Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Ma kakav Las Vegas...

U zatvoru ništa nije džabe, pa se ni obične društvene igre ne igraju tek tako, već radi sticanja najrazličitijih oblika lične koristi kroz opklade. Mada je često klađenje i izvan igara, na primer: - Ajde u karton mleka da ne možeš da popiješ dva litra vode na eks, i slično. Po pravilniku ponašanja u CZ - u, kockanje je naravno zabranjeno, kao i u bilo kom drugom zatvoru, ali to niko ne poštuje, kao što se ne poštuje nijedno od milion žandarskih pravila. U CZ - u nema sobe u kojoj ne postoji neka vrsta kockanja, bilo da je u pitanju igranje jamba, šaha, rizika, karata ili "ne ljuti se, čoveče" u nešto, a to nešto može da bude svašta. Ljudi se klade u razne stvari, nekad je u pitanju nešto određeno iz kantine, nekad novac (na primer lik izgubi 2 - 3 hiljade dinara i onda mora da u toj vrednosti kupi pobedniku različite stvari na kantini), nekad ljudi igraju u "ropsto" na par sat ili par dana (lik koji je izgubio postaje rob pobednika na unapred dogovoreno vreme i radi sve što mu pobednik kaže, na primer pere mu veš, pravi mu kafu, sprema mu hranu itd), nekad se unapred dogovore da igraju u hranu, pranje veša, sklekove... U svakom slučaju, robijaši se klade u sve što ima padne na pamet.

Ajde sada tu kockarsku maniju da prikažem slikovito da bi bilo jasno zašto je sjaj kockarnica Las Vegasa mala beba u odnosu na kockanje u zatvoru. Krenuću od jamba, koji u životu nisam imao prilike da igram dok nisam dospeo u zatvor. To je jedna potpuno besmislena ali zarazna igra bacanja kockica i popunjavanja listića, koju igra 99% robijaša. Može da se igra 1 na 1 i 2 na 2, i uzrok je čestih svađa i tuča po zatvorima, jer se suprotstavljene strane bez prestanka međusobno optužuju da obrću kockice, da "štipaju" kockice i da kradu kad upisuju bodove na listić. Istina je da najčešće obe strane kradu, lažu i varaju, pa tu dolazi do jako zanimljivih situacija, dreka, uvreda, a ponekad i razmene udaraca. A zašto? Pa sve zbog onoga u šta se igra ta partija jamba! Po različitim sobama jamb se igrao u najrazličitije stvari, a kod nas u sobi ulog su bili zatvorski mesni naresci i paštete. Jedan narezak je vredeo dve paštete i to je bila opšta pomama za narescima i paštetama. Partije su se igrale u 2 - 3 nareska, ali tu hranu niko nije jeo jer su je svi štekali za kockanje. Te svađe oko jamba su uvek bile genijalne. Neverovatno je koliko su ljudi u stanju da lažu i varaju zbog jednog mesnog nareska odvratnog ukusa, koji neće ni pojesti. Da ih neko pita što se toliko opterećuju time, oni ne bi ni znali da odgovore. Bitno je da se diže tenzija i da se sve vreme pravi buka izjavama poput: - Okrenuo si kockicu! Bila je petica a ne šestica!, "Nije ful 58 nego ful 57", "Ja nisam video taj jamb, ne priznajem!", "Daj da to preračunam, da vidim za koliko si ukrao", itd...

Dok nisam došao u zatvor, bio sam ubeđen da šah igraju skoro isključivo penzioneri po parkovima, kad ono u zatvoru skoro svi robijaši igraju šah. Ubeđen sam da bi čak i neki šahovski majstor bio isponižavan kada bi seo za sto sa nekim od onih tipova što godinama u istrazi i po robijama igraju šah. U svakom slučaju, kod nas se šah uvek igrao u nešto - milku, koka - kolu, mleko, neku hranu itd. Jedan momak mi je pričao kako se kod njega u sobi neki lik zadužio ceo paket od 8 koka - kola jer je izgubio osam partija za redom, pa je na kraju igrao partiju u duplo ili ništa, i naravno izgubio. Morao je da kupi dva paketa od 8 koka - kola, a posle više ni sa kim nije hteo da igra šah. Pitam se zašto.

Što se tiče "rizika" i "ne ljuti se čoveče" to se uglavnom igra u vodu, tako da onaj ko je najgori mora da popije dogovorenu količinu vode na eks, znači u jednom cugu. Dogovorena količina je uglavnom bila flaša od dva litra vode. Posle toga čoveku nije dobro. Od one ledene mutne vode, pune ko zna čega, ljudi povraćaju, boli ih grlo i idu pa pišaju po ceo dan. A tek kad nekog ko je popio dva litra vode navuku da igra još jednu partiju pa i tu izgubi, e tek onda slede prave muke jer je povraćanje zagarantovano.

Sve ove opklade su zapravo smešne u odnosu na kockanje sa kartama. S obzirom na to da su karte u CZ - u zabranjene, robijaši ih sami prave od kartonskih fascikli iz kantine, a ćoškovi se premazuju sapunom da bi karte mogle lakše da se mešaju. Igraju se razne igre, a najpopularnije su tablić, remi, mau mau, magarac i naravno poker. Sve ove igre, osim pokera, igraju se u normalne uloge iz kantine, ropstvo, vodu itd. Ali, poker se igra mnogo ozbiljnije, u pljuge. Sve zavisi od sobe do sobe, negde se igra u određeni broj pljuga (npr. pet pljuga je početni ulog), a negde i cele pakle. U zatvorskom pokeru najbolje dolazi do izražaja robijaška zaluđenost kockanjem, ljudi su u stanju da igraju poker po 24 sata sa par kratkih pauza za jelo i klonju. Jednom prilikom su četiri tipa iz moje sobe sela oko pet popodne da igraju poker i igrali su do gašenja svetla u deset, nastavili po mraku uz svetlo iz WC - a, a kada sam se probudio u 7 ujutru za smenu oni su i dalje igrali. Svaka igra je dodatno zarazna u zatvorskom okruženju, zato što svako svakoga nagovara da nastavi i poveća ulog. Ljudi su bukvalno pravili dugove od po 5 - 6 bokseva cigara.

Kad smo kod dugova, bitno je naglasiti da svakome ko dospe u zatvor, neki matori robijaš kaže (kao što je i meni jedan rekao): - Nemoj da se kockaš i nemoj nikome da ostaješ dužan. Taj korisni savet većina likova ignoriše i vrlo brzo se navuče na kocku, a istom brzinom upadnu i u dugove do guše. A uplate za kantinu nema nedeljama, pa tu dođe kamata, pa kamata na kamatu, a često i "prebijanje duga" koje ume da bude vrlo neprijatno po dužnika jer se u zatvoru nikakav dug, koliko god sitan, ne prašta.

S obzirom da sam bio u relativno "normalnoj sobi" (u odnosu na neke sobe po CZ - u) nisam imao prilike da prisustvujem kockanju sa ulozima koji se mere u hiljadama evra, ali su mi neki ozbiljni tipovi pričali da ima i toga, i da po nekim sobama ljudi bukvalno gube kola i stanove. To je ludilo kakvog nema ni u jednom kazinu na svetu, jer u kazinu postoje pravila i granice, a u CZ - u nema ni jednog ni drugog.

Utorak - 04. 09. 2012

(ne)društvene igre

Zatvor je generalno jedno infantilno okruženje. U njemu se ljudi često ponašaju kao deca, dure se, svađaju, izmišljaju priče, tuku se, mire se... pa samim tim, poput dece, izmišljaju i razne "društvene igre" kako bi im brže prošlo vreme. Nije da se u zatvoru ne igraju uobičajene igre kao što su jamb i karte, ali su daleko zastupljenije specifične zatvorske igre. Tih igara ima bezbroj i na svakom bloku, u svakoj sobi, igraju se u različitim varijantama, ali postoji par igara koje se igraju bukvalno u svakoj sobi u CZ - u.

Najluđe igre su one koje se igraju sa novajlijama koji nikad nisu bili na robiji i koji nisu svesni da će zbog tog "neiskustva" biti izvor smeha za celu sobu. Te igre su "Vozić", "Prst" i "Helikopter".

"Vozić" funkcioniše tako što se postave dve dugačke drvene klupe, koje ima svaka soba, jedna iza druge i na njih sedne desetak ljudi, oni su putnici. Ispred vozića stoji "mašinovođa" koji daje putnicima znakove rukama šta se dešava sa vozićem, ako on pokaže na desno, onda se svi nagnu na desno, a ako kaže "tunel" tada svi stavljaju ruke na oči onom ispred sebe. Sve bi to bilo manje više dosadno da nije jedne genijalne fore. Onaj ko sedi iza novajlije stavlja mu na oči ruke namazane unapred pripremljenom gareži. Kada mašinovođa da znak da je vozić izašao iz tunela i kada se igra završi, žrtva hoda po sobi potpuno nesvesna da joj je lice skroz crno od gareži. Svi se smeju, a žrtva nije ni svesna na šta liči. Sećam se jednog lika koji je bio mesec dana u CZ - u zbog neke gluposti, tuče sa pandurima na nekoj utakmici, bukvalno pola sata nije provaljivao da mu je faca garava, cela soba vrišti od smeha, a njemu ništa nije jasno. Shvatio je tek kad se pogledao u ogledalo, a taj njegov izraz lica kada je video svoju garavu facu bio je neprocenjiv. Onda je tek krenulo vrištanje od smeha, pandur sa hodnika viče da se utišamo i sve se vraća u "normalu", samo taj dečko i dalje ne veruje šta mu se desilo.

"Prst" je jedna od onih igara od koje se žrtvi zgadi život, i to ne bez razloga. Žrtva stoji, a iza nje je lik koji uzima različite sitne predmete i daje žrtvi da jednim prstom, načešće palcem, opipa te predmete i pogodi šta je u pitanju. Prva dva tri predmeta su laka i žrtva ih brzo pogađa, na primer kockica za jamb, olovka, čep od čaše. Kada se žrtva opusti, misleći da u toj igri nema ničeg strašnog, lik koji stoji iza žrtve navodi njen prst ka novom predmetu. Žrtva oseća nešto poput kože, i, i, i... nečeg kremastog u uskoj rupi. U tom trenutku žrtva se šokirano okreće i vidi lika koji se gologuz trti ka njemu, a zatim gleda svoj prst koji je umazan nečim braonkastim i tada, ne verujući, shvata da je to na prstu govno i da je zapravo gurnuo prst u dupe tom liku. Žrtva trči u WC da pere prst, a cela soba naravno pršnjava od smeha. Posle nekog vremena, žrtvi se kaže šta se zapravo desilo - jedan lik se natrti skinutih gaća ka žrtvi iza njenih leđa, a onaj lik koji daje predmet za prepoznavanje namaže smesu braon eurokrema i senfa na onaj mesnati deo šake između palca i kažiprsta i navede prst žrtve ka tom mestu. Lik iz jedne druge sobe mi je pričao kako je jedan tip potpuno poludeo kad su mu to uradili, čuku vremena je prao prst, a na kraju je na prst stavio i onaj dezodorans što se maže.

Mnogim robijašima je "helikopter" od ove tri igre ipak najomiljena jer sadrži mogućnost telesnih povreda, koje su ponekad prilično ozbiljne. Dakle, žrtva se popne na klupu i stoji uspravno na njoj, zatvorenih očiju i raširenih ruku, a dva lika polako dižu klupu. Dok se klupa polako diže, treći lik koji je "navigator" govori žrtvi kad treba da skoči. Klupa se lagano diže, pomera u nekom pravcu, klati levo desno, tako da je jako teško održati ravnotežu i žrtva ima osećaj (zbog zatvorenih očiju) da je na malo većoj visini nego što jeste. U jednom trenutku navigator kaže "skoči!". Žrtva skače, otvara oči, ali je u tom trenutku već kasno da koriguje pravac kretanja, pa se dešavaju potpuno neverovatno situacije kao što je skok u zid, ka metalnoj kaseti za stvari, ka metalnom ćošku kreveta itd. Po pravilu dolazi do povreda, nekad lakših, nekad težih. Jedan lik je u sobi do moje na primer skočio glavom u zid i bukvalno se šlogirao od udarca. Mi smo samo čuli jedno užasno glasno "dum" iz pravca susedne sobe.

To su standardne igre koje se igraju sa novajlijama, a pored njih ima još bezbroj igara koje robijaši izmišljaju svakodnevno, mada su najpopularnije "zuce". Lik stoji uza zid, okrenut leđima ostatku sobe i postavi jednu šaku na leđa tako što je proturi kroz mišku druge ruke, sa dlanom na spolja, tj. na leđima. Neko ga udari šakom, pesnicom ili nogom u tu šaku. Posle svakog udarca, on se okrene i pokušava da pogodi ko ga je udario i, ako pogodi, onda taj dolazi na njegovo mesto. Fora je u tome što se non - stop laže i što je jako zajebano među 6 - 10 ljudi provaliti ko je zadao udarac, pa se dešava da jedan isti tip trpi batine po deset, petnaest minuta.

Pored ovih i sličnih maštovitih igara, igraju se i obične društvene igre, poput jamba, karata, rizika i šaha, ali su i te igre dovedene na nivo jednog potpunog ludila o kojem će tek biti reči.

Ponedeljak - 17. 09. 2012

Sadisti sa značkama

Žandari, kerovi, dropovi, panduri. Milion naziva za jednu sortu ljudi, ili bolje rečeno neljudi, koji su navikli da za šaku dinara izvršavaju naređenja, kakva god ona bila. Oni su skoro isti i na slobodi i u zatvorima. Ker je ker, i uvek će poslušno izvršavati naredbe svog gospodara. Jedna od bitnih razlika između pubova na ulici i "komandira" (kako zvanično zovu pubove u zatvoru) je to što su njihovi postupci na ulici uvek pod budnim okom javnosti, pa ne mogu uvek tek tako da se iživljavaju nad ljudima (iako naravno postoji veliki broj poznatih i nepoznatih slučajeva ničim izazvanog pandurskog nasilja, poput bahatog ubistva Đorđa Zarića, kome je pre par godina pripadnik interventne jedinice pucao u glavu zato što je prošao kroz crveno). Po zatvorima, sa druge strane, ne postoji ništa što bi ih sprečavalo da maltretiranjem i prebijanjem pritvorenika leče svoje komplekse.

Stariji robijaši su mi pričali kako je odnos pandura prema robovima u CZ - u danas bukvalno X puta bolji nego tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Kažu da su se ranije dobijale batine od pubova za najmanje sitnice, na primer jedan Ciganin koji je bio sa mnom u sobi pričao mi je svoje iskustvo od pre 5 - 6 godina kad je dobio žestoke batine u pandurskoj kancelariji na centralnom hodniku u CZ - u samo zato što nije imao majicu na sebi kad je komandir ušao u sobu. Odveo ga je u kancelariju i tamo ga je ljuštio od batina sa još par kolega. Dok su ga tukli, sve vreme su mu psovali "majku cigansku". Ovde valja napomenuti da je jedna od istaknutih osobina komandira jako izražen rasizam. Prema Ciganima se i danas odnose kao prema najgorem šljamu, ljudskom otpadu, smeću. Nije da se prema većini pritvorenika ne ponašaju tako, ali se prema Ciganima ponašaju još gore. Gotovo svaki komandir ga oslovljava sa "Ej ti, crni".

Jedan drugi tip koji je sa mnom bio u sobi, petnaestak godina stariji od mene, pričao mi je šta mu se desilo sredinom devedesetih u CZ - u. U to vreme naravno nije bio dozvoljeno držanje ni radija ni televizora, a taj lik je zvao komandira da dođe do samice i pitao ga da li može da dobije neki radio da malo razbije dosadu. Kao odgovor, dobio je surove batine. Pubovi kao da su bili nesposobni da civilizovano, bez nervoze, odgovore ili kažu nešto pritvorenicima. Ne, odmah su se dobijale batine. Kao da pandurski mozak nema mogućnost racionalnog razmišljanja, nego sve rešava pendrekom.

Mogu samo da zamislim koliko je takvih i sličnih slučajeva bilo tokom prethodnih decenija. Za kratko vreme koje sam proveo u CZ - u (kratkim vremenom se smatra sve manje od godinu dana), na mojoj strani bloka (pošto svaki blok ima dve strane, to jest dva hodnika sa sobama) bilo je tri klasična primera pandurske butalnosti (koja ću malo kasnije opisati). Koliko li je bilo pandurskog bahaćenja pre pet, deset ili petnaest godina, ako se ima u vidu da svi kažu da su danas pubovi mirniji nego nekad.

Sledeći slučaj mi je bio potpuno neverovatan, jebeno nepojmljiv. Dakle, jedan dečko iz neke druge sobe na bloku se drao na rešetki, dozivajući komandira jer ga je zub otkidao od bola. Doziva on komandira tako par minuta, komandir se konačno smiluje, dođe i otvori vrata, krene se tim dečkom niz hodnik ka zubaru, međutim umesto da produže centralnih hodnikom ka zubaru, komandir ga odvede u kancelariju, a u kancelariji – batine. Zbog čega? Zato što je tražio da ide kod zubara! Zato što je pub bio nadrkan iz ko zna kog razloga. Možda njegova žena nije bila raspoložena za seks prethodne večeri? Možda nema ženu. Možda se nervirao zato što nema prijatelje, jer niko neće da se druži sa pandurom. U svakom slučaju, pritvorenik je bio tučen zato što ga je boleo zub. To je to ludilo.

U sobi sam imao jednog potpuno genijalnog matorca od pedeset i kusur godina, koji je ležao zbog nekog grupnog džeparenja, između ostalog i zato što ga je neki tip sa kojim je bio u delu ocinkario. Desilo se sledeće: matori je imao suđenje, stavili su mu lisice na ruke, odveli ga do marice i, kako je pandur otvorio vrata od marice da ubaci matorog unutra, ovaj je primetio da je u toj marici taj lik sa kojim je bio u delu, koji ga je cinkario. Kad ga je video, rekao je komandiru: - Nemojte da me stavljate u maricu sa tim cinkarošem, doći će do problema, a komandir umesto da ga sasluša i vidi u čemu je problem (pošto je logično da može svašta da se desi ako staviš lika u maricu sa tipom koji ga je ciknario), brže bolje je izvadio pendrek i krenuo da ljušti matorog od batina. Školski primer pandurske osionosti i tretiranja pritvorenika poput objekata.

Sledeći primer mi je ipak najviše ostao urezan u sećanje. Da li je ovaj žandar bio pijan ili drogiran, ili i jedno i drugo, to ne znam. Ljudi koji su ga videli tvrde da nije bio pri sebi. Žandar je oko 3 - 4 ujutru čuo muziku, pa se dogegao do te sobe i ušao unutra, iako je pandurima zabranjeno da posle deset uveče ulaze u sobe bez pojačanja. Kad je ušao počeo je da se dere "Ko to pušta muziku!" i prvog lika na koga je naleteo nabo je iz sve snage posred face, bez ikakvog razloga i upozorenja, polomivši mu nos i onesvestivši ga. Čim je video šta je uradio, okrenuo se i pobegao iz sobe, zalupivši vrata za sobom. Povređeni dečko je tek kad je stigna nova smena odveden na bolničko odeljenje, a ker koji mu je apsolutno bez razloga polomio nos je samo premešten da radi na nekom drugom bloku.

Ovo je samo par "blažih" primera iživljavanja pandura nad pritvorenicima. Kažem blažih jer su oni sposobni i za daleko veću brutalnost i ponižavanje ljudi, i ovi unutra i oni napolju. Sve su to sadisti koji se kriju iza te značke, bez koje ne bi smeli ni da pisnu. Bez značke oni su niko i ništa.

Petak - 28. 09. 2012

Nijanse plave boje

Kao što je svaka soba u CZ - u, tako je i svaki pritvorenik, suštinski, priča za sebe. Tako je i svaki komandir posebna priča, sa svim svojim karakteristikama, izgledom, ponašanjem prema robijašima i svojim specifičnim pandurskim tripovima. Uprkos tome, moguće je razvrstati komandire u nekoliko karakterističnih grupa, to jest tipova. Na osnovu desetina i desetina pubova koji se smenjuju po blokovima (uprava ne dozvoljava da ijedan komandir radi duže od 2-3 meseca na jednom bloku, a nedeljno radi 5 - 6 različitih smena komandira u dve smene dnevno: u noćnoj i dnevnoj, po 12 sati) i koje sam imao prilike da „upoznam", napravio sam tipologiju pandura koji rade u CZ - u. Razvrstao sam pubove u četiri grupe, koje su po meni dominantne. Naravno, postoje i oni pubovi koji mogu biti i u dve grupe istovremeno...

Prvi tip je klasični pandur sadista. Njemu nikad ništa ne odgovara, ništa mu nije po volji, neprekidno smara robijaše, gleda da im na svaki način pogorša položaj i na svaku reč ili pogled koji mu se ne sviđa odmah reaguje provokacijama, uvredama, a nekad i fizičkim nasiljem, po metodi "s neba pa u rebra".

Jedno vreme je kod nas na bloku radio neki pub koji je definitivno jedan od najvećih drkadžija i kompleksaša koje sam u životu upoznao. Radio je jedno vreme čak četiri smene nedeljno, tako da smo često imali prilike da vidimo njegovo bahaćenje, a pre svega psihičko maltretiranje pritvorenika. U svakoj sobi, kada je ulazio, iz nebitno kog razloga, on bi neminovno ostajao po 10 - 15 minuta, ispitivao pritvorenike ko su, šta su, za šta robijaju, i tako dalje, kao da je istražni sudija. A onda bi uzeo nekoga iz sobe na zub i držao mu tiradu kako je zločinac, kriminalac, kako zaslužuje da bude u zatvoru, kako su sad "pošteni građani" bezbedniji jer je konačno u zatvoru jedan takav šljam koji na primer "prodaje drogu njihovoj deci" ili "otima krvavo zarađeni novac" tim istim građanima ili "napada miliciju na sportskim priredbama", i tako dalje.

To je bio taj pub, u svojim kasnim četrdesetim, sa izrazom sadističkog uživanja na licu. Svaki put kad je radio noćnu smenu, izvodio bi po 3 - 4 pritovrenika (svaki put iz druge sobe) da čiste hodnik na bloku. E sad, to ne bi bio nikakav problem (iako taj hodnik ima 100 metara, jer tri čoveka mogu to da završe za dvadesetak minuta, tako što dvojica krenu da čiste vlažnim peškirima, sa suprotnih krajeva hodnika, a treći im donosi kofe sa novom, čistom vodom) da taj pandur nije insistirao da nadgleda svaki centimetar hodnika i onda se naravno dere na likove koji čiste, vređa ih, preti batinama, govori im kako nisu za bolje nego da čiste hodnike, tera ih da rukama skupljaju pikavce sa poda, i što je najgore nikada nije zadovoljan kako je hodnik očišćen. Ne, on tera robijaše da krive kičmu i da klečeći čiste tih 100 metara po dva, tri, četiri puta za redom, dok konačno ne bude zadovoljan. Naravno, sve vreme tokom tog maltretiranja na hodniku, onaj iskrivljeni, bolesni osmeh mu ne silazi sa lica.

Drugi tip zatvorskog pandura je naizgled sušta suprotnost prvom tipu. Umesto okrutnog sadiste, ovde imamo posla sa finim, blagim, dobrodušnim čovekom, punim razumevanja za robijaše i njihove probleme. To je čovek koji je pre svega jako namazan, jer on ne rešava probleme sa pritvorenicima nasiljem nego pričom. On radi pritvorenike na priču tako što im čini razne sitne usluge (tipa da prenese novine, kafu ili pljuge iz jedne u drugu sobu na bloku, dozvoljava da se uzme višak zatvorske hrane, vodi kod zubara ili lekara i kada nije vreme predviđeno za to, i slično), a onda kad nastane problem u nekoj sobi (npr. hoće robijaši nekoga da izbace iz sobe jer je uhvaćen da krade ili prosto ne zna da se ponaša), taj pub dođe i poziva se na sva "dobra dela" i usluge koje je činio toj sobi i još se šatro kao uvredi što robijaši ne cene to što im je uvek izlazio u susret, i tako najčešće postigne ono što želi. Mada, ukoliko mu ne ide od ruke, uvek može da pozove "pajser brigadu" da reši stvar u roku od odmah. Taj fini i pun razumevanja je po meni najgori jer se konstantno pravi da je na strani robijaša, a u stvari je prvi koji će da im uvali kurac ako dođe do neke frke.

Treći tip je zapravo najčešći tip zatvorskih pubova. To je klasičan bezmozgović koji ništa ne zna ni o čemu, ni u šta nije upućen, i ništa, apsolutno ništa ne može da ti završi jer je u konstantnom grču da nešto slučajno ne pogreši, da se ne zameri nekom od nadređenih i generalno ne želi da neko negde čuje za njega. Ti komandiri se grčevito drže za svoju poziciju u nastojanju da ne izgube svoj bedni vratarski posao otključavanja i zaključavanja potpuno nepoznatih ljudi. S obzirom na to da oni lično ne mogu ili neće ništa da završe robijašima, s njima i oko najmanje gluposti natezanje može da traje satima. Sećam se jedne prilike kad nam se sjebala česma u klonji. Tad je od ujutru do popodne trajalo natezanje sa pubom, dok konačno nije otišao do svog nadređenog koji je tek onda poslao majstore da nam poprave česmu. Kad je pub toliko oklevao oko jedne česme, nema ni potrebe da opisujem kakvo je natezanje oko neke krupnije stvari.

Četvrti tip ljude najviše nervira, i to ne bez razloga. Četvrti tip komandira je onaj koji se "drži zakona kao pijan plota", znači sve radi po "pravilima službe", ništa neće da učini ukoliko nije vreme predviđeno za to, na primer odlazak kod lekara. Taj će sve da sasluša, svim smislenim i besmislenim argumentima će posvetiti pažnju, ali naprosto nikada neće ništa učiniti što odstupa, makar malo, od propisanih pravila, ili još gore od nekih njegovih koncepcija reda i mira. Evo jednog upečatljivog primera. Uoči Uskrsa dva momka su ručala neku ribu iz paketa koji je jedan od njih dobio od kuće i posle sat - dva obojici je pripalo jezivo loše. Obojica su naizmenično imali proliv i povraćali ko ludi, očigledno su se prilično ozbiljno otrovali tom ribom. I naravno, drali smo se na rešetci komandiru da dođe. Posle par minuta je došao i mi smo mu objasnili da je momcima jako loše, da su se otrovali ribom, a i sam pub je video koliko im je loše, da su bledi kao kreč i da ne mogu da stoje na nogama. Pub je rekao da će uskoro doći po njih da ih vodi kod doktora, ali s obzirom na to da je bilo pola šest popodne pubu nije padalo na pamet da bilo koga alarmira jer mu se smena završavala u sedam. Dakle, on je pustio da se ta dva momka previjaju u grčevima i muče do smene u sedam, uprkos tome što smo lupali na vrata i drali se, jer vreme u koje je momcima bilo loše nije bilo propisano vreme u koje se prijavljuje za lekara. Za takvog puba pravila su svetinja.

Ovo su četiri, po meni glavne nijanse omražene plave boje. Čovek prosto ne zna koja je gadnija.

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5