Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

Onog dana, kad je započelo to čudo, imalo je nebo stado oblačića belih, nemirnih i malih, kao leptirovi, na svome zelenom plaštu, sumornom kao polje pred veče. Zapad je bio rumen i nasmejan, al' taj osmeh i ta rumen ne behu radosni i bistri, kao u leto, nego puni ljubičica uvelih i rasutih. Oblaci nisu jurili veselo k istoku kao u proletna jutra, oni su se umoreno mrsili i kidali i bludeli po bespuću nebeskom što nije mirisalo na ruže, kao u proletna podna, niti se je sjalo od čistote, kao u zimske, snežne večeri, nego se mutno prostiralo nad vrtom kao jedan stari steg, izbledeo na suncu i vetru, protkan zlatom, svilom i srebrom.

Na kraju vrta spavao je nakinđuren dvorac. Prozori mu se zajapurili i porumeneli od lenjosti; anđelčići goluždravi, sa košuljicama bestidno poderanim od rokokoa, jahali su na njima, a zavese žute sklapale se i čuvale bele peći da ne vide te golišave, nasmejane vragolije i ne porumene od stida.

Dole su vodoskoci skakutali, umorno i zadihano i šaputali grcajući, ali im se zelene, ugojene sfinge, mokre u pljusku vode, smešile podrugljivo, pune šara, resa, pukotina u licu i osmejku, zamršenih isto tako kao slova, kao lišće i grane, kao oblaci.

Bilo je pozno u jesen, a vrt taj stajaše u punom cvatu.

Mala deca, u belim čarapicama, vijala su se po travi. Stare babe sedele su po klupama, a nad njinim pognutim glavama odbijali su tučni, teški, grdni satovi, sa zamagljenih, crnih tornjeva, što behu zabodeni u zemlju kao koplja junaka koji pogiboše negde u blizini.

Jesen je bila došla, ona se vukla prljava i ritava po ulicama širokim i mračnim, u kojima su trčali tamo-amo tromi, žuti tramvaji, lupali i kikotali se, cikali i rikali, savijali se i okretali kao ludi. Dim se vio po krovovima i mutio sve zidove i prozore sjajne, a kadikad provejavao bi prljav, mokar sneg.

Ali u vrtu, sasvim blizu svemu tome, stajale su sfinge i nimfe bele i bradati faunovi, štipali se i grlili, jahali se i cerili. Srebrne Dijane zapinjale su luk i koračale korakom vitim, brzim i tananim kao strele, sa pogledom uprtim u nebo, zeleno kao stari pobledeo steg. A vrt stajaše sav u cvetu.

Deca i babe igrali su se i pevuckali po klupama i po travi. Iz pristaništa su grmeli lanci strašnih i teških galija i padali u more sa urlikom groznim. U vrtu beše tiho i toplo. Sunce je zalazilo.

Kamelije, leandri, orhideje i jorgovani su cvetali. Čuvari ih iznesoše iz prašnih, staklenih kućica. Tada, jedno veče, baba jedna pljesnu rukama, od čuda, i poče vikati i klicati. Ona beše u travi primetila ljubičice.

Dotrčaše čuvari šareni, što su na grudima nosili sjajne polumesece iz kojih su bili izvađeni brojevi, i nastade graja. Babe pobacaše čarape podvezane i počeše vidovito mlatarati rukama i okretati se, pljeskajući se šakama. Primetile su da su to zacelo, nečiste stvari, taj vrt, u cvatu, krajem decembra. A ona baba, što je prva uzela pljeskati šakama, skakala je, tresla glavom, te pobeže vičući. Nastade vijanje po žbunju i šipražju. Dotrčaše starci i policija i začas se po gradu bio proneo glas da je kraljevski vrt poludeo i cveta, kad su drugi vrtovi po gradu davno uvenuli. Ceo grad se uzrujao kao kad u blizini gori. Krovovi mračni jedva su se nazirali u dimu i magli, u daljini su svetlucale plave svetiljke po jarbolima, a batari, pokisli i sjajni, batrgali se po mokroj kaldrmi, a vrt stajaše u punom cvatu... Ljudi su zastajali, zapitkivali, cerekali se, podsmehivali i gurali, zbijali u gomile.

No sve je to brzo prošlo. Po pozorištima i kafanama govorili su o čudu i brzo prešli na razgovor o kraljevima.

Žene su se raspričale i poverovale, a novine su objavile skupljanje novca za spomenik jednom generalu i govorile o socijalizmu, koji će spasti svet, i o vojsci koja je spremna da gine.
No, sutradan, stajaše vrt sav u cvatu, nasred grada i ljudi počeše opet zastajati. Prvi se digao doktor Meojk, upravitelj botaničke bašte, sa učenicima svojim odevenim u crno. Poneli su bezbrojne ćupiće, silna stakaoca, duge durbine i male sprave što su bile pune munja, zašli su pod drveće, ulegoše u žbunje, rasturiše se i počeše zagledati trave i lišće, dovikivati se i beležiti neka slova i brojeve. Isprva im se ljudi smejali. Pred veče, kad bi bilo manje rada, zbijale se gomile pred rešetkama, i mirisale kamelije, i pružale vratove prema borovima koji su šumeli, zeleni i silni. Drveta obrezana i ošišana počeše se širiti i pružati granje do zemlje. Grad se veselo smejao ludom vrtu. Jer prvo se počeše kupiti ljubavnici. Oni bi se, pod noć, prikrali i noću bi se po šipražju čuli ushićeni uzdasi. Po mraku, u travi, ne beše mesta za parove koji su jednako pridolazili. Neki crni leptirovi se počeše množiti, pre nepoznati u okolini, i neki bezobrazni komarci što su mučili osobito starije, debele žene. A po vrtu bi se noću često čuo šapat, mumlanje i prepiranje neko, a katkad i deklamovanje lirskih pesama.

Ujutru bi vrtlari stari teturali se po travi i psovali besno, lupatali batinama po pogaženom cveću u očaju svom. Putevi su bili puni poderanog ženskog rublja, prljavih krpa, šarenog papira, slatkiša i kruha, pomada svakojakih, flaša i čaša, komadića sveća i hiljada pokrhanih žižica, ukosnica i zlatnih burma, kišobrana zaboravljenih i prsluka, sabalja i satova izgubljenih u travi. Grad se smejao.

No poče da biva gore. Učestaše samoubice po vrtu. Više puta, noću, činilo se baštovanima koji su se bojali zalaziti pod granje mračno, da čuju plač i jauk. Jedan je tvrdio da svake noći čuje neki glas lep i mlad, koji viče: „O mesečino, majko moja, o mesečino, majko moja!"

Isprva su bili mladići. Nalazili bi ih na travi, meke kose i bledog čela, punog kapljica rose i znoja, krvavih grudi, na kojima bi ležalo oružje i kamelije, ili ljubičice, ili bele ruže. Najčešće malo ženske kose i bele ruže. Katkad slika kakve ženske glave, nasmešene, uspijene, čije bi lice i oči bili uvek uprti u nebo kao u anđelka. No posle poče još gore.

Po drveću učestaše obešeni starci, o kojima niko nije znao reći što se ubijaju. Svi su bili sretni, bogati i veseli, a ujutro bi ih našli obešene, kao vucibatine, prljave i razbarušene. Poneke novine napadoše vrt, iskale su da se zatvori, spominjale su Smita, Emersona; prebacivale su novine nemoral našeg stoleća i proricale jedno pokolenje, novo i bolje, pobedu časti i rada, sreću u jednoj divnoj državi, zbog koje treba da se mnogi žrtvuju. Ali poče još gore.

Lopovi učestaše oko vrta, u srcu grada. Oni su se skrivali u šumice pune mramornih, golih Venera, Agamemnona i Ahila. Sada se dogodi nešto grozno. Jedne zore nađoše tri male devojčice – na travi; one su imale na nožicama svilene, balske cipelice, a u šaci maloj slatkiša, trave, sve u krvi, sa rasporenim trbusima, pod jelama vitim i zelenim, vitim i zelenim više nego u proleće. Iz njinih modrih očiju gledalo je nešto užasno, a oko usta im je još ležao osmeh pun slasti i želja. Tek tad graknuše novine i grad se uzruja kao kad u varoši gori. Svud se govorilo o vrtu koji neće da uvene i svi su predlagali da ga treba uništiti; niko se nije usudio da mu oprosti. Beše pao prvi sneg, učestaše zimske magle, a u srcu grada cvetalo je čudo, rumeno cveće sijalo se kroz rešetke, a bagremovi mirisali nadaleko. Vladike i popovi držali su propovedi po crkvama i žučno napadali nevernike koji su svemu krivi i njin dom koji podigoše kraj zvezdarnice, nasred grada, na kojem beše zlatnim slovima napisano: Per ruinas homo ad astra..."

U jednoj divnoj zgradi držala se skupština. Meojk, veliki botaničar, slutio je neki nov sastav u lišću koje osobito dugo zadržava toplotu sunca, slutio je neki geološki požar pod vrtom, govorio je vrlo zamršeno i laički, biolozi mu se podsmehivali, pa se čak i lečnička udruženja i komora umešala u raspravu. Jedan žurnalista je govorio o poštenju. Jedan slavni glumac tražio je vrt za predstave Šekspira. Veliki pesnik, dika celog naroda, kojeg je kralj osobito rado zvao na ručak i koji je pevao himne rodoljublju, sazvao je ženska, dobrotvorna društva i pred njima izgovorio divan govor koji je počeo hvalom Dantea, a svršio otprilike ovako: „Ko zna, zašto se prohtelo cveću da pokuša besmrtnost. Uzalud botanika. Možda život bilja i vrtova stoji visoko nad našim i zna za slasti i dubine koje naš nema. Ostavite ga, neka cveta. Ostavite ga, neka pokuša gorku, o gospođe, velim vam, gorku čašu besmrtnosti. Mi smo ljudi zato suviše slabi, izgubili smo amanete i blagoslove majke naše zemlje, a da Vam iskreno kažem, suviše smo za besmrtnost i razočaravani. Zar ne?"

Gospođe su silno pljeskale, a jedna četa gospođica predala mu je kitu cveća iz tog prokletog vrta. Sve bi se bilo dobro svršilo, da se nije umešalo advokatsko udruženje. Ono odluči predati memorandum Veličanstvu i zaiskati da se vrt uništi i zatvori.

To se doznade jednog dana u Parlamentu. Bilo je baš nesnosno. Ministar vojni je patio od grčeva u želucu i toga dana osobito retko odgovarao socijalistima. Deset puta je to prepodne spominjao vojsku koja je spremna da gine i željna slave. Pred gradom je ležala usidrena flota, na njoj beše mala buna. Obesila se behu dva mornara, o kojima je sud tačno dokazao da su bili trboseče onih otmenih devojčica, a sutradan je izišlo delo na videlo: ubica beše jedan genije, slikar. U Parlamentu orila se grozna svađa. A ljudi su sve više trčali da vide taj smešni vrt. Stranci počeše stizati u grad, a deca su bežala iz škole. Gomile su stajale po ceo dan pred gvozdenim kapijama što behu zatvorene. Pred njima su stajali ozbiljno, sumorna pogleda, zamišljeni gardisti; vojska beše opkolila zidove, posela puteve, a jednako su prolazili i ulazili u vrt i iz vrta naučenjaci, profesori, zvezdari sa sekstantima, naočarima, svi ćelavi.

Na dvoru se primio – Bog će jedini možda znati zašto – predlog slavnog admirala. On je predlagao, da se vrt uništi iz topova. Tamo se behu zakopali neki anarhisti koje niko nije video, ali je svaki osećao da su tu, jer učestaše ubistva, paljenje crkava i bombe pred kraljevskim dvorcem.

Admiral beše slavan junak, desna mu je ruka bila u ratu odsečena; on je imao topove koji su gađali tako tačno da su tramvaji putovali bezbrižno dalje: „Ni pedalj kraj vrta neće osetiti njegove granate." Pred veče prvi meci počeše padati, baš na suprotnoj strani, u dvorište kraljevskog dvorca. Pohitaše čamci puni generala i komisija na lađe. On se ubio iz očajanja. Postaviše sud i obesiše preko stotinu mornara, dok, jednog dana, opet iziđe delo na videlo. Admiral je običavao da, sam, deli nišan topova: on je prosto pružio levu ruku i palac, zažmirio i tako, bez pomoći, tačno komandirao, u telefon, sastavke nišana; podadmiral bi preračunao, zbog nekih malih razlika, kad bi on merio desnom rukom i spravom. Tog dana učini to admiral sam, tako se zbuniše, nastade zabuna u nišanu i pobiše žene i decu.

Svet je povrveo na ulice, smeh i kikot, plač i psovke se izmešaše i oko grada počeše izbijati vatre, a neki se počeše seliti iz mesta. A vrt je cvetao sve više i više. Neki dugokosi ljudi počeli su skakati na zidove, vikati i buniti narod. Dva brza voza iskočiše iz koloseka i padoše, sa neke ćuprije, u vodu. Dani su prolazili, a ulice se sve više punile svetom koji stajaše, po ceo dan, oko vrta.

Gradom se širio neki tajni strah. Tada jednog dana, ženske, dobrotvorne zadruge pokušaše da sve spasu.

One dočekaše velikog pesnika, pred veče, kad je ustao sa svoje postelje koju beše opevao tako lepo da su je svi u gradu poznavali, a da je nikad ne videše. One ga ponesoše vrtu i nateraše da drži govor. NJima je bilo žao svega zlog, dece što su, prljava i gladna, trčala po ulicama, radnika što su se tukli i vojnika koji su se tajno ubijali. Pesnik se popeo na zid. Duga kosa mu pade na ramena, ruke bele mlatarale su po zraku, grdne guste čipke pokrile su mu grudi. On se beše za taj govor obukao sasvim kao, nekad, Danton. I zaista je ličio na njega. Grdno čelo i obrve, jak nos, onaj osmeh oko usta, silan glas, ugojen, grdan glas. Kad ga prepoznaše nastade rusvaj. Žene su vikale. On je kratkovid nemirno stajao, u visini – dok je bio mlad, vezao je bio oči crnom svilom i tako išao noću i po danu; hteo je da čuje šum zvezda, pa mu obolele oči. On mahnu rukom i nastade grozna halabuka. Jedni su vikali: „Dole sa pesnikom! Dole sa prostitutkom! Namigušo! Pajacu! Kreten! Predsednik naučne akademije! Vole! Konju! Magarče! Jarče! Pederast!" itd.

Drugi su vikali: „Živeo! Genije! Slava! Apolone! More naše! Zvezdo naša! Lepoto moja!" – vikala je jedna dama. Gomila se gurala, gnječila, i dohvativši ga svega ga pocepaše. Rulja je neobuzdano jurnula na kapije, žene nakinđurene popadaše po zemlji, pogaziše decu i kapije se zaljuljaše pod pljuskom kamenja. Gardisti, obučeni u belo pogledaše još jednom oko sebe, tužnim pogledom, padoše krvavi i umirahu bez reči. Ali su kapije bile silne; jurnuše na bedeme i zidove, ali su zidovi bili tvrdi, a jednako su groktale puške na njih, ulice behu pune mrtvih, leleka i plača, no jurnjava i dreka nastavljala se, trčali su sve novi i novi, nepoznati i stranci, deca i devojčice. U magli se brzo zamrači i jedva se u mraku utišaše. Ulice behu pune krvi i mrtvih. Po gradu se orio plač i jauk. Počeše izbijati vatre i cele noći se čuo urlik, uplašen i strašan. A kad je zora svanula, videše se cele ulice opustošene i krvave, izgorele i zadimljene. NJegovo Veličanstvo stajalo je kod prozora, okruženo ministrima i savetnicima, bledo i uplašeno. NJegovi prsti su drhtali, a oči mu behu pune suza; njegov najmiliji vranac izgoreo je te noći u štali. Odjednom se trže, pogleda i pokaza rukom iza dvorca nad nekoliko ulica. Na bregu video se vrt, drveće se beše zarumenelo i počelo da vene!!

Gomile su stajale pred kapijama i iznenada počele da se razilaze. Po gradu su sahranjivali mrtve, deca, gladna i bosa, trčala su po sokacima, novine su bile pune vesti o zapletima sa Afrikom, flota beše otplovila da mre za slavu domovine, vojnike počeše po ulicama pozdravljati klicanjem i deliti im duhana. Novine i Parlament su slavili njino hladnokrvno držanje, u brdskim krajevima beše izbila neka nova bolest i vrt se brzo zaboravio. Još nekoliko dana stajahu gomile i zagledahu grane i puteve, pune uvela lišća, ali zaveja mećava, steže mraz, kuće nestadoše u magli, more se mučilo u groznoj buri, a pristanište se rušilo na vetru. Dani su prolazili, sneg je jednako vejao. Vrt se bio davno zaboravio. Dugo, posle, jednog dana, ukaza se neka bela, mutna svetlost na nebu. A posle se sneg poče topiti i neke tičice počeše da doleću. Noću se nije više čuo urlik mora, ulice prestadoše da huje, i bele mačke se pojaviše po krovovima. Sunce se krilo u magli, ali po kućama se prosula bila ipak već neka svetlost, žuta i meka kao svila.

Nebo se ukaza i dobi mek, bistar sjaj, a zvona počeše svako veče jecati, dugo i bono. Sneg se nije topio tužno, nego je pevuckao i kikotao i curio za vrat. Otkrivao je malim ticama pomalo zemlje. One bi radosno doletele, ali ne bi ništa našle, kljucale bi, odskočile dva-tri puta, odletele i ne bi se vraćale nikad više. Samo su jele tužile za snegom, izgubiše svoje belo perje i krila, kojima su lepršale po mesečini, postadoše žute, suhe, naborane. Zima je odlazila, zvezde potamneše i noći ne behu više tako ledene i zvonke i sjajne, no tiše i pune neke plačne čari.

Proleće je dolazilo. Drveće zalista, grane zapupaše, veverice su nabasale iz šuma, čak u škole. Duge crvene senke padale su po ulicama, a krovove je grlilo mlado nebo, umorno od šuštanja trave. Svi vrtovi granuše, ozeleneše, zašumeše.

Babe iziđoše, izvedoše decu što se počeše vijati u belim čarapicama, belim kao zumbuli, kao beli zumbuli, tihi kao jaganjci što se igraju na travi.

Tada se poče šaputati po gradu prvo tiho, prikriveno, o vrtu koji nije hteo da uvene, a sad, izgleda, neće da zalista! Ljudi su stajali, zapitkivali, cerekali se, izgledali zapanjeni. I zaista, kad okolo procvetaše svi vrtovi, taj vrt ostade mudar, suh, mrtav. Po pozorištima i kafanama se poče govoriti o tome. Novine behu baš objavile skupljanje novca za spomenik jednom vladici što je propovedao svetski mir, donosile su grdne članke o socijalizmu koji će spasti svet i o vojsci koja je gotova da gine. No kad je prošao Lipanj, pojavi se, jednog dana, doktor Meojk, upravitelj botaničke bašte, sa učenicima svojim, odevenim u crno. Poneli su silesiju stakladi, duge doglede i male sprave, pune munja, ulegoše u žbunje, rasturiše se po šipražju i počeše se dovikivati i beležiti neka slova i brojeve. Pred veče, kad bi bilo manje rada, zbijale su se gomile pred kapijama. Ali brzo iščezoše. Samo su neki, guravi i hromi, dolazili svaki dan, da pomažu baštovanima da vežu granje. Oni su vukli vodu sa reke i zalivali leje i drveće, donosili teško kamenje i nabijali zemlju, i tek pod noć odlazili gladni i žedni, osvrćući se tužno. No vrt nije ozeleneo, ni zalistao. Uzalud bi se oni, sutradan, opet pojavili i počeli podizati granje, vezivati ga, podupirati i zalivati. Svi vrtovi su cvetali davno, ali taj nije zalistao. Po gradu se o tome nije govorilo. Jedna bogata udovica dala je silne novce da se vrt uredi, prekopa i očisti, no sve beše uzalud. Veličanstvo je svako jutro stajalo na prozoru i gledalo prema vrtu, no niko nije znao ništa novo o njemu i niko se o njemu brinuo nije.

Ministri su ga varali i rekli da je vrt predan jednoj bolnici. Oni su nerado govorili o vrtu. No Veličanstvo se, iznenada, jako začudi i zažali, ali posle mu se dopade da je vrt predan bolnici za sirote porodilje, i reče da će ga, čim bude imao vremena, posetiti. Ministar poblede i ne reče ni reči, tek kad je stigao svojoj kući, pao je u nesvest. Ali valjalo je delati. Brzo je zadobio svoje drugove. Sutradan je vrt bio predan zajedno sa dvorcem bolnici sirotih porodilja. Za nedelju dana beše dvorac prazan i okrečen. Crveni jastuci, drvene postelje su se nameštale, stizali su automobili puni žena u blagoslovenom stanju što su, teške i trome, silazile i lagano išle stepenicama. Novine su pisale članke o darežljivosti kraljevskoj i o socijalizmu koji će spasti svet. Kralj je svako jutro stajao na prozoru i gledao put vrta. Činilo se da on čeka, i sad još, da ugleda negde prvi, zeleni list. Ali vrt je stajao osušen i pust, stepenice su se ronile, a drveće je pucalo suho i mrtvo. Tada, jednog dana, NJegovo Veličanstvo poseti vrt, koji nije hteo da uvene, a sad neće da zalista. Porodilje su bile obučene u belo i stajale, trome i teške, u redu. Kralja su provodili svud i pokazivali mu sve. On se smešio i klimao glavom. NJegove srebrne mamuze zveckale su tiho, oko njega su išli svi tiho i šaputali. Činilo se kao da oči NJegovog Veličanstva traže nešto. I zaista pogled mu je nemirno lutao po rondelama, gde su, nekad, u cveću, stajale Nimfe i Dijane. On pogleda putem, gde su stajale osobito lepe orhideje, seti se, kako je u detinjstvu prolazio tuda i oči mu se zamagliše od nečeg mutnog i očajnog. Ministri nisu znali o čemu to tako misli i počeše mu pokazivati mesta gde je tutnjala ona strašna, krvava borba. Ali činilo se, da ih Veličanstvo ne čuje. On je nekim strašnim pogledom gledao po vrtu i dvorcu, po alejama i bedemima, kao da se sećao mnogo čega i gledao i tražio nešto. U aleji stajahu, u redu, teške, trome, blagoslovene žene. NJegovo Veličanstvo ih primeti, lečnici i pratnja ubrzaše i poređaše se. Jedan gospodin u crnom pristupi mu – htede da otpočne govoriti. I jedna bremenita žena – u ruci sa kitom cveća.

Odjednom se Njegovo Veličanstvo zagleda nekako čudno po vrtu, prošaputa nešto i zasmeja se, i svi se preneraziše. On se okrete i pođe natrag. Ministri, generali i pratnja zastadoše preneraženo začas, zgledahu se, pa pođoše za njim.

Kod vrata se Veličanstvo opet okrete i pogleda po vrtu. Dole, u aleji, stajale su uplašene bele, trome, teške žene. Iza njih ne beše ničeg do suhog drveća i tamnog neba. Veličanstvo se opet nasmeja a taj smeh, što je zvečao kao razbijena kruna ili lonac od bakra, razlegnu se po vrtu koji nije hteo da uvene, a sad nije hteo da cveta. Ministri, generali, savetnici, vojnici i sluge stajahu preneraženi i uplašeni, još jednom puče taj sramni i strašni, gadni smeh i oni osetiše, da su ili oni ili Veličanstvo ili te žene ili vrt poludeli. I pokloniše se duboko pred Veličanstvom.

__________________________________

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre