Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Radnja počinje dolaskom cirkusa u jednu bosansku kasabu (gradić). Kao kad oveći kamen bacite u sluzavu žabokrečinu  bare, dosadna svakodnevnica meštana odjednom proključa do usijanja. Ljudi različitih vera, nacije i imena ujedinjuju se u užitku što im pruža cirkus. Prvih dana glavna opsesija bilo je gađanje limenih meta iz pušaka. Najčešće streljana je meta koja, kad se pogodi, izbaci nagu belu devojku od lima.  Zbog te zabave i viđeniji gazde su ostavljale dućane i magaze, a šegrti dobijali batine kad bi ih zvali da dođu zbog važnog posla natrag. Ubrzo, međutim, strast od puškaranja prešla je na divljenje mladoj igračici tuđinci, koja hoda po žici:

U kratkoj suknji i crnim dugim čarapama sve do kukova, mašući malim crvenim amrelom, ona prelazi ceo cirkus po zategnutoj žici, klizeći čas na jednoj nozi, čas na obje. Svi gledaju otvorenih usta i zadivljeni dok im u raširenim očima igra svjetlost. Prvi koji je igračicu video i o njoj počeo govoriti bio je Ćorkan, sin Ciganke i nekog Anadolca.

Ćorkan, glavni lik ove pripovetke, tipičan je primerak ljudskog bića što ga ima svako selo, ili omanja varoš, a služi za podsmeh i sprdnju meštanima i uz to obavlja najprljavije poslove;

... nesrećan bastard, on je bio i hamal i sluga i pomalo budala cele kasabe. On je na svim svadbama i svečanostima oblačio nekakve crvene i zelene dronjke i veliku kapu sa lisičijim repom, i igrao i pio, kao čauš do nesvjesti.

Ćorkan, ipak, nije bio budala, jer je svestan sebe i svog nesrećnog položaja u društvenoj zajednici. Kad se nerealno, ne mareći za stvarnost, zaljubio u igračicu Švabicu, on sebe "vidi" onako kakav bi trebalo da jeste: kao što dete sanja da bude supermen ili glasoviti fudbaler ili glumac... Švabica, izvor muških uzdaha, samo svojom pojavom na zategnutoj žici, bez ijedne reči, pleni muška srca, a žene i odrasle devojke nagoni na jadikovke. U začmaloj i tradicionalnoj sredini s početka dvadesetog veka njene duge noge u crnim čarapama i kratka suknja prava su noćna mora za  žene kasabe umotane u duge haljine i džakaste dimije.

Književni rod - epika

Književna vrsta - pripovetka

Tema - Ćorkan se zaljubio - cela kasaba pati

Ideja (poruka) - Običan normalan svet sklon je da kroz postupke ludaka razvali okove društvenih normi koje je sam sebi nametnuo.

Mesto i vreme radnje - Neimenovana bosanska kasaba početkom 20 - og veka

Ali, Švabica postaje i briga vlasti pošto se narod izobičajio i opijanio ne samo rakijom, nego i pustim snovima o drukčijem, lepšem i podnošljivijem životu. Zato vlast čini jedini moguć potez ka otrežnjenju naroda: zabranjuje dalji rad cirkusa. Zbog te odluke tužan je sav muški svet kasabe, i stari, i mladi, i bogati i siromasi, a najviše Ćorkan. Dan posle predstojnikove zabrane Ćorkan kraj reke pravi kolibu i peče jagnje. Dolaze gazde: Avdaga Sarač, Stanoje i Kosta Mutapčija, Pašo kasapin, a tu je i Ciganin Sumbo da svirkom začini sevdah. Mezete i piju:

Ćorkan sjedi nepomičan. Ukočilo ga je, pa zalud pjeva i pije kad bez prestanka drhti i čuje sam sebe, i kako mu glas pišti  u ušima kao bol.

Pošto se u neko doba ugasi vatra, a na nebu javiše zvezde, veselo-tužna družina krene u varoš. Tamo im se pridruži još meraklija, zadirkuju Ćorkana kako mu ode Švabica, a odista i njima je žao. Kad rakija učini svoje, skupina "veseljaka" dođe do zatvorenog cirkusa. Budi direktora i traži Švabicu da im igra. Gazda im obeća, ali umesto  igračice - dovede žandarme. Ovi sve odvedu u zatvor. Sutradan gazde plate veliku globu, a Ćorkan izvuče deblji kraj pošto ga je Ibrahim Čauš tukao volujskom žilom natopljenom u sirće dok nije pao u nesvest. Nekoliko dana potom Ćorkan se oporavio od batina i Švabice, te se vratio uobičajenom načinu življenja, ne obraćajući pažnju na usputna dobacivanja zajedljivih sugrađana.

Jezik i stil - Ovo je jedna od retkih Andrićevih pripovedaka pisana hrvatskom ijekavicom uz minimalnu upotrebu turcizama. Rečenice su, uobičajeno, slikovite i tečne; u opisu bira izražajne epitete (golicava vrelina, tanke neoblanjane daske, grdna globa, govorio  ubrzano i zagrcavajući se, preklinjao plačljivo, sitno ciganski) i neobično lepa poređenja: cvilio kao što čine mala štenad u snu; ... pred veče je splasnuo čador cirkusa kao prišt...

Likovi - U fabuli su naglašene osnovne karakteristike Ćorkana - kao centralnog lika. U bogatoj galeriji građana neimenovane bosanske varoši drugi su slikani u nekoliko poteza, ali intenzivnim bojama:

Švabica je osvetljena tek toliko koliko traje bljesak munje, a ipak dovoljno dugo da pomuti svest muškaraca, a da u ženskim glavama izazove plimu još čemernije patnje, pa se udružuju i hrišćanke i muslimanke da spas potraže od Božje majke.

Gazda Avdaga Sarač, pošto se okanio pijanstva, oženio i vratio na pravi put, sad svaki čas zatvara dućan i trči u puškarnicu; šegrta, koji ga je zbog posla zvao, tako izmlati da ovaj više ni blizu ne sme da priđe, već ga izdaleka zove:
- Majstore, došo Mula Mujo iz Okrugle, čeka te u dućanu.
Majstor ne obraća pažnju nego cilja u Ledu sa labudom, a kad promaši, tuče šegrta čim stigne i goni ga:
- Sikter i s njim zajedno! Šta ja imam sa Mula Mujom?
Dan posle zabrane cirkusa provodi u prirodi, pije, odbija gusti dim kroz brkove, a pao je na nivo Ćorkana jer s njim divani o Švabici.

Gazda Stanoje, koga sva kasaba zove Zalumac, i gazda Kosta Mutapčija su, takođe, priključeni vojsci ucveljenih mušterija. Tu je i Ciganin Sumbo da svirkom začini tugu ili sevdah, pa razroka Ciganka Šaha i Dimšo Sarajlija sa mađarskom frizurom da vojske bude više.

Na suprotnom zidu ove neobične galerije dominira portret direktorove žene:

... krupna i sva zborana pod lažnom plavom frizurom" , koja puni i dodaje puške.

________________________________

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ