Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija. Dok ovaj gleda u daleku budućnost osvetljenu ogromnim požarom, Reb Mendel sa ona dva još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrće ga kao da zavrće vrat piletu. Her Miksat, kaže, "kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odličan majstor... Znate li da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove nafte? - To će biti divan plamen, reb Mendel", kaže Mikša zagonetno. 

Nož sa drškom od ružinog drveta je priča koju, čak i kada bi bila istinita u faktografskom smislu, istoričari ne bi zabeležili. Niti u njoj ima velikih ljudi, niti su pripovedani događaji od istorijskog značaja; verovatno ne bi poslužila ni kao svedočanstvo o životu pripadnika nižih društvenih slojeva, jer sudbina glavnog junaka odstupa od tipičnog i običnog. Donekle; jer taj je junak pretrpeo jednu vrstu nepravde koja nije tako neobična. Ovo je priča o naličju pravde i morala, licemerju i osveti.

Naslov je obično najočigledniji putokaz za interpretaciju, koji nam ostavlja sam autor. Nož sa drškom od ružinog drveta je sredstvo. Junak priče takođe je upotrebljen kao sredstvo. Pored toga, nož predstavlja uspomenu iz detinjstva.

Neobičan spoj sećanja na detinjstvo i načina na koji Mikša koristi nož su možda u prividnom neskladu; videćemo da ovaj "pozitivan junak" poseduje određen prirodni, naivni osećaj za pravdu - sasvim subjektivan osećaj, koji nema mnogo veze sa zakonom i konvencionalnim moralom: dok je uveren u ispravnost onoga što čini, nije mu nikakav problem da isprlja ruke. Da bi se bilo šta uradilo, ruke se moraju isprljati i to ne simbolično, nego doslovno. Ako govorimo o apstraktnom prljanju, neke druge ruke su mnogo prljavije od Mikšinih, iako nisu golim prstima stiskale vrat nevine devojke, niti su pak odrale živog tvora.

Mikša je sposoban zanatlija, kalfa koji ipak nikad neće postati majstor, jer "misli tako glupo", prema rečima reb Mendela. Prvo ga vidimo kako zabavlja namernike svojom neverovatnom veštinom, brzinom prišivanja dugmadi. Ubrzo saznajemo da Mikša poseduje i druge "talente". Hladnokrvnost i surovost sa kojom barata telom životinje zastrašujuća je. Talmudista, reb Mendel, smatra je neoprostivom, proklinje i proteruje Mikšu, zaboravljajući da je upravo on dao odobrenje da se jedno "božje stvorenje" ubije i da stoga, iako se povukao i prespavao izvršenje, snosi deo odgovornosti.

Prokletstvo Mikši verovatno ne bi teško palo da se odnosilo samo na onaj svet. Ono je, međutim, imalo ovozemaljske posledice: nakon tog događaja nijedan majstor nije želeo da ga primi na posao. Mikšinim obećanjem da će se osvetiti talmudistima završava se prvi segment priče. U središtu druge epizode nalazi se još jedna nepravda. Ovog puta žrtva je ubijena, a neposredni počinilac upravo je Mikša. Nakon perioda bezuspešnog traženja posla, upoznaje izvesnog Ajmikea koji ga uvodi u jednu revolucinarnu organizaciju. Ono što Mikša ne zna je da je Ajmike u isto vreme i doušnik. Pošto među saborcima postoji sumnja da doušnik postoji, Ajmike žrtvuje devojku koja je nedavno ušla u organizaciju. „Lice izdajnika može poprimiti izgled najveće pravednosti", kaže Ajmike, prema kome je u isto vreme usmerena pripovedačava ironija.

Na samom kraju Mikša uspeva da se osveti talmudistima. U zatvoru piše priznanje u kojem navodi imena saradnika i pomagača. Na spisku je i reb Mendel. Kukavičluk i licemerje onih koji donose odluke, zaklanjajući se iza zakona čije rupe dobro poznaju i obilato se njima služe, predstavljaju zajednički element ove dve epizode. Nasuprot tome stoje Mikšina prostota i ruke koje ne oklevaju.

Mikša nije intelektualan tip; specifičnog odnosa prema moralu, odlučan i nepokolebljiv, savršen je za izvršavanje zadataka, ma koliko teški oni bili. Pozitivni junaci priča koje slede su kompleksniji likovi, skloniji kontemplaciji, ali svi oni imaju nešto zajedničko sa Mikšom - ne mire se sa uređenjem sveta koji ih okružuje.

Prikazani svet je isti u svim pričama. Postoji uređen sistem koji guši svaki oblik ljudske slobode. Sve se zna o svima i svako, ukoliko je to u interesu nekome unutar sistema, može da izgubi sve što ima. Ne postoji samo jedna organizacija i jedan način mišljenja; ima ih više, povezane su čudnovatim vezama i, iako je članstvo određeno pripadnošću određenom društvenom staležu, među njima, suštinski, nema nikakve razlike. U ovoj priči prvo vidimo zajednicu talmudista koja ima moć da onoga koji se zameri jednom njenom članu ostavi bez izvora egzistencije. Vidimo vrhovni, vladajući sistem, o kom će biti više reči u pričama koje slede, i vidimo jednu "revolucionarnu" organizaciju, koja je jednako korumpirana kao i vlast protiv koje se, navodno, bori.

Antipod tako uređenom svetu je haos. Priča je uokvirena samrtnim povicima Hane Kšiževske na raznim jezicima, koji evociraju vavilonsku pometnju. Težnju ka haosu vidimo u Mikšinim maštarijama o velikom plamenu; to je i anticipacija slične opsesije Borisa Davidoviča iz priče "Grobnica za Borisa Davidoviča". Njima je zajedničko manje ili više artikulisano uverenje da čitav svet, ovakav kakav je, treba spaliti, srušiti i da, možda, jedino nakon toga može postati bolji, ako nastane iznova.

Ironija je prisutna u svim segmentima priče, od pripovedačeve tvrdnje o istinitosti prikazane povesti, preko podnaslova koji kaže da je Mikša pozitivan junak, Ajmikeovih reči o licu izdajnika, reb Mendelovih talmudskih mudrolija... Vrhunac predstavlja uramljena slika vođe koji se blagonaklono smeši sa zida isledničke sobe, očinska figura koja ohrabruje zalutalo čedo da „prizna" ono što mu se kaže.

________________________________

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

Napisala Valentina Đorđević

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Mansarda - esej

Danilo Kiš - Noć i magla 

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici