelom u kojem se sa jedne strane, kao dopadljiva svetlost avanture, strasti i opasnosti nalazi on, a sa druge je blaga i mirna, božanska svetlost koja je njena neograničena ljubav prema sinu, prema njegovom prisustvu i dobrobiti. Ne mogavši da se opredeli, ona ostaje u sredini i doživljava samo razočaravajuću tamu smrti.

Kroz Anu, Tolstoj nam pokazuje šta se dešava sa onima koji postanu izgnanici odbijajući da robuju izveštačenim normama društva. Vredno je napomenuti da su posle Anine obelodanjene bliskosti sa Vronskim i njeni najbliži prijatelji odbijali da je posete. Ostao joj je grof Vronski, Italija, umetnost, pisanje dečijih priča, ćerka koju ne može da voli kao Serjožu i, najdragocenije od svega - sloboda da kroz svoje mučeništvo neskriveno voli i bude voljena. Upravo ta sve veća opsednutost Vronskim i veoma intezivan strah od njegovog napuštanja i hlađenja oteraće Anu u bunilo. Ona se boji, ona se zaista straši da gubi svoju privlačnost, da će je Vronski ostaviti i pronaći novu ljubavnicu, da će postati od svih napuštena, ne uviđajući pritom njegovu odanost jednog sužnja prema vekovečitom i apsolutnom gospodaru. Zapravo, njihove svađe, baš kao one između Ljevina i Kiti, prvobitno proističu iz međusobnog nerazumevanja i sujete. Verujući da je omržena od svih, Ana se zabavlja i proverava pakosno zavodeći neiskusne mladiće i goste, među kojima je bio i Ljevin – no ovo joj ne donosi željeno zadovoljenje. U njoj se prekrasno oslikani sukobljavaju znatiželjni Faust i podmukli, trijumfalni Mefisto, koji tu znatiželju pretvara u propast, vodeći slatkorečivo Fausta u ponore pakla. Ana nije naivna ni tupa – ona zna da je njena strast u svirepim očima zakona i društva viđena kao budalasta prevara jedne egocentrične i nezasite žene, te da je u njenom srcu takođe priznati greh i beda. Ta svest o prestupu na neki način čini je još zlosutnijom, jer ona nastavlja da postupa pogrešno uprkos pokušajima drugih da je urazume i privole zlatnim uzdama očekivanja društva – no uzde ostaju neupotrebljive, a Ana sloboda i neukrotljiva, iako je cena previše visoka. Ona je, prevarena slatkim dahom Vronskog i varljivom pesmom srca, navedena da udari u prastaru stenu sirena i utopi se bespomoćno u uspomenama i izazvanom kajanju. U takvom stanju, ona se zatvara u sebe i dopušta spoljašnjem svetu da polako preraste u njen unutrašnji i sopstveni, kojim može da po volji zapoveda i gospodari.

Naspram nje, stoji grof Aleksej Kirilovič Vronski, izuzetan čovek nepopustljivih ali veoma opasnih principa. Jer, kao što nam Tolstoj kaže, grof Vronski je mirne duše sledio svoje principe iako je znao da ih njihova jednostrana okrenutost ka zadovoljavanju samo sebe samoga i svojih prohteva čini veoma štetnom i opasnom po društvo. U ovome, on se ponaša kao samoživi sladostrasnik Stepan Arkadijevič i nečujno ponavlja Kainovo zar sam ja brata svoga čuvar opravdavajući se. Njegova urođena bezobzirnost ga pak i čini velikim, nalikujući na istorijske figure Gaja Julija i Napoleona Bonaparte. On je, tako što je podlegao svojoj niskoj strasti i životinjskoj želji, uništio ne samo živote Aninog venčanog muža i mladog sina, već i lakoverne, pomalo naivne ali bezmerno divne Kiti. Vronski je, nevezano za to, miljenik svoje moćne porodice, mnogih prijatelja i svih saboraca iz puka. Njegovu hrabrost i veštinu poštuju svi, njegova nadarenost uspeva da izađe na kraj i sa stvarima koje za njega nisu od posebnog značaja, poput izbora u guberniji na koje je uticao iako je prisustvovao samo zato što mu je na selu bilo dosadno. Plemenita, čista krv mu širom otvara sva vrata i ključ je njegovog potencijalnog uspeha. Tokom trke konja u kojoj je učestvovao je napomenuto da je u publici bio i sam silni ruski car, što je oličenje statusnog simbola Vronskog. Društvo ga, za razliku od Karenjina, milo posmatra kao osobu koja zaslužuje divljenje, jer čovek koji je spreman da baci sve na kocku zbog ljubavi nikada ne može biti smešan, bez obzira koliko je to nemoralno ili naizgled pogrešno.

Ovde ne mogu a da se ne osvrnem na Ivana Karamazova koji u delirijumu urla u sudnici na izopačenost i odvratnost trulog društva i optužuje ga da zapravo prikriveno žudi da vidi ono čega se na sav glas grozi, samo da bi osetilo slast ushićenja tokom gledanja predstave. U slučaju Aninom, svi su spremni da okarakterišu zabranjenu ljubav kao nešto dobro i podare joj svoje simpatije. Iako bi ga Katonovo shvatanje da je ono što je pogrešno nužno loše opisalo kao moralnu nakazu, bilo bi nepravično reći da Vronski nema svoju mekšu stranu koja ga prati kao bleda senka i isto tako iščezava u prelomnim delovima priče. On je spreman da se žrtvuje, ali samo za ljude do kojih mu je stalo. On će čekati poročnog Jašvina čitavu noć ne bi li se uverio da ovaj ne izgubi bogatstvo kartanjem, napraviće bolnicu da bi umirio svoju savest i dokazao svoju humanost Ani, no neće prezati da besramno stane pred Aleksija Karenjina i zamoli ga bez reči za uslugu tokom teške bolesti Ane Arkadijevne, premda je do nedavno bio spreman na njegovo ubistvo u dvoboju. U njemu se, kao i u Ani, sukobljavaju moralni zakoni i telesne strasti koje ga vode kroz izazov i okreću ka Luciferovoj kobi i svirepom ispaštanju zbog počinjenog greha, kojeg u Italiji pokušava da se oslobodi lekom umetnosti.

Zapravo, o odnosu likova prema grehu u Ani Karenjinoj može se naširoko govoriti. Aleksije Karenjin nosi dobrodušnost na licu i uzoran je hrišćanin, savršeni stoik – bar dok stvari ne krene naopako i obruše se lavinom realnosti na njega. On je spreman da usled neverstva žene odbaci svoju prostodušnost i namerno porekne prvo pravilo religije kojeg se tako pompezno drži među moskovskom gospodom – praštanje i milosrđe. Analizirajući grešnost glavnih likova još detaljnije može se primetiti da su svi pod bakljom istine, sa blagim izuzetkom Doli i možda Kiti, grešni u svojoj prostoti i izopačenosti, što ih uporno osujećuje iznova i iznova, kažnjavajući ih kroz radnju čitavog romana.Iz ovoga neizbežno sledi da niko od njih nema prava da sudi o drugome, jer bi time samo dokazao da vidi trn u oku brata svoga, a u svom ne vidi stablo.

__________________________________

1828. - Rođen je Lav Nikolajevič Tolstoj, romansijer, pripovedač, autor brojnih religioznih, filozofskih, etičkih i estetičkih studija, velikan ruske i evropske realističke književnosti, umetnik kog Gorki i Čehov vide kao gorostasa, titana koji zemljom tumara sa antičkom veličanstvenošću, jedan od onih retkih književnih genija čija se dela čitaju u više navrata i svaki put sa novim otkrićem i saznanjima. Po poreklu plemić, u svom delu neretko je bio okrenut narodu i teškim uslovima carskog samodržavlja i grube eksploatacije u kojima je narod tada živeo. Učestvovao je u Krimskom ratu kao mlad oficir, a zatim je podneo ostavku i povukao se na imanje Jasnu Poljanu, gde je živeo sve do svoje 82. godine, kada je napustio porodicu i kuću i umro na železničkoj stanici Astapovo, odbivši da se pomiri sa Pravoslavnom crkvom koja ga je prethodno ekskomunicirala.

U obimnom i raznovrsnom stvaralaštvu Lava Tolstoja mogu se, uslovno rečeno, uočiti tri faze: "pripovedačka", koja traje do šezdesetih godina 19. veka i u kojoj, osim pripovedaka, pisac započinje i pisanje Rata i mira, "romansijerska", u sedamdesetim godinama 19. veka, u kojoj je okončan rad na romanu Rat i mir i napisana Ana Karenjina - esej, i "propovednička", pozna faza, u osamdesetim godinama 19. veka i početkom devedesetih, obeležena prevashodno piščevim duhovnim radom, ali i izuzetnim književnim ostvarenjima Hadži Murat, Vaskresenje, Smrt Ivana Iljiča, Krojcerova sonata, Đavo, Otac Sergije, Posle bala, drame Živi leš, Carstvo mraka...). Za Tolstojevo delo u celini karakteristična je složenost tematike i značenja (stoga se u njegovim romanima osnovna priča ne može parafrazirati, jer oni nemaju samo jedan, površinski sloj, niti jedinstvenu fabulu), kao i prisustvo brojnih paralelizama i kontrasta na različitim nivoima (na nivou likova, tematskih aspekata...).

Složenost strukture Tolstojevih romana oličena je u lajtmotivskom ponavljanju realističkih pojedinosti, koje već u ranim pripovetkama dobijaju tematski značaj, postajući vezivno tkivo kompozicije, slika i vraćanju na njih u novom kontekstu i sa drugačijim značenjem. Umetničko jedinstvo svojih dela Tolstoj, dakle, ne gradi putem jedinstva radnje, tj. zapleta, već putem paralelizama, kontrasta i tematski povezanih detalja. Tako Tolstoj i na delu, čini se, pokazuje jednu od ključnih ideja svoje poetike - da je suština umetnosti u "beskrajnom lavirintu spojeva". Kao pisac, posedovao je ogromnu originalnu stvaralačku snagu, a odlikuju ga izvandredna jednostavnost izraza i jasnoća raelističkog kazivanja. Izvršio je veliki uticaj na rusku i svetsku književost uopšte. Dela: romani Rat i mir, Ana Karenjina, Vaskrsenje; pripovetke Otac Sergije, Kozaci, Sevastopoljske priče; drame Živi leš, Carstvo mraka...

Lav Tolstoj - Ana Karenjina

Lav Tolstoj - Ana Karenjina - esej

Lav Tolstoj - biografija

Lav Tolstoj - Genije iz Jasne Poljane

Lav Tolstoj - Hadži Murat

Lav Tolstoj - Rat i mir

Lav Tolstoj - Život i djelo