Ivo Andrić - Žeđ

Priču Žeđ Andrić je prvi put objavio 1936. godine. Ispripovedana je, već prema Andrićevom običaju, u trećem licu, iz perspektive potpuno objektivnog pripovedača koji priča ono što vidi svojim svevidećim okom. Vremenski, priča se odvija odmah posle austrijske okupacije Bosne, počekom 20. veka, kada se u visokom i ravnom selu Sokocu otvara žandarmerijska kasarna. Komandir te kasarne doveo je sa sobom u taj daleki i zabačeni kraj i mladu ženu, evropskih manira koji potpuno odudaraju od okoline. Ubrzo po njihovom dolasku u toj oblasti pojavi se hajdučija i njen muž krene u danonoćne hajke. Nenavikla na nove uslove života, i na stalno odsustvo muža, žena ne može ni da spava ni da jede. Ne biva ništa drukčije ni kada se muž, razočaran neuspehom potera, posle dugih izbivanja navrati kući. Žena se moli gospodu da njen muž konačno uspe i da tako učini kraj njenoj patnji. I molitve budu uslišene. Jednog dana žandarmi nekako uspeju da uhvate glavnog hajduka, Lazara Zelenovića. Hajduk je uhvaćen slučajno. Bio se sklonio u logu koju je načinio u obali kraj gorskog potoka, gde je mirovao i stalno ispirao ranu od metka. Ali, naišle su vrućine i rana mu se dala na zlo. U poteri, komandir nekako nabasa na to dobro zaklonjeno sklonište. Ne bi ga ni otkrio da nije osetio zadah hajdukove rane. Okupio je žandarme pa su lako savladali ranjenog Lazara, vezali ga lancima i sproveli ga do kasarne. Kako nisu imali zatvor Lazara su, pod stražom, zaključali u podrum ispod komandirovog stana. Hajduk, kao u narodnoj priči, ni po koju cenu neće da oda ni drugove ni jatake. Da bi ga prisilo na priznanje komadnir strogo naredi da se hajduku ne da nijedna jedina kap vode, ma koliko on tražio i zapomagao. I zbilja, hajduk, koga čuva njegov poznanik i zemljak Živan, očajnički zapomaže u noći, kuneći, preklinjući i moleći za vodu. Dok njen muž olovnim snom spava kraj nje, rasanjena mlada žena sluša to zapomaganje, koje ne prestaje, ali postaje sve slabije, da bi pred zoru prešlo u teški, nerazgovetni uzdah. Žena, koja je slušala o hajdukovoj svireposti, probdi noć, osećajući njen strahoviti pritisak, pojačan hajdukovim predsmrtnim molbama. Razmišlja, ne mogavši nikako da zaspi, o krivici i osveti, beskonačnom nizu krivica i osveta koje tvore ljudski život. Noć joj se čini kao velika pustinja od mraka. U toj pustinji ona nema snage ni za šta, čak ni da probudi muža. Pa ipak je svanulo. Hajdukov jecaj postaje sve slabiji, jedva čujan. Mladi, razuđeni komadir privlači ženu k sebi, ona se isprva kratko otima ali potom brzo potone u "poznatu a uvek novu strast". U vrtlogu te strasti iščezavaju slike užasne, probdevene noći. Soba se puni "živom svetlošću dana".

Odmah posle austrijske okupacije otvorena je u ravnom i visokom selu Sokocu žandarmerijska kasarna. Komandir te stanice doveo je odnekud iz sveta lepu plavu ženu, krupnih modrih očiju, koje su izgledale kao staklene. Sa svojom krhkom lepotom, svojim evropskim odelom i opremom, ona je izgledala kao luksuzna, sitna stvar koju su izgubili neki putnici, prelazeći preko ovog planinskog visa, na putu iz jednog velikog grada u drugi.

Selo još nije bilo izišlo iz prvog velikog čuđenja ni mlada žena uredila potpuno svoju bračnu sobu, punu jastučića, vezova i pantljika, kad se i u tom kraju pojavila hajdučija. U kasamu je stigao odred štrajfkora i podvostručio broj ljudstva. Komandir je provodio dane i noći na terenu, nadzirući i razmeštajući patrole. Mlada žena je živela, zbunjena i ustrašena, u društvu seoskih žena, tek koliko da se ne broji da je sama. Vreme joj je prolazilo u čekanju. I san i hrana joj se pretvoriše u čekanje i prestadoše da je krepe i podržavaju. Seljanke su je molile i nagonile da jede, dok u tom nutkanju ne bi sve pojele i popile same. Noću su joj pričale priče i doživljaje, ne bi li je uspavale. Na kraju, žene bi, zamorene pričanjem, pospale na crvenom ćilimu, a ona bi ih gledala sa kreveta svojim budnim očima, mučena teškim mirisom mlekarnika i vune, koji se dizao sa pospanih stopanica. A kad bi posle tako višednevnog čekanja stigao komandir, ona ni tada nije imala mnogo više radosti ni utehe. Čovek se vraćao mrtav umoran od hoda i nespavanja, zarastao u bradu, kaljav i mokar. Čizme, koje nije skidao po nekoliko dana, zabrekle bi mu od vlage i blata; po dva momka su se mučila da mu ih svuku, a sa vunenim obojcima svlačila se i koža sa oteklih i ranjavih nogu. Bio je zabrinut zbog neuspeha, i rasejan, spremajući u mislima već novi pohod. Sav se bio usukao, spekao od revnosti i brige, usne mu ispucale, lice potavnelo od sunca, vetra i planinskog vazduha. Za vreme tih kratkih odmora kod kuće, žena ga je negovala kao ranjenika i već posle dva-tri dana otpremala zorom ponovo u planinu. I zato su sve njene misli i molitve išle samo za jednim ciljem: da se pohvataju što pre ti nesrećni hajduci i da se jednom učini kraj ovom strašnom životu.

I jednog dana njena se najveća želja ostvarila. Uhvaćen je glavni i najmudriji hajduk. Lazar Zelenović. Posle njega će, kako se govorilo u kasarni i selu, biti lakše pohvatati ili rasterati ostale, sitnije i manje vešte i iskusne hajduke.

Lazar je uhvaćen slučajno. Potera koja je gonila jednog drugog, mlađeg, hajduka nagazila je na njega. Još pre dva meseca, kad se prebacio iz Hercegovine ovamo, Lazar je bio ranjen metkom u grudi. To niko nije znao. Da bi se lečio, Lazar je uz pomoć mlađih hajduka načinio pored samog gorskog potoka, ispod jedne velike klade, zaklon od suhog granja i naplavljenog mulja i iverja. U toj rupi je živeo, zaklonjen od pogleda sa staza koje su išle visoko iznad potoka, a rukom je mogao da dohvata vodu. Tako je po ceo dan ispirao ranu na grudima, dok su ga patrole tražile svuda, obijajući vrhove i vrleti. Možda bi i prezdravio da je smeo potražiti malo bolji ležaj i da nisu naišle neke rane vrućine, od kojih mu se rana dala na zlo. Branio se od muha i komaraca koliko je mogao, ali rana se širila i u dubini, do koje voda nije dopirala, zagnojavala sve više. Groznica je rasla.

U takvom stanju je bio hajduk kad mu je jedan njegov mlađi drug hteo da donese malko voska i rakije radi leka. Potera je opazila mladića kad je napustio čobanske kolibe i pošao u planinu ka potoku. Primetivši u poslednjem trenutku poteru, mladić je pobegao niz potok i izgubio se bez traga.

Komandir, koji je bio ostavio konja na livadama i sam trčao pred žandarmima za mladim hajdukom, upao je do pojasa u neki mulj i nanos i udario nogama o nešto meko i nepomično. Možda bi i krenuo dalje, pošto se s mukom izvukao, i ne bi ni primetio Lazarevo maleno i vesto skriveno sklonište da nije osetio strašan zadah hajdukove rane. Kad je izvukao noge, komandir je pogledao kroz razmaknuto granje i ugledao ovčiju kožu. Osetivši da se u rupi ispod njega krije živ čovek, nije ni pomišljao da bi to mogao biti Lazar glavom; mislio je da je mlađi hajduk ili neki njegov drug. Da bi zavarao sakrivenog hajduka, komandir je davao glasno naređenja štrajfkorima.
- Mora da je otišao dalje niz potok. Trčite za njim, a ja ću polako za vama, jer sam povredio nogu na ovom trnju!

A dok je to vikao, jednom rukom im je davao znak da ćute, a drugom ih zvao da se okupe oko njega. Kad su se iskupili trojica, bacili su se odjednom na zaklon i uhvatili hajduka s leđa, kao jazavca. Kako je imao samo dugu pušku i veliki nož, nije uspeo ni da ispali ni da zamahne. Vezali su mu ruke lancem a noge tkanicom, i tako ga izneli, kao kladu, bespućem i strminom, do livada gde ih je čekao komandirov konj. Još uz put su osećali težak zadah, a kad su ga položili na travu, videli su mu veliku ranu na razgolićenim grudima. Neki Živan iz Goražda, koji je služio u štraifkorima kao kalauz i prokazivač, poznao je odmah Lazara. Bili su iz istog sela; obojica su slavila svetog Jovana.
Hajduk je kolutao velikim sivim očima, koje je izbistrio život na vazduhu, pored vode, a raspalila groznica. Komandir je tražio od Živana da potvrdi još jednom da je to uistinu Lazar. Svi su bili nagnuti nad hajdukom. Živan mu je govorio po drugi put:

- Ti si, Lazare!
- Vidim da me znaš bolje no ja tebe.
- Znaš i ti mene, Lazare, kako ne znaš!
- Ama, i da te nisam nikad znao, sad bih te pozno ko si i šta si. A poznala bi te sva sela, odavde do Goražda, što god je srpskog i turskog uha. Da dovedeš najluđe dijete koje nas nikad nije vidilo, pa da nas vidi ovakve kakvi smo, svako bi reklo: onaj što leži vezan i ranjen, ono je Lazar, a ona rđa što se nadnijela nad njim, ono je Živan.

Hajduk je imao grozničavu potrebu da govori, kao da time produžava vek, a Živan je hteo da pokaže svoju silu i brani svoj ugled pred društvom, i ko zna dokle bi se njih dvojica tako objašnjavala da ih komandir nije prekinuo. Ali hajduk na sva druga pitanja nije odgovarao. O drugovima i jatacima nije hteo ništa da kaže. Izgovarao se svojom ranom i bolovanjem. Komandir, pošto se posavetova sa narednikom štrajfkora, jednim krupnim Ličaninom, naredi strogo da se hajduku ne daje ni kap vode, ma koliko molio, nego da ga upute na komandira.

Dok se spremalo što treba za prenos ranjenog hajduka, mladi komandir je seo malo podalje, da se odmori i pribere. Naslonio je lakat na koleno a glavu na podlanicu i gledao kao more beskrajnu planinu tek zazelenelu. Hteo je da misli o svome uspehu, o priznanju koje ga čeka, o odmoru kod žene. Ali njegova misao nije mogla ni na čemu da se zaustavi. Osećao je samo olovan umor kome se morao otimati, kao što se čovek koji zanoći na snegu otima snu i smrzavanju. Otkidajući se od zemlje, digao se i naredio pokret. Sustigla ih je i druga patrola. Sad ih je bilo devetorica. Nosila koja su napravili za hajduka bila su gruba i čvorasta. Jedan od štrajfkora baci na njih svoju kabanicu, zakrećući pri tom lice, kao da je baca u ponor.

Putovali su polagano. Sunce je pripicalo. Komandir, koji je jahao pozadi nosila, morade da izjaše napred, jer je smrad od ranjenika bio nepodnošljiv. Tek iza podne, kad se spustiše na glasinačku ravan, uzeše od jednog seljaka kola i volove. Tako su se pred sunčev zalazak pomolili na ravnici, pred Sokocem. Izgledali su kao neka grupa koja se vraća iz lova, samo što su lovci zamišljeni a lovina neobična.

Na livadi pred kasarnom iskupile se seoske žene i deca. Među njima je bila i komandirova žena. U početku nije ni pomišljala na hajduka. Očekivala je samo muža, kao uvek. Ali kako su žene sve više govorile o hajduku koga nose, i pričale sve fantastični je stvari, i kako se povorka primicala, otegnuta i spora kao sahrana, ispuni i nju neko osećanje očekivanja i zebnje. Najposle stigoše. Ljudi su šumno otvarali i levo krilo na kapiji, koje se otvaralo samo kad se dovoze drva ili seno. Povorka je ušla pred sama vrata kasarne. Tu sjaha komandir, grunuvši o zemlju teško, kao što sjahuju umorni ljudi. Mlada žena oseti na svom licu njegovu oštru bradu od nekoliko dana, i miris znoja, zemlje i kiše, koji je uvek donosio sa tih službenih pohoda.

Dok je komandir izdavao naređenja, žena baci pogled na hajduka, koji je jednako ležao uvezan i nepomičan. Samo glava mu je bila malko uzdignuta na jednoj glavnji i malo sena. Oči nisu nikog gledale. Od njega se širio oštar zadah ranjene zverke.

Pošto je naredio što treba, komandir uze ženu za ruku i uvede je u kuću da ne gleda kako hajduka skidaju i razvezuju. Kad se umio i presvukao, izišao je još jednom da vidi kako su smestili i vezali Lazara. Hajduk je zatvoren u podrum ispod komandirova stana, koji je trebalo da posluži kao privremeni zatvor. Vrata su bila slaba, sa gvozdenom rešetkom u gornjoj polovini, i brava na njima obična. Zato je cele noći morala pred vratima stajati straža.

Komandir je malo jeo i mnogo razgovarao sa ženom Pričao je o sitnicama, živo i veselo kao dečak. Bio je zadovoljan. Glavnog i najopasnijeg hajduka uhvatio je, posle pet meseci lutanja i napora i nezasluženih prekora od starešinstva u Rogatici i komande u Sarajevu. Od Lazara će saznati za skrovište ostalih hajduka i imena jataka, i tako će odanuti dušom i steći priznanje.
- A ako ne htedne odati? - pitala je bojažljivo žena.
- Odaće. Moraće odati - odgovarao je komandir, ne upuštajući se sa ženom u dalji razgovor o tome.

Komandiru se spavalo. Umor ga je pritezao zemlji i bio jači od njegove radosti, i od gladi, i od želje za ženom. Svežina postelje ga je opijala. Usiljavao se da još govori i da pokaže kako nije sanjiv, ali su mu reči zapinjale u ustima i razmak između njih bivao sve veći. Zaspao je u pola rečenice, držeći među prstima leve ruke ženino rame, sitno, belo i oblo.

Ženi se nije spavalo. Bila je i zadovoljna i uzbuđena, i ustrašena i tužna. Gledala je dugo pored sebe usnulog čoveka, sa desnom polovinom lica utonulom u mekotu perja, sa malko otvorenim ustima, kao da žudno pije jastuk. Između nas, dok bdimo, i našeg druga koji spava stvori se uvek hladan i velik razmak koji raste sa svakim minutom i puni se sve više nerazumevanjem i čudnim osećanjem napuštenosti i grobne samoće. Žena je nastojala da i sama zaspi. Zaklopila je oči i ujednačila dah.

Ali iz prvog sna je trgnu smena straže pred podrumskim vratima. Kao da nije ni spavala i ništa drugo mislila, vratiše joj se misli na hajduka.

Na straži je bio isti onaj Živan, Lazarov zemljak. Sad je videla da je nije probudila smena straže koliko Lazarevo dozivanje. Hajduk je tražio vode.
- Koji vas je na straži?
Ćutanje.
- Jesi li ti to, Živane?

- Jesam. Šuti!
- Ama kako ću šutiti, nikakva vjero, kad pogiboh od žeđi i groznice. Nego, daj mi malo vode, Živane, svetoga ti Jovana, slave naše, da ne skapajem ovako kao skot.

Živan se pravi da ne čuje i ne odgovara ništa, u nadi da će se hajduku dosaditi da moli. Ali ga
hajduk opet doziva, tihim i muklim glasom.
- Ako znaš šta je patnja i robijaštvo, nemoj se oglušiti, Živane, živa ti djeca!
- E, nemoj me zaklinjati djecom! Ti znaš da imam befel i da je ovo služba. Suti! Probudićeš komandira.
- A na jade ti on zaspo! Gori je od Turčina, što me mori žeđu pored sve moje zle sreće. Nego, proturi mi malo vode, ako si pobogu brat!

Iz njihovog daljeg prigušenog razgovora žena saznade da mu po komandirovom naređenju ne daju vode, jer hoće žeđu da ga prisile da oda drugove i jatake. A hajduk je, mučen nepodnošljivom žeđu i vatrom, nalazio očigledno neko olakšanje u bogoradanju, u nizanju teških reči i zakletvi, i u neprestanom ponavljanju reči: voda. Ućutao bi za nekoliko trenutaka, pa bi odmah zatim puštao jedan dug i dubok muški uzdah iza kojeg je dolazila bujica reči.
- E, Živane, Živane, razgubali te moja so i hljeb, što me na ove muke udaraš, k'o niko nikog. Daj mi bardak vode, pa me ubi odmah, i neka ti je prosto i ovog i onog svijeta! Uh!

Ali Živan je prestao da mu odgovara.
- Živane!... Živane, molim ti se k'o bogu ... izgorih!

Tišina. Dockan je izišao sagoreo mesec poslednje četvrti. Živan se sklonio u senku; i kad se javi, njegov glas je sada manje jasan. Hajduk je glasno dozivao komandira.
- O, komandire, ne muči me više, carskoga ti hljeba, bez potrebe.
Posle svakog dozivanja tišina je bila veća. U toj tišini hajduk je muklo režao i teško stenjao ne snižavajući više glas i ne pazeći šta govori.
- Uuuh! Kučke pogane, dabogda krv pili dovijeka i nikad žeđi ne ugasili. Krv vam naša na nos udarila! Đe si, komandire, psi ti majku!

Poslednje reči je vikao zagušenim, nemoćnim glasom koji se kidao na sasušenom nepcu. Opet ga je Živan ućutkivao i obećavao mu da će čim svane zvati komandira, i da će mu posigurno dati vode, samo neka prizna što ga budu pitali i neka se strpi dotle. Ali je hajduk, u groznici, posle nekoliko trenutaka zaboravljao sve, i opet vapio:

- Živane, zaklinjem te s božje strane... izgorih! Vode!

I po stotinu puta je ponavljao tu reč kao dete, menjajući sa nejednakim, grozničavim dahom jačinu glasa i izgovor.

Rasanjena i uzdrhtala, žena je slušala sve to sedeći na rubu kreveta i ne osećajući svoje telo ni sobu oko sebe, gubeći se sva u novim, njoj dotle nepoznatim užasima koje su joj otvarali hajdukov jauk i Živanovo siktavo ućutkivanje, i sam tvrdi i teški san čoveka pored nje.

Za njenog kratkog detinjstva, u roditeljskoj kući, dešavalo se u noćima kad nije mogla da spava, u jesen ili u proleće, da je po celu bogovetnu noć osluškivala tako neki mučan i jednolik šum spolja: vetar koji okreće dimnjak od lima ili lupka baštenskim vratnicama, koje su zaboravili da zaključaju. Kao dete, ona je u te šumove unosila naročito značenje, zamišljaiući da su to živa bića koja se bore, ropću i jecaju. Život često ostvaruje, na širem planu, priviđenja i strahove našega detinjstva, i od sitnih, uobraženih strahova stvara velike i istinske. Kako bi divno bilo kad bi nevine strahote, koje su joj nekad kidale devojački san, bile istina, a kad bi ova noćašnja istina, na divljem selu, u bračnoj postelji, iznad groznih hajdučkih razgovora i jauka, bila samo san i maštanija.

A za sve to vreme, kao limeni dimnjak ili suha daska otvorenih vratnica pod vetrom, javljalo se, gotovo u pravilnim razmacima, jednoliko dahtanje čoveka u groznici, iznemogao ljudski glas koji je prolazio kroz suha, široko otvorena usta, preko spečenog nepomičnog jezika:

- Vode, vode! Uuuh!

Živana je smenio na straži drugi žandarm, ali hajdukov vapaj za vodom nije prestajao, samo je bivao sve umorniji i slabiji. A žena je jednako sedela, ukočena, osluškujući svaki šum odozdo, i mislila neprestano jednu te istu misao bez kraja i izlaza. Kako da shvati i razume ovaj život i ove ljude? Vidi samo da su jedni žandarmi, a drugi hajduci (dva lica jedne iste nesreće), da se gone bez milosti, i da se tu među njima mora svisnuti od jada i sažaljenja.

O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija žandarme iz zasede, svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Ali, može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja, u krvi, u žeđi, i u nepoznatim strahotama.

Na mahove je pomišljala da budi čoveka, da ga moli da jednom rečju svojom, jednim osmejkom, rasprši sve ovo kao grozovit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila čoveka, nego je sedela i dalje nepomična, isto kao da je mrtvac pored nje, osluškujući glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli život, i nisu davale ključa ni pomoći. Kao sa sopstvenom smrću, mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati, a ovaj što spava i diše pored nje, večno tako spavati i ćutati.

A noć je pritiskivala, sve gušća i sve teža. To više nije bila obična noć, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći, nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže, i bez nade i pomoći bogoradi kap vode. Ali od celog velikog božijeg sveta, sa vodama, kišama i rosama, nema više ni jedne suze vode, i od svih živih bića ni jedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Živi samo još slabi žižak njene svesti, kao jedini svedok svega toga.
Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid, na istom mestu kao i za ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj.

Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi izdaleka. Ni psovke ni proklinjanja. Samo jedno muklo i sve ređe:
- Uh, uh, uuuh!

I to je više pogađala nego čula.
Iako je svitanje osvajalo, žena nije imala snage da se makne. Sva ukrućena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio.

Covek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne ženu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podiže se malko, nečujno, odupimći se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reči, iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se.

Žena se otimala kratko i uzaludno. Učini joj se užasan taj nenadni i neodoljivi zagrljaj. Cinilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reči i objašnjenja, izneveri noćnom svetu u kom je do toga trenutka živela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i uveri ga da to ne može biti, da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. Ogorčene reči su joj navirale, ali nije mogla da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla reč. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni približno snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. Već sama vrelina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. Popustiše kosti i mišići u mladom telu, kao poslušna mašina. Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i nezaustavno.

Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu, tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnjih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja, i redom iščezavali, kao vodeni mehurići nad davljenikom.

Bela, iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana.

__________________________________

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom