Proleće u meni i oko mene

Sada, u najlepšem godišnjem dobu, sedim zagrejana sunčevim zracima pod visokom jabukom i udišem punim plućima svež vazduh posmatrajući po hiljaditi put predeo u kojem su priroda i ljudska ruka izložile svoja dela.

Predamnom su treperali bez prestanka sunčevi zraci i sedefasto plavetnilo neba. U oblesku plamena sve je bilo svetlije i rumenije no obično. Šuštala je krošnja stare nagnute jabuke obrasle mahovinom i to šuštanje mešalo se sa cvrkutom ptica stvarajući melanholičnu simfoniju. Ona odzvanjaše u mojoj duši, kao uspavanka mlade udovice – majke nad svojim jedincem. Pirnu šapatljivi vetar i sa sobom donese opojni miris sveže zove. Nema te četkice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno, pa ni samu boju sunca; ono je i žuto i crveno, i zlatno i belo i plameno. A tek nebo! Dobro znam da ponekad i ja od muke i loše inspiracije tresnem sav svoj slikarski pribor o pod i tu ga ostavim neko vreme da leži napušten i beskoristan odlažeći da se divim originalu.

Polako ućutaše ptice. Tišinu je jedino remetio vetar koji kao da je cvilio iz dalekog granja. Mir. To je svečani trenutak kada se sanja i kada duša želi da bude sama, potpuno sama. Često sa suzom u oku osećam u grudima nečujnu bol. Obično kratkotrajan, ali oštar kao nož u tim trenucima kidao bi sve veze sa mnom i sa drugima.

Svetlost zamenjuje tama. Spokojno gledam kako noć kao meka paučina pada i pokriva sve. Visoko u granju mirno gore zvezde, sve je šumno i sjajno. Moje srce je deo svega toga; sa zvezdama treperi, šušti s vetrom. Tada gorčina nestaje iz mog srca i očima punim zvezda gledam duboko u beskraj.

I u tim poslednjim trenucima samoće gledam u mesec koji mi obasjava put i polako se korak po korak približavam kući.

Napisala dianaelitteras

Najzad proleće

Najzad stiže proleće

Proleće

Proleće i igra oblaka

Proleće u mom kraju

Proleće u šumi

Rano proleće