Milan Rakić - Nasleđe

Pesma Nasleđe pripada ciklusu Rakićevih rodoljubivih pesama Na Kosovu. Ovo istorijsko mesto, koje u svesti srpskog naroda zrači tugom i divljenjem, nije ostavilo ravnodušnim ni pesnika Rakića. Ipak, tema pesme nije kosovsko stradanje i podvizi pojedinca i naroda, nego duhovno i moralno nasleđe, prisutno u svakom ljudskom biću ove zemlje, nasleđe koje je neodvojivi deo ličnosti svakog pripadnika srpskog naroda. Relacije danas - sutra prožimaju celu pesmu i svaku poetsku sliku. Središnja misao pesme i jeste misao o odnosu između sadašnjosti i prošlosti, i o prirodi toga odnosa.

Lirski subjekt "Ja" kazuje o svojim osećanjima i mislima sa aspekta sadašnjice, trenutka pevanja ("osećagm danas"), ali i sa aspekta apsolutnog saznanja "da u meni teče - krv predaka mojih". To saznanje je objasnilo i nekadašnju dečačku ljubav prema bojnim igrama - junačko nasleđe pobuđuje na junačka dela. Preci su ovde sagledani kao junački i grubi - junaštvo je njihova urođena osobina koja ih održava u životu; grubost je proizvod vremena i uslova života. Junaštvo je urođeno i unutrašnje svojstvo, koje se nasleđuje; grubost je spoljašnja manifestacija koja je promenljiva i nestalna. Sa aspekta sadašnjice, ovi preci deluju grubo i nekultivisano, ali im to ne umanjuje vrednost, onu psihološku i moralnu - nisu grubi zato što im je karakter grub, nego zato što je i vreme bilo grubo i neprosvećeno. Zato se epitet "grubih" više ne ponavlja, jer ta osobina, uslovljena vremenom i stepenom razvoja društvene svesti, nije ono što se nasleđuje od predaka - od njih se nasleđuje ljubav prema domovini, junaštvo, viteštvo i dostojanstvo.

"Krv predaka mojih'", mučenika i junaka koji su ćutke umirali "na strašnome kolju", uliva snagu i samopouzdanje pa lirski subjekt može da kaže "i prezirem tugu, zaboravljam bolju". Ono što danas predstavlja bol ili izaziva tugu, ne može da se poredi sa mukama i bolom nekadašnjih junaka. Slika kolja dovoljno upečatljivo govori o vremenu kada su živeli i delali ti junaci: to je bilo vreme primitivizma, neznanja i nečoveštva. Ali i u tome vremenu, preci su umeli ćutke i bez roptanja da podnose muke - ćutanje je izražavalo prkos i pretnju, ali je ono i izraz dostojanstva: ne poniziti sebe i svoj narod pred krvnikom.

Treća strofa sadrži središnji problem pesme: kako pomiriti prošlost i sadašnjost, kako "da na ovo staro i surovo drvo / Nakalemim najzad blagorodno voće". Hrvanje sa prirodom je sukob u ličnosti oko toga da li se osloniti na prošlost (tradiciju) i uzeti iz nje životvorne sokove ili je se potpuno odreći kao nekorisne i zastarele. To je stalna tema, večiti motiv sukoba starog i novog, roditelja i dece, prošlosti i sadašnjosti. Novo, po prirodi stvari i po nužnosti razvoja, kontrastira se sa starim i u stalnom je sukobu: novo obezvređuje tradiciju, odbacuje je i ignoriše. Ali istovremeno se javlja svest da je nemoguće novo bez oslanjanja na staro. Pesnik se poslužio dobrom slikom da pokaže mogućnost plodotvornog i blagotvornog povezivanja starog i novog. Slika kalemljenja blagorodnog i pitomog voća na staro i surovo drvo dokaz je da se staro stablo može oblagoroditi i oplemeniti. Stari sokovi (rodoljublje, junaštvo, viteštvo i dostojanstvo predaka) sastavni su deo životnih sokova savremenih generacija. Dok su se ranije ti sokovi manifestovali kroz junačku snagu, danas se oni manifestuju kroz moralnu i duhovnu snagu.

Četvrta i peta strofa čine jednu sintaksičku i sadržinsko - smisaonu celinu, ali je svaka strofa posebna poetska slika. Najpre je tu slika lirskog subjekta ("plačem") koji se nalazi pred prizorom mesečevog kretanja nebeskim putevima ili pred prizorom starih šuma koje "zlokobno zaćute". Smisao ove strofe prilično je nejasan: lirski subjekt plače dok posmatra kretanje meseca (odlazak) ili se nađe pred zanemelim šumama. Sintagma "čarobne sirene", koja u dvostihu - rečenici ima funkciju apozicije, ukazuje na mogući pravac razumevanja cele strofe. Ovde je reč o pesnikovom pevanju: to su pesme o mesecu i mesečini, o ljubavi i ljubavnom bolu; šuma, poput čarobnih sirena, mami pesnika da opeva njene lepote. I kad presahnu takve pesme.

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

U sebi oseća jaku struju snažnih inspiracija u čijem je središtu krepost starinskih junaka. Ovde je dakle reč o onome što se i dogodilo u stvarnosti pesnikovog stvaranja: presušili su inspirativni izvori ljubavne i deskriptivne lirike, ili je pesnik osetio stvaralački zamor usled motivske jednoličnosti, pa se odjednom sav okrenuo rodoljublju kao prirodnom ljudskom osećanju i prošlosti svoje zemlje, koja je živela u sadašnjici kosovskih prostora u kojima se obreo. I zato "Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju", jer pred sobom vidi svoje pretke, mučenike i junake, koji "umirahu ćutke na strašnome kolju". U ovim stihovima je poenta pesme: preci i istorija, njihova slava i dostojanstvo, melem su koji leči i tugu i bol, koje čovek može da oseti u životu. Tako je i pesnik, posle pevanja o ljubavi, prirodi i životu u kome su počeli da preovladavaju pesimistički tonovi, našao duhovno osveženje u pevanju o prošlosti - u rodoljubivim pesmama.

Sirene - U grčkoj mitologiji fantastična bića čarobnog glasa; tim glasom su mamile mornare na opasno stenje o koje su se razbijali njihovi brodovi. Predstavljane su kao ptice sa ženskom glavom ili kao devojke sa krilima i kandžama. U mitovima im je broj različit: od devet pa naniže. Po imenima im se vidi lepota glasa: Aglajofona - Jasnoglasa, Telksiepija - Zamamna, Pisinoja - Umiljata, Molpa - Raspevana. Figurativno: žene zavodnice. U književnosti se javljaju u legendi o Argonautima i u Odiseji; čest su motiv u likovnim umetnostima: na grčkim vazama Odisej i Sirene: Sirene i Odisej, Hor Sirena i Sirene Peđe Milosavljevića.

__________________________________

Milan Rakić - Nasleđe

Nasleđe je pesma iz ciklusa Kosovo, u kome su i pesme: Božur, Simonida, Na Gazimestanu, Jefimija, Napuštena crkva, Minare. Sve su one nastale u vreme prvih godina Rakićevog stvaralaštva kada je kao mlad diplomata službovao u tada još neoslobođenoj Prištini. Posećivao je mesta na kojima se vodila čuvena bitka; obilazio je manastire i uživao u lepotama drevnih fresaka, duboko u sebi pateći zbog njihovog propadanja i skrnavljenja koja je izvršila ruka inovernika.

U ovaj ciklus rodoljubivih pesama Milan Rakić je uneo svu svoju ljubav prema svemu što je nacionalno i predačko; ljubav prema precima, njihovom podvižništvu i herojskom umiranju; ljubav prema ostvarenjima iz minulih vekova i njihovoj lepoti (manastiri, ikone i freske). Sve je to intenzivno doživljavao i jezikom pesnika transponovao (prenosio) u pesme, u kojima se glas divljenja i ponosa meša sa glasom onoga koji tuži zbog generacijskih neslaganja, velikih stradanja i mučne istorije svoga naroda.

Svoju ljubav patriote Rakić je posebno iskazao u pesmama Na Gazimestanu i Nasleđe, koje su slične po osnovnom osećanju i shvatanju prošlosti i sadašnjosti, po tome kakav treba da bude odnos pojedinca prema domovini i onome što je naconalno i kolektivno, a što se zove tradicija ili nasleđe.

U pesmi Nasleđe prožimaju se:

1. prošlost i sadašnjost,
2. staro i novo,
3. preci i mladi,
4. kolektivno i lično.

Već u prvom stihu pesnik kaže: "Ja osećam...", a to što oseća svim svojim bićem i duboko u sebi nosi je krv predaka, grubih i junačkih. I pošto u njemu teče krv predaka, to je on deo njih, grana istog stabla. Sada, kada je već odrastao, on je svestan toga, ali to je bilo tako i kada je bio dete, s tim što se to nasleđe u njemu tada manifestovalo nesvesno, kroz "bojne" ili ratničke igre koje je silno voleo. Ta vezanost za pretke i jeste ono što ga hrabri, održava i čini ponosnim. Dovoljno je da se javi misao o njima pa da prezre tugu, da zaboravi na svaku teškoću, bol i patnju. Zašto? On, koji je potomak hrabrih i u svemu istrajnih predaka, ne sme da podlegne klonuću i malodušnosti. Oni su bili junaci i mučenici koji su završavali posečenih glava - na strašnom kolju. Sama pomisao na to od njega zahteva više ponosa i dostojanstva, pa ma koliko mu nešto izgledalo mučno i bezizlazno u trenutku vrlo važnom kako za njega tako i za sudbinu njegovog naroda.

U nekim momentima, u njemu se bore evropski duh i kosmopolitizam sa onim što bi se moglo nazvati nacionalnim, uskogrudim ili nazadnim u odnosu na novo. Međutim, i u takvim trenucima on je uvek uspevao da potvrdi svoju pripadnost onome što nosi u vlastitoj krvi. Pa i onda kada se desi da ga, ponekad, ponese talas dekadentne orijentacije (pasivnost, bezvoljnost, razočaranje i pesimizam, preosetljivost, pomodarstvo u razmišljanju i pevanju), on se lako ne predaje; u njemu se rvu predačko i novo. Pri tome, to staro odnosi prevagu. Tako se na "staro i surovo drvo" kalemi nešto i od novog vremena i savremenih strujanja u njemu. Staro se, uostalom, i ne može tako lako poništiti jer je deo njega, u njemu "teče krv predaka, junačkih, grubih", tih "mučenika junaka koji umirahu ćutke na strašnome kolju". I zato:

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

"Sveže grane" oličavaju mladi naraštaj kome i sam pesnik pripada; to su ti "kalemi novi" koji podrazumevaju i nove ideje, nova shvatanja pridodata na staro i nasleđeno. Ipak, prevage novog nad starim nema. Novo ne poriče i ne poništava staro, već, nasuprot tome, to novo se hrani starim, iako je ono "grubo" i "surovo", pomalo i "suvo". Tako "sveže grane" na "starom stablu" najbolje daju "blagorodno voće". Zašto? Stablo i jeste staro i suvo (drevno je, mnogovekovno), ali duboko, "u korenu starom", ipak "struji snažna hrana" za "sveže grane", za nove plodove. I to je upravo ono što pesnik čuva, što u sebi nosi i stalno na umu ima. I zato se u završnoj strofi, u kojoj je poenta Rakićevog rodoljublja, staro ili predačko ne javlja kao teret i smetnja mladoj evropskoj učenosti, nego kao podstrek da se u nevoljama i bolima istraje, više izdrži, da se lakše savlada i istorijski ponor i kolektivni udes. Uvek kada se oglase klonuće, pred njegovim očima, u njegovoj viziji, jave mu se oni čija krv u njemu teče:

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na stašnome kolju... 

Zahvaljujući takvoj svesti o svom nasleđu i samobitnosti, tradidionalno i novo opstaju saobraženi u jednome - u mlađim i budućim generacijama koje dolaze.

Osnovna obeležja Rakićevog nesništva - Pevao je o čulnom i težio refleksijama - misaonom u pesništvu; apologeta osećanja, strasti, zanosa i nagona, ali to kazuje bez mnogo metafora, na jedan jasan, intelektualan i sažet, a ne na razbokoren način kao Jovan Dučić.

• U poeziju unosi prenaglašeni pesimizam koji izvire iz saznanja o ljudskoj prolaznosti - sve je prolazno: čovek, mladost, ljubav, strasti, lepota, žene; - i sve u znaku bola, patnje, monotonog trajanja, u znaku sudbine i sila na koje biće ne može da utiče (U kvrgama, Dolap, Misao). Piše u jedanaestercu i dvanaestercu jer ova dva tipa stihova smatra jedino moćnim da pevanju omoguće pravi umetnički smisao i da ga učine dostojanstvenim ("bez njih nema prave poezije", govorio je).
• Negovao je ljubavno - elegičnu, misaonu i rodoljubivu liriku.
• U svom pevanju Milan Rakić je i parnasovac (izraz hladan, racionalan, strogo odmeren), ali je i bodlerovac (pesimist; pesnik čula i velikih strasti, jer u ljubavi, kao i Bodler, vidi "sredstvo za najviše ekstaze i za najstrašnija razočarenja, za orgije sreće, za orgije sitosti"). On je i romantičar ("sa romantikom ga veže pesimizam, individualizam, osećanje prerane starosti"; u sebi nosi i u pesmama iskazuje "bolesti veka", nesklad duše i poretka objektivnog sveta, usamljenost).
• Stvara pod uticajem francuskih moderpista i uvek traži novo u doživljaju sveta (u odnosu na tadašnje srpske pesnike).
• Savremena kritika ga smatra pesnikom bez velikog značaja za dalji tok srpske poezije - ostao je pesnik bez pravog uticaja na potonje pesništvo jer je imao okamenjen izraz, suvoparni jezik i mnogo jednoličnosti, i to u postupku stvaranja i u sadržaju pesama.

_________________

Milan Rakić - Nasleđe

Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika strarih i junaka koji
Umirahu ćutke na srašnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom rv'o,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće -
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na stašnome kolju... 
___________________________________

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci postavljen je za vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906. Potom se vratio u Srpski konzulat u Prištini, i tu radio do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata. Diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

- Nigde životne prilike nisu tako bedne, a život bez draži kao ovde, pisao je mladi konzul Rakić iz Prištine. Pa ipak nisam video da je duši negde tako slatko kao ovde.

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca?

Rakić je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pravi zadatak: da brani "kleto Kosovo" i da radi na njegovom oslobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.

Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispunjavao njegov diplomatski, državno - politički angažman. Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji.

Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mestanu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko - hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom Na Kosovu, Rakić se nije držao hronološkog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom merilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na Gazi-Mestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema".

U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, podrobno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudonimom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića - vojvode Vuka. Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, priznati da je prvi od oslobodilaca ušao u Prištinu.

Milan Rakić je umro 30. 06. 1938. godine.

Milan Rakić - Dolap

Milan Rakić - Iskrena pesma

Milan Rakić - Jasika

Milan Rakić - Pesme - Kosovski ciklus

Milan Rakić - Simonida