Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Petak - 12. 10. 2012

Zdravstvena služba

Ljudi su po prirodi skloni razboljevanju, što je sasvim normalno. Na slobodi je sasvim bezazlena pojava da se čovek prehladi, da ga boli grlo, ima malu temperaturu, stomačne tegobe, i sl. Međutim, u CZ - u je sasvim druga priča. Kad se pritvorenik u CZ - u razboli i dobije najobičniju kijavicu, ona se po pravilu pretvara u ozbiljnu boleštinu koja traje nedeljama i koju naravno dobiju svi u sobi, jer je nemoguće zaštititi se od bacila u sobi sa još 9 do 15 ljudi.

Zašto se bezazlena prehlada pretvara u katastrofalnu zarazu? Verovatno zato što je "zdravstvena služba", tj. lekar i sve što ide uz njega, na nekom srednjovekovnom nivou. Najgore što može da se desi robijašu u CZ - u jeste da se razboli, jer nema šanse da ozdravi za par dana. To sam video na primerima drugih ljudi, ali sam, nažalost, to  i sam doživeo. Sve je počelo kao obična prehlada – bol u grlu, kašljanje i malaksalost, ali se pretvorilo u jedno veliko smaranje od dvadeset dana usred zime. Da stvar bude još gora, na bloku nije radilo čak ni ono bedno grejanje na hodniku. Jedini metod lečenja koji sam imao jeste ležanje po ceo dan u krevetu i ispijanje čaša odvratne vruće vode (braon boje, sa slojem masti na površini) koja je navodno čaj i koja se služi svako jutro uz doručak u pola sedam ujutru i, naravno, nema nikakav ukus, kao i manijakalno gutanje tableta vitamina C. Taj vitamin C je jedini "lek" koji se lekar udostojio da mi pošalje, iako sam barem 15 dana (bez preterivanja) svakodnevno za večeru slao papir sa molbom lekaru da mi pošalje neki lek za prehladu i da me što pre pozove na pregled. Posle 5 – 6 dana svakodnevnog pisanja poslao mi je jebeni vitamin C, iako sam mu jasno opisao simptome koje imam. Posle dve nedelje konačno me je pozvao na pregled na kojem me je pitao zašto nisam ranije došao. Tu na licu mesta dao mi je da popijem jedan brufen i dao mi je bukvalno 30 tableta vitamina C (iz fijoke u koju sam tom prilikom gvirnuo i video da u njoj šteka hiljade vitamina C), i još me je ponudio šaržerom (pola table) od 5 bensedina, pošto mi je rekao: - vidim da si nervozan, dečko. Svađao sam se sa tim kretenom (koji definitivno nije lekar po struci, meni se čini da je možda pekar ili mesar koji honorarno glumi doktora u CZ - u) još par minuta dok nije počeo da sikće na mene i doziva muriju.

Doktorska ordinacija u CZ - u, i uopšte njen rad, potpuna je smejurija. Ordinacija se nalazi na drugom spratu, nasred centralnog hodnika, i sastoji se od malog hodnika, tj. čekaonice, i male sobice u kojoj se vrše "pregledi" koji su, naravno, ekstremno površni i uvek se završavaju idiotskim savetima koje znaju i mala deca, tipa: - moraš da miruješ, da piješ puno tečnosti, da se oblačiš toplo, da ne piješ hladnu vodu i gazirane sokove...

Nikada mi neće biti jasno čemu služe one silne medicinske sestre, kojih u svakoj smeni ima bar po 3 – 4 i koje se, kad god sam išao na posetu ili kod advokata, povatavaju sa pubovima po hodnicima. Mislim da im je to jedina svrha, osim što slušaju doktorove glupe šale i na kraju smene mu počiste "ordinaciju".

Nije kreten samo taj "doktor", koji je radio dok sam ja bio u CZ - u. Ljudi koji su robijali devedesetih i dvehiljaditih pričali su mi da su i tadašnji doktori bili tipovi koje apsolutno nije zanimalo zdravstveno stanje robijaša i njihovi problemi, nego su samo dolazili da odrade smenu.

Zdravstveni problemi koje sam ja imao nisu bili ništa u poređenju sa problemima koje sam video ili za koje sam čuo da su ih ljudi imali po blokovima. Najluđi primer koji sam lično video jeste slučaj jednog cigana kod mene u sobi kojem niko nije dolazio u posetu i nije dobijao pakete, a bio je tu zbog neke bezvezne krađe. Momak je imao vrlo zajebanu psorijazu koja se manifestovala užasnim krvavim ranama i žutobraon pečatima po telu. U početku je imao te rane i pečate samo po nekim mestima na telu, ali, s obzirom da je imao psihičke probleme i bio u konstantnom strahu, spavao je u duksu i pantalonama, što je drastično pogoršalo njegovo stanje. Krevet mu je stalno bio krvav, odeća natopljena krvlju i gnojem, a on je imao užasne bolove.

Pošto je momak bio nepismen, mi smo svaki dan umesto njega pisali molbu za pregled kod lekara, sve dok posle desetak dana nije bio konačno pozvan na pregled. S obzirom da je lik bio skroz zbunjen i da je jako slabo znao i da priča, nije umeo da lekaru odmah objasni šta mu fali, pa mu je debil od lekara dao tablu vitamina C i šaržer bensedina. Kad se vratio u sobu, nismo mogli da verujemo šta se dogodilo. Tog dana smo za večeru rekli pubu da čoveku nije dobro i da mora da ide ponovo kod lekara. Međutim, pub nas je najopuštenije odjebao izjavom da "to ne može tako" i da "mora se piše za lekara". Sledećih nedelju dana smo ponovo svakodnevno pisali molbu za lekara, ali bez uspeha. No, desilo se jedno pravo čudo, jer je lekar išao u obilazak CZ - a (to se dešava jednom u 2 – 3 meseca, kada ide sa pubom od sobe do sobe i pita da li ima "ozbiljnih" zdravstvenih problema) i tom prilikom je i našu sobu udostojio svojih dva minuta. S obzirom da je lekar imao običaj da svaku boljku otpisuje kao "ništa strašno", rekli smo tom momku da skine majicu i svuče pantalone. Kad je to uradio, doktor je bio šokiran prizorom krvavih rana i tela prekrivenog pečatima. Tek tada je to neljudsko đubre rešilo da ga pošalje na temeljan pregled i analize, nakon kojih mu je prepisana krema koju je dobijao svake nedelje. Dakle, da nije bilo tog iznenadnog lekarskog obilaska po CZ - u i da se lik nije skinuo, ko zna kada bi (i da li bi) otišao na detaljan pregled i dobio adekvatnu terapiju. Ko zna kako bi se ta priča završila.

U daleko su boljoj poziciji oni robijaši kojima spolja porodica i prijatelji šalju lekove i voće (lekovi se mogu slati spolja svake srede, ali tek nakon što pritvoreniku lekar da takozvani recept za određeni lek i on to da svojima na poseti, koja je dva puta mesečno). Mada, uglavnom svi daju lekove jedni drugima, jer nikom nije u interesu da se neko u sobi razboli.

Takozvana zdravstvena služba CZ - a je jedno licemerno, beskorisno ništavilo koje ne postoji da bi lečilo ljude koji se nalaze u surovim zatvorskim uslovima, nego da bi uprava zatvora mogla da laže javnost kako se bog zna koliko brine o zdravlju pritvorenika za koje ih u stvari nije ni briga. Jedino im je bitno da uzmu što više para iz različitih fondova i budžeta za "unapređenje zatvorskih uslova"...

Petak - 09. 11. 2012

Kad zaboli zub

Svima je poznato da je zubobolja jedna velika i dosadna napast, što zbog oštrog bola, što zbog promenljivog intenziteta bola tokom dana koji se obavezno pojačava do daske tokom noći. Manje je poznato da je zubobolja u zatvorskim uslovima (pogotovo u CZ - u) sto puta gore iskustvo nego na slobodi. Čovek na slobodi, kao prvo, može da ode kod pravog, u vremenu i prostoru stvarnog stomatologa koji će mu reći šta je sa zubom, popraviti ili dati neku terapiju, a kao drugo, čoveku na slobodi su na raspolaganju i razne "kućne" metode borbe protiv bola u zubu, tipa posebne vrste čajeva, pasti, krema itd.

U zatvoru čovek nema ni jednu od tih mogućnosti. U CZ - u zvanično postoji zubar i zubarska ordinacija, ali je to zapravo obična kasapnica u kojoj radi neka gospođa kojoj je pojam anestizije potpuno stran. Ja, lično u životu nisam imao pokvarene zube niti bilo kakve probleme sa zubima, tako da nisam imao problem da idem u CZ - u kod zubara, ali jednog dana mi je prosto došlo da odem na rutinski pregled vilice jer sam imao pravo na to. Mene u stvari nije toliko zanimao taj pregled koliko samo ponašanje zubarke, njen odnos prema robijašima i način na koji obavlja ili ne obavlja svoj posao, zato što sam do tog trenutka već mesecima slušao pritužbe robijaša sa celog bloka na račun zubarke.

Kao ni odlazak kod doktora, ni odlazak kod zubara nije moguć onda kada je robijašu najpotrebniji, već mora danima da se predaje komandiru papir sa molbom zubaru da pozove robijaša iz tog i tog razloga, a zubarka naravno neće da zove robijaša na pregled ukoliko ovaj ne piše barem 5 - 6 dana za redom i ako ne napiše da je u užasnim, neizdrživim bolovima. S obzirom na to da je u istrazi prilično dosadno i čovek ima vremena za sve što mu padne na pamet, nije me mrzelo da 4 - 5 dana zaredom pišem maštovite poruke zubaru. Posle par dana sam konačno bio pozvan u ordinaciju kojom dominira čuvena zubarska stolica, sa sve pratećom opremom. Rekao sam zubarki kako me je neki zub neizdrživo boleo danima, da me više ne boli ali da bih želeo da obavim rutinski pregled zuba jer godinama nisam bio kod zubara. Zubarka mi se prvo propisno iskenjala pričajući mi tužnu priču kako ona nema vremena (!) za obične preglede i da nisam trebao da dolazim pošto me više ne boli zub i da je to vrhunska bahatost sa moje strane što sam došao da oduzimam vreme robijašima sa ozbiljnim problemima, ali sam je na kraju ipak ubedio da mi pregleda zube jer sam joj prosuo priču da se plašim da mi truli zub. Pregled je trajao između pola minuta i minuta, nakon čega je zubarka zaključila da su mi svi zubi zdravi i da je verovatno bio u pitanju prolazni "grč".

Tokom pregleda i prepirke sa zubarkom, shvatio sam zašto se zatvorenici toliko žale na nju. To je ona ista vrsta, ako ne i gora, ravnodušnosti i nezainteresovanost za probleme koje imaju robijaši u CZ - u, kao i ona koju ima zatvorski lekar. To ponašanje je, kao u nekom suludom, surovom crtanom filmu, u kojem oni koji bi trebalo da pružaju pomoć ljudima zapavo rade suprotnu stvar, odmažu im i još se daru puni besa jer se robijaš drznuo da traži pomoć, pa još i kad pandur uleti i krene da se dere i da preti batinama i govri stvari tipa "sve vas kriminalce treba pobiti", onda je doživljaj potpun i jasno je zašto mnogi zatvorenici radije trpe nego što se pišu za preglede.

Evo ga jedan od genijalnih primera beskrajnih kontradikcija kada je u pitanju zubar. Tip je bio iz moje sobe, imao je preko pet banki i surovo ga je boleo zub, bez prestanka danju i noću. Naravno morao je nedelju dana da se piše za zubara i konačno je bio pozvan. Vratio se posle desetak minuta sa izrazom neverice na licu i psujući. Kada smo ga pitali šta se desilo i kad nam je ispričao, popizdeo sam. Kad je došao na pregled, zubarka je posle tek par minuta provalila šta je sa zubom i počela da ga buši, "popravlja" i slično, a kad je završila, dala mu je plastičnu čašu za jednokratnu upotrebu da ispere usta. Sve bi bilo u redu da zubarka tu čašu nije uzela sa stočića pored, krvavu i već korišćenu, a ona je samo nonšalantno isprala sa malo vode i pružila mu da ispere usta. On je naravno to odbio, kao što bi svako normalan uradio i počeo svađu sa zubarkom koja mu je na kraju rekla da ga više nikada neće pozvati na pregled koliko god da joj piše molbe da ga pozove i da on ne zaslužuje tu privilegiju da bude lečen u zatvoru. Znači, za nju je lečenje privilegija odabranih a ne pravo svih. Nije dovoljno što su ljudi zatvoreni u očajnim uslovima, već treba da im se uskrati i lekarska i zubarska pomoć.

Nekim robijašima zubarka uspe da reši boljku, ali samo privremeno. Lično sam video bar 3 - 4 slučaja u svojoj sobi da su ljudima ispadali lekovi iz zuba, kao i plombe koje su postavljene par dana ranije, što me upućuje na zaključak da zatvorski zubar nije dovoljno stručan da bi radio sa ljudima, a mislim da ne bi mogao ni sa životinjama.

Utorak - 13. 11. 2012

Terapijaaaaa

Ljudi na slobodi misle da su ljudi po zatvorima svi nabildovani, fizički razvijeni i ogromni, međutim to je daleko od stvarnosti. Po zatvorima ima ogroman broj narkomana, pogotovo po istražnim zatvorima. U CZ - u sam i video i upoznao, a i slušao priče o raznim narkomanima koji su prolazili kroz istragu, i svi ti ljudi i sve te priče o heroinskim zavisnicima samo su pojačale moju ubeđenost o suludosti i besmislenosti zatvorskog sistema. Pa su onda tu pored narkomana još i alkoholičari i tabletomani, i ljudi sa mentalnim poremećajima. Svi oni su na isti ludački način diskriminisani i tretirani kao idioti, mongoloidi koje sve zajedno spaja "sveta" terapija.

Svaki poremećaj (realan ili fiktivan), svaka boljka, svaka "nepravilnost" koju zatvorski neuropsihijatar uoči kod pritvorenika (i koja ga okarakteriše kao narkomana, alkoholičara ili mentalno poremećenog), leči se beskonačnim kljukanjem terapijom koja ima beskrajno mnogo oblika i varijanti. Sve zavisi od kog poremećaja pritvorenik navodno boluje. Heroinskim zavisnicima se prepisuje beskonačna metadonska terapija, ali tek nakon par dana kriziranja. Koliko sam se samo naslušao tih priča o tome šta se dešava kad pubovi ubace narkomana u krizi u sobu. To je pakao za narkomana, jer u 90% slučajeva u sobi vlada antinarkomansko raspoloženje podgrevano sadizmom. Dotični dobija batine i najčešće spava u sobnom wc-u pored čučavca, ili na klupi, prvih par dana dok ga ne prođe kriza. Tek posle tih par dana počinje da dobija metadonsku terapiju, što je potpuni kretenizam, jer se na taj način ponovo navlači na gudru, budući da je metadon medicinska zamena za heroin, a njega je već prošla kriza. Nakon što je konačno osuđen (najčešće za sitne krađe i razbojništva poput kidanja zlatnih lančića sa vratova nekih baba), ili se pušta na slobodu do pravosnažne kazne (gde će naravno, odbačen od strane društva i porodice, bez prijatelja, ponovo početi da se drogira i krade kako bi mogao da se izdržava, jer niko neće da ga zaposli) ili ga odmah prebacuju na "meru lečenja od narkomanije" u CZ - u, gde će mu svemoguća "pravna država" pomoći da postane "pošten građanin" tako što će ga svakojake psihopate u belim mantilima kljukati desetinama tableta dnevno koje će da ga pretvore u potpunog zombija. Tako se u CZ - u leči narkomanija – metadonom i tabletama. Možda je to zapravo i napredak kada se pogleda na koji su način pojedinci lečili ljude od narkomanije u nekim "centrima za odvikavanje".

Takozvana mera lečenja se vodi kao deo zatvorske bolnice CZ - a, koja je jedina zatovrska bolnica u Srbiji, što znači da kad god treba da se neki zatvorenik iz bilo kog zatvora u zemlji operiše ili da se izvrši neki hitan zahvat, on mora biti transportovan za Beograd. Na meri lečenja je u suštini sve isto kao i na blokovima, samo što su vrata soba otvorena tokom dana, a i postoji govornica za telefoniranje jer se mera smatra izdržavanjem kazne.

Sve te mere lečenja su suštinski iste samo su lekovi drugačiji. Najgore je onima koji su osuđeni na meru lečenja zbog "mentalnih poremećaja" jer njih kljukaju raznim psihostabilizatorima koji potpuno uništavaju svaku mogućnost nezavisnog razmišljanja i donošenja odluka, takoreći pretvaraju čoveka u biljku čija se egzistencija svodi na to da spava, jede i sere, a kad jednog dana izađe odatle, pojedinac je naravno potpuno nesposoban za život, pa se ili navuče na heroin ili izvrši samoubistvo, ili i jedno i drugo. Potpuno je neverovatna ubeđenost tih neuropsihijatara da se čoveku može pomoći time što mu se svaki dan da čašica lekova od po 5, 10, 15 različitih tableta i kapsula. Ima tu svega, ali se najčešće forsiraju lekovi tipa leponeks, ksanaks, karbapin, lorazepam, zoloft, bensedin i slično. Neki likovi po CZ - u, na primer, praktikuju pušenje leponeksa na foliju, tako što se izmrvi leponeks na aluminijumskoj foliji, sa donje strane se folija greje upaljačem, a sa gornje strane tip uvlači dim i isparenja kroz cevčicu od hemijske olovke. Od toga čovek zaspi ko zaklan i ne budi se sledeća dva dana, osim 2 - 3 puta da bi otišao do WC-a i za smenu na minut ujutru i uveče.

Generalno, jako puno ljudi u CZ - u uzima neku vrstu terapije. Neko uzima po jedan bromazepam, bensedin ili kasalol svakih par dana, čisto da se smiri, da može da zaspi. Narkomani su na metadonu i na lekovima za smirenje, neki su na antidepresivima itd. Mnogo likova prosto ne može da izdrži taj ogromni psihički pritisak u kojem se nalaze u istrazi. Mala soba, puno ljudi, velika tenzija, neizvesnost, iščekivanje, patnja za voljenim osobama i još bezbroj sitnica, bukvalno lome čoveka pa i nije čudo da nekad i najčvršći momci moraju da se čačnu nečim za smirenje, kako ne bi poludeli. Ponekad u celom tom suludom okruženju potpuno normalno deluje ideja da ubiješ čoveka zbog neke sitnice, ili sebe da ubiješ. Ljudima je toliko iskrivljena percepcija stvarnosti, da im sve to deluje savršeno racionalno. Dosta robijaša svoje frustracije leči redovnim treniranjem, ali još više ima onih koji se prosto navuku na terapiju i nadaju se da će prespavati robiju.

Ljudi na terapiji se ne suočavaju sa stvarnošću, već radije beže od nje jer povrh svih teškoća u zatvoru desi se da im umre član porodice ili, ono što se dešava većini robijaša, da ih ostavi voljena osoba koja u nekom trenutku svhati da u njenom životu nema mesta za nepredvidivog tipa sa policijskim dosijeom koji će izaći iz zatvora ko zna kad. Kad im se tako nešto desi, mnogi robijaši puknu i navuku se na terapiju, a samo oni najprisebniji uspeju da i tada sačuvaju razum.

Jezivost celog koncepta terapije se najbolje vidi svakog jutra kada blok koji je na šetnji može da čuje psihopatu u belom sa sprata na kojem je mera lečenja kako se dere nadljudskim glasom: Terapijaaaaaa!!!

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5