Milan Rakić - Pesme - Kosovski ciklus

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je pesnik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku. Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu" Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasleđe, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret - mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljava svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad - sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj - tama, mit - kulatura) briše kao ne - otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Svesna, razumna ljubav prema svom narodu. S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija - mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:

- Kada se navede: Ja ću dati život, otadžbino moja, Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preobražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, posredstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor - lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionalno - patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina. Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini.

Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izveštajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.

______________________

BOŽUR

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema, i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje su crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
— Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

U kosovskoj noći pod mesečinom "ćuti polje ravno - gde nekad pade za četama četa", a po njemu cveta crven i plav božur iznikao iz crvene srpske i plave turske krvi.

________________________

JEFIMIJA

Jefimija, ćerka gospodara Drame,
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plemenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...

Monahinja Jefimija koja "večno sama, na zlatu i svili - veze strašne bole otmene joj duše", podseća pesnika da "još ovaj narod kao nekad grca" a "svetlosti nema na vidiku crnom".

_________________________

KONDIR

Počuj, draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće l' iz kondira,
Ko preteča skromna večitoga mira,
Pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

________________________

MINARE

Strči minare iznad crnih kuća,
Tanko i belo. Noć lagano pada,
Kao dan jasna noć i kao dan vruća,
I s brežuljaka vraćaju se stada.

Voćnjaci, cveća i pesama puni,
Gde začikuju kosovi slavuje,
I na ovcama, zaraslim u vuni,
Klepetuše što ravnomerno bruje.

Ali će sve to proći, i, u času,
Nepregledna će noć ostati sama,
Obući će se svet u crnu rasu,
Progutaće ga neprozračna tama,

Samo će, kao znak istrajne moći
I osvajačkog starog nadahnuća,
Strčati mirno u toj opštoj noći
Belo minare iznad crnih kuća.

Prvi susrst sa Kosovom i prvi doživljaj je tanko i belo minare koje će "kao znak istrajne moći - I osvajačkog starog nadahnuća, - Strčati mirno u toj opštoj noći. Crne kuće i oštta noć su dožnvljaj

kosovske stvarnosti, koji uznemiruje i vređa pesnikovo srce.

________________________

NA GAZI MESTANU

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli,
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!

Gazi Mestan, mesto gde je po legendi protekla odsudna bitka Kosovskog boja, oživljava u pesniku spike bitke, silnih oklopnika, nepregledne jame kosturnica, survavanje srpskog carstva i podstiče zavet:

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!

_________________________

NAPUŠTENA CRKVA

Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdašnjet plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav leži Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajući pastvu, koje nema...

Kao poslednja i najmučnija slika kosovskog pejzaža ostala je u pesniku napštena crkva, kao simbol napuštene zemlje, zaborava i nestajanja. Viđena mesta i evokacija prošlosti praćeni su rezignacijom, tugom i nespokojem što i danas "ovaj narod kao nekad grca".

________________________

NASLEĐE

Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika strarih i junaka koji
Umirahu ćutke na srašnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom rv'o,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće -
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na stašnome kolju...

Pesma Nasleđe pripada ciklusu Rakićevih rodoljubivih pesama Na Kosovu. Ovo istorijsko mesto, koje u svesti srpskog naroda zrači tugom i divljenjem, nije ostavilo ravnodušnim ni pesnika Rakića. Ipak, tema pesme nije kosovsko stradanje i podvizi pojedinca i naroda, nego duhovno i moralno nasleđe, prisutno u svakom ljudskom biću ove zemlje, nasleđe koje je neodvojivi deo ličnosti svakog pripadnika srpskog naroda. Relacije danas - sutra prožimaju celu pesmu i svaku poetsku sliku. Središnja misao pesme i jeste misao o odnosu između sadašnjosti i prošlosti, i o prirodi toga odnosa.

________________________

MILAN RAKIĆ - SIMONIDA
Freska u Gračanici

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.

Freska u Gračanici, na kojoj je lik kraljice Simonide, "tužne, svečane i bele", a kojoj je arbanaški nož iskopao oči, inspirisala je pesmu Simonida.

_________________________________

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata. Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30. 06. 1938. godine.

Milan Rakić - Dolap

Milan Rakić - Iskrena pesma

Milan Rakić - Jasika

Milan Rakić - Nasleđe

Milan Rakić - Simonida