Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Utorak - 19.06.2012

Stanje uma

Dok sam bio u CZ - u, shvatio sam da, što se tiče psihičkog stanja, tamo postoje dve vrste ljudi. Oni koji podignu imaginarni zid oko glave i prosto ne dozvole da ih bilo šta od milion zatvorskih užasa dodirne, i oni koji upadnu u jednu rupu bez dna, jedan psihički pakao koji slomi, izmrcvari i na kraju "ubije" čoveka u pojam. Pretvori ga u biljku koja nije sposobna ni za kakvu smislenu konverzaciju, u biće koje se konstantno trese i muca dok je budno, a dok spava, vrišti u snu. Ta užasna izolacija, neizvesnost, ograničenost i ceo zatvorski sistem psihičke torture sa svim svojim idiotskim pravilima, stvoren je kako bi ubio svaku inicijativu u čoveku, svaku želju i svaki pokušaj da se radi nešto smisleno što bi pomoglo pojedincu da sačuva svoje psihičko zdravlje, da ne poludi, da ne pukne poput većine pritvorenika.

Ljudi na slobodi nisu svesni koliko je teško pojedincu u istrazi, pogotovo u CZ - u, da se pokrene, da radi nešto konstruktivno sa svim tim beskrajnim i sumornim slobodnim vremenom. Video sam stvarno puno ljudi kako izjavljuju da "od sutra" kreću sa redovnim treniranjem, čitanjem neke knjige ili pisanjem pisama, i svaka, ali baš svaka od tih osoba koja je izjavila tako nešto, nije ispunila to što je rekla. Svako od njih je odlagao za sledeći i sledeći dan, sve dok na kraju ne bi rekao da nema poente čitati ili trenirati, jer je sve "ionako toliko užasno" i "život im je propao" i "kasno je sad raditi na sebi" i tako još bezbroj bezveznih izgovora koji nisu posledica toga što je neko lenj već plod ubijene volje, slomljene od strane istog onog zatvorskog sistema koji bi navodno trebao da "popravlja" prestupnike.

Lik koji je bio sa mnom na bloku jednom prilikom je slikovito iskazao svoje mišljenje o celom sistemu represije u CZ - u, sledećim rečima: - Mogu da nam zabrane pakete, posete, ručkove, šetnju... Ma, mogu sve da nam zabrane, ali ako razmišljamo zdravo, ne mogu, prosto ne mogu da nam slome volju, jebem ih u usta žandarska. Taj lik je bio potpuno u pravu, volja je najbitnija, čovek koji ima volju, koji ne d? da svo to sivilo CZ - a i bahatost pandura dopre do njega; e taj čovek je pobednik u toj potpuno neljudskoj situaciji, jer takav čovek dokazuje neuspeh zatvorskog sistema.

Nažalost, jako malo ljudi uspe da očuva svoju volju u CZ - u, čak i oni likovi koji ne puknu psihički imaju trenutke teške depresije, jer u tom okruženju stvarno nije moguće očuvati konstantnu vedrinu misli. Ne postoje ljudi koji su u nekom stanju "između", pritvorenici su ili pukli skroz, ili se drže razmišljajući zdravo, realno. Većina ljudi koji bukvalno polude u pritvoru dođu u to stanje pre svega zato što ne razmišljaju realno već razmišljaju na jedan toliko pesimističan, paranoičan, mračan način, da na kraju ubede sebe da je to što su u "Cezaru" kraj njihovih života, i da je jedino što ima smisla predati se sistemu, pomiriti se sa svojom "sudbinom" ili čak ubiti se. Kad smo kod samoubistva, bitno je da napomenem psihopatski odnos žandara prema tim ljudima. Sećam se kad je, u nekoj od prvih soba na bloku, neki dečko pokušao da se ubije, ne sećam se iz kog razloga, ali se sećam se da je presekao sebi vene na obe ruke i da je njegovo vrištanje odjekivalo celim blokom. Ostali iz njegove sobe su razvalili vrata WC-a i pokušali da mu pocepanim komadima čaršava zaustave krvarenje. U jednom trenutku su se otvorila vrata sobe (to je bilo u sred noći) i uletelo je nekoliko pandura (5 - 10) sa isukanim pendrecima svih mogućih veličina (to je takozvana "pajser brigada" a najveći pendrek ima genijalan naziv "bensedin od 1000 miligrama"). Kada su shvatili da je reč o pokušaju samoubistva, tog dečka koji je krvario krvnički su počeli da udaraju po celom telu, uz opaske kao što je "nećeš se ti seći u mojoj smeni, pička ti materina", i slično. Isprebijali su ga i prosto izašli iz sobe, ali ono što me je zapravo šokiralo, nije to što se to jednom desilo, nego što se to non - stop dešavalo u CZ - u. Svakih par dana neko pokuša da se ubije i završi na sličan način, a u svakih par meseci nekom to stvarno pođe za rukom, pa na taj način barem izbegne batine od pandura.

Ono što najviše jede ljude u CZ - u je neizvesnost, pogotovo u periodu pre podizanja optužnice, jer u tom periodu svakoga dana može da se desi da se prosto pojavi pandur, da ih prozove i da kaže "pakuj stvari, ideš kući", ili pak može da stigne optužnica. Taj period čekanja na optužnicu može da traje i do šest meseci. Ljudi se najviše izluđuju teškim pesimizmom, ubeđuju sebe da će dobiti maksimalnu kaznu, da će ih devojka ili žena ostaviti ili prevariti dok su zatvoru, da će ih se porodica odreći, da će umreti u zatvoru, da život nije vredan življenja, itd. Tom načinu razmišljanja u velikoj meri doprinosi ta neizvesnost. Nakon dobijanja optužnice počinje drugačija vrsta neizvesnosti. Tad kreću misli o tome kada će biti zakazano prvo suđenje, kakvu odbranu spremiti, koliko će ročišta biti, da li će se pojaviti svedoci, da li će ga neko teretiti, da li će morati da plati sudske troškove, odštetu, itd. Hiljadu dilema, hiljadu iglica koje bockaju i peku čoveka na takav način da ne može ni da spava, pa noćima razmišlja o svim tim mogućnostima i o različitim scenarijima koji se mogu ostvariti. Ta neizvesnost je pravi ubica za psihu.

Možda su mi još tragičniji slučajevi onih likova koji ubeđuju sebe kako će dobiti oslobađajuću presudu, kako će izaći iz CZ-a posle metar dana, kako će dobiti minimalnu kaznu ili ispod minimuma, i slično. I onda, kad im dođe produžetak pritvora, proširenje optužnice ili 2 - 3 puta veća kazna nego što su očekivali, potpuno polude, povuku se u sebe i onda počnu da ubeđuju sebe da je u pitanju greška, da to ne može tako da ostane i da će žalba advokata sve da sredi, ne kapirajući da je advokat tu u 90% slučajeva nemoćan i da je njegova žalba go kurac u poređenju sa moćima sudstva. Ni sam ne znam koliko sam video tih likova koji su tako verovali da neće biti ništa od suđenja i da su baš oni ti koji će se izvući, pa su na kraju skroz pukli.

Ono što spaja one koji su prsli s mozgom i one koji su koliko - toliko sačuvali svoje psihičko zdravlje je činjenica da i jedni i drugi pokušavaju manje ili više uspešno da prave maske, lažne slike o sebi, o svom stanju i raspoloženju. Oni koji su očuvali svoju volju teže da prikažu sebe kao ljude-mašine otporne na sve, iako ih mnogo toga pogađa, ne po pitanju sistema represije u kojem se nalaze, nego uglavnom po pitanju međuljudskih odnosa, pogotovo odnosa i komunikacije sa ljudima spolja. A ovi što su prsli pokušavaju sebe da prikažu kao sasvim normalne, staložene, i kako njima u stvari "nište ne fali".

Stanje uma ljudi u CZ - u ima bezbroj oblika i vidova manifestovanja i u suštini svako ima neki svoj fazon, ali sam ja ovde opisao dominantnu sliku, na osnovu sopstvenih utisaka i iskustva, o suštinskim podelama među ljudima kada je u pitanju njihovo psihičko stanje.

Ko god da je bio u nekom zatvoru, a kaže da mu je u svakom smislu bilo dobro i da nije imao nikakve psihičke probleme, znajte da laže, jer to prosto nije moguće. Ljudska bića nisu stvorena da bi živela u ovakvim uslovima, ni psihičkim ni fizičkim.

Robiju ne bih poželeo nikome, jer je robija u stvari ubijanje čoveka natenane.

Subota - 11.08.2012

Kuća gladnih

Čovek ne može da živi bez vode, vazduha i hrane. U CZ - u je i prvo, i drugo, i treće katastrofalnog kvaliteta. Voda je boje mleka, puna kamenca i nenormalno smrdi. Vazduh je ustajao i nikakav, pun dima. A hrana? Hrana je u stvari jedna potpuno neverovatna filmska priča.

Da se razumemo, nije problem u tome što je zatvorska hrana jednolična, već je problem u kvalitetu hrane. Mislim da je najbolje za početak da nabrojim šta se sve u CZ - u dobija za jelo. Za doručak se dobija sledeće: ponedeljkom i četvrtkom nejestiva marmelada sa ukusom gume (od ove marmelade su robijaši masovno imali prolivčinu i nimalo naivne stomačne bolove), ostalim danima pašteta (ona od 75 grama, neidentifikovanog porekla) ili po dva barena jaja ili jedna zdenka. To je to od menija za doručak.

Za ručak je ponuda malo drugačija: ponedeljkom i petkom je pasulj (jedino jestivo jelo), a ostalim danima se smenjuju paprikaš, grašak, boranija, kupus i "drnč". Drnč, ili kako ga robijaši zovu "seven days", u stvari je mešavina svih ostataka od prethodnih sedam dana - znači sve ono sa dna kazana što robijaši nisu sipali u svoje porcije se pomeša, malo se začini i - eto ga drnč.

Za večeru postoji pet varijanata: 4 odvratne mesne prerađevine koje verovatno uopšte nisu od mesa, već od govana, u najboljem slučaju; to su kobasice "kurtonke", koje čak i smrde na govna, ali bukvalno; mesni narezak, koji ima nedefinisan gumeni ukus; slanina "sapunjara", koja je potpuno bela, gola mast, i salama "vodenjara", koja je natopljena vodom i masti. Pored ove četiri predivne mesne prerađevine, peta varijanta večere je sutlijaš. E taj sutlijaš nema ama baš ništa zajedničko sa istoimenom poslasticom od pirinča, jer se u CZ - u on sastoji iz belih kuglica i sive, gorke, tople vode.

To je to od zatvorske hrane. Možda na prvi pogled ponuda toplih jela koja se serviraju za ručak zvuči skroz prihvatljivo, međutim onaj ko to pomisli ne zna da su sva ta jela zapravo jedno isto jelo bazirano na vodi i odvratnoj zapršci od brašna i masti. Krompiri su često poluskuvani, truli ili neoljušteni. Kupus i pasulj su takođe poluskuvani, a boranija i grašak su kiseli, budući da su iz konzerve.

Od 1000 i kusur ljudi, koliko je u svakom trenutku u CZ, preko pola nema uplate za zatvorsku kantinu i ne dobijaju ručkove od svojih spolja (u CZ postoji mogućnost da pritvoreniku rodbina donosi ručak od kuće ili iz restorana svim danima, osim vikenda). Oni su primorani da jedu samo splačine koje im uprava servira. Stariji robijaši su mi pričali kakva je nekada bila hrana, devedesetih, kada su prvi put "gostovali" u CZ-u, i kako je ova hrana koja se danas servira dosta bolja, jer „makar liči na nešto," za razliku od braon i sive kaše od pre deset, petnaest godina.

Kada bismo zanemarili ukuz zatvorske hrane, pojavljuje se jedan još veći problem - činjenica da je ta hrana jednostavno užano nezdrava. Ljudi dobijaju ozbiljne zdravstvene probleme već nakon 5 – 6 meseci života održavanog isključivo na toj hrani: raste im pritisak, holesterol, gomilaju se masne naslage, pojavljuju se problemi sa bubrezima, srcem i želucem. Ljudi non - stop imaju stomačne tegobe: naduvene stomake, gasove i u glavnom leže u krevetu po ceo dan, jer nemaju snage ni za šta osim da spavaju nakon tih obroka, čija je hranjiva vrednost zanemarljiva.

Uzmimo za primer grašak. Nalazi se u vrućoj žutocrvenoj vodi sa debelim slojem masti odozgo. Posle jednog zalogaja već ti se zgadi taj ukus vrele masti, pa onda drobiš hleb u činiju i dodaješ gomilu bibera i vegeta, ako ih ima u sobi, kako bi zamaskirao pravi ukus, to jest neukus jela, ona zrna graška onako kiselkasta i nikakva. Na trenutak se zamisliš nad celom situacijom. Izdeprimiraš se, dođe ti da se jebeno ubiješ, a onda samo nastaviš da jedeš sa mešavinom besa, tuge i neverice. To je dominantno osećanje kod većine onih koji moraju da jedu zatvorsku hranu. Nažalost, postoje i oni ljudi koji su presrećni što imaju tu zatvorsku hranu, jer barem imaju nešto da jedu, pošto su napolju živeli u toliko velikoj bedi da nisu ni imali tri obroka dnevno. Tim ljudima (kojih u svakoj sobi ima bar po dvojica) ta bedna tri obroka deluju kao premija.

Pomenuo sam da je moguće dobiti ručkove spolja - to je pravi spas za one koji to mogu da priušte sebi. Većina pritvorenika to ne može sebi da priušti, većina živi na zatvorskim splačinama i povremenih uplata na kantini od prijatelja i rođaka, a mnogi nemaju ni to. U zatvoru, pogotovo u zatvoru kao što je CZ, najbolje se vidi sva trulež, beda i mrak postojećeg društvenog poretka. Čovek u zatvoru ima priliku da oseti kako "pada" i bez prestanka otkriva kako je moguće pasti još dublje i dublje, i to sve kao rezultat delovanja takvog sistema, koji je izmislio neljudsku instituciju zatvora i njegovih takozvanih "kazeno - popravnih mera", koje nikoga i ništa ne popravljaju, već samo teže da unište svaku želju za životom i svaku inicijativu u čoveku.

Zatvorski sistem ponižava ljudska bića do krajnjih granica. Video sam ljude koji su prali stvari drugima („biljanom" u kofi), ribali čučavac, masirali ljude, pevali itd, i to u zamenu za malo hrane ili ručka iz paketa. Dešavalo mi se da mi se bukvalno zgadi hrana koju sam dobio od kuće kad vidim kako me gledaju oni koji nemaju; kao na filmu, oblizuju usne kad osete miris pečenog mesa, testenine, pite i sl. U nekim sobama su se čak dešavale i tuče oko tih ručkova od kuće, pa čak i otimanja, ako je onaj čiji je ručak neka sisa i ne suprotstavi se nekim kretenima koji hoće da mu otmu ručak. Nisu ti koji bi da otmu neki loši likovi, njih su život i društvo (okruženje) učinili takvima - naučili ih je da "svako svakom otima jer čovek je životinja", što je realno, jer je u današnjem društvu policijske kontrole i državne represije sila jedini stvarni arugment.

U hiperrealnosti zatvorskog života vidi se koliko je to tačno i koliko u toj "betonskoj džungli" čovek mora teške odluke da donosi. Ako ima - da brani to što ima, a ako nema - da pokuša da otme onome ko ima ili da ćuti i jede splačine. Tu nema puno filozofije, ali zato ima i te kako puno tenzije, jer niko ne želi da gladuje.

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5