Milan Rakić - Dolap

U pesnikovom sećanju se još u detinjstvu urezala slika starog dolapa za navodnjavanje, koji se nalazio u blizini njegove kuće. Slika dolapa je postepeno dobijala smisao koji je bio u skladu sa pesnikovim misaonim i emotivnim preokupacijama. Ta se slika 1902. godine pretočila u kompaktnu alegorijsku sliku - pesmu Dolap.

Na početku pesme, narativno intoniranim polustihom "Ja znam jedan dolap", predočena je slika dolapa. I tek posle pauze sledi nastavak stiha, drugi polustih, kojim se slika dolapa konkretizuje nekolikim osobinama: Drn, glomazan, truo, - Stoji kao spomen iz prastarih dana. Inverzijom su karakteristike dolapa došle na dvostruko istaknuto mesto: na kraju stiha (drugi polustih) i na početku sintaksičko - intonacione celine. Ostala dva stiha su opet sećanje kroz koje je dopunjena slika dolapa - "škripa", "stara gruba sprava". Izbor reči koje su poslužile za oblikovanje slike dolapa dočarava specifičnu atmosferu, raspoloženja i osećanja: crn, glomazan, truo, prastari, spomen, škripa, stara, gruba. Dolap će biti spomenut samo još jednom, u trećoj strofi - "i dolap si stari..."

Druga strofa u sećanje i vidno polje lirskog subjekta uvodi vranca koji okreće dolap: on je mali, trom, malaksao, bedno kljuse, sipljivo. Slika vranca je u potpunom skladu sa slikom dolapa: kao da i vranac potiče, poput dolapa, "iz prastarih dana". Prva i druga strofa imaju uvodni karakter: predočena je predmetnost pesme (dolap i vranac); izvor lirskog kazivanja je sećanje; priroda sećanja nameće vrlo spor ritam; rečenice (sintaksičko - intonacione celine) završavaju se smirivanjem, prekidanjem, pauzom (tačkom kao interpunkcijskim znakom).

Od treće strofe pa do kraja pesme u središtu lirskog kazivanja je vranac. Pesnik se poslužio apostrofom kao stilskim sredstvom za postizanje neposrednosti, dinamike i uverljivosti. Apostrofa uvodi promenu ličnog oblika, vokativ naglašava dijalošku formu, dijalog, iako redukovan (iskazan je samo lirski subjekt) dinamizuje kazivanje i obogaćuje intonaciju. Životni put vrančev prikazan je kratko (u trećoj i četvrtoj strofn): on je mlad, snažan, pun snage i volje, radio je živo, bio ispunjen nadom u bolje dane, obuzet snovima o budućnosti. Mnogo je nevolja prešlo preko njegove glave, stigla je malaksalost i nemoć.

Peta strofa predstavlja misaono (i smisaono) čvorište pesme. Stihovi pokazuju da je vranac oličenje sudbine svih života i svih živih duša koji su se našli "pred opštom neminovnom bedom". Ovde se razrešava alegorijska slika: vranac je simbol čoveka koji nema nikakvu šansu za napredak, dobro, zadovoljstvo ili sreću. Ako je vranac simbol čoveka, njega onda predstavlja dolap? On je simbol života koji je jednoličan, monoton, bez ikakve perspektive.

O kako te zalim! - gle, suze me guse, -
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Šesta i sedma strofa razvijaju motive teškog života i patnje: oko vranca su žubor vode i miris trave, ali on, umoran, žedan i gladan, mora napred gonjen fijukom biča. U osmoj i devetoj strofi lirski subjekt se poistovećuje sa vrancem, a to su elementi koji još jednom otkrivaju alegorijski smisao i simboličnu funkciju vrančeve sudbine:

Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

Ovi stihovi, od šeste do devete strofe, mogu da navedu čitaoca da pogrepšo shvati smisao nekih slika i sadržinsku dominantu pesme. Naime, uskraćivanje vode i hrane pod fijukom biča može da se shvati kao slika socijalne nepravde, izrabljivanja, i po tome se pesma odredi kao socijalna. Bič nema ovde socijalnu simboliku nego čisto metafizičku - bič je neumitnost, sudbina, "neminovna beda", pa je zato i pesma u svojoj suštini misaona - misao je iskazana na simboličan način kroz alegorijsku sliku.

Deseta strofa ostavlja utisak o klicama bunta, suprotstavljanja, protesta, ali je to, i pored paralele "ko zmija" (ljutina), bledo jer reč ostaviti nema u sebi siline ili snage. Poslednja strofa donosi ironični obrt: podsticaj ("napred, vranče, nemoj stati"), obećanje ("nagradu za trude nebo će ti dati") i iznenadni prelom koji izneverava očekivanje i još više ističe mračnu viziju čovekove sudbine -  "mračnu, dobru raku, i večiti mir".

Ovakav završetak pesme potpuno je logičan kraj prikazivanja vrančeve (čovekove) sudbine. Besmislenost života koji je zatvoren, monoton i ubitačan ("sve u istom krugu, sve na istoj stazi"), ne nudi svetlu perspektivu. Ali poenta pesme o pustim snovima i mračnoj, dobroj raki ne nudi mračni pesimizam: on je ublažen baš ironičnim obrtom i tonom, koji upućuju na sopstvenu snagu, na oslanjanje na sebe i prezir prema lažnim i apsurdnim obećanjima ("nebo će ti dati").

________________

Milan Rakić - Dolap - verzija 2

___________________

Milan Rakić - Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda.
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zivo.
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot I nevolje prave,
I julijske zege I studene noci.

O kako te zalim!- gle, suze me guse,-
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost I opstu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

dolap - točak za crpenje vode na bunaru;

sipljivo - koje teško diše;

vir - izvor vode.

_______________

U znatnom broju pjesama Rakić je pokazao izrazite crte meditativnog pjesnika. U njima se zadržao na iznošenju svojih spoznaja o životu i svijetu, na razmatranju o smislu i besmislu postojanja. Pjevao je o "neminovnosti zala", o stradanjima i patnjama u svijetu, o tome da život predstavlja samo bijedu i nevolju, dajući, pri tome, izražaja elegičnom osjećanju o prolaznosti svega (Dolap, Misao, Dragim pokojnicima, Oproštajna pesma i dr.). No svoju, u osnovi pesimističku liriku, protkao je ponekad crtama otpora i prkosa (U kvrgama, npr).

Ova osjećanja pjesnik je u više pjesama ilustrirao prizorima koji su zasnivani na analogiji, na poredbi simboličnog karaktera, na simbolu - alegoriji. U pjesmi Dolap, na primjer, poslužio se slikom vranca koji besprekidno, po žegi i studeni, mora da vuče dolap, spravu tešku, i da, pravodi dane "sve u istom krugu", a ne postoje izgledi da će se to promijeniti. Ovu temu, koja je proniknuta notama opće nevolje i patnje, izgradio je na komparaciji sudbine vranca sa sudbinom čovjeka na zemlji, pa je na toj osnovi izrazio svoju pesimističku spoznaju o životu. Ono što je ovdje iznio zasniva se na gledištu da je život besmislen, i da je oslobođenje od zala i rješenje - u "mračnoj dobroj raki".

Pesimizam - Filozofski stav prema životu zasnovan na uversnju da je ovaj svet najgori od svih svetova (lat. pessimum - najgori) i da je život u tom svetu bez ikakvog smisla. Filozofiju pesimizma razvio je nemački filozof Artur Šopenhauer (Svet kao volja i predstava). Vid pesničkog doživljavanja stvarnosti - život se sagledava kao skup stradanja, nesreća i patnji. Pesimizam je uvek prisutan u književnosti, ali u nekim epohama postaje izrazitiji. Pesimistički stav prema svetu i životu obeležava kraj 18. i početak 19. veka poznat kao "bolest veka".

_________________________________

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata.

Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30.06.1938 godine.

Milan Rakić - Iskrena pesma 

Milan Rakić - Jasika

Milan Rakić - Nasleđe

Milan Rakić - Pesme - Kosovski ciklus

Milan Rakić - Simonida