Danilo Kiš - Rani jadi

Knjiga novela Rani jadi govori o ranom piščevom djetnjstvu, koje je proveo u Mađarskoj. Ova knjiga novela objedinjena je glavnim junakom i jednim narativnim subjektom koji kazuje priču. Zato ova knjiga ima i neke osobine romana.

Sadržaj - Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.

Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo nenosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta. Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu. Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima. U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva. Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo - cveće, boje, mirisi, zvuci, njegova mašta je živa i nemirna. Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume, drveće, travke, cveće, mirise, zvukove.

Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba dauživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi. Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku. Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, dastavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao imnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživelinešto loše ili teško.

Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za "decu iodrasle". Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbuđuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

Motiv kestenova i simbol prolaznosti

Motiv kestenova ponavlja se u priči Ulica divljih kestenova, cijela priča je potraga, poslije mnogo godina za ulicom divljih kestenova, koja je živa u sjećanju Andreasa Sama ali je nema u stvarnosti kao što nema ni divljih kestenova, ni kuće u Belmovoj ulici sedam u kojoj je Andreasova porodica živjela. Ulica, kuća, predmeti u kući sve je to mogućnost da se u sjećanje vrate neki trenutci iz djetinjstva. Međutim nestalo je sve ono što je mogo da oživi sjećanje. Ipak, uspomene su sačuvane, one se mogu osvježiti i oživjeti vrjeme i ljude iz prošlosti.

Jednostavno kazivanje

Teme su svakodnevne, životne, svačije. Događaji su obični bez naglašenog dramskog naboja. Birani su onako kako ih sjećanje vraća u sadašnjost, bez čvršće povezanosti. I naracija i struktura, potpuno su u skladu sa junakovim uvjerenjem da je život priča i da je priča život. Život je sazidan od malih priča, malih doživljaja, pa opis toga života nije ništa drugo nego niz priča. Priča je život jer govori o njemu onakvom kakav jest i lijepom i ružnom i veselom i tužnom.

Naracija

Upotreba trećeg lica za kazivanje o sopstvenom životu otkriva junakov odnos prema djetijstvu u kojem je bilo više ružnih nego lijepih dana, više patnje nego sreće i radosti. Kao da ova kazivanja izazivaju mučna sjećanja, pa je kazivanje u trećem licu jednostavnije i lakše, kao da se ovim oblikom narator brani od događaja koji opisuje. Treće lice omogućava distancu, mirnoću i objektivnost kazivanja.

Biografski elemementi

U priči Eolska harfa, koje ima epiloško mjesto i funkciju najviše je dato prostora dječakovom doživljaju električne bandere kao ogromne eolske harfe sa koje se može prepoznati zvuk vremena, prošlog i budućeg. Iz zvuka vremena saznata je budućnost Andreasa Sama.

Andreas Sam

Andreas Sam je senzibilna ličnost, osjetljiv na spoljašnje utiske prijemčiv za sve što je lijepo -  cvijeće, boje, mirisi, zvuci, njegova mašta je živa i nemirna; sposoban je da oko sebe zapaža naoko nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i ljepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapazati šume, drveće, travke, cvijeće, mirise, zvukove. Ali će zapazati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovjekovog nemarnog odnosa prema prirodi.

Pitanja

1. Povežite naslov knjige sa svojim sjećanjima na rano djetinjstvo.
- Vrlo je malo ljudi čije djetinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je riječ o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovdje se ne radi samo o ''ranim jadima'' već se ti jadi vuku kroz cijeli život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade, samo neko na teži, neko na lakši način. Možda ja ovo primam ovako jer sam imao priliku da proživim ''rane jade''. Samo sjećanje na njih izaziva vrlo tužna raspoloženja. Ponekad pomislim da je sve to bio samo tužan san i da se ništa od tog nije desilo, ali samo na tren. Ipak dok si dijete sve ti je nejasno i u tim trenutcima ne razmišljam puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sjećanja čijih posljedica tek onda bivaš svjestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmjeniš tok događaja, ali bez uspjeha.

2. Kakva je ''slika svijeta'' u knjizi rani jadi?

- Svijet je vrlo surov. Ako mu se nećes pokoravati jednostavno će te ''pojesti''. Dječak Andreas je vrlo rano ''ispio gorku času'' ovog svijeta. Ako je htjeo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije htjeo. Vrlo je teško zamisliti svjest jednog djeteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže se velikim naporima. Ipak je on samo djete, ali ''svijet'' to ne vidi. Ali kakav je bio svijet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospođa Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dječak je uspio, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lijepo i sposobnost da se lijepo osjeti svuda oko sebe. - Gospode kako sam nemoćan pred ovim cvjećem. Stvarnost bola Andreasa Sama jeste vječna priča o patnji koa o najupečatljivijoj oznaci života.

3. Da li je moguće uopšte saznati vrjednost života, ako nešto teško i loše ne iskusiš na svojoj koži? Da li bi Kiš bio ono što jeste da nije sve to proživio?
- Mislim da svi ljudi u živou treba bar malo da osjete patnje i bola, možda samo da im služi kao podsjetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se ''opametili''. Danilo Kiš je svojenaporno djetinjstvo doživio kao neku vrstu prosvjetljenja. Mislim da ni Danilo Kiš, kao i mnogi drugi nikad ne bi saznali pravu vrijednost života da nisu doživjeli nešto loše ili teško.

4. Kakva osjećanja i raspoloženja izaziva knjiga?
- Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom ''za djecu i odrasle''. Nema nikakve sumnje da ova knjiga podjednako uzbuđuje sve osjetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrijednosti doprinosi i ta činjenica da su sva ta zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada poslije pročitane knjige shvatiš da si postao vrijedniji za saznanje o jednoj sudbini.

__________________________________

Danilo Kiš - Rani jadi

Svet detinjstva - Sadržinu ove knjige čini kazivanje o teškom detinjstvu Andreasa Sama. Vreme je ratno, nesigurno i gladno, a iz tog se vremena, povremeno, sećanjem zalazi u neposrednu prošlost a maštom u budućnost željenu ali još nejasnu. Život teče u seoskoj sredini, među običnim i jednostavnim ljudima. Promiču pojedinci koji su u junakovom detinjstvu bili vezani za njegovu sudbinu i uticali na neke događaje: Anton financ, gospodin Fuks, gospođa Rigo, gospodin Molnar. Ovi pojedinci nisu markantne ličnosti koje se pamte: kao što je sećanje prozračno i maglovito, tako su i ove ličnosti ostale samo skice ili siluete, slučajni prolaznici kroz život Andreasa Sama. Priča o detinjstvu je obično sklopljena iz niza malih događaja, sitnih i svakodnevnih, koji su ostavili tragove na dečakov život i život njegove porodice. Čak se cela priča svodi na jedan detalj, na jednu situaciju iz života: priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja - Andreasa Sama gazdarica izjednačava sa psom. Cela priča svedena je na anegdotu. Svet detinjstva prikazan je kroz sećanje, prelomljen kroz prizmu dečjeg viđenja i rezonovanja. U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.

U mnogim pričama nalazimo iskaze koji odražavaju svest o bednom životu i ranim jadima, da bi negde pri kraju priče sav jad bio izražen jednom rečenicom:

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo za sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva.

(Iz baršunastog albuma)

Rani jadi su izraz ranog doživljaja nemaštine, bede i gladi, ali i svesti da takav život valja primiti dostojanstveno i otmeno, bez roptanja i savijanja kičme.

Ove proze nisu pripovesti ispunjene zanimljivim događajima i upečatljivim likovima. Događaj je sveden na najmanju meru - on čak nije neposredno prikazan već se sagledava kroz svest dečaka Andreasa Sama. One su lirski zapisi zasnovani na sećanju, ispunjeni detaljima, slikama i zvucima prirode, emocijama. Emocionalna stanja, doživljaj sveta i intimne duhovne preokupacije pretežna su sadržina ovih proza.

Andreas Sam - narator, kazivač priče

Pripovedanje je zasnovano na sećanju. U prologu S jeseni, kada počnu vetrovi najavljen je junak Andreas Sam kao svedok svih zbivanja i kao narator u najvećem broju priča, koji kazuje svoja sećanja u prvom ili trećem licu jednine. Tu je najavljena i psihologija deteta, dečji način razmišljanja i gledanja na stvarnost, razvijanje asocijacija u kojima dečja mašta zalazi u budućnost u kojoj se naslućuje željeni svet i željeni život. Ova uvodna priča ima samo dve slike: padanje divljeg kestena i prodavnica sličica i parfema. Padanje divljeg kestena budi sećanje na dane detinjstva kada je dečak sakupljao kestenje. To dalje budi asocijacije na povrede od bodlji kada se dečak uplaši i zabrine, a u njegovoj mašti oživi slika pogreba: "A može da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru."

Drugu sliku isiunjavaju boje i mirisi prodavnice sličica i parfema. To pobuđuje zamisao o komponovanju fuge za orkestar i jorgovan (= zvuk + miris + boja). "Sunce crta na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata. Detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice."

Motiv kestenova i simbol prolaznosti

Motiv kestenova ponavlja se i u priči Ulica divljih kestenova: cela priča je potraga, posle mnogo godina, za Ulicom divljih kestenova, koja je živa u sećanju Andreasa Sama, ali je nema u stvarnosti, kao što nema ni divljih kestenova, ni kuće u Bemovoj ulici sedam u kojoj je Andreasova porodica stanovala. Ulica, kuća, predmeti u kući - sve je to mogućnost da se u sećanje vrate neki trenuci iz detinjstva. Međutim, nestalo je sve ono što je moglo da oživi sećanje. Ipak, uspomene su sačuvane, one se mogu osvežiti i oživeti vreme i ljude iz prošlosti.

Ova knjiga priča je upravo oživljavanje nekih trenutaka, predmeta, ljudi, osećanja iz detinjstva; ona je knjiga o prolaznosti i nestanku svega što je blisko i drago, što se gubi i zamiče u vreme.

Jednostavno kazivanje: knjiga priča ili roman?

U skladu sa uzrastom naratora teče i kazivanje o detinjstvu. Ono je jednostavno i prostodušno; oseća se detinji način razmišljanja i sagledavanja stvarnosti. Teme su svakodnevne, životne, svačije. Događaji su obični, bez naglašenog dramskog naboja. Birani su onako kako ih sećanje vraća u sadašnjost, bez čvršće povezanosti i hronološkog kontinuiteta. I naracija, i struktura priča, potpuno su u skladu sa junakovim (naratorovim) uverenjem da je život priča i da je priča život:

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

(Dečak i pas)

U ovim rečima, pripisanim psu Dingu, sadržano je objašnjenje strukture ove knjige i autorovog određenja kao zbirke priča, a ne kao romana. Život je sazdan od malih priča, malih doživljaja, pa opis toga života nije ništa drugo nego niz priča. Ali, ovaj niz priča ima nešto zajedničko: u njima je uvek prisutan dečak, on je najizrazitija i najdelatnija (najaktivnija) ličnost. To što je zajedničko, junak priče, dečak Andreas Sam, i što je on u većem broju priča i narator, uspostavlja čvršću vezu među pričama. Zato one ne deluju odvojeno i nezavisno, kao celine koje se ne uklapaju u okruženje ostalih priča, već deluju kao celina, čvrsta i kompaktna, čiji su pojedinačni delovi u uzročno - posledičnoj povezanosti. To ovoj prozi daje osobine romana.

Priča, život, istina

Priča je život jer govori o njemu onakvom kakav jeste, i lepom i ružnom, i veselom i tužnom. Na više mesta naglašava se težnja za istinom i ističe istina kao jedino pravilo u pisanju. Život je jednostavan, istina je uvek jasna pa je i kazivanje o životu i njegovoj istini, umetničko kazivanje, ostvareno u ovoj prozi, jednostavno, razumljivo i blisko. Čak i ona mesta u ovoj prozi, u kojima narator dopušta mašti da se razigra, zrači istinom jer su izraz dečakovog sveta i njegovih potreba za boljim životom.

Naracija

Naracija je data u prvom i trećem licu jednine, a vizure se smenjuju ne samo iz priče u priču, nego i u jednoj priči. To je najčešće iznenadno pojavljivanje prvog lica iz pozadine kao da proviruje iza zavese da bi dao objašnjenje priče ili njene sadržine:

A evo kako je sve to bilo. Ta prokleta stvar zbog koje je sada morao da crveni. (Da ostanemo pri trećem licu. Posle toliko godina, Andreas možda i nisam ja.)

(Verenici)

Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge. (U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!")

(Livada)

Upotreba trećeg lica za kazivanje o sopstvenom životu otkriva junakov odnos prema detinjstvu u kojem je bilo više ružnih nego lepih dana, više patnje nego sreće i radosti. Kao da ova kazivanja izazivaju mučan osećaj pa je kazivanje u trećem licu jednostavnije i lakše, kao da se ovim oblikom narator brani od događaja koje opisuje. Treće lice omogućava izvesnu distancu, mirnoću kazivanja i objektivnost, pa je i to jedan od razloga pribegavanja ovoj vizuri.

Biografski elementi

U priči Eolska harfa, koja ima epiloško mesto i funkciju, najviše prostora dato je dečakovom doživljaju električne bandere kao ogromne eolske harfe sa koje se može prepoznati zvuk vremena, prošlog i budućeg. Iz zvuka vremena saznata je budućnost Andreasa Sama.

Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti džericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti najzad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1500 olovaka, 200 nalivpera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umretii; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena istraživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.

Navedenim pasusom iz Eolske harfe naznačen je autobiografski karakter priča iz knjige Rani jadi: prepoznaju se mnoge činjenice iz života Danila Kiša.

Andreas Sam - glavni junak

Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, prmamljiv za sve što je lepo - cveće, boje, mirisi, zvuci. Njegova mašta je živa i nemirna; sposoban je da u svetu oko sebe zapaža naoko nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume, drveće, travke, cveće, mirise, zvukove. Ali će zapažati i ono što je ružno a što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi.

Iz druženja i opštenja sa prirodom razvio se u dečaku smisao za lepo i sposobnost da se lepo, prijatno i mirisno oseti svuda oko sebe. Iz opštenja sa prirodom, sa konkretnim, stvarnim i istinitim, u dečakovu prirodu se uselila iskrenost i ljubav prema istini kao načelu života.

Dečakova mašta, koja se napajala slikama prirode, zbivanja i ljudskih sudbina, svemu daje svoju boju, sve oživljava i oplemenjuje, sve postavlja u nove izmaštane odnose. Obogaćena doživljajnim iskustvom, ali i čitanjem, dečakova duša je hranila maštarije o vilama i mogućim budućim doživljajima: trenutni događaj nastavljao bi da se odvija u maštarijama i vodio u neka buduća vremena. U dečakovoj mašti oživljava svet bajki i postaje stvarnost, ili bar željena stvarnost, lepša i izvesnija od tekuće (Zamak osvetljen suncem).

U maštanjima stalno oživljava dečakova misao o odlasku u svet: javi se uvek kada dečak dođe u sukob ili kada bude obuzet nespokojstvom posle sukoba sa Farkašem zbog priča o Andiju i Juliji i kada je izgubio kravu Narandžu. Misao o odlasku ima trojako značenje:

- izraz je težnje da se pobegne od mučnog i tegobnog života iako ga prihvata dostojanstveno "verujući u otmenost patnje";

- izraz želje za novim i nepoznatim, želje za promenom - Crna Gora i deda stalna su opsesija;

- izraz je psihologije deteta koje rešenje svojih konflikata sa sredinom vidi u bekstvu.

Živo sećanje

Zahvaljujući živoj i dinamičnoj mašti, dečak je upijao utiske i doživljaje, događaje i ljude, mirise i boje, osećanja i raspoloženja. Zato su sećanja toliko plastična i jasna da u njima ni detalji nisu izbledeli. Nestala je kuća detinjstva, ulica se sasvim izmenila, izmenili su se i ljudi, ali je ostalo sećanje na detinjstvo, koje sve ponovo oživljava i opterečuje:

Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata je stanovao ovde, znam pouzdano. Možda se sećatte njegovog oca? Eduard Sam, s naočarima. Ili se, možda, sećate njegove majke. Marija Sam, visoka, lepa, vrlo tiha. Ili njegove sestre, Ana Sam, uvek s mašnicom u kosi. Eto, vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio njihov krevet. Vidite, gospođo, ja se sasvim dobro sećam. Tu je stajala šivaća mašina njegove majke, Marije Sam. Bila je to singer mašina, s nožnom pedalom. O, ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.

(Ulica divljih kestenova)

Porodica

Iako ova knjiga proze počiva na sećanju, iako je u tom sećanju predočeno detinjstvo Andreasa Sama, u njoj članovi porodice nisu dobili mesto koje im pripada, niti su dobili odgovarajući umetnički tretman.

Očev lik javlja se kao bleda silueta u izmaglici sećanja. Nije dobio jasne konture ni u jednom vidu življenja i ispoljavanja. Portret je ostao u nekoliko uzgrednih naznaka, karakter je posredno predočen sa nekoliko momenata, delatni život Eduarda Sama jedva se naslućuje.

Majka je prisutnija u dečakovom životu svojom nežnom pažnjom, brigom i trudom da se održi goli život. Ni ona nije dobila jasnije konture, upečatljiv lik i dinamičnu ulogu u opisanom periodu detinjstva Andreasa Sama.

Sestra Ana pojavljuje se kao aktivni učesnik zbivanja samo u nekoliko priča, a jedna, Serenada za Anu, kratka i bez ikakvog događaja, posvećena je njoj. Ni njen lik nije jasno ocrtan: ostao je samo u naznakama.

Ovakvo mesto članova porodice u skladu je sa mestom lika Andreasa Sama u strukturi proze Rani jadi. S obzirom da je u sadržini pripovedanja sećanje Andreasa Sama na detinjstvo, na rane jade, njegova ličnost je dominantna, za njega su vezana sva zbivanja, njemu je poverena naracija, kroz njegovu vizuru prelamaju se život, stvarnost i ljudski svet iz vremena detinjstva. Ova vizura nosi snažno obeležje ličnosti i psihologije dečaka Andreasa Sama, a to određuje način doživljavanja i kazivanja, prirodu mišljenja i rasuđivanja, izraz i stil.

Danilo Kiš - Rani jadi - verzija 2

_________________________________

Esej

Čovjek je oduvjek predstavljao misteriju i još uvjek se ne može dokučiti bit njegovog življenja. A zašto? Zato kad taman mislite da ste doznali bit i da ste stigli do kraja pojavi se na drugom kraju svijeta nešto još neviđeno i neodgonetnuto. Jedno se zna: nijedan događaj u istoriji nije prošao bez prolijevanja krvi. To je jednostavno iskustvo koje čovjek stiče čim se rodi. U svijetu se toliko ''nakotilo'' zla, prevare, ucjenjivanja. Jahači apokalipse vec uveliko jašu na svojim konjima i haraju svijetom šireći rat, glad, bolest. Sve to govori o nepravdi i surovosti ovog svijeta. Čemu i zašto živjeti ako znaš da ćeš ti ili tvoja djeca ili čak tvoji unuci morati uzeti pušku i ići u rat. Da li je to bit življenja ili je samo sudbina ovog naroda ili je to sve samo ružan san. Ali ne, takvo nešto ne postoji u snovima, ma koliko oni bili ružni. Mislim da je krajnje vrijeme za ''Potop''. Ovog puta bez ''barke'' i izuzetaka, jer svi mi nosimo klicu zla u sebi, ma koliko se mi bunili to je istina. Možda je ovo preuranjeno mišljenje ili pesimistično, možda ja to tako vidim, ali svakim danom raste broj onih koji su istog mišljenja. Cijelo čovječanstvo se nalazi na ''rubu propasti'', a za sve to je kriv sam čovjek.

________________________________

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Mansarda - esej

Danilo Kiš - Noć i magla 

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici