Miloš Crnjanski - Stražilovo

Teorijsko-inspirativna osnova

Objašnjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumačenje pesnikovih intencija iz kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji je označen kao sumatraizam. Objašnjenje zato važi za celokupnu poeziju Miloša Crnjanskog, pa i za poemu Stražilovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to je uverenje u postojanje "dubljeg, kosmičkog, zakona i smisla". Taj kosmički zakon utvrđuje povezanost svih stvari na svetu - kosmičkih i zemaljskih, te njihovu organsku uslovljenost. Sumatraizam nije ništa drugo nego vera u postojanje kosmičkog zakona o sveopštoj povezanosti i uslovljenosti.

Miloš Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, našao se 1921. Todine u Toskani, pokrajini Italije, kojoj će devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav u Toskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina, Crnjanski je u tuđini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Fruškom gorom i Stražilovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radičević, koji je umro u Beču u dvadeset osmoj godini života, takođe je osećao nostalgiju za svojim Karlovcima i Stražilovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je čudesna Crnjanskova poema Stražilovo, virtuozna poema nad poemama.

U Stražilovu je sproveden sumatraistički princip sveopšte povezanosti i uzajamnog prožimanja prostora, vremena, predmetnosti, osećanja, misli, raspoloženja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuđina i zavičaj, predmetnosti tuđine i predmetnosti zavičaja, prošlost i sadašnjost, život i smrt, živi i mrtvi, dionizijska zanesenost životom i strepnja od smrti, strast života i umiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistički princip sveopšte povezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je očigledna međusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina i povezanost među strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanosti ogledaju se na motivskom, leksičkom, sintaksičkom i versifikacijskom planu.

Stražilovo je poema, ali nije poema sa svim žanrovskim karakteristikama. Moglo bi se reći da je ovo pesma bez suštinskih žanrovskih karakteristika poeme - u njoj nema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagoveštaja ikakvog zbivanja. U njoj nema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i života. Nekoliko geografskih odrednica (Fruška gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo su pojmovi koji mogu u čitaočevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takva konkretnost nije nešto što nedostaje ovoj poemi, što je čini manjkavom. Takva konkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom događaju, ovo je poema o konkretnom doživljaju, snažnim osećanjima i raspoloženjima, prostranim mislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija i poopštavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadržine: misao, čežnja, bol, tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sve opšteljudsko i univerzalno.

Stražilovo nije poema po složenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj i misaonoj širini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je čisto lirsko delo. Posle čitanja ove poeme ne ostaje priča nego osećanje koje nije moguće definisati. U čitaocu ostaje osećaj lelujavosti i eteričnosti, neke mekote i melodičnosti, misaonog prostranstva i elegičnog raspoloženja.

Paralelizam motiva

U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: ključni motivi javljaju se u celoj poemi, odnosno u svih šest poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim ili skoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i ključni nosioci smisla i značenja poeme. Strast, voće, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivske reči u poemi. Između "strasti" (života i uživanja) i "smrti" (nestajanja) uspostavljena je apsolutna ravnoteža - prisutni su u svim poetskim celinama. Ove dve reči/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani života su voće i život, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnoteža između života i smrti. Iako čitanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta i pesimizam, analizom motivske strukture utvrđuje se nešto drugo: lirski subjekt (i pesnik) rođenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao nešto što ima svoje mesto u životu čovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima života i smrti, ali ne jadikuje zbog toga što smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izraz straha ili tuge, pa se ne može ni izvlačiti zaključak o pogledu na svet i život, odnosno o pesimizmu.

Prostor - od zavičaja do kosmosa

Stražilovo je poema o putniku koji luta, "još vitak" "po mostovima tuđim", "od reka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa šapatom strasnim", tragajući za životom a sluteći smrt, čeznući za novim predelima a bolujući za zavičajem. U poemi se sreću različiti prostori - od zemaljskih do kosmičkih.

Zavičaj ne mogu da potisnu doživljaji novih predela: on je opsesija, stalno oživljava u različitim oblicima. Čas se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas, žubori", čas je to rascvetana trešnja ili njen crveni i jedri plod. Fruška gora je vrlo čest motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruške gore", "senka Fruške gore", "ona gora". Drugo znamenje zavičaja je Dunav koji teče "tamo" ali se doživljava "ovde", u tuđini. Tako se Toskana i zavičaj prepliću kroz sliku Dunava i postaju jedno: hladnoća doline Arna je isto što i hladnoća doline Dunava. Višnje i trešnje, vrlo učestali motivi, emotivna su veza sa domovinom i zavičajem: oni su simboli života, bogatog i sočnog, strasnog i punog, ali i simboli prolaznosti i nestajanja. Ipak, trešnje kao da zauzimaju središnje mesto u sećanjima na zavičaj; one su "sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu sa zemljanim lelekom". Zavičaj su i "ritovi i mulj", "naša polja", "sremski vinogradi", "lišće svelo", "zavičaj oblačan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kao da za sobom vuče ceo zavičaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne može da se doživi a da se u nju ne uplete zavičaj. Prva strofa

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim,

... srž je svega pevanja u poemi jer sadrži skoro sve ključne motive. Ova strofa je značajna iz još jednog razloga: iza rečenice "zavičaj već slutim" dolazi konstatacija "gde ću smeh, pod jablanovima samim, / da sahranim". Povezivanje zavičaja i smrti nema smisao koji se često pridaje - nije to konstatacija da zavičaj znači smrt, da je dolazak u zavičaj dolazak na umiranje, da u zavičaju očekuje smrt. I radost i život svenuće u zavičaju, tu će se lirski subjekt suočiti sa smrću. Uz prve reči o putovanju, slede reči o zavičaju i umiranju, ali je to tvrdnja i obećanje lirskog subjekta da će se vratiti u zavičaj, da neće kosti ostaviti u tuđini. Ovde, dakle, nije reč o slutnji smrti u zavičaju, nego o dubokoj želji da se samo u zavičaju "sahrani smeh".

Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstiče buđenje asocijacija na zavičaj i zavičajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima koji se događaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zavičajnih predela, predmeta, doživljaja, osećanja, raspoloženja i ličnosti. Stiče se utisak da je uspostavljena ravnoteža između doživljaja Toskane i doživljaja zavičaja. Međutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snažne i detaljne slike zavičaja i zavičajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokreće mnoštvo slika iz zavičaja - Toskana je samo prolazni utisak, ali je zavičaj ispunio i vid, i osećanja i raspoloženja. U četiri poetske celine kao vodeća reč u strofi javlja se reč "ovde" koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju - lirski subjekt je u vremenu pevanja u "tuđini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno, njena voda i dolina kojom teče, devojke ("gola draga iz mekog toskanskog mraka") i "masline mirne" - to su detalji toskanskih prostora. Tako je podneblje Toskane sa svim onim što se u njemu nalazi samo činjenica egzistencijalne stvarnosti lirskog subjekta, ali je duševna stvarnost lirskog subjekta sva ispunjena zavičajem.

Daljina i svet su uopšteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je činjenica postojanja različitih prostora koji su međusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti kao nešto što jeste i što treba spoznati. I Toskana i zavičaj doživljeni su kao mali deo, delić, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnog prostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u još dalja prostranstva - kosmička. Ta prostranstva su predočena kao "nebo", "nebesa", "nebesne one boje" - dakle ono što postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori i egzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak", "nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budućnosti - "smeh će moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmičko sreću ne samo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego će se sresti i u budućnosti - njihova je povezanost svevremena.

Vreme

U poemi Stražilovo ostvarena je povezanost sadašnjosti, prošlosti i budućnosti tako što one egzistiraju istovremeno čvrsto se preplićući. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka: sad, davno, daleko, davni život, pre rođenja, skoro, prolećno veče, ovog proleća, zorama Fruške gore, tek rođenom, mladost, sumrak. Vreme poeme možemo predočiti na sledeći način:

NEKAD
(zavičaj)
PROŠLOST
život
smrt
slutnje

SAD
(Toskana)
SADAŠNJOST
život
sećanje pesma
nestajanje

SUTRA
(zavičaj)
BUDUĆNOST
smrt

U prošlosti su zavičaj, Fruška gora, "grožđe, noć i terevenke", potok, trešnje i višnje - dakle sve ono što je bilo život. U prošlosti su i vitak stas "što se roni", "pognute senke", lišće žuto, "zavičaj oblačan". To sećanje vodi do saznanja da su "u ranom umiranju, /moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista", jer se, u proleće, sve to opet zbiva, / svuda, gde ja volim", ali i do zaključka:

Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka.

"Bolesna mladost" ovde može da ima dva značenja, a oba su utemeljena u istorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva i rano umire jer "žuta gošća" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnim žarom uvek gradi svoje sopstvene puteve, suštinski različite od postojećih, u mišljenju, delanju i stvaranju.

Sadašnjost je isključivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta označenog prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM, ŽIVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buđenja sećanja i emocija i njihovog pretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruške gore i Stražilova na jednoj strani, i vreme sutrašnjice, ono koje dolazi, a koje se tek sluti sa svim onim što donosi ili će doneti, na drugoj strani. U onom što jeste sreću se ono što je bilo i ono što će biti. Prošlost i budućnost nisu mnogo udaljeni od sadašnjosti u kojoj se sreću — to nisu ni davna prošlost, ni daleka budućnost. Sretanje vremenskih slojeva u sadašnjosti najbolje se vidi u prvoj i završnoj strofi poeme, koje čine skladan okvir na tematskom, emotivnom i misaonom planu:

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim. I, 1

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene. VI, 1

Budućnost se neprekidno predočava, od prve do poslednje strofe, u njima najizrazitije, tematskom reči SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, i VI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budućnosti su SVELO LIŠĆE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodiće se u zavičaju u kome se dogodila i prošlost: "vidim, daleko, opet, lišće svelo / i zavičaj oblačan", "pognuću glavu, kad lišće bude žuto", "vratiću se, bolan, voćkama naših polja", "iza gora, zavičaj već slutim / gde ću smeh, pod jablanovima samim/da sahranim", "ali, svisnuću, to i ovde slutim", "tišina će stići, kad sve ovo svene, / i mene, i mene".

Sudbina pesnika

Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajednički zavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti, elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremeno čitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkriće ove sličnosti i istovetnosti.

Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija je učestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog) lišća toliko je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da ono preplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim".

Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se da su sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićeve pesme Kad mlidijah umreti:

Lisje žuti veće po drveću,
lisje žuto dole veće pada:
zelenoga više ja nikada
videt neću!  

Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugog pesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog:

Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni.
____________________________________

Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika:

Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenom došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.  

jer

Vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.  

Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvor rezignacije i melanholije, elegičnog tona.

Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika.

Versifikacija

Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu - u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.

Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se očekuje isto, susreće se novo i različito. -

Jezik

Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan. Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.

EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.

METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.

HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:

Smeh će moj padati sa nebeskog luka.
Prekrstim ruke nad oblacima belim.
Kad razgrnem doline, rukama obema.
Sednem na oblak.
Nebesne one boje, gorke i beskrajne.

PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.

ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeležje modela strofe: I ovde (4), I mesto (5), Lutam, još, vitak (8.), I tako (24).

EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi član padežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrina suglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme, odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez - doma, mira, bola, tuge, groba, reči, puta, imena, itd.

________________________

Miloš Crnjanski - Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka,
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.

I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresem članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
nijedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.

A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

_________________________________

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre 

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena