Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Nig­de na sve­tu ne go­vo­ri se ta­ko ru­žno o na­ma kao kod nas. Što je go­re, nig­de na sve­tu ne do­zvo­lja­va se ta­ko ola­ko dru­go­me da to či­ni kao kod nas. Za­to, ka­kvi sve ni­su iz­li­li svoj gnev, mu­drost i žuč nad Be­o­gra­dom, ko­li­ko nas ima ko­ji udi­še­mo le­po­tu ovog me­sta, ko­ju na­rod tek kat­kad, u lo­mu sve­ga što ima­mo, na­slu­ti?

Naj­sta­ri­ja le­po­ta Be­o­gra­da ni­ti se zna ni­ti se slu­ti, ni­ti se tra­ži. Be­o­grad, je­dan od naj­sta­ri­jih gradova na Du­na­vu i Sa­vi uop­šte, ne ma­ri za pro­šlo­sti i pot­pu­no je nov. Lepota nje­go­va naj­sta­ri­ja ko­ja se mo­že na­slu­ti­ti sva je de­spot­ska i du­nav­ska. Ka­men kula ogle­da se u vo­di, kud mi­nu­še bogate, svi­le­ne tur­ske ga­li­je, sa žu­tim i kri­vim mačevima kao po­lu­me­se­ci, sa­vi­je­ni pre­ko go­log te­la robi­nja. Otu­da lak smeh, bla­gost nehaja i mudrost vi­na i raz­go­vo­ra, što ga u pro­leć­ne ve­če­ri možete na­ći, po­me­ša­nog s mi­ri­som du­ha­na i žen­skom je­vrej­skom le­po­tom, i sad još na pa­di­na­ma pre­ma Du­na­vu.

Ve­li­ka je dru­štve­na le­po­ta Mi­ha­i­lo­vog i Alek­san­dro­vog Be­o­gra­da, kraj ko­je dru­ge va­ro­ši na­še dav­no iz­gle­da­ju kao pa­lan­ke. Be­o­grad Mi­ha­i­lov, Alek­san­drov, Mi­la­nov bur­na je i neo­bič­na va­roš. U bi­ću svom ona ima to­li­ko mo­der­no­sti, da joj je ma­lo ko­ja dru­ga rav­na. Ko­li­ko sta­rog na­ki­ta, pitomosti ljud­ske, pre­ćut­nih ža­lo­sti u tim svetlim oda­ja­ma, sa ve­li­kim pro­zo­ri­ma, pu­nim ne­ba. Ku­ća do kuće, udad­ba do udad­be po vo­lji oče­voj, smrt do smr­ti po vo­lji Bo­ž­joj i ra­to­vi. Fa­na­tič­na jed­na lju­bav prema dr­ža­vi u ko­ju su uti­ca­le sve na­me­re.

Zar tre­ba da ne­sta­ne taj Be­o­grad što je tre­sao Bal­kan, sa svo­jim po­ro­di­ca­ma či­nov­nič­kim i oficirskim, ko­je su svo­ja ime­na iz­go­va­ra­le s po­no­som iza ko­jeg je bi­la stvar­nost, rat, pod­zem­ni trus čak do grč­kih mor­skih oba­la i ne­pre­kid­na pat­nja. Ko­ja na­ša va­roš ima u svo­joj pro­šlo­sti taj žar? Ni­su li nje­ga ga­si­li ti en­gle­ski, fran­cu­ski i ru­ski kon­zu­li? Be­o­grad je ku­cao za Bal­kan sto go­di­na već. On je sr­ce sva­či­je ko di­še na Ja­dran­skom i Egej­skom mo­ru.

Uđem li u sne­žne ve­če­ri Be­ča, za­đem li ma­glom Lon­do­na, Pa­ri­za, pro­či­tam li isto­ri­ju Bukure­šta, siđem li do Ca­ri­gra­da, ni­ti i kon­ci, kao pa­u­či­na, svi me vo­de sr­cu Be­o­gra­da. Nema varo­ši u Evro­pi ko­ja je to­li­ko bi­la ve­za­na za sve dru­ge i ko­ja je to­li­ko po­kre­ta­la ma­ri­o­ne­te dru­gih kao Be­o­grad. Sto go­di­na već isto­ri­ja Beograda van­red­na je sme­na li­ko­va i sce­na, evrop­skih, interesant­ni­jih, fi­ni­jih u svo­jim sa­sta­vi­ma ne­go ma gde. (...) Ko li je to što je nas učio od na­še drage bra­će? Be­o­grad ima pra­vu ot­me­nost ko­ja se do­bi­ja od ne­za­slu­že­nih uvre­da. Ni­ko­ga u njegovom gor­kom ča­su uvre­dio ni­je, ni­kom se u svom gor­kom ča­su uli­zao ni­je.

Go­vo­ri se o ča­sti. Va­roš u ko­joj ne­ma po­ro­di­ce što ni­je gle­da­la de­du, ili oca, bra­ta ili si­na ka­ko se ble­do sme­ši u oko­vi­ma, sa­mo ča­sti ra­di, zar da se na to ne na­ka­šlje? Ne­ma li sva­ka po­ro­di­ca nekoga ko je stao, na go­vor­ni­ci, ili na uli­ci, na bo­ji­štu, ili u su­ko­bu, pra­vo i ne­po­mič­no za reč, za ime, za uve­re­nje? Ni­je li se ov­de za vre­me ra­to­va En­gle­ski­nja­ma či­ni­lo da su obič­ni se­lja­ci gospodskog pro­fi­la? Sr­cu svih tih obič­nih lju­di, se­ljač­kog ro­da i či­sta te­la, dav­no već hr­li sva na­ša lju­bav, iz svih kra­je­va! Sa­mo je Be­o­grad u na­šoj dr­ža­vi (u Kra­lje­vi­ni Jugoslaviji) za­i­sta svet­ski. Žar je on dav­no. Sve su mo­guć­no­sti pred njim. Sve je već vi­deo i ni­če­ga ne­ma da se bo­ji. U se­bi samom na­la­zi svoj na­čin i svo­je za­ko­ne, sto­ji i sun­ča se iz­nad Sa­ve.

U mno­gim gra­do­vi­ma Evro­pe bi­će ni­je ta­ko to­plo, ne­po­kva­re­no i za­no­sno kao u Be­o­gra­du. To­pal je toliko da su kraj nje­ga dru­gi sme­šni i nad­me­ni. U sve­tu nje­go­vom ni­čeg bed­nog, ljigavog. Ži­vot se to­li­ko pu­ta gu­bio, mi­li i dra­gi to­li­ko pu­ta ra­sta­ja­li, da je sve jed­na ve­li­ka neizvesnost i Bog. I ko­či­jaš kad se raz­ve­se­li stane, na­sred pu­ta, i pe­va.

___________________________________

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena