Danilo Kiš - Noć i magla

Šta je to, što nas čini onim što jesmo? Kako da posle nekog vremena vratimo naše uspomene, ali i da se vratimo ljudima koje smo ostavili iza sebe? Mladić iz drame "Noć i magla", pokušao je da otkrije sebe i možda vrati sebe, u dečaka u sebi iz davnog vremena. Vratio se u rodni kraj, tragajući za svojom prvom ljubavi, učiteljicom, pejzažom, uspomenama. Želeo je da se kroz to putovanje, koje on naziva "hodočašćem", priseti svega, lepog i ružnog, jer te uspomene su ga gradile i činile onim što jeste.

Mladić nije od samog početka obeležen imenom kao gospođa Rigo, njegova učiteljica i Emil, njen muž i pedagog. Nema ime, on je obeležen ili zanimanjem ili događajima, uspomenama. Ovim imenovanjem likova, pisac apostrofira posebnost gospođe Rigo i Emila. Oni lepo žive, imaju status, a mladić je kao i ostali. Ide kroz život i malo skrene sa puta, pa se ponovo vrati, kao reka. Nepredvidiv je. Mladić je došao u selo tražeći sve ono što je ostavio iza sebe pre dvadeset godina. Između ostalog, posetio je i svoju staru učiteljicu, koja ga nije odmah prepoznala. On je želeo da vrati svoje uspomene. I tako, sve se vrti oko uspomena, sećanja.

Danilo Kiš je predstavio zanimljivu situaciju, na sebi svojstven način. Napravio je dramu sa pitanjem: "Šta ako se ljudi iz prošlosti sretnu, imali zajedničke trenutke, a sećanja im se ne slažu?" Kako se onda postaviti, pravo je pitanje? Kiš je dao odgovor. Moramo shvatiti da vreme, koje ima ogromnu moć, možda čak i najveću, čini svoje. Ono je izmenilo sećanja, potkrepljujući ih nekim drugim činjenicama. Slike postaju drugačije, smo naše.

Ipak, nešto u tim sećanjima ostaje isto za sve nas. Da bi ga pustila u stan i to kao svog nekadašnjeg učenika, morala je da oseti neku povezanost, da on ipak nije razbojnik koji želi da je hladnokrvno opljačka. Za nas, još uvek nepoznat lik, mladić je počeo svoju priču staroj učiteljici, koja ga je slušala sa malom dozom pažnje i stalno ga prekidala. Gospođa Rigo je tipičan predstavnik žene u godinama, kojoj pažnja slabi, koja tvrdoglavo sluša samo sebe, a radoznalost ne može da potisne. Ona je jako pričljiva, valjda popunjava samoću kada Emil nije kod kuće, a sinovi su daleko, jer jedan je u inostranstvu, a drugi na položaju. Ona u jednom trenutku dobija i majčinski lik. Stalnim nutkanjem ona stvara neku malo topliju atmosferu, suprotnu početnoj koja je bila zategnuta.

U ovoj Kišonovoj drami, prisutan je zanimljiv kontrast. Na prvom mestu suprotstavljene su prošlost i sadašnjost, tadašnji i sadašnji život junaka. Zatim u sećanjima, u dijalogu između gospođe Rigo, Emila i mladića, koji prvo traži da se učiteljica seti njegovog imena kao da u njenim sećanjima traga za svojim postojanjem, a onda kroz podsećanja, a tek kasnije otkriva svoje ime, polako, poput rađanja senke. Andreas Sam, sin Edvrada Sama. Mladićev lik je misteriozan, jer tek na kraju drame možemo da pokušamo da ga protumačimo. I u njegovom liku, nalazi se kontrast između onog malog, bespomoćnog dečaka koji je nekada bio i sadašnjeg odraslog koji je svoj čovek sa šoferom koji ga čeka ispred kuće.

Kada dijalog između ova tri aktera drame krene, oni su na različitim stranama. Mladića je na jednoj, a gospođa Rigo i njen muž na drugoj strani. Oni se svojim neslaganjem u sećanjima suprotstavljaju. Bračni par kroji priču iz svog ugla i ostavlja Andreasa zapitanog pred svojim sećanjima, iako se svega dobro seća, kao da je juče bilo. Andreas se seća prstena gospodina Emila, iz doba kada mu je predavao nešto kratko. Nosio ga je na desnoj ruci, na srednjem prstu i povremeno bi lupao jake čvrge u prolazu. Emil je priznao da je imao prsten, ali je to sećanje demantovao kao potpuno nerealno i Andreasu je postavio dijagnozu. Andreas je bio prilično uveren u svoje sećanje. Nije dozvolio da ga Emil obeshrabri i ubedi u suprotno. To sećanje stoji u njemu tako čvrsto i sigurno. U njihovom dijalogu, slabo se slušaju. U nekim trenucima uloge se menjaju. Emil je pričao svoje doživljaje iz ruskog zarobljeništva i činjenice za koje je bio sasvim siguran da su tačne , a Andreas je pitanjem „protresao" priču da bi pokazao Emilu kako se on osećao kada je njegovo sećanje predstavljeno kao netačno. U Emilu nije bilo empatije.

Andreas kasnije ističe da se vratio u staro mesto da bi video sve ono što je ostavio iza sebe kada je odlazio. Zanimljivo je da se on ipak vratio, da vidi kako se život odvija. Neki ljudi se nikad ne osvrću za onim što su ostavili davno iza sebe, a on se ipak vratio. Nije zatekao drvo na koje je urezao svoje inicijale, ali zatekao je nove ljude u istom telu. Ljudi se menjaju kao i gospođa Rigo, koja više nije slušala pomno. Život ide dalje, ali pitanje je sa kojim ljudima?

Rad Anđele Bojković izdvaja se svojim širokim, ličnim i duboko ljudskim pristupom delu. Iza njene priče nazire se silna zagledanost u junaka i refleksiju koju lik baca u čitaoca. Pokazala je kako delo živi dalje u onima koji su ga čitali. Jasno je postavila tačke oko kojih se okreće i razvija delo.

Autor Anđela Bojković

___________________________________

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Mansarda - esej

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici