Ivo Andrić - Pripovetke za decu

 

Deca

Kula

Knjiga

Prozor

Panorama

U zavadi sa svetom

 

Deca

 

Fabula - U ovoj pripovetki glavni lik je "prosedi inženjer", koji u prvom licu priča sećanja iz detinjstva, ističući da ni tada u duši njegovoj nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Vreme radnje je "pretprolećno vreme", doba koje je nekako prazno, suvo, sa slabim martovskim suncem. Deca ne vole te dane, jer nema ni sankanja ni kupanja, pa sedeći na tarabama izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre. Dečaci vođe bili su Mile i Palika. "Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnut i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa. Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska". U tim sukobljavanjima, dolazile su do izražaja i ispoljavale su se sledeće dečje osobine: odanost, hrabrost, kolebljivost, neverstvo, izdaja.

 

Bilo je suza, krvi i zakletvi. Status pojedinaca u grupi u celom naselju, zavisio je od toga kako bi se pokazao u borbi. Na Veliki četvrtak, jevrejski praznik, Mile i Palika pozivaju dečaka (ovde u ulozi pripovedača) da sa njima krene da tuče jevrejsku decu. Dečak se osećao počastvovanim, jer je prvi put pozvan u takav okršaj. Mile je imao posebno oružje, cev od gume koju je napunio olovom. Palika je imao lovački štap, a dečak-pripovedač je dobio letvu sa ekserom na dnu. Otišli su u jevrejsku ulicu, primakli se četvorici jevrejskih dečaka i napali ih. Nastalo je bežanje i jurnjava za njima. Na našeg junaka poseban utisak ostavio je Milov nagli preobražaj. "Potpuno odvojeno od njega video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kome se nosi koža na pazar, u kome se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje". Jedan od jevrejskih dečaka se izdvaja i sklanja u neke ruševine. Opkoljavaju ga.

 

Dečak (narator) je zadužen da čuva glavni izlaz i da savlada begunca, ako udari na njega. Pošto se otrgao od Palike begunac se odjednom nađe oči u oči pred pripovedačem. "Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više. i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.". Dečak nije mogao udariti jevrejskog dečaka, on nije pristao da bude ubica. Dozvolio je beguncu da ga odgurne i da pobegne. Dečak je navukao prezir svojih vođa, ali je sačuvao dušu, ljudsko i hrišćansko u sebi. U ovoj pripoveci pisac gradacijski prikazuje rast bola i sve muke kroz koje prolazi dečak "slabić".

 

Književni rod - epika

Književna vrsta - pripovetka

 

Tema - Opasna dečja igra. Narator pamti kako je u njemu nadvladalo sažaljenje pred licem povređenog i progonjenog dečaaka, te nije imao snage da ga udari. Seća se da je još u detinjstvu, protiv svoje volje bio primoran da se opredeljuje između goniča i progonjenih.

 

Ideja (poruka) - Pojedinac ne sme slepo da ide za drugima, ako njihovo ponašanje nije u skladu sa ljudskim vrlinama (kao što su velikodušnost, dobrota, pravda, zaštita nejakog).

_______________

 

Analiza - Pripovetke Deca

 

Osnovna tema pripovetke "Deca" je sećanje na detinjstvo i jedan, naročit događaj koji je ostavio traga na čitav život naratora.

 

Na samom početku pripovetke "Deca", Ivo Andrić uvodi glavnog junaka, koji je ujedno i narator. Sada već prosedi inženjer počinje priču o svom detinjstvu, sa posebnim osvrtom na jedan izuzetno bolan događaj. Pominje samoproklamovane vođe, Mileta i Paliku, koji su pozvali ostalu decu iz ulice da tuku dečake jevrejskog porekla i to baš na veliki praznik svih Jevreja, Veliki četvrtak. Dva dečaka su pozvala i glavnog junaka lektire "Deca" da im se pridruži, a poneli su i specijalno napravljeno, prilično surovo oružje.

 

Zaplet nastaje kada se oni približavaju četvorici jevrejskih dečaka, koji su se u svečanim odelima igrali u dnu ulice. Vrlo iznenađeni i preplašeni dečaci pokušavaju da pobegnu od surovih napadača, međutim ovi su rešeni da svoj plan isteraju do kraja, pa kreću u poteru za njima. Trojica jevrejskih dečaka uspeju nekako da pobegnu, ali četvrti, koji se skriva među obližnjim ruševinama, ubrzo biva otkriven.

 

Na vrhuncu radnje lektire "Deca", Ivo Andrić prikazuje scenu u kojoj glavni junak pripovetke biva suočen sa jevrejskim dečakom. U tom trenutku je potrebu za dokazivanjem u društvu nadvladalo ono ljudsko u njemu i glavni junak pripovetke "Deca" pušta preplašenog jevrejskog dečaka da pobegne.

 

Rasplet donosi scenu kada samoproklamovane vođe grubo i prezrivo guraju našeg glavnog junaka i vraćaju se nazad u svoj sokak.

 

U epilogu pripovetke, njegovi drugari ne shvataju veličinu njegovog postupka, već prave šale na njegov račun i smatraju ga slabićem i običnom kukavicom.

 

Glavni lik pripovetke "Deca", Ive Andrića je dečak koji se razlikuje od svojih vršnjaka, po brojnim vrlinama. Nažalost, njegovi drugari ne shvataju to kao vrline, već ga ismevaju kao kukavicu i slabića.

 

Međutim, iako ima slabosti, kao uostalom i svako od nas, ovaj dečak je ličnost visokog morala, velikodušan i human. Spreman je da na uštrb ismevanja ne postupi onako kako se to od njega očekuje, jer ne želi da postane zver kao njegovi drugovi. U trenutku kada mu se ukazala prilika da se dokaže u društvu, on bira ispravniji i čovečniji put, te pušta preplašenog jevrejskog dečaka da pobegne. Taj nemili događaj iz detinjstva, ostavlja itekako dubok trag na čitav njegov život. On čak i u starijem dobu pamti taj ni malo prijatan trenutak i čak i tada oseća krivicu, mada svestan da on nije bio taj koji je želeo da zlostavlja bilo koga. A krivicu oseća zbog samog događaja čiji je bio učesnik. Upravo zato i piše ovu pripovetku, kako bi ukazao na bitnost poštovanja osnovnih moralnih načela.

 

Kratak sadržaj - U pripovetci "Deca" narator je i glavni junak opisanog događaja. Sada već prosedi inženjer priča priču koja se zbila u njegovom detinjstvu, a koja ga tišti celi život. On se sa setom seća tih neprijatnih trenutaka, kada je želeo da pokaže da je hrabar kako bi bio prihvaćen od strane svojih tadašnjih drugova, ali navodi da i pored toga nije ni mogao ni želeo da se ponaša kao zver prema drugima.

 

Taj nemili događaj se odigrao pred Uskrs, na veliki jevrejski praznik, kada su dva dečaka, Mile i Palika, koji su sebe proglasili vođama društva odlučili da treba da pretuku jevrejske dečake iz susednog sokaka. Za tu priliku su spremili i posebno oružje: Mile je imao gumenu cev napunjenu olovom, a Palika lovačku pušku. Glavnom junaku, koga su takođe pozvali da učestvuje su dali letvu, na čijem dnu je bio zakucan ekser.

 

U želji da se dokaže među drugovima, glavni junak pripovetke "Deca" kreće u poteru za jevrejskim dečacima. Tako nailaze na njih četvoricu, međutim trojica nekako uspeju da pobegnu. A četvrti dečak se skriva među obližnjim ruševinama, u želji da izbegne gnev razjarenih i vrlo surovih dečaka, na čelu sa Miletom i Palikom. Uspevši nekako da pobegne od njih, dečak nailazi na našeg glavnog junaka, koji ga, videvši veliki strah na njegovom licu, pušta da pobegne. U tom trenutku, glavni junak shvata da je mnogo važnije poštovati osnovne vrline i moralna načela, nego biti prihvaćen u društvu surovih dečaka. Takođe, prisutno je i veliko razočarenje dečaka u ostale, koje je smatrao drugovima i kojima je želeo da se svidi, jer je video u njima ono neljudsko, što ga je i razočaralo i uplašilo. Jasno je da je glavni junak lektire " Deca " ipak drugačiji od drugih, pa zato i ne čudi što je odlučio da na uštrb neprihvatanja drugova ipak pusti jevrejskog dečaka. Ako ne pre, u tom trenutku se vidi njegova moralna vrednost.

 

Ovaj nemili događaj koji se zbio davno je ostavio traga na čitav život glavnog junaka. On ni sada, u poznim godinama ne zaboravlja lice jevrejskog dečaka, koji je bio izbezumljen od straha. Iako je pokazao svu veličinu svoje ličnosti, dečaka kroz čitav život muči teskoba što je uopšte bio učesnik tog nemilog događaja.

 

Poruka pripovetke "Deca" - Osnovna ideja, odnosno poruka lektire "Deca", Ive Andrića jeste da čovek treba da ostane dosledan sebi u svakom smislu te reči. Pa čak i kada će ga ta doslednost koštati patnje i odbijanja u društvu, vrlo je važno da ne pratimo slepo nekoga ko je sebe proglasio vođom, a posebno ako ono što se očekuje od nas nije u skladu sa našim karakterom i osnovnim ljudskim vrlinama.

 

Najbolji citati

- Svakako je najčešće citiran sledeći deo iz pripovetke "Deca": - Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljau. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu iz osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost. Vrlo često se deo iz ovog citata uzima kao jedna od tema za sastav ili rad na pismenom zadatku srpskog jezika, kada se obrađuje lektira "Deca".

 

- Posebno je upečatljiv i trenutak kada se glavni junak seća uplašenog jevrejskog dečaka: - Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.

_______________

 

Prepričana pripovetka - Deca

U pripoveci Deca prosedi inženjer nam priča priču koja se davno zbila, dok je još bio mali dečak i otkriva nam bolnu istinu o sebi i o svoj deci sveta. Seća se dana svoga detinjstva kada je protiv svoje volje bio primoran da se opredeljuje između goniča i progonjenih, ističući da ni tada u duši njegovoj nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Želeo je da bude hrabar i cenjen od strane svojih drugova, da ravnopravno sa njima učestvuje u borbi sa njihovim protivnicima, a nije mogao da se ponaša kao nemilosrdni ratnik spreman ne samo da pobedi svog protivnika, nego i da mu nanese bol i ako može, ubije ga.

 

A sve se desilo u pretprolećno vreme, prazno i suvo doba kada je grejalo slabo martovsko sunce i nije bilo ni kupanja, ni sankanja. Deca nisu znala čime da ispune svoje slobodno vreme i ublaže dosadu koja ih je mučila. Ne znajući gde da krenu, ni šta da rade sedeći na tarabama izmišljala su nove i čudne igre. Neke od tih igara su bile svirepe i nanosile su bol drugoj nedužnoj deci iz komšiluka, što je ostavilo duboke tragove u sećanjima našeg pripovedača. Kao član družine, slepo je išao za ostalima čak i u trenucima kada njihovo ponašanje nije bilo u skladu sa ljudskim vrlinama, poput velikodušnosti, zaštite najakog, dobrote i pravde. Sada, kao zreo čovek u trenucima kada su dani njegovog detinjstva daleko iza njega, još uvek je osećao gorčinu i bol zbog okrutnosti svojih nekadašnjih drugova i prezira koji je od njih dobio samo zato što se ponašao drugačije od njih. Želeo je i on da da bude kao ostali dečaci iz ulice, odan vođama, hrabar i uvek spreman da uđe u žestoku borbu sa dečacima iz susednog naselja. Kada su ga pozvali da krene u svoj prvi borbeni okršaj osećao se počastvovanim i silno je želeo da se dokaže pred drugima. Njegov status pojedinaca u grupi dečaka zavisio je od toga kako će se pokazati u toj borbi. Ali, napad na jevrejsku decom na njiov praznik, preobražaj njegovih drugova iz sasvim običnih osoba u nehumane i zle osobe pune mržnje koje jure za uplašenim dečacima kao grabljivci za plenom, unele su nemir u njegovo srce. Taj nepoznati, veliki i uzbudljivi svet u kome se iznenada našao bio je strašni svet u kome se nosi koža na pazar, daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje. Ali, naš pripovedač koliko god da je želeo da se uklopi i postane kao drugi nije mogao da ide protiv sebe samog, svoje blage naravi i svog karaktera. Nije mogao da udari preplašenog i povređenog dečaka koji je upao u zamku njegovih razbesnelih drugova. Dok je taj progonjeni dećak stajao pred njim sa podignutim izranjavanim rukama i zabačenom glavom kao kod samrtnika, osetio je sažaljenje prema njemu i pustio ga je da pobegne. Svojim humanim postupkom izazvao je prezir i podsmeh kod ostalih dečaka iz kraja i postao slabić u njihovim očima, ali je sačuvao svoju dušu, ono ljudsko u sebi što ga je činilo drugačijim od besne, krvi žedne životinje.

 

Iako je mnogo godina prošlo trauma iz djetinstva ostala je duboko urezana u pamćenje našeg pripovedača i izašla je na površinu sa prvom bujicom njegovog sjećanja. Nije mogao da zaboravi lice izbezumljenog jevrejskog dečaka sa napola otvorenim ustima, usnama pobelelim od straha i očima razlivenim kao voda bez pogleda i bilo kakvog izraza. Ta slika progonjene osobe i njegovih razbesnelih goniča, bol, patnja i krivica što je bio učesnik tog strašnog događaja pratili su ga celi život i sada, mnogo godina kasnije prepričavanjem tog nemilog događaja iz detinjstva šalje nam poruku da ne sledimo druge, nego da sledimo ono što je dobro u nama, da u svojoj duši uvek nađemo mesta za slabije i nemoćne, a osudimo one koji ih gone i zlostavljaju.

 

Kompozicija dela - Početak - Prosedi inženjer se seća svog detinjstva i priča nam priču o životu dece u njegovoj ulici, njihovim vođama Miletu i Paliki i sukobima sa ostalom decom iz kraja. Mile i Palika pozivaju svu decu iz ulice da idu da tuku Jevreje i to baš na Veliki četvrak, jevrejski praznik. Pozvan je i naš pripovedač. Mile je imao posebno oružje, cev od gume koju je napunio olovom. Palika je imao lovački štap, a dečak, naš pripovedač je dobio letvu sa ekserom na dnu. Otišli su u jevrejsku ulicu i primakli se četvorici jevrejskih dečaka.

 

Zaplet - Jevrejski dečaci obučeni u praznička odela igrali su se u dnu ulice. Mile je dao znak ostalim da krenu prema njima. Svi zajedno pojurili su ka dečacima i počeli ih udarati svojim prethodno pripremljenim oružjem. Izneneđeni i preplašeni jevrejski dečaci su se razbežali, ali su napadači krenuli za njima. Trojica dečaka su se uspela sakriti, a četvrti koji je bežao iz ulice u ulicu sakrio se u ruševine. Napadači su ga otkrili i opkolili.

 

Vrhunac - Dečak, sadašnji inženjer, bio je zadužen da čuva glavni izlaz i da savlada begunca, ako udari na njega. Odjednom našao se lice u lice sa jevrejskim dječakom koji nekao uspeo da se otrgne od Palike. Gledajući preplašeno lice begunca, njegove bele usne, otvorena usta i izbezumljeni pogled, naš pripovedač je osetio sažaljenje i pustio ga je da pobegne.

 

Rasplet - Jevrejski dečak je pobegao, a Mile i Palika su dotrčali do sadašnjeg inžinjera, odgurnuli ga grubo i prezirno i nakon toga sami krenuli nazad u svoj sokak.

 

Epilog - Dečaci iz naselja pravili su šale na račun sadašnjeg inženjera. Nisu u njemu videli dobrog i humanog dečaka, nego slabića i kukavicu.

 

Glavni lik - Kao centralni lik u Andrićevim pripovetkama za decu javlja se bezimeni dečak (izuzetak je Lazar u "Kuli" i "U zavadi sa svetom". Sve pomalo liči na Branka Ćopića u "Bašti sljezove boje" samo je razlika u tome što Ćopić jasno stavlja do znanja da priča svoje doživljaje. Ovde, međutim, Andrić to prećutkuje, a li može se zaključiti da i on evocira svoje doživljaje. Lazar u Kuli kao i neimenovani dečak iz pripovedaka "Deca", "Knjiga", "Prozor" imaju zajedničku karakternu osobinu. To su ličnosti visokog morala. Imaju svojih slabosti kao što je strah i patnja. Ali nikad ne postupaju nečovečno po cenu da budu izopšteni iz družine. Glavni junak iz priče "Deca" ne udara jevrejskog dečaka i zbog toga ga družina prezire; U ovoj pripoveci pisac gradacijski prikazuje rast bola i sve muke kroz koje prolazi dečak slabić. Andrić namerno (po mom skromnom mišljenju) nije hteo da toliko pozitivne energije pripiše sebi kako bi izbegao slavospeve od kojih Ćopić nije bio imun.

 

Mile i Palika - vođe dečaka - "Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnut i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa. Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska".

 

Miletov preobražaj u očima našeg pripovedača - "Potpuno odvojeno od njega video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kome se nosi koža na pazar, u kome se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje"

 

Sećanje pripovedača na izgled uplašenog jevrejskog dečaka - "Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više. i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti".

 

Ivo Andrić - Deca - verzija 2

Ivo Andrić - Deca - verzija 2 pdf

________________

 

Naš drug, prosedi inženjer, pričao nam je jedne večeri ovo sećanje iz svoga detinjstva:

- Bila je velika nedelja. Deca ne vole to pretprolećno vreme, kad je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cveća ni voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na komšijskim tarabama i žmirkajući na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre.

Dečje vođe iz našeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za nje­gove godine. Palika je bio bucmast i rumen? Mađar po ocu, pa ia­ko je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa: Njih dvo­jica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da iz­gubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privr­ženosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i za­kletvi. Gotovo svako predveče, dok smo sedeli iskupljeni oko ka­mene česme, prilazile su vođe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:

– Jesi li mi drug?

 

Jednoga od tih prolećnih dana, bio je Veliki četvrtak, u jedno takvo predveče pozvaše me Mile i Palika da sutra posle podne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale išlo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o našim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji dotad nisam nikad učestvovao u takvim podvizima, bila je to velika počast od strane dvojice vođa.

Mislim da sam sutradan ručao na brzinu i sa uzbuđenjem. Krenuli smo odmah posle ručka. Pre nego što smo se spustili niz breg i prešli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglačanu kamenu ploču, i tu su Mile i Palika sa mnogo pažnje i razumevanja razgledali naše oružje. Palika je imao ne­ki čudan lovački štap, koji je on pokovao klincima i zašiljio na vrhu. Mile je imao naročito oruđe koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko ručnog zgloba. Ponosio se tim vitkim štapom od gume i olova i zvao ga je "budalaš". On je i sa­da, onako hladan, i oštar, bio nagnut nad svojim oružjem i doterivao ga malim nožićem.

Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maločas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju još virio klinac kojim je bila prikovana za žioku. Ja sam se stideo svoga oružja, koje mi je izgledalo prostačko i nedovoljno. Mile mi je uzeo letvu, odeljao je vešto na kraju gde se drži rukom i zamahnuo njome neko­liko puta oko sebe, sa fijukom. Učinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.

 

Spustili smo se u ulicu gde se obično sačekuju jevrejska deca radi tuče.

– Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode – govorio je Palika sa iskustvom i zverajući oprezno kao lovac.

Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovednički, Mile je pred­ložio da pređemo u Čaršiju. Već u prvoj ulici Palika zastade i vi­knu prigušeno:

– Eno Čifučadi!

Zaista, u dnu ulice, oko kamene česme igrala su se četiri dečaka u prazničnom odelu.

 

Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo što i on. On je sakrio svoju cev od gume iza leđa i išao polagano, praveći se kao da zagleda kuće i dućane. Tako smo se primicali česmi. Ali, bilo da nas je odavao naš izgled, bilo da su jevrejska deca već navikla na takve posete, ona se uznemiriše, kao srne na šumskoj čistini, i skloniše se za česmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.

Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da će proći dru­gom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko ko­raka, on viknu neočekivano snažno i oštro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su dečaci rešeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videše da smo i mi pritrčali, nastade divlje bežanje na sve strane.

Razbežaše se dečaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskočio iz onog pritvornog mira i odje­dnom se pretvorio u nešto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, veli­kog, uzbudljivog, strašnog sveta u kom se nosi koža na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje – jednog sveta u kom sam samo naslućivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke.

Za dečacima se dadoše u trk Mile i Palika, a ja za njima. Trojica dečaka uspeše da upadnu u kapije svojih ili tuđih kuća, iz kojih se odmah za nama osuše vriska i kletve jevrejskih žena. Četvrti, najkrupniji, bežao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga već tražili po velikoj vlažnoj avliji, kao kerovi.

 

Bili smo u nekom napuštenom, ruševnom mektebu. Prođosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko natrulih basamaka u jednu manju, četvorouganu avliju. Sa sve četiri strane visok zid. Osim vrata na koja smo ušli, samo još u protiv­nom zidu jedna mala vrata, kao kapidžik, očigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom ćošku neke pozelenele daske, os­tatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim kra­jem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah nečije dve cipele, nepomične i grčevito pripijene jedna uz drugu. Ponesen tom čudnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkriće. Ne gledajući mene, nego ukočenim po­gledom u one cipele, prišapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam dečaku na vrata. On i Palika siđoše sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade raširenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.

A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratničkim hodom, ne skidajući očiju sa cilja. Taj njegov nečujan korak i oštro uperen pogled izgledali su mi strašniji i uzbudljiviji od sva­ke trke i tuče. Ali pre nego što je on stigao da se primakne, jevrejski dečak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz žita i poče da beži po avliji.

Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su zatvorena, siđe takođe u avliju. Otpoče jurnjava i vijanje, u kom je dečak natrčavao čas na Palikinu toljagu, čas na Milovu cev od gume. Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leđima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama. Palika je više trčao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da dočeka udarcem žrtvu kad mu je Palika natera. U toj jurnjavi pomicali su se svi bliže meni.

 

Tako se oko ulovljenog dečaka sve više stezao trougao od letve, toljage i gumene cevi. Sad sam mogao da ga vidim izbliza. Bio je u novom jevtinom odelu, mokar i kaljav od zaklona pod daskama, ugojen i kratak, bez kape na kovrčastoj kosi. Protivno od Milovih, njegovi pokreti nisu imali za mene ničeg ni strašnog ni uzbudljivog. Kretao se odjednom celim telom, bezglavo, i leteo kao bačen.

U jednom trenutku, kad ga je Palika pristigao i kad je tre­balo da ga udari posred glave, jevrejski dečak se neočekivano i nekako komično sagnu i baci svom težinom Paliki u grudi. Tako je izbegao udarac. Mile pritrča. Nastade gužva. Dok se Palika pribirao, dečak iskoristi trenutak, otkide se od njih, ustrča ono nekoliko basamaka i nađe se odjednom licem u lice sa mnom. Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jed­na mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je treba­lo udariti.

Šta se tada desilo? – Koliko sam puta postavio sebi to pi­tanje i tih dana i docnijih godina. I nikad nisam mogao dati od­govora.

Koliko sam posle mogao da se setim i prosudim, dečak se malko sagnuo (bio je to onaj isti pokret za odbranu kao maločas prema Paliki), odgurnuo me lagano, dodirnuvši me onom nepovređenom rukom u slabinu, otklonio me kao najlakšu zavesu, i protrčao sa tutnjem kroz uzak hodnik, pored mene nepomična i pored moje uzdignute letve, kojoj je na kraju štrčao oštar i veliki klinac.

 

Pribrao sam se tek kad su pored mene protrčali, odgurnuvši me grubo i prezrivo, Mile i Palika. Stajao sam još na istom mestu i slušao kao u snu kako pod njihovim nogama još jače odje­kuju podnice u hodniku. Zatim sam izišao polako, vukući svoju letvu kao teret. U dnu ulice video sam Mila i Paliku kako trče. Ohrabreno Jevrejče bilo je izmaklo. Trčali su još malo, pa zastadoše, prvo jedan pa drugi. Nešto su razgovarali jedno vreme, a zatim krenuše putem kojim smo bili došli, ne obazirući se na me­ne. Pođoh za njima. Pre nego što su došli do mosta, stigao sam ih. Išao sam tako iza njih, ali su se oni pravili da me ne primećuju. Taj me položaj mučio. Zaustih nešto da kažem.

– Kuš! – prekide me Palika.

 

I na sve moje pokušaje da se pravdam, da kažem ma šta, on je odgovarao hladno i gnevno svojim: kuš! Gore od te psovke brinulo me i mučilo Milovo ćutanje. Tako smo prešli most i pri­micali se našoj mahali. Išao sam dva koraka iza njih, uviđajući i sam koliko sam glup i smešan. Smišljao sam neprestano šta bi trebalo kazati i kako se objasniti. Možda sam u tom razmišljanju i glasno rekao neku reč. Tada se Mile naglo zaustavi, okrenu se i, pre nego što sam mogao išta da kažem ili učinim u svoju odbranu, pijunu na mene, zasu me svega pljuvačkom. Da me je udario svojom cevi od gume, verovatno bih se manje zbunio i možda znao kako da se branim ili da mu vratim udarac. Ovako, stajao sam nasred ulice i brisao se rukavom, dok su njih dvojica odmi­cali, kako se meni činilo, neverovatno brzo. Izgledalo je da oni lete, a da vreme stoji.

Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bo­love i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaborav­ljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo dav­no izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Danas, posle toliko godina i događaja, teško je, nemogućno je merom naših sadašnjih iskustava i izrazima sadašnjih osećanja kazati kakve su bile te prve nesanice u životu, kakve muke i sumnje pred prezirom vođa Mila i Palike, pred podsmehom ce­le dečje čete iz mahale. Svaki pokušaj da stvar ulepšam ili popra­vim ispadao je na moju štetu i gurao me u još gora poniženja i veću usamljenost. Palika je pričao svima moju bruku i, karikira­jući me, pokazivao nasred sokaka kako sam glupo propustio Čifuče, dok su se deca oko njega grohotom smejala i pravila šale na moj račun. Mile je samo ćutao, i nije hteo da me vidi ni da ču­je za mene. Pokazivali su me prstom deci iz drugih mahala. A ja sam obarao pogled pred svima, sakrivao se u školi za vreme od­mora u nužnik, i vraćao se kući sporednim ulicama, kao prokažen. Kod kuće nisam mogao da kažem nikom ništa, ni da tražim zaštite ili utehe. Čini mi se da. sam već tada naslutio ono što ću posle jasno uvideti: da nam u našim najdubljim duševnim muka­ma naši roditelji malo mogu pomoći; malo ili ništa.

 

Prolazili su tako dani a ja nisam gubio, čini mi se, nijednog trenutka svest o svom poniženju. Sav moj detinjski svet srušio se i, razbijen u komade, ležao kod mojih nogu. Stajao sam nad njim nemoćan, ne razumevajući ništa i znajući samo jedno: da patim. Stajao sam i nisam znao gde da se denem pod ovim ne­bom, tako osramoćen, izvrgnut podsmehu, i sam. Kako da odre­dim svoj odnos prema Milu, Paliki i ostalim drugovima kojima bih želeo svom dušom da budem ravnopravan drug, ali ne uspevam, a kako prema jevrejskim dečacima koje treba, izgleda, na­padati i tući, a ja to ne mogu i ne umem?

Najposle, i to se nekako preturilo, iako nikad nisam uspeo da nađem odgovor na ta pitanja. Izmirio sam se malo pomalo sa drugovima. Izgledalo je da su mi oprostili. Ili su samo zaboravi­li? Sad se više ne sećam. Ali me nikad više nisu poveli na slične podvige. A ja sam još dugo pamtio ceo događaj i ponekad ga sni­vao. U snu sam viđao gotovo uvek isto: jevrejski dečak sa mučeni­čkim licem protrčava pored mene, lak i nezadržljiv kao anđeo, a ja ga i opet propuštam bez udarca, iako znam unapred šta me zbog toga čeka. Ili: stojim nasred ulice, popljuvan i sam, pod ne­milosrdnom svetlošću popodneva, dok vreme stoji nepomično a drugovi se naglo udaljuju. Tek docnije, mladićke godine izbri­sale su potpuno taj spomen iz moga sećanja i istisle tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva.

 

Kula

 

Tema - Kako je dečak Lazar pobedio strah od nepoznatog

 

Ideja (poruka) - Kroz strah i patnju, deca jačaju i uspevaju da se sama izbore sa svojim nevoljama i mukama. Ona tako odrastaju, a sve ono što im se na tom putu desilo, predstavlja sećanje na detinjstvo.

 

Fabula - Dečak Lazar, zajedno sa svojim drugovima igrajući se u kuli, stiče važna životna iskustva; pobeđuje strah od nepoznatog i divi se devojčici koja, za razliku od njega, ne poznaje strah. Za Lazara kula je bila prilika da izbegne dosadu i pohrli u susret neobičnim doživljajima i lepoti koju igra daruje. Često je zbog tih igara u kuli bio grđen od majke, a ponekad je od oca dobijao batine. Kula je ustvari bila stara, napuštena turska barutana, koja se nalazila na kraju varoši. Bila je sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Ta okrugla građevina bila je opasna dvostrukim kamenim zidom. U toj sumračnoj kuli dečaci su se najčešće igrali rata; podeljeni na Srbe i Turke, a naoružani drvenim mačevima i štitovima i šlemovima od lima i kartona. U tim bojevima dečaci su napadali i branili se vikom, opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Međutim, baš po jednom izuzetku Lazar je pamtio svoje ratovanje u kuli. U jednoj takvoj igri dečak Lazar zadobio je prave udarce.

 

Naime, neko ga je teško i dušmanski udario više puta. Takvi udarci nisu bili svojstveni njihovim bojevima u kojima se udaralo blago i simbolično. Tu bitku doživeo je kao pravi rat, sa vlastitim ranama i bolovima. Spasli su ga drugovi, koji su oterali neprijateljskog vojnika i izvukli ga na zid. Dugo je sedeći kraj potoka, koji je proticao pored kule, hladio natekle prste. Lako je u društvu biti u mračnoj kuli, ali sam? Jednog dana, kad nikog nije bilo kraj kule, Lazar je rešio da je sam obiđe. U početku, dok je bilo svetlosti, išao je mirno, ali kad je ušao u mračne hodnike, hrabrost ga je izdala. I nehotice je potrčao i trčao je ophrvan strahom i kajanjem što se odlučio na ovaj suludi korak. Sve to nije trajalo više od dva - tri minuta, ali je izgledalo kao nepodnošljiva večnost. Teško dišući i podrhtavajući, pitao se šta je to s njim bilo. Odlučio je da ovo više nikad ne ponovi, i da o tome nikom nipošto ne priča. Lazar je upamtio još jedan prizor: kad su, igrajući se u kuli, sreli osmogodišnju devojčicu Smiljku.

 

U vlažnom sumraku među zidovima pojavila se kao stvorenje sa drugog sveta. Nepomična, ona ih je pogledom velikih plavih očiju posmatrala bez straha. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama koje su bile punačke i teške kao u mladog šteneta. Promrmljala je nekoliko reči iz kojih se moglo razumeti da traži izgubljenu kozu. Iako u priči direktno nije rečeno, iz konteksta može se zaključiti da se Lazar divio devojčici koja je bez straha šetala po kuli. Verovatno je razmišljao o tome zašto se on plašio, a devojčica ne.

 

Ivo Andrić - Kula - verzija 2

Ivo Andrić - Kula - verzija 2 pdf

_______________

 

– Lazare, crni sine!

U toj rečenici zatvorena je cela ta kula, sa igrama, doživ­ljajima i iskustvima njegovih dečačkih godina. Tim rečima doče­kivala ga je majka, kad bi se, posle dugih i raznovrsnih igara u kuli, vraćao kući, gde su ga, uz ohladneo ručak, čekale uvek majčine grdnje a ponekad i očeve batine.

Kulom su dečaci zvali staru tursku barutanu, sazidanu ne­kad u vlažnoj udolini na kraj varoši. U to vreme ona je bila već odavno napuštena, sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Okrugla građevina bila je opasana dvostrukim kamenim zidom. Vetrovi, kiše, snegovi, ljudi i životinje uništa­vali su i raznosili sve što nije od kamena, pa i ti kameni zidovi osipali su se i nestajali, samo teže i sporije. Krov je u sredini odavno provaljen i sve se više ruši. Ostala je samo još pokoja hrastova greda užlebljena u same zidove koji su sačinjavali dva koncentrična kruga. Između tih zidova razmak nije bio ni dva puna koraka. A središnja prostorija, koju su oba zida obuhvatala i u kojoj su nekad ležali barut i municija, bila je sada zakrčena gomilom polomljenog crepa i drveta. Iz tog krša klijala je divlja trava i rastao čkalj i repuh. U visini se, mesto krova, videlo svet­io nebo. Nešto od srušenog krova zadržalo se samo po ivici kule, iznad onog uskog kružnog hodnika između dva zida; zbog toga je u njemu i usred dana vladala polutama, a mestimično i potpun mrak, u kome su se gnezdili slepi miševi. Nešto svetlije bilo je samo u blizini ulaza koji je zjapio otvoren, jer su oba krila velike drvene kapije davno nestala. Tako je u kulu ulazila stoka, čobani u njoj ložili vatru, a za proletnjih i letnjih meseci služila je kao stalno igralište gradskoj deci.

 

U toj sumračnoj kuli, u kojoj je sve bilo trošno i ruševno, memljivo i nečisto, klizavo od vlage, mahovine i blede trave koja ne viđa sunca, dečaci su provodili duge, svetle i lepe sate, doživ­ljavajući samo retko i tamne trenutke koje i najlepša igra pone­kad donosi. I Lazar uvek sa njima. Za njega se vreme od ranog proleća do kasne jeseni delilo na dva jednaka dela. Na jednoj strani varoš sa građanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodi­com, a na drugoj – kula. Ceo život onog prvog sveta bio je nje­mu i njegovim drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvar­an, a pravi, glavni, istinski svet, – bila je kula sa igrom i doživlja­jima koje samo igra daje, i samo u detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljuje sve što se želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napu­štena mesta i ruševine.

Ponajčešće su se igrali rata, podeljeni na Srbe i Turke, ili prosto na naše i vaše, naoružani drvenim mačevima, i štitovima i šlemovima od lima i kartona. Jedna, vojska bi se ispela na ivicu zida i tu se utvrdila i sakrila pod iskrzanim ostacima krova, a dru­ga bi nastojala da otkrije neprijatelja, da se uspuže uza zid i svo­jom vikom "izbaci" skrivenog protivnika iz njegovog položaja. A kad bi im to pošlo za rukom, onda bi svi zajedno poskakali u kulu i tu se nastavljala borba, koja je u stvari bila bučna jurnjava po mračnom, uskom hodniku između dva zida koji uokrug opa­suju kulu.

U bojevima dečaci su napadali i branili se vikom i trkom, manevarskim opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvar­ni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Pa ipak, po takvom jednom izuzetku Lazar je i pamtio svoje ratovanje u kuli, i samo po njemu.

 

To sećanje on neće moći, čini mu se, potpuno izbrisati dok god nosi svoje dve ruke i deset prstiju na njima. U jednom takvom boju njegovi su hteli da prevare i iznenade neprijatelja, i da ga napadnu s boka. Oni su, malo podalje od protivničkog polo­žaja, na mračnom mestu koje je izgledalo nebranjeno, počeli da se penju uza zid. Lazara su isturili među prve. S naporom se hva­tao za malo jače ispupčena mesta u zidu, i uzdržana daha napre­dovao polako. A kad je stigao na vrh i uhvatio se sa obe ruke za gredu na ivici zida, odjednom je iskrsnuo dotle pritajen neprija­teljski vojnik i stao da izmahuje i mlati drvenim mačem. Onako iznenađen i zbunjen, i sam uplašen, u polutami, on nije mogao ni da odmeri udarce ni da jasno vidi mesto po kom bije. Tako je nekoliko puta uzastopce udario Lazara po grčevito stegnutim prstima, udario ga teško i dušmanski kako se nikad ne udara u ovim njihovim bojevima, u kojima su zanos i slava zaistinski, a udarci blagi i simbolični.

I, to je bolelo, bolelo strahovito, iznad svakog očekivanja. Neslućeno, neshvatljivo ognjeno polje bola otvaralo se pred La­zarom i u tom ognju u tren oka su izgorele sve reči i svi pojmovi sa kojima je dosad živeo i sa kojima je malopre veselo krenuo u divnu i bezazlenu bitku. Taj plamen, koji je, polazeći od prsta, obuhvatio celo njegovo telo – to je rat; a taj nevidljivi što bije bez prestanka i milosrđa – to je neprijatelj. Pravi rat i pravi ne­prijatelj. U tom naglom otkriću bila je veća i teža polovina nje­govog bola. Iznenađen, prevaren, zgađen, urlao je iz svega grla, bacakao se i grčio kao crv, ali nije imao snage da se jednim po­kretom tela vine na zid, ni smelosti da pusti gredu i padne sa visi­ne dole, na oštro i ljigavo kamenje. To je rat, sa ranama, bolom i, valjda, umiranjem.

 

Spasili su ga drugovi koji su stigli da se uspnu i oteraju ne­prijateljskog vojnika, a njega da izvuku na zid. Posle je sedeo kraj potoka, koji protiče pored kule, i ćutke dugo kvasio natekle prste u hladnoj vodi, čudeći se da je živ i čitav prošao kroz onaj oganj što se zove rat, da još diše i gleda oko sebe. A disao je teško i gledao mutno. Bilo je i drugih iskušenja i saznanja.

Lako je bilo jurišati uskim, mračnim prostorom između dva zida, uz zaglušnu ratničku viku i njen višestruki odjek, ma­šući drvenom sabljom u desnoj ruci i visoko držeći zamišljeni barjak u levoj. Oko tebe "tvoji" a negde pred tobom još nevid­ljiva protivnička vojska, i ona sastavljena od drugova koji su kao i ti: vole igru, ali redovno niti daju niti primaju istinske udarce. Od zanosa ne znaš gdje nogama staješ na zemlju. Sve je to i ve­selo i lako. Ali teško je bilo sam proći tim istim mračnim kru­gom, bez pratnje, bez trke i urnebesa. Lazar je i to probao.

Jednog dana kad nikog živa još nije bilo kraj kule, stegnuo je zube i krenuo. Ispočetka, dok je još dopirala svetlost od vrata, išao je mirno, ali čim je ušao u zavijutak, gde je bilo gotovo sas­vim mračno, hrabrost ga je napustila. Izgledalo mu je da se od­jednom i bez prelaza našao u tuđem, opasnom svetu, da je već odavno daleko od svega što mu je blisko i poznato. I nehotice je počeo da trči. Već sa prvim koracima njegov trk se pretvorio u bežanje. Bežao je napred. Ni sablje ni barjaka, ni drugova oko njega, ni stvarnog "neprijatelja" pred njim, samo tama, zidovi i teskoba, zadah svakojakog izmeta, truleža i vlage, i – strah, bez­razložni, svemoćni strah, koji ga zasipa hladnom jezom po leđi­ma. Javljalo se i kajanje, i prekori samom sebi što je krenuo na taj ludi i nepotrebni put. Posrtao je i oklizivao se, udarao laktovima levo i desno od zidove, ali je trčao dalje. Taj mračni kružni hodnik, koji je toliko puta prešao sa drugovima, sad mu je izgledao strahovit i beskonačan. Imao je potrebu da vikne, ne bi li uplašio svoj strah, ili, možda, dozvao nekog od drugova. I počeo je da doziva u pomoć, ali je i sam osećao da njegov glas (ako gla­sa ima!) niko neće čuti. Trčao je ipak dalje, zaboravljajući trenu­tak i mesto ulaska u tamu i pitajući se jednako da li taj hodnik ima još onaj isti poznati, savršeni i blagosloveni oblik pravilnog kruga u kom svaki korak napred mora da vodi ka polaznoj tački, ka izlazu, ili se, kako mu njegov strah stalno došaptava, odjed­nom pretvorio u neke bezumno isprepletene krivine i spirale ko­je i nemaju kraja ni ishoda i u kojima ga negde čeka sigurna, grozna smrt od straha, iscrpenosti i beznađa.

 

Sve to nije trajalo više od dva-tri minuta, ali je izgledalo kao nepodnošljiva večnost. Lazar nije odmah poverovao svojim oči­ma kad se pred njim nejasno zabelela, prvo kao nada a zatim kao izvesnost, mutna svetlost dana, koja je nadirala kroz uvek otvorena vrata na kuli. Uhvatio se za kameniti dovratnik kao za spasonosnu obalu, a zatim se spustio na izlizan prag, da odahne i da se pribere. Srećom, nikog još nije bilo tu. Teško dišući i jed­nako podrhtavajući, pitao se šta je to sa njim bilo. Čega se uplaši i pred čim je bežao? Zašto je uopšte preduzimao tu "probu"? Ni­je nalazio odgovora, a nije ga dugo ni tražio. Glavno je da mračni krug nije bez kraja. Divno je da, posle svega, sedi opet tu, na svetlosti i poznatom mestu. Nije mu žao što se "oprobao", iako oseća da ispit nije sjajno položio, ali je siguran da probu ne bi nikad više ponovio. Isto kao što je rešen da o svemu ovom ni­pošto ne govori. Nikad, nikom, ništa!

I još nešto.

Jednom, dok su se u kružnom hodniku, nedaleko od izlaz­nih vrata, nešto prepirali posle zamorne igre, u polutami neoče­kivano je iskrsla svetla glava jedne devojčice. Neki su je poznali i zovnuli po imenu. Zvala se Smiljka. Kuća joj je bila sirotinjska, na periferiji grada a blizu kule. Oklevajući, učinila je još nekoli­ko koraka prema dečacima, i stala. U ruci je držala prut.

U igrama u kuli i oko nje nisu nikad učestvovale devojčice. Sad se u vlažnom sumraku među zidovima pojavila ova Smiljka kao stvorenje sa drugog sveta. Nepomična, ona je više neodluč­no nego uplašeno prelazila preko njih pogledom svojih velikih plavih očiju. Moglo joj je biti sedam-osam godina, ali je bila snažna u otešnjaloj i izbledeloj haljinici koja je pri dnu iskrzana. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama ko­je su bile punačke i teške, kao noge u mladog šteneta. Promrmljala je nekoliko reči iz kojih se moglo razabrati da traži izgub­ljenu kozu.

 

Ne zna se dokle bi svi stajali tako zbunjeni i nepomični da najstariji i najsnažniji među dečacima, neki Đorđije, nije odlučnim pokretom prokrčio sebi put i ustremio se na devojčicu kao kobac na pile. Ali kad je bio pored nje, zaustavio se odjednom.

– A zašto si izgubila?

Govorio je neprirodnim glasom i otezao slogove, zbunjen, ne znajući pravo šta treba da kaže ili učini. Da bi prikrio zabunu, povisio je glas i pooštrio ton.

– Zašto? Gdje ti je koza? A!

 

To je zvučalo i neprijatno i lažno. Izgledalo je kao da mu se reči lepe jedna za drugu. Bilo je očigledno da njemu nije ni do koze ni do gubitka. Jače od njegovog izmenjenog i odjednom promuklog glasa osećala se tišina koju je polutama pojačavala.

U toj mučnoj tišini, oborenih očiju, devojčica je šarala prutom po zemlji. Tada je Đorđije nesigurno pružio desnu ruku put njenog plavog temena. Sve su oči bile uprte u njega. Lazar je osećao kako mu srce bije jako. Mislio je živo, ali mutno i ne­određeno. U stvari, on se samo sa strahom pitao šta će to sada biti. Hoće li je udariti ili pomilovati? I kako? Ili će se desiti ono nešto – on sam ne zna šta! – što se, po njegovom nejasnom saz­nanju, dešava između žena i muškaraca, a čemu on ne zna imena i ne sme i ne ume da zamisli oblik. Činilo mu se da je rešenje svih tih pitanja kod Đorđija, kojeg nikad nije voleo, koji mu je i sada odvratan, ali koji mu odjednom izgleda i veći i mnogo stariji, ne­kako uzvišen, dostojan i žaljenja i divljenja. Devojčica je, bez straha i uzbuđenja, šarala prutom po zemlji, kao da mirno i rav­nodušno čeka odluku.

Tešku i nepriličnu tišinu od iščekivanja, oklevanja i strepnje razbio je uzbuđen glas žene koju nisu još videli, ali koja im se približavala između zavojitih zidova, dozivajući jednako Smiljku po imenu. Već u idućem trenu pred njih je izbila majka plave de­vojčice, mršava i uzbuđena žena zasukanih rukava. Ona je traži­la i devojčicu i kozu. Odmah je raspršila dečake i jurnula na dete.

– Zar se tu čuvaju koze, nesrećo nesretna! – ženin glas je jako podrhtavao. (Od gneva? Od radosti? Lazar to nije mogao da razabere.)

Uhvatila je silovito devojčiču za ruku i povukla je izlazu, a iz druge joj otela prut i njime pripretila dečacima, koji su se, postiđeni i uplašeni, razbežali na obe strane uskog hodnika. Je­dini je Đorđije odstupio polako, kao da se teško budi, i mrmlja­jući nešto nerazumljivo.

I taj kratki i nejasni prizor pamtio je Lazar još dugo, isto kao i one bolne udarce po prstima, kao i ono izbezumljeno trčanje kroz tamni hodnik.

 

Stara kula tamo u gradu Lazarevog detinjstva srušena je odavno do kraja i sravnjena sa zemljom; na njenom mestu zeleni se gradski park sa stazama, klupama i već visokim drvećem; mnogi doživljaji vezani za nju izbledeli su s godinama prilično. Samo pokatkad iskrsne i oživi pojedini prizor koji se, upravo po onom što je u njemu bilo neizrečeno i neshvatljivo, zadržao negde u pamćenju. I to biva retko, i uvek ćudljivo i neredovno, bez veze sa njegovim životom zrelog čoveka. Nekad u snu, nekad u muzici, a ponekad usred bela dana, u trenucima kad se nalazi, bar naizgled, podjednako daleko i od sna i od muzike.

 

Knjiga

 

Ova pripovetka ostavila je snažan utisak na mene, jer sam u glavnom junaku (dečaku) prepoznao sebe. To je priča o neopravdanom strahu, koji je posledica tradicionalnog, bogu hvala, danas prevaziđenog načina vaspitanja. "Reč je o detinjskom strahu, onom teško objašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovog sveta... Reč je o onim sitnim, a sudbonosnim događajima koji često lome duše tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojom brigom, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali". Dečak se sa letnjeg raspusta vraća u bosansko okružno mesto u treći razred (danas VII osnovne škole) gimnazije hladnog austrijskog tipa. Vraća se teška srca, posle dugih dana slobode.

 

"Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca... Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnaziji". Široke ulice i visoke zgrade, bogati dućani, a on sa malo bakarnog novca u džepu, oseća se sićušnim i neuglednim. Pred gimnazijskom zgradom prodavci voća i poslastica, a oko njih guraju se deca i kupuju. Naš junak bi želeo da im priđe, ali su mu džepovi plitki za taj luksuz, i on ih samo s tugom posmatra. U prostranom hodniku gimnazije hladno i pusto, jedina svetla tačka je crna tabla na kojoj piše ko ima pismo kod služitelja. Iako njemu nema ko da piše, na trenutak mu se učini da vidi svoje ime. Kad priđe bliže, slova se razigraju, a njegovog imena nema. Iluzija nestaje. Druga tabla ima spisak učenika koji su siromašni, ili nemaju roditelje, pa imaju pravo na besplatne udžbenike.

 

To je za dečaka neprijatan trenutak koji on poznaje od lane i preklane. Na tim školskim knjigama ima mnogo zabeleški, pa i ona čija je knjiga bila sa imenom i prezimenom. Treći razred gimnazije donosi bar jednu prijatnu stvar: pravo da iz školske biblioteke uzme knjigu iz lepe i naučne biblioteke. Prvog utorka posle podne on je među prvim stajao pred zaključanim vratima biblioteke..." Kad se profesor pojavio, đaci iz viših razreda prvi su došli na red. Dečaka je bunio profesorov podrugljiv način o tako velikim i svečanim stvarima kao što su knjige. Iz razmišljanja o tome šta sve ima u tim knjigama, prenuo ga je profesorov glas:

 

Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu? Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u krivici, on je bio zbunjen i uplašen. Naročito se bojao da mu profesor ne nadene neki podrugljiv nadimak, jer je imao običaj da to čini.

 

Dečak isprepadan jedva prozbori da bi hteo knjigu o putovanjima. Profesor, prvo zajedljivo kaže da naš junak ne zna šta želi, i da mu knjigu sa naslovom: Ekspedicija u polarne krajeve. Pomalo razočaran hladnim odnosom bibliotekara, razgledao je slike hladnih predela i koračajući niz stepenište, stade na jedan izlizan stepenik, pade, ali dočeka se na ruke, no ispusti knjigu. Kad ju je pogledao, video je da se iskoričila. Od tog trenutka za ovog dečaka nastaje pravi pakao u duši. Brzo je pokupio delove knjige, osvrnuvši se da ga neko ne vidi.

- Kad je došao kući, ostavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega.

 

O rasturenoj knjizi razmišljao je kao da je ubio čoveka. Nije ga umirila činjenica da je već bila nevešto lepljena. Na svoj "zločin" samo bi u trenucima igre sa drugim dečacima zaboravio. Na časovima nije bio pažljiv jer je stalno razmišljao šta da radi sa knjigom, pa je počeo dobijati loše ocene čak i iz omiljenih predmeta na zaprepašćenje profesora. Pomišljao je da ode u knjigoveznicu, ali za to je trebalo puno novca koji on nije imao. Prolazile su nedelje i meseci, a doživljaj sa knjigom u dečakovoj duši dobijao je nestvarni avetinjski izgled mučne tajne. Pokušao je i molitvom da se reši neprijatnosti, ali nije pomagalo.

 

Da umrem, mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vilica, da umrem odmah! Umreti, značilo bi ne morati poveravati se nekom, ne čekati čuda koja neće da dođu... Zatim je mislio kako bi bilo dobro da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Međutim, dani su se nizali, a najcrnji bio je utorak jer su se tog dana menjale knjige. Pitali su ga zašto više ne dolazi u biblioteku, i napomenuli da toliko dugo ne može da drži knjigu. I došao je taj utorak, poslednji u semestru kad sve pozajmljene knjige moraju biti vraćene, jer ko ne vrati knjige, ne može dobiti svedočanstvo. I da skratimo priču. Dečak je došao u biblioteku sa zalepljenom knjigom. Zaokupljen svojim brigama, nije ni primetio da su svi ispred njega otišli. - Molim, gospodine profesore, promrmljao je, i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao.

 

Uzeo je knjigu, udario dlanom leve ruke, pogledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale koje je pre toga primio... Za sve vreme svog mučenja dečak je predviđao sva moguća rešenja do sitnica, samo ne ovo i ovakvo. Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti... Idući tako sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle toliko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga - kovčeg...

 

Ivo Andrić - Knjiga - verzija 2

Ivo Andrić - Knjiga - verzija 2 pdf

_______________

 

Sa osećanjem sličnim strahu počinjem da pišem kratku istoriju jednog dugog i veliko straha. Ovaj strah nema veze sa ta­ko mnogobrojnim i različitim bojaznima i plašnjama koje ispun­javaju ljude u njihovoj borbi za opastanak i utakmici za imanje, bolji život, položaj, slavu i prvenstveno, za sticanje i očuvanje i uvećanje stečenog. Reč je o drugom strahu, o onom teško ob­jašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovoga sve­ta. Reč je o detinjskom strahu, koji – već prema tome kakav je prvi dodir toga deteta sa društvom i njegovim zakonima – ili išče­zava docnije sa godinama, sa umnim razvitkom i pravilnim vaspitanjem ili, naprotiv, ostaje u detetu, raste sa njim zajednb, ispunjava, lomi i satire mu dušu, truje život kao skrivena boljka i teško opterećenje. Reč je o onim sitnim, nevidljivim a sudbo­nosnim događajima koji često lome dušu tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojim bri­gama, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali.

Ovaj dečak, koji se sa letnjeg raspusta u septembru mesecu vraća u bosansko okružno mesto, treba da uđe u treći razred gimnazije, jedne od onih naših gimnazija starog i hladnog aus­trijskog tipa. Kao i većina njegovih vršnjaka, i on se vraća teška srca, posle dugih letnjih dana slobode, igre i nerada, koje deca tako vole. Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca. Odelo mu se čini teško, a cipele ga žulje kao tuđe. Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnazi­ji. Ulice i zgrade mu izgledaju šire i više, ljudi svečani i dućani bogati. Ali utoliko više oseća da je on sam nekako malen i zbu­njen i neugledan. Ono malo bakrena novca što mu zvecka u džepu tako je neznatno prema svemu onome što nude dućani i ulice da ga oseća više kao nemaštinu nego kao neko imanje. To što on ima tako je malo prema onome što mu se nudi i tako neznatno prema onome što on želi da mu ne pričinjava zadovoljstvo ni ono što može da kupi, jer već unapred oseća bolnu granicu svojih mogućnosti.

 

Pred gimnazijskom zgradom prodavači voća, sladoleda i šećerlema; oko svakog od njih živi krug dečaka koji pazaruju, jedu i časte se međusobno, dele ili se prepiru. Dečak živo želi da im priđe i da se pomeša sa njima, ali je tih grupa mnogo i on sa­mo ide od jedne do druge i zastajkuje kod svake kao neodlučan posmatrač.

U prostranom hodniku gimnazijske zgrade hladno i pusto. Na velikoj crnoj tabli, koja je jedini ukras te nevesele prostorije, ispisana čitko imena đaka koji imaju pismo kod služitelja. Dečak posmatra, kao uvek, tu tablu i imena redom, a saznanje da za njega nema i ne može da bude ništa, jer mu niko ne piše, oseća kao naročiti i već dobro poznat bol. Odjednom mu se od jednog sličnog prezimena učini da je njegovo. Vidi jasno svoje puno ime. Vidi odmah u mislima pismo, pravo pismo, zatvoreno, sa markama, poštanskim žigovima i svim tragovima daljine i puto­vanja, sa ni sam ne zna kakvim sve porukama, važnim, lepim i zanimljivim. Šta sve ne može da sadrži jedno pismo? Samo ko ima sreće da ga dobije! Tada zaigraju slova na tabli, pomere se i razmeste onako kako stvarno jesu i stoje, i njegovog imena nema nigde. Ni pisma nema, ni poruke iz daljine. Kao što, na žalost, nema ničega lepog ni neobičnog ni uzbudljivog, nego samo jed­noličan život, bez čuda i iznenađenja, satkan od prostih i oskud­nih događaja, neodređenih i nejasnih, a mučnih i suvoparnih dužnosti i obaveza.

Na jednoj manjoj tabli piše gde i kad se izdaju besplatno školske knjige siromašnim đacima. To je neprijatni trenutak koji on poznaje od lane i preklane.

Đaci koji mogu da podnesu uverenje da nemaju roditelja ili da im roditelji nisu imućni dobivaju besplatno od države sve školske knjige koje su im potrebne za taj razred. To su, naravno, upotrebljavane knjige, koje su prošle kroz toliko ruku isto tako siromašnih đaka. One su često izlepljene, iskrpljene, izušivane. Na svakoj stranici ima ispodvlačenih mesta, pribeležaka sa stra­ne, sitnih crteža ili onih besmislenih geometrijskih figura koje dečaci crtaju u svojoj dosadi i rasejanosti. Ima tragova jela i pi­ća, ima naročito one sive prljavštine koju hartija prima dugom upotrebom, Dečaku se gade te knjige, i sve te mrlje i tragovi tu­đeg rada i života, nečisti, nedostojni, ispunjavaju ga odvratnošću, a u isto vreme privlače njegovu pažnju i izgledaju mu isto to­liko važni koliko i ono što je štampano. A na naslovnim listovi­ma svake knjige koče se potpisi tih đaka koji su pre njega sa ovim knjigama svršili razred i već odavno izmakli pred njim u neke dalje i valjda lepše, zanimljivije i svetlije predele. Njihove su primedbe smešne, neumesne i vređaju dečaka. "Ova je knjiga pripadala Ivanu Stankoviću, učeniku III b razreda!" "Hic, liber est meus, testis mini est Deus; qui non vult credere, hicpotest legere*. J. Subašić."

*Ova je knjiga moja, bog mi je svedok za to, ko ne htedne verovati, može ovde pročitati.

 

Dečak oseća odvratnost pri pomisli da sa tim udžbenicima mora provesti godinu dana i iz njih redovno učiti; mrzi ih već sa­da, i njih i sve što je u njima ne samo pisano i šarano nego i štam­pano. Sa takvim udžbenicima i sa svojim starim snom o nekim či­stim lepim knjigama u kojima na netaknutim, belim stranicama pišu krupnim i razgovetnim slovima neka gorda i radosna otkri­ća, dečak je otpočeo i treći razred. Ali taj treći razred donosio je bar jednu nadu i jedno prijatno obećanje. Od trećeg razreda pa naviše đaci imaju pravo da se služe gimnazijskom bibliotekom iz lepe i naučne književnosti.

Prve dve godine svoga školovanja dečak je toliko puta mis­lio na taj trenutak kad će i on smeti da ode, u određeni dan i sat u nedelji, i da iz te knjižnice uzme na čitanje neko od onih ilu­strativnih dela koja je gledao kod starijih drugova. On je iz raz­govora sa tim starijim drugovima znao naslove mnogih knjiga koje sadrži ta mala gimnazijska biblioteka, slušao je kako ra­spravljaju o njihovoj sadržini i dolazio je sam sebi sitan, i neuk, i samo je želeo da i on doraste do trećeg razred i do biblioteke.

Sada je došao i taj dan.

Prvog utornika posle podne on je među prvima stajao pred zaključanim vratima biblioteke i čekao na profesora biblioteka­ra. Kad se profesor pojavio i kad je otključao vrata i pustio ih u hladovitu, usku sobu, pored čijih su zidova bili ormari puni knji­ga, za dečaka je nastupilo ostvarenje jednog dugo sanjanog i ži­vo željenog trenutka.

Đaci iz viših razreda došli su prvi na red. Profesor, debeo riđ čovek, brzih pokreta i oštre reči, stavljao je svoje primedbe, preporučivao jedne knjige, odgovarao od čitanja drugih. De­čaka je bunio njegov suvi i podrugljivi način govora o tako veli­kim i svečanim stvarima, ali on je svakog trenutka zaboravljao na profesora i na đake i samo gledao knjige, poredane iza stalaka, i maštao o svemu što može da bude napisano i naslikano u tim knjigama, i već sada osećao kao bol to što mora da se odluči samo za jednu knjigu i nju zatraži. Mislio je kakva bi to sreća bila, i kako bi odmah s njega pao taj bolni teret, kad se ne bi mo­rao odlučivati i kad bi mogao da mirno i slobodno pregleda sva tri ormara i da razgleda sve knjige i lista po njima. Šta je jedna knjiga, pa i najlepša, kad čovek zna da postoje tolike stotine i hiljade drugih knjiga? Bar tri-četiri kad bi mogao da dobije, pa da ne strepi, dok čita jednu od njih, da će za koji sat doći do kra­ja i da neće imati šta da čita. Ovako, svakog utornika jednu knji­gu, pa i to samo od onih koje su za njegov razred, koje profesor odobri, i to još pod uslovom da ni iz jednog predmeta ne dobije lošu ocenu. Sve uslovljeno, ograničeno, tesno i oskudno. A ipak postoje u svetu biblioteke, postoje tolike knjige i postoje ljudi koji ih slobodno čitaju. I on ne želi mnogo, četiri-pet knjiga o raznim putovanjima po raznim krajevima sveta. Samo da može onu koju čita da nasloni na one tri ili četiri koje će čitati docnije, i da ponekad pogleda istovremeno u dve knjige, samo da pogled baci. Ne zna zašto, ali čini mu se da bi to bilo ostvarenje njegove najveće želje.

– Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu?

 

Trgao ga je iz tih maštanja profesorov glas, rezak i nestrp­ljiv, ali dečak je imao muke da se pribere. Nije bio ni primetio kad je došao red na njega. Sa leđa su ga gurali drugovi i smejali se. Pred njim, sasvim pred njim stajao je otresit riđi profesor. Video mu je jake pesnice, snažan vrat, kratko šišanu crvenu ko­su, opuštene brkove i zelene oči tvrda i podrugljiva pogleda, oči čoveka koji zna šta hoće i šta treba da se radi i koji i od drugih neumoljivo traži da to isto znaju o svakoj stvari i u svakom tre­nutku.

Dečaku se činilo kao da je odjednom i neočekivano stav­ljen na neku pretešku i nemilosrdnu probu. Najlepše što je imao od biblioteke – dvogodišnja želja i misao na njeno ostvarenje – sad je prošlo. Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u kri­vici, on je bio zbunjen i uplašen. Naročito se bojao da mu profe­sor ne nadene neki podrugljivi nadimak, jer je imao običaj da to čini, a posle, kad đaci prihvate to podrugljivo ime, niko mu ga neće skinuti.

– Dakle, šta je po volji? – produži profesor ironično.

– Ja bih... Molio bih nešto o putovanjima... – mucao je iz­nenađeni dečak.

– Ti bi, molio bi... Ti sam ne znaš, čini mi se, šta hoćeš – kaže profesor i maša se za jednu kratku, podebelju knjigu, unosi dečakovo ime u spisak, i predaje mu je žustro.

– Idemo dalje!

 

Dečak se povlači zbunjen misleći samo da je ovaj puta srećno izbegao nadimak. Razgleda knjigu koja na koricama ima sliku u bojama, sve sami sneg i led, i naslov: Ekspedicije u polar­ne krajeve.

Silazeći sporo niz stepenište i zastajkujući na svakoj stepe­nici, on je otvarao knjigu na mestima gde su bile slike polarnih predela, sa ledenim bregovima, saonicama koje vuku psi i snežnim šatorima. Lice mu je još gorelo i ruke podrhtavale od malopređašnjeg susreta sa profesorom bibliotekarom. Neprijatnost i hladnoća toga susreta vejala je iz svih tih polarnih fotografija i sa svake stranice te prestarele, rđavo povezane i mnogo upotreblja­vane knjige. To su dakle te lepote i ta zadovoljstva koja čoveka čekaju kad stekne pravo da se služi bibliotekom!

Zagledan u te slike, sa pomešanim osećanjima povređenog samoljublja, razočaranja i ljubopitstva, dečak je pogrešno stao na jednu izlizanu stepenicu, poveo se, zateturao i najposle dočekao rukama o zid, ali je pritom ispustio knjigu koja se otkotrljala niz stepenište. Zadržavši se da ne padne, i pribravši se, on je odmah potrčao za knjigom, koja je ležala na dnu stepeništa. Kad je podigao, video je sa zaprepašćenjem da se od pada potpuno iskoričila; ceo njen unutrašnji deo odlepio se od korica i držao se samo još sa nekoliko tankih konaca za poleđinu. Dečaku pojuri krv u glavu. Kroz veo vrele magle koji mu je igrao pred očima, on strpa izlubljenu svesku u korice, obazre se da ga ko nije video i pođe brzim koracima kući.

Idući ulicom uspori korak. Zaboravljena je bila uska, ne­prijatna biblioteka, kao da nikad nije ni bio u njoj. Sad je mogao još samo da misli na štetu i nezgodu koja ga je zadesila sa knji­gom i koju treba da razgleda kod kuće. Pod miškom ga je pekla oštećena knjiga. Kad je došao kući, stavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega, pod zimsko rub­lje. Užinao je i izašao da se igra sa vršnjacima iz komšiluka. U ig­ri se zaboravio. Ali kad je počeo da pada prvi mrak i kad su dru­govi stali da se razilaze kućama, njega zaboli pomisao da ga kod kuće čeka nešto ružno i neprijatno. I taj bol je rastao sa sumra­kom.

 

Večerao je brzo i rasejano i odmah posle večere otišao u spavaću sobu i privukao petrolejsku lampu u svoj ugao. Dok je njegov drug ostao sa gazdaričinim sinovima u trpezariji, odakle su dopirali njihovi veseli glasovi, dečak je, pretvarajući se da sprema zadatak za sutra, izvukao knjigu koju je danas doneo i počeo da je razgleda kao ranjeno mesto na sebi. Knjiga se držala sa još svega dva tanka konca za korice. Bilo je očigledno da je već jednom bila oštećena i lepljena nevešto i slabo nekim smeđim rđavim lepkom koji je pri prvom jačem potresu popu­stio.

Nagnut nad kovčegom, dečak je gledao čas knjigu čas kori­ce i osećao kako mu krv navire u glavu. Pitao se zbunjeno šta treba da preduzme pa da stvar popravi. Šta se radi u sličnim prili­kama? Jedno je znao – da onom riđem snažnom čoveku u biblio­teci ne bi nikad i nipošto smeo da prizna svoju nezgodu. Da ode kod nekog knjigovesca? Da, to je najbolje. Ali tada počeše sumnje: hoće li hteti da mu poveže knjigu? Hoće li on imati toli­ko novaca? Hoće li se ipak poznati na knjizi da je popravljena?

Utom neko otvori vrata od trpezarije. Zasu ga veseo žagor. On uplašeno gurnu knjigu na dno sanduka, zalupi poklo­pac, i ne okrećući glave stade da lista po nekoj svesci, praveći se sav zauzet tim poslom. Vrata na trpezariji opet se zatvorište. On oprezno otvori sanduk i izvadi ponovo knjigu. Sad su bila popu­stila i ona dva tanka konca. Dečak je držao u jednoj ruci knjigu a u drugoj korice. Tako. Sad je zlo potpuno. On pažljivo stavi knjigu u korice i sve položi na dno kovčega, koji zaključa. Zatim se vrati u trpezariju i sede za sto s ostalima. I tu se smejao, raz­govarao, učestvovao u igri, ne zaboravljajući nijednog trenutka na svoju mučnu tajnu. Tako je dečak počeo prve dane svoga trećeg razreda.

 

Za vreme školskih časova, dok je profesor sa šiljastom progrušanom bradom objašnjavao grčku azbuku, dečak je gledao kroz prozor vrhove drveta, pune još bujnog septembarskog zele­nila i delić svetlog neba u daljini. Odsutan duhom i nesposoban da zapamti te nove znakove, on je mislio samo na upropašćenu knjigu, sa kojom neće nikad smeti da iziđe pred starog bibliote­kara, a koja se, kako njemu sve više izgleda, ne može ni popravi­ti ni nabaviti. I ta je misao, stalna i mučna, gubila sve brže svoj prvobitni oblik: Tako je bilo za vreme predavanja, u igri i pri drugarskim šalama. U svakom sekundu on je znao da u svetu postoji nešto pokvareno i razvaljeno, neka njegova nezgoda i krivica koju ne sme nikom da prizna i ne ume da popravi, a za koju će morati jednog dana da odgovara.

Ipak mu se u igri ili pri šetanju sa drugovima dešavalo da uspe da se zaboravi i da satima ne pomisli na svoju tajnu. Smejao se, trčao ili razgovarao veselo i bezbrižno kao i ostali. Ali ta­da bi se najednom, kao fizički bol, javila u njemu misao na skrivenu knjigu. I svaki put je taj bol bio utoliko ljući i teži ukoliko su trenutna radost i kratki zaborav bili jači i dublji, jer je na stari bol dolazio uvek još i prekor samom sebi što ga je izneverio. I kad bi posle takvih časova odlazio da legne u svoju postelju, rasanjen u tami, on je tu nalazio svoju brigu, budnu i nepomičnu, i svaki put malo veću i težu nego što je ostavio jutros kad je ustao.

Nedelje i meseci prolazili su, a događaj sa knjigom, običan i neznatan sam po sebi, dobivao je, stalno i sve brže i brže, ne­stvarni i avetinjski izgled tajne i nepopravljive greške koju valja kriti.

Sve je to bilo ludo, izlišno i u osnovi bezrazložno, a ipak stvarno i bolno, stvarnije od dnevnih igara i razgovora. Počeo je da izbegava drugove i njihove zabave. A na najbezbrižnije među njima gledao je sa nezlobivom ali bolnom zavišću. Šta sve nije u tim jesenjim noćima prolazilo kroz detinju glavu? Kakve se sve mogućnosti nisu ocrtavale i kakvi nemogući snovi ispredali?

 

Noć je prolazila, a on je mislio. Da poveri nekome šta mu se desilo? Da potraži negde saveta kako da to pitanje reši i da se oslobodi brige? Pri samoj pomisli na to njega bi nešto ogrejalo iznutra, sve bi postajalo za trenutak jasno, lako i jednostavno. Pred njim su se redala lica njegovih drugova. Ispredao je do sit­nica čitave razgovore, svoju ispovest i njihove odgovore i izraze lica, i na kraju dolazio do uverenja da bi to bilo uzaludno i što je još gore – nemogućno. Pomišljao je da kaže stvar gazdarici, ali sam izraz njenog lica, brižan i udovički, odvraćao ga je od toga. Rešavao se da piše ocu sve potanko i da traži saveta i pomoći, ili čak da ode jednog dana do biblioteke, da sačeka profesora i da mu, nasamo, iskreno prizna stvar. I pošto bi dugo oživljavao u sebi svoje reči i njihove odgovore, sve do najmanjeg pokreta i iz­raza lica, uvideo bi da je to iznad njegove snage, i ostajao opet sam sa svojom tajnom, koja je posle svakog takvog razmišljanja bivala teža.

Dolazio je na misao da se molitvom izbavi od svega. I šaputao bi, zaista, sve poznate molitve, nečujno, dugo i usrdno. Sa dlanom na ustima, da drug koji spava u istoj sobi ne bi čuo, upu­ćivao je žarke reči pravo bogu i njegovim svecima, koji, kao što se kaže, mogu da čine i veća čuda, i tražio da se raskoričena knji­ga sastavi, da može da je mirno i slobodno vrati onom čoveku, ne izlažući se ni sam ne zna kakvim strogostima, poniženjima i kaznama. Zaspao bi tako, uljuljkan svojim sopstvenim šapatom. A pre svitanja bi se budio sa plašljivom ali divnom nadom u se­bi, odlazio do kovčega i tu nalazio svoju knjigu, jadno i beznadežno raskinutu nadvoje, onakvu kakva je bila pre svih njegovih nada i molitava i, čini mu se, još goru i beznadniju. I vraćao bi se, poražen, u postelju. Da umrem – mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vili­ca, sav zgrčen – da umrem sada odmah! Umreti značilo bi ne mo­rati poveravati se nikome, ne čekati čuda koja neće da dođu, ne odgovarati za ono što nisi kriv, ne morati nikad više stupiti pred onog riđeg, podrugljivog čoveka. To bi značilo da nestane mene, ali sa mnom i knjiga, zdravih, oštećenih i popravljenih, i biblio­teka i bibliotekara, i odgovornosti, i straha od njih.

- Bože, daj da umrem pre nego što dođe kraj semestra i onaj neizbežni trenutak kad ću morati izići pred bibliotekara i odgovarati za pokvarenu knjigu!

 

Zatim je mislio kako bi bilo da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Da li bi se tad morale vraćati preostale knjige? Ili ne, da izgori ova kuća u kojoj on živi, sa svim stvarima, pa i sa tom knjigom u kovčegu. Kako bi tada bilo lakše odgovarati!

Ne, najbolje bi bilo i najsigurnije: umreti. Ali umesto da umre, on bi redovito zaspao sa tom svojom željom. A posle, u snu, javljala se opet oštećena knjiga u najfantastičnijim oblicima i strah od teške, nepravedne i nejasne odgo­vornosti, i sa njim opet – i u snu – želja da umre, da nestane iz života, snivanog kao i stvarnog, potpuno i zauvek.

S vremenom dečak je postajao sve više osamljen i povučen u sebe. Smršao je, jer je jeo malo i žvakao zlovoljno i slabo. To nije niko primećivao. Ali su zato profesori primetili da je popu­stio u učenju. Dva meseca uzastopce dobivao je iz grčkog jezika i matematike nepovoljne ocene.

Profesor grčkog jezika, čovek ćutljiv i jedak, nije se mno­go bavio njime. Postavio bi mu dva pitanja i, dobivši nesigurne odgovore, samo bi sikćući i sa nerazumljivom mržnjom izgovo­rio:

– Na mesto!

 

Rđave ocene redale su se jedna za drugom. Mnogo je teže dečaku bilo sa profesorom matematike, mršavim i dobroćudnim starcem, koji ga je zabrinuto gledao pre­ko zlatnog okvira svojih bistrih i nekako dobrih i veselih naočara.

– Šta je s tobom, Latkoviću? Ja sam navikao da od tebe do­bivam drugačije odgovore. Preni se, čoveče!

A dečak je treptao očima, stideo se i ćutao. Tako, svi traže od njega samo napor i pitaju za plodove to­ga napora, a nema nikoga kome bi mogao da se poveri i da po­traži saveta i izlaza.

Sa sujevernim strahom zaobilazio je izloge knjižara u koji­ma su bile poredane nove i lepo ukoričene knjige. A kad bi se među drugovima povela reč o biblioteci ili o kakvoj knjizi, on bi odjednom pocrveneo, počeo zbunjeno da zamuckuje, zabašuruje, i skreće govor na druge stvari, dok mu se po grudima razlivalo, kao fizički bol, njegovo već poznato mučno osećanje od po­misli na neku nejasnu i nepopravljivu štetu koja mu se desila i za koju još niko ne zna, ali za koju će morati da odgovara. A to osećanje bilo je utoliko teže ukoliko se on više trudio da ga sa­krije. Često mu se činilo da mu se drugovi namerno obraćaju sa pitanjima koja se odnose na biblioteku, knjige i njihove poveze. Na svako takvo pitanje on bi odgovarao ćutanjem, obarajući oči i čekajući kad će mu neko otvoreno kazati da zna da on u svom kovčegu drži razvaljenu knjigu.

Svi su dani bili teški, ali naročito mučan bio je utornik. Tog dana on nije mogao da misli ni na šta drugo do na svoju knjigu. Utornikom posle podne drugovi su vraćali pročitane knjige i uzi­mali nove. On nije smeo ni pomisliti na to. Ne bi se bojao da iziđe, ako treba, pred direktora i pred svaki sud ovog sveta, ali eto, nema snage ni hrabrosti da iziđe pred tog krupnog i riđeg čoveka, koji suvo, krto traži od svakog da brzo, jasno i određeno kaže šta hoće. I to još da iziđe sa oštećenom knjigom! Ne, za to nema hrabrosti. Njega se boji više od svega na svetu.

 

Tako jednog utornika, kad su za vreme odmora razgovara­li o knjigama, neko upita i dečaka zašto više ne uzima knjige iz biblioteke. On odgovori da još nije pročitao prvu. Jedan snažan i podrugljiv drug se umeša u razgovor:

– Pa ne možeš ti da držiš tako mesecima jednu knjigu. Ako se nađe neko pa je zatraži, moraćeš je vratiti. Ne učiš je valjda napamet!

 

Dečak ga pogleda bojažljivo i sumnjivo, želeći da proveri da li ovaj to govori stoga što zna u čemu je stvar, ili samo slučaj­no, uz urođenu pakost. Pogled mu susrete nasmejane i nemi­losrdne oči drugog čoveka, iz kojih se ništa drugo nije moglo pročitati osim njihove rođene osionosti i tvrdoće.

Ali u dečaku ostade sada ta misao. Istina, on ima pravo da drži knjigu do kraja prvog semestra, ali sada se sa novim stra­hom pitao što će biti ako slučajno neko zatraži tu istu knjigu, ko­ju on drži već dva meseca, i ako ga pozovu da je vrati? Onda će sve izići na videlo. To je približavalo opasnost i povećavalo strah.

To ga je i nateralo da počne brže i odlučnije da razmišlja o nekom rešenju. Stvar je u toku vremena postala toliko vezana za njegove najličnije, unutarnje strepnje i pomisli, da više nije mo­glo biti govora da se ma kome po veri ili sa kim bilo posavetuje. Idućeg prvog u mesecu sabrao je novac, otišao u jednu za­bačenu ulicu i tu kod jednog Jevrejina kupio tutkala u tablicama. Zatim je vrebao jedno poslepodne kad bi mogao ostati sam kod kuće. Našao je neki stari lonac i u njemu rastopio tutkalo. Dolivao je vodu, pa odlivao, mešao, primicao vatri i odmicao. Zbu­njen i uplašen kao da radi najtajanstveniju i najgoru stvar na sve­tu, on nije ni osećao da je već uprljao ruke i oprljio prste. Samo se trudio da devojci koja je radila u kujni objasni stvar kao bez­načajnu i bezazlenu.

 

Kad je lepak bio rastopljen, odneo ga je u sobu, izvadio knjigu i parcelom drveta, koje je bio naročito istanjio, počeo da maže povez knjige. Lepak se hvatao za prste, lepio i otezao, kapao i po koricama. Dečak je padao u sve veću zabunu što je više hteo da bude pažljiv i oprezan. Najposle, uglavio je knjigu u ko­rice i pritisnuo čvrsto drugim knjigama i teškim predmetima. Zatim je uklonio sve tragove svoga rada i oprao ruke.

Tu noć je spavao naročito nemirno. Svaki čas se budio od pomisli da je možda nepopravljivo pokvario celu stvar. Nešto ga je gonilo da se digne i da vidi je li se lepak već osušio i kako je lepljenje uspelo. Ali se bojao da ne probudi druga koji je spavao u drugom uglu sobe. Tako je jedva dočekao zimsko svitanje. Ta­da se digao, razmakao malo zavese i pri sivoj svetlosti jutra izva­dio knjigu koja je bila ukrućena od tutkala i teško se otvarala. On je rastvori pažljivo, slušajući sa strahom i zadržana daha ka­ko knjiga pucketa. Korice su bile slepljene za poleđinu knjige, ali su na prvoj i poslednjoj strani bili vidni tragovi tutkala i neveštog lepljenja. Dečak stavi ponovo knjigu u sanduk i drhteći od studeni vrati se na prstima u postelju, u mučnoj nedoumici da li je stvar dobro rešio ili je potpuno i do kraja upropastio. Otada je i danju i noću, koristeći se svakim trenutkom sa­moće, otvarao kriomice svoj kovčeg, zagledao knjigu i procenjivao da li je lepljenje i uspelo i da li bi smeo da je takvu vrati bi­bliotekaru. Često je procena ispadala povoljna, a još češće nepo­voljna. I strah je rastao.

 

I taj utornik je došao, poslednji utornik u prvom semestru. Toga dana morale su biti vraćene sve knjige pozajmljene u toku polugođa. Ko ne vrati knjigu, ne može biti ocenjen i dobiti svedočanstvo. U toku noći između ponedeljnika i utornika dečak nije spavao gotovo nikako. Ustajao je nekoliko puta, nečujno prilazio kovčegu, vadio knjigu, razgledao je i procenjivao, pa bi je onda vraćao u kovčeg sa uverenjem da profesor neće ništa primetiti. Ali čim bi se vratio u postelju i počeo da razmišlja, javlja­le su se opet sumnje. Činilo mu se da su mrlje od tutkala tolike da ne mogu ostati neprimećene. Tako bi se kolebao neko vreme, a onda bi, ne mogući da izdrži neizvesnost, ustajao da stvar po­novo razgleda i da se uveri.

Nebrojeno puta on je te noći ponovio u sebi ceo prizor sa predajom knjige, kako bi on, po njegovom mišljenju, trebalo da izgleda. Ući će u biblioteku kad u njoj bude što više đaka, tako da se profesor neće moći toliko baviti njime i njegovom knji­gom. Ući će sa ravnodušnim izrazom na licu, poklonice se i kazaće: "Molim, gospodine profesore." Ili ne, neće ništa kazati, jer bi time već privukao pažnju na sebe, nego će se samo pokloniti. Knjigu će zaviti u beo tabak hartije i tu pred profesorom je izva­diti, tako da on vidi sa koliko je pažnje knjiga čuvana. To je do­bra misao. Da, ali tada će profesor uzeti knjigu, rastvoriti je brzim pokretom, a knjiga će zapucketati i odmah pokazati nevešto i grubo slepljena mesta. I tada, tada će nastupiti – on sam ne zna šta će upravo nastupiti – ali nastupiće ono nepoznato od čega on strepi, zbog čega ne spava, slabo jede i rđavo uči već mesecima, nastupiće negodovanje i oštre reći toga strašnog čoveka, pa saslušavanje, pa kazna i bruka i plaćanje. Nastupiće, ukratko, sve one neodređene, složene i mnogobrojne odgovornosti koji­ma on ni u mislima ne sme u lice da pogleda ni da ih oceni, pro­računa i izmeri, i samo želi da ih po svaku, pa i najvišu, cenu izbegne.

 

Tako bi opet zaspao, smišljajući najčudnije procedure ko­je će biti na njega primenjene, sa naročitim planom, grubo i ne­milosrdno. Bilo je vlažno januarsko poslepodne. Dečak je uzeo knjigu iz kovčega. Na mutnoj svetlosti zimskog dana ona mu je sada iz­gledala iskrpljena, žalosna i upropašćena, očigledno i nepoprav­ljivo. Spreman na najgore, zavio je knjigu u belu hartiju i kre­nuo u školu.

Obilazio je oko bibliotekarovih vrata, zapitkivao drugove koji su ulazili, brojao one koji su ulazili, i kad je u jednom tre­nutku vidio da su ušla trojica odjednom on je kucnuo i, ne čeka­jući odgovora, ušao.

To je dakle ta soba u koju bi najbolje bilo da nikad nije ni ušao, i to je taj trenutak! Zubi su mu cvokotali i desna noga ne­prijatno poigravala. Stao je u potiljak iza onih što su išli pre nje­ga i trudio se da ne drhti. Zaokupljen svojim mislima, nije ni primetio kako su jedan po jedan nestali oni koji su stajali pred njim. Tako se odjednom našao lice u lice sa riđim snažnim čovekom koji je ispunjavao tolike njegove misli i snove za poslednjih pet meseci. Profesor je sad bio vidno izmenjen. Natmuren i taman, sa jakim podočnjacima i nezdravom bojom, on je ostavljao utisak zabrinutog i bolesnog čoveka.

Dečak je razmišljao da li je to gore i opasnije ili bolje i po­voljnije po njega. U isto vreme on se i duboko klanjao i mrmljao nešto kao: "Molim, gospodine profesore", i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao. Uzeo je knjigu, udario njome po dlanu leve ruke, po­gledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale knjige koje je pre toga primio. Ne dižući pogleda, profesor pruži ruku za narednu knjigu, ali je dečak stajao kao omađijan pred njim. Tek kad ga onaj drug iza leđa odgurnu i pruži svoju knjigu, on se ukloni u stranu i neodlučnim korakom, polagano i oprezno, kao u snu, u jednom od onih snova u koje čovek ne veruje ni u trenutku dok ih sniva, pođe vratima. Po leđima je osećao jezu i očekivao je kao pouzdano da će ga viknuti po imenu i pozvati natrag. Tako je izišao. Upravo, više su ga izgurali đaci koji su izlazili i ulazili u biblioteku.

 

Kao u snu, jednako sa jezom po leđima, i jednako očeku­jući, neminovno očekujući da će ga neko zovnuti da se vrati, prošao je širokim hodnikom u kom je visila crna tabla s imenima srećnih koji dobivaju pisma; sada je nije ni pogedao. Zaputio se jednoličnom ulicom, po mokrom i prljavom snegu, sve očekuju­ći da će ga zovnuti. Ne, niko ga nije zvao. Šta se desilo? Desilo se najveće čudo: da se ništa nije desilo. Sve je prošlo prirodno i jednostavno. Sve je srećno i dobro rešeno. Nema više pokvarene knjige ni straha od odgovornosti i kazne. Za celo vreme svog mučenja on je sva moguća rešenja predviđao i zamišljao do sitni­ca, samo ne ovo i ovako. Zategnutost, koja je u njemu trajala i rasla mesecima, sad je odjednom popustila. Kao da sva ona stra­hovanja i slutnje nisu nikad postojali ni mučili ga. Sve je odjed­nom zbrisano i zaboravljeno. Osećao je da bi trebalo da se radu­je, da klikće od veselja što je sve ovako neočekivano dobro prošlo. Da, trebalo bi da se raduje, možda se stvarno i raduje, ali u toj praznini, koja je usled naglog i povoljnog rešenja odjed­nom nastala u njemu, ne može ta radost da nađe mesta ni odjeka.

Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti. Obuzima ga osećanje nerazumljive ganutosti. U grlo mu se penje bezglasan jecaj i tu poigrava sa svakim korakom. Idući tako, sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle to­liko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga svoj kovčeg. Bacio je brz pogled na mesto na kom je toliko meseci stajala ta strašna knjiga, zatim je zatvorio kovčeg i seo na njega pogružen.

Tako je sedeo dugo, zanesen, pognute glave, sa laktovima oduprtim o kolena, sa grčevito prepletenim prstima, kao neki zreo i premoren čavek koji se potpuno predaje kratkim trenuci­ma odmora i zatišja.

 

Prozor

 

Tema - Između dve vatre

 

Ideja (poruka) - Ima dana kad uz sav naš trud ne možemo izbeći neugodne događaje. Andrić hoće da kaže kako je naš život na ovoj planeti uklesan u zvezdama i da ga uprkos našem opiranju ne možemo izmeniti.Mesto i vreme radnje: Periferija Sarajeva početkom 20 - og veka.

 

Fabula - U uvodnom delu pripovetke Andrić nam predstavljababu Kokotović čiji su prozor trebalo da razbiju on i njegov zagonetni drug Miško. Baba Kokotović živela je u staroj kući na periferiji Sarajeva. Bila je pravi namćor; i ona, i njena kuća decu su podsećali na vešticu iz bajki. "Debela sa starinskim naočarima koje su joj se upijale u teško salo bezbojnog lica... Nepoverljiva i mrka, ali ljubopitljiva, grlata, ćudljiva i pokretna kad joj treba, ona je bila prilična napast za komšiluk, ali naročito stroga prema deci koja su se igrala pod njenim prozorima ili oko njene bašte". Poziv svog druga da toj ženi te večeri polupaju prozor, mali Iva je odbio. Složio se s Miškom da je baba grozna, ali da je razbijanje prozora stroga kazna.

 

Nećeš?, rekao je Miško, i posle Andrićevog objašnjena, okrenuo se i otišao.

 

Iva do kasno u veče razmišlja šta da uradi, kako da spreči svog druga. U jednom trenutku hteo je otići kod babe da je upozori, ali je i od toga odustao. Tako je stiglo veče. Za vreme večere, mučnu sliku strogog oca, koji bez ijedne reči jede, pojačava dečakova zebnja: šta će se dogoditi. Nemu tišinu prekinuo je rezak zvuk polupanog stakla njihovog prozora. Sa tim zveketom. priča Andrić, u sobu su upali i Miško, i njegovo "Nećeš", i učitelj i policija; sve ono od čega je Andrić strahovao. Naravno, sve to je bilo samo u njegovim mislima strašno kao Sudnji dan. Nastala je tišina posle koje se pred malim Ivom stvorila krupna očeva pojava i njegove zlovoljne reči: - To su, svakako, tvoji krasni jarani!

 

Posle toga, mali Iva dobio je grdne batine kaišem, a da ga po običaju majka tom prilikom nije uzela u zaštitu. Sutradan dok je vidao rane, dečaka Ivu, na nemile događaje podsećali su još i jastuk bez navlake zaturen u polupano okno prozora.

 

Lik Miška - Andrić za njega kaže: - Bio je možda i godinu - dve mlađi od mene, i sitan je bio i neugledan, ali hrabar i preduzimljiv, sa nepredvidljivim nastupima i zloće i dobrote.

_______________

 

U mom ranom detinjstvu imao sam jednog druga koji mi je bio i ostao zagonetan. Zvao se Miško. Bio je možda i godinu-dve mlađi od mene, i sitan je bio i neugledan, ali hrabar i preduzimljiv, sa nepredvidljivim nastupima i zloće i dobrote. Jednog dana mi je rekao tiho, kroz stegnute zube:

– Hajdemo večeras da razbijemo prozore babi Kokotovićki! Hoćeš li?

Ta baba je živela sama u osamljenoj kući koja je imala ne­čeg od veštičine kuće iz bajke. Kuća je bila niska, ali prostrana, jer se protezala duboko u dvorište koje je bilo prava bašta; pre­ma ulici je imala usko lice sa svega dva prozora, izgubljena u žu­tom zidu ispod ogromnog mrkog krova. Baba je po nečem ličila na tu svoju kuću. Debela, sa starinskim naočarima koje su joj se upijale u teško salo bezbojnog lica, kao da ih nikad ne skida. Nepoverljiva i mrka, ali ljubopitljiva, grlata, ćudljiva i pokretna kad joj treba, ona je bila prilična napast za komšiluk, ali naroči­to stroga prema deci koja su se igrala pod njenim prozorima ili oko njene bašte. Čini mi se da je niko nije voleo.

Nekad je živela u toj kući sa mužem i četvoro ili petoro dece. Muž je umro, i od dece su neka poumirala a neka se poudavala, poženila i izgubila negde u svetu. Te njene porodice sećaju se samo stari ljudi i žene. A već godinama niko je ne zna druga­čije nego kao usamljenu i nasrtljivu babu.

U tom našem svetu na strmoj periferiji Sarajeva, žena koja živi sama, pa ma i bez ikakve svoje krivice, gledana je čudno i popreko, sa sujevernom pretpostavkom da to mora da je neko nesrećno stvorenje koje ni drugima ne donosi sreću. Nešto od tog sujevernog shvatanja lebdelo je oko babine kuće, i s godina­ma se sve više zgušnjavalo u atmosferi neodređenog straha i pot­mule mrzosti. Svojim nepoverenjem i oštrinom prema ljudima, baba je i sama utvrđivala takvo shvatanje kod ovog siromašnog i neukog sveta.

 

Eto, o toj ženi je bila reč.

– Zašto? Kako da razbijemo? – pitao sam zbunjen.

Moj drug nije imao mnogo strpljenja, niti je voleo da stva­ri objašnjava, i tražio je samo da se izjasnim hoću li da učestvu­jem sa njim u pohodu na babine prozore ili neću. Odgovorio sam da neću.

– Nećeš?

 

Nastao je trenutak tišine; bilo je mučno; osetio sam potre­bu da objasnim svoje odbijanje. Ne znam sada kako sam to rekao jezikom kojim smo kao dečaci govorili, ali sećam se da sam navodio kao neke razloge. Prvo, baba je odvratna, stalno nas grdi i tužaka roditeljima, i ja je ne mrzim ništa manje nego što je mrze Miško i ostali drugovi, ali razbiti joj prozore, to mi izgleda i suviše teška kazna. A zatim, baba neće mirovati: tužiće ne samo roditeljima i učitelju nego i policiji, a ja se toga plašim. Plašim se toga svega, a naročito očevih batina, jer svi znaju kakvog stro­gog i opakog oca imam.

Miško je saslušao, ali mi je kod poslednje reči koju sam iz­govorio okrenuo leđa, i to ne naglo i gnevno, nego polako i pri­rodno, kao čovek koji je bio pošao na pogrešna vrata.

Ostao sam zbunjen i uznemiren, i celo poslepodne i uveče, kad sam stigao kući, mislio sam: večeras će se nešto teško desiti. Miško će polupati babi Kokotovićki prozore. I ja, evo, znam za to. Šta treba da uradim.Tako sam se pitao, dok je moj nemir neprestano rastao. Da odem do babe i da je upozorim? Ne, nika­ko: ja sam na Miškovoj strani a protiv babe. Da potražim Miška i da ga odvratim od tog pothvata? Neće poslušati. Ko zna hoće li hteti i da razgovara sa mnom? Da mu se pridružim? To ne mogu.

Utom je pao i mrak. I kao uvek, seli smo za večeru. – To je u našem kućnom životu težak čas sa ustaljenim, strogim ceremo­nijalom koji je svima bio mučan i nemio. Nikad nisam mogao saznati zašto su mom ocu, oporom čoveku starinskih shvatanja, bile potrebne te zajedničke porodične večere. Za celo vreme on ne bi reči progovorio, jedino što bi se grubo obrecnuo na majku ili na mene, kad bi našao da nešto nije u redu. (Moj brat i moja sestra bili su mlađi od mene, i ja sam nekako bio odgovoran za sve troje.) Očevo prisutvo ležalo je na nama kao teret i senka i stalno osećanje nelagodnosti i straha kojim smo plaćali svaki za­logaj. Ni danas ne znam zašto nas je bez razloga kažnjavao svo­jim ćutanjem i izbegavao pogledom, ni kome se to on svetio mu­čeći nas ni krive ni dužne.

 

Te zajedničke večere, posle veselo provedenog dana, bile su za mene uvek teške; ova večerašnja izgledala mi je beskrajna. Jeo sam, ali odsutan, mučen brigom koja me nije napuštala. U nekoliko mahova osetio sam potrebu da viknem pred svima (ia­ko se za večerom ne sme govoriti):

– Miško će večeras razbiti prozor babi Kokotovićki!

Ali sam svaki put progutao svoj uzvik, zajedno sa oporim zalogajem.

Umor od dnevne igre i toplo jelo kao da su smirivah moje uzbuđenje. Javljala se potreba za snom; nailazile su neke mirnije misli. Možda Miško neće učiniti ništa. Šta sve dečaci ne snuju i ne govore, i kakvi sve planovi nisu ostali na rečima! Iako, pravo govoreći, on nije od onih što samo prete a pretnje ne izvršavaju. Ali, ko zna, možda je i on sada umoran i sit sanjiv. Možda se ipak predomislio? Jer, na kraju, nije to mala stvar polupati pro­zore babi Kokotovićki, koja će dići nebo i zemlju samo da uhvati krivca i naplati štetu. Mučna je misao na krivicu, na policiju, na skandal u susedstvu, i prijatno je osloboditi se te misli bar za koji trenutak.

Otac je odgurnuo sud ispred sebe. To je bio znak da je kraj večeri. Došla je molitva u kojoj se pojedine reči, mutne i teške od zlovolje, nisu ni razumevale. Zatim očevo spremanje i pranje nogu. Pri tom se kretao sporo, ali stalno i svuda, tako da ni za ko­ga od nas nije bilo dovoljno mesta ni vazduha. Te večeri je, kako se meni činilo, bilo naročito teskobno i neprijatno tiho. I ta teskoba i tišina su rasle nekako preko uobičajene mere, da se nije moglo vide ti dokle će tako i gde će se završiti. A onda ih je od­jednom prolomio i potpuno zbrisao – tresak. Staklo na prozoru u prednjoj sobi prslo je u parčad. Sad je nastala neka nova tišina. Svak je stajao nepomičan na mestu na kom se zadesio. Ja sam mislio samo jedno: to je Miškova praćka. Svi su se zgledali, samo sam ja stajao oborenih očiju. Za mene su sa zveketom razbijenog stakla upali u sobu i Miško ("Nećeš?") i baba Kokotovićka i učitelj i policija, i sve živo i mrtvo što se u meni vezivalo sa njima.

 

Posle prvog zaprepašćenog ćutanja, digli su se povici i pi­tanja ukućana. Sestra, koja je bila već zadremala, udarila je u plač. Sve je to za mene bilo samo sastavni deo opšte gužve i graje koju sam samo ja čuo i video. Sudnji dan se stvorio tu za mene. U mojoj glavi kovitlac od ukućana i samo meni vidljivih i znanih pridošlica. Svi se oni guraju oko mene, viču, hvataju me, doka­zuju nešto, traže nešto, ispituju, prete, a sve je mučno i neob­jašnjivo i zamršeno do besmisla i potpunog neshvatanja. I u sve­mu tome ja sam jedini koji mora da odgovara svima i objašnjava sve, i jedini koji ne može i ne ume da kaže nijedne reči objaš­njenja ni opravdanja.

A onda se sve stišalo. Svega je nestalo, ili je sve zaklonila krupna očeva pojava. Čuo sam samo kako je, idući put mene, rekao:

– To su svakako tvoji krasni jarani!

Njegove reči su bile zlovoljne i mukle, jedva razumljive, kao i reči njegove večernje molitve.

To što je dalje dolazilo, poznavao sam vrlo dobro odranije. Za to je postojao u našoj kući već utvrđen red.

Najpre se tako izdigne, ispravi tamna (ili se meni čini da je tamna) figura očeva i priđe mi tako blizu da od nje ne vidim ništa drugo, a od njene blizine ne vidim pravo ni nju samu. Iz te figure isuče se odnekud dugačak crn kaiš koji odmah nestane. Jer, tada nestane i oca i mene i kuće i poznatog sveta. Sve pređe u nejasnu, do neizdržljivosti bolnu igru. Prostor oko mene ispune udarci, samo udarci, nejednaki po snazi, ali jedan strašniji od drugog, bezbrojni i svudašnji. A negde u tom prostoru postoji još i ne­mirno malo telo koje, želeći da izbegne udarce, nailazi na njih pri svakom pokretu, ali postoji samo kao svest o strašnom bolu od koga se, kao nemoćna životinja, brani jedino vriskom i jau­kom. Ne mogavši izdržati dečji jauk i u želji da me odbrani, po­nekad bi se u taj prizor umešala i moja majka, ali ja ne bih ništa video ni primetio; znao sam to jedino po masnicama što su se docnije mogle videti na njenim rukama kojima bi me milovala i tešila.

 

Ceo taj prizor, koji se povremeno kao nepogoda prolamao u našoj kući, izgledao je meni kao stvar koja postoji isključivo radi mog oca. Moj bol i strah tu su bili sporedni. Za mene sve to nije imalo ni smisla ni oblika ni trajanja. Naiđe, ne znam pravo zašto; bude, ne znam kako; i prođe, ne znam kad.

Sve se to ponovilo i ove večeri. Otac me je tukao dugo i gnevno. Čak ni majka nije prilazila da me brani. Posle je došao stišan plač sa obilnim suzama, a zatim nešto kao spavanje ispre­kidano jecajima. Probudila me je prva belina dana. Uboji na meni bili su budni. U hladnoj, osuđeničkoj svetlosti prvog svi­tanja svi su predmeti bili nemilosrdno sami, kao nagi, samo ono što su. Na stolici pored mene tanjirić od providnog stakla, sa ne­što mrva. Tu je sinoć moja majka, da me uteši, stavila dve gurabije koje ja, u svom bolu i gnevu, nisam hteo ni da pogledam. U toku noći došla je moja sestra i pojela ih. (Znam to sigurno, jer ona pronađe i pojede sve što je slatko a nije pod ključem.) Raz­bijeni prozor zapušila je majka jastukom bez navlake. I to izgle­da vrlo, vrlo ružno.

I pre i posle toga otac me je, u nastupima meni nerazumlji­vog gneva, mnogo i često tukao, kao i mog brata čim je malo poodrastao. (Celog veka se posle lečimo od tog detinjstva!) Ali nikad, čini mi se, ni pre ni posle nisam teže ni gorče osetio bol i poniženje od tih batina kao toga jutra, dok su još svi u kući spa­vali i dok se kroz razbijen prozor ukazivao u prvoj svetlosti spoljni svet, pun besmislenih zala i nerazumljivih, zamršenih od­govornosti.

 

Panorama

 

Iz današnje perspektive teško je shvatiti kako se mladi Andrić, učenik trećeg razreda gimnazije, danas VII razred osnovne škole, zaluđivao gledajući slike svetskih gradova i neobičnih predela. Da bismo to razumeli, valja reći da se radnja ove pripovetke odvija u Sarajevu u vreme Austro - Ugarske okupacije. Priča počinje kad u grad dođe neobična prodavnica pod zvučnim naslovom "Panorama svijeta". Za nešto kovanog novca u ovoj radnji moglo se zakupiti sedište i na posebnom ekranu gledati slike svetskih gradova i pejzaža. Kao svaka novina, ova atrakcija, u početku privukla je znatan broj gledalaca. Međutim, niko od njih nije bio tako impresioniran do ludila kao mali Ivo. Vreme van "panorame" provodio je tako što je gradeći virtualni svet od viđenih slika uranjao u njega, zanemarivši realni svet oko sebe. Zbog toga popustio je u školi i zabrinuo majku.

 

Jedanput je u "panoramu" otišao sa svojim najboljim drugom Lazarom i tom prilikom doživeo grdno razočarenje kad je Laza, posle prvog kruga slika, ustao i rekao da to nije ništa, naglašavajući da ne vredi uloženog novca. Ivi je trebalo dosta vremena da Lazinu "uvredu" , rđav sud o "panorami" - preboli. Dugo, još dugo pošto je "panorama" zbog bankrotstva odselila, Andrić je sanjario oživljavajući neme likove sa ekrana. U mašti je gledao kako devojčica iz Ria de Ženeira raste, kako joj stare roditelji, kako joj umire prvo otac, a onda i majka. Danas, deci ovog veka, što se zaluđuju besplatnim video - igricama, bliži je mali Ivo nego Lazar. Izbor je vaš, a odluka teška.

_______________

 

U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direk­tor", mršav Austrijanac, iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju. Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu, "Panorama svijeta".

Velika prostorija je lepo uređena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je – panorama. To je bila drvena građevina u obliku višestrane prizme, od finog drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je do­pirao do ispod dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravil­nim razmacima, bili otvori za gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona, presvuče­na crvenim plišem. Svega petnaest otvora – na svakoj strani poli­gona po jedan – i isto toliko sedišta.

U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno raspo­ređene slike u boji, pomoću naročito postavljenih ogledala i ja­kog električnog osvetljenja one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike.

Program se sastojao od petnaest slika jedne određene zemlje ili jednog velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jed­nom je to bio Rio de Žaneiro, drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve daleke zemlje i ne­poznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je za si­romaha đaka trećeg razreda realne gimnazije predstavljala zna­tan novac do koga nije bilo uvek lako doći. Ali taj novac se mo­rao naći. Panorama je za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve moguće načine kako da dođem do niklenog novca koji otvara vrata "Panorame svijeta", a čim bih uspeo da ga dobijem, trčao sam pravo u glavnu ulicu u predavao ga debeloj ženi za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jed­nom seo na crveni tabure, za mene je počinjao pravi, veliki i obasjani život.

 

Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u ne­postojanje. A sve što sam čitao u romanima ili želeo i gradio u mašti, sve se moglo povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je potpuno ispunjeno zemljama i gra­dovima koji su preda mnom klizili i u kojima sam se gubio. Tiši­na je bila svečana i potpuna, samo je s vremena na vreme fini dečački sluh mogao da uhvati slab šum, jedva čujnu škripu me­hanizma koji pokreće ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao daleka muzika sfera, koja nužno prati hod zemlje i nje­nih predela kroz vasionu.

Po tri i po četiri puta prošli bi ispred mojih začaranih očiju osvetljeni predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle prišao i tiho me opomenuo da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom gledaocu.

Nikad nisam toliko žalio što sam siromah i što nemam da još jednom platim ulaznicu koja bi mogla da produži moju sreću. Ovako sam, grubo probuđen iz svog zanosa, postiđen i zbunjen, ispadao iz panorame, kao izbačen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u stvarne ulice moga grada kao u ružan san, osećajući kako za mnom sve dalje ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se činilo da sam oslepeo, da osećam oko sebe šum ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne vidim boje ni oblike.

Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno tražim novac za iduću nedelju, a to znači nov program, novu zemlju ko­ju će mi donesti slučaj ili, tačnije rečeno, preduzeće koje snabdeva slikama te skromne panorame po provincijskim gradovima Austro - Ugarske.

 

Tako sam svake nedelje živeo jedan sat očima i maštom u sreći i savršenom blaženstvu. Negdje u dnu te svetle sreće bio je jedan taman ton: strah da ona prolazi i da joj se bliži kraj. A laki šum podmazanog mehanizma bio je zvučni izraz toga strahova­nja, ali u isto vreme i dokaz da svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, još živi i traje. I ja sam gutao očima predele i gradove sveta i nji­hove ljude, građevine i životinje, sve u boji, sve osvetljeno, ne pomišljajući ni jednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako, da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih gledalaca koji se dosađuju po palankama. Nikad se takva pomisao nije mogla roditi u mojoj glavi. Sve što sam video u panorami, ja sam primao onako kako je bilo u namerama i predviđanjima onih koji su organizovali i vodili predu­zeće "Svjetskih panorama" i koji su sa njima radili i zarađivali. I sve je to išlo još daleko iznad fabrikantskih i trgovačkih namera i računa. Zlata je za mene vredela ova igra sreće i zanosa, a ne sit­nog niklenog novca. Jer, u stvari, sve što je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz sebe. Za mnoge dečake tih godi­na svaka stvar, i manja nego što je ova uboga panorama, može biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo njima je dobrodošlo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono što ih usrećava ili tišti, i čega su puni do grla, jer raste zajedno s njima dok traju godine rasta.

Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim očima i u snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju crven oglas javlja: "Rio de Žaneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama, vidicima i građevinama". Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u letnjoj noći i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči. Rio de Žaneiro. To je pre nego što je čovek nogom stupio u panoramu. A stvarno gledanje daje više nego što je očekivanje obećavalo.

Park u Rio de Žaneiru. Čudesna flora. Široke čiste aleje pod blagom, jednomernom svetlošću nevidljivog sunca. Šetači. U prvom planu muž i žena i njihova devojčica od šest-sedam go­dina, koja tera veliki drveni obruč. Gospodin je sa štapom u ru­ci, lepo odeven, gospođa sa suncobranom, širokim šeširom i du­gačkom suknjom kojoj se šlep gordo vuče po zemlji; devojčica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom, sva mila i nasmejana, kao zasebna mala sreća u opštoj velikoj sreći takvog postojanja. Ljudi koji imaju sve što im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o takvom životu i takvim ljudima, i mis­leći o sebi i svojima uvek sam žalio što nismo takvi, i razmišljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi ljudi preda mnom – otac, majka i ćerka – kao da će sad prohodati i progovo­riti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaćenim na slici, meni nije teš­ko zamisliti da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomični. I ja zamišljam! A tako je bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo izgovorili ono što imaju da kažu i prešli ovu sunčanu aleju, i celoj čaroliji bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hoću i govore ono što ja želim, i kad zaželim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj! Sreća kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomućeno.

 

Ja sam ne bih umeo, čini mi se, reći šta je bolje i lepše biti: otac, majka i devojčica, na slici, ili ja koji ih, u tišini panorame, posmatram sve troje kako šetaju alejom srećnog grada.

A onda se, uz tihu škripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim krošnjama drveća, bledoplavim nebom i šetačima u ale­ji, odjednom pokrene, počne da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je svet, širok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika smenjuje drugu. Umesto parka i njegovih šetača, u nedogled se pruža glav­na ulica trgovačkog dela grada. Užurbani pešaci, bezbrojna prevozna sredstva, nerazumljivi natpisi na radnjama. Tu ima svega. Sve ostavlja utisak bujnosti i snage. Tu se kupuje i prodaje. A ja znam šta to znači. U skromnim razmerama, naravno, ali znam.

Mi imamo kuma, Blagoja bakalina. Ranijih godina, dok sam išao u osnovnu školu, ta bakalska radnja bila je za mene prava strast. Za vreme školskog raspusta odlazio sam svakog da­na u njegovu radnju; tu sam stajao po strani i dugo gledao kako se kupuje i prodaje.

Mrgodan čovek, bez svoje dece, kum Blagoje me ne goni, ali me i ne zadržava; trpi me tu; čak ponekad zatraži da ga poslu­šam. Sećam se da bih tada oživeo, sav ispunjen važnošću, i samo gledao da što bolje izvršim sitni posao koji mi je poveren, a čini mi se da me ceo svet gleda i sudi. Jednom je Blagoje sišao u po­drum i rekao mi da pripazim na sve dok se on ne vrati. Odmah sam stao za tezgu iza koje mi je virila samo glava. Ali sam se setio da podmetnem mali sanduk pod noge; tako sam izgledao za dobar pedalj viši. Stajao sam na tom sanduku kao komandant broda na svom mostu, a visina i važnost mog položaja zanosila me. Čekao sam tako sa živom željom da naiđe kupac i da mu ja ponudim i zacenim robu. Niko nije naišao za tih nekoliko minu­ta. Vratio se Blagoje i, ne pogledavši me, preuzeo svoj posao, a ja sam sišao sa svog pijedestala i ostao u sumračnoj radnji, izli­šan i smanjen, ali od tada sam znao bolje šta znači kupovati i prodavati. Ta dečačka strast me je brzo napustila. Ja sam prestao da odlazim kod kuma Blagoja još pre nego što sam pošao u gimna­ziju, i zaboravio i njega i bakalnicu. Dok ja mislim o tome slika velike trgovačke ulice počinje da odlazi. (Najpre jedva primetno zadrhti, a zatim se izgubi udesno, vukući za sobom novu sliku).

 

Nova slika – to je neka tvrđava na moru, zidana od cigle i kamena. U prvom planu je visok isturen bastion, koji nosi ime nekog sveca, na njemu moćan i velik starinski top; njegova lepo izrađena cev prošarana je zelenom patinom. U daljini morska pučina. Sve obasjano suncem, ali preliveno nekom uzdržanom, dostojanstvenom radošću naročite vrste. Top! U sreći postojanja koju za mene znače ove slike, to je tragični akcent bez kojeg, kako izgleda, nema ni sreće ni posto­janja. Taj akcent kazuje da se svaka sreća i svako postojanje mogu svakog trena pretvoriti u nešto što je protivno od njih, a to ih i čini tako nestalnim i – tako divnim i dragocenim.

Top nisam nikad video, jesam čuo kad puca o praznicima, ali video ga nisam. (Ne vredi lagati pred ovom slikom!) A top je važna i sudbonosna stvar. Top može svakog časa da opali, i da uplaši i digne ne samo ove golubove sa kamenog venca na tvrđavskom zidu nego i ljude, i da unese teške potrese i velika uzbuđenja među njih. Pucanj topa može u ovim prekomorskim krajevima da javlja dolazak broda iz Evrope. A taj brod nam do­nosi možda dragog putnika koji nedostaje našoj sreći pa da bu­de potpuna. Ali može da donese i neko službeno pismo sa mno­go pečata, koje javlja neočekivane preokrete, rastanke i stra­danja. To postoji u romanima, i to dolazi uvek "kao grom iz vedra neba". Pucanj topa može da kazuje da je neprijatelj na vidiku. Uvek postoji negde neprijatelj, ali kad se on pojavi, topovi po­činju, tako reći, sami od sebe da pucaju i – ubijaju. Ovo je onaj koji samo javlja da drama počinje.

Pogled na oružje – a oružje znači podvig, rat i ubijanje – izaziva u meni jaka i nejasna osećanja želje i zanosa, straha i odvratnosti. A morska pučina je sama po sebi kao neko čudo. Sve me to toliko uzbudi i zaokupi moju pažnju, da mi sluh i ne hvata više tihu škripu mehanizma koji pokreće moju vasionu, da i ne primetim da je moja tvrđava, zajedno sa morem i topovima, već dobrim delom otklizila u tamu, a da se preda mnom razvija slika starinskog trga sa baroknim palatama i sa mramornom čes­mom na sredini. Tu se na širokim tezgama ili na kamenim stepe­ništima prodaje cveće, samo cveće. Naročito padaju u oči veliki beli i šareni suncobrani i pod njima prodavačice, lepe i nasmejane, sa živahnim pokretima. Od svih prekrasnih prizora, njih je najteže zaboraviti. Tu su i kupci, zaljubljeni parovi koji se drže pod ruku, ili mladi muškarci, nasmejani i galantno nagnuti pre­ma lepim prodavačicama.

 

Taj trg sa cvećem, vodom, dostojanstvenim građevinama od kamena, sa lepim i bezbrižnim svetom, izaziva u meni najveći nemir, naročito docnije, noću, kad oživi u snovima ili polusnovima. Jer, treba znati da pravi život ovih slika počinje tek posle, kad se vratim kući i legnem u postelju. I ne samo te prve noći ne­go u toku cele nedelje, sve dok ne dođe u panoramu nov pro­gram sa novim slikama novih krajeva, novim uzbuđenjima i no­vim snovima. A ulaznicu u tu svoju noćnu panoramu ja sam pla­ćao nesanicom i živcima.

Tada prohoda zaista bračni par iz parka, i njihova devojčica, na svojim divnim dugim nogama, stane da tera obruč, dok joj ne dosadi, a posle ide, gorda i nasmejana, pored mene. Zove se Margarita, sad to znam. Ja joj nosim obruč i trudim se da rečima i pokretima privučem njenu pažnju, ali ne uspevam nikako u to­me. I dok se ja mučim da budem što neobičniji i zanimljiviji u govoru i ponašanju, ona korača sovjim hrtovskim korakom sas­vim uza me, ali kao da me ne vidi i ne čuje. I što je najgore, ne čini to svesno ni namerno, da bi me mučila, nego posve prirodno i nehotično, kao da me zaista ne primećuje. Neka urođena hlad­noća bije od nje. Rđa gospodska!

Izgubi se par sa šetačima i devojčičom, a stane da se kreće pučina ispod tvrđavskih bedema, da plove lađe po njoj. Ponekad čak pukne top, i probudi me i uplaši, tako da osećam kako mi bi­je srce. Ali to me bar oslobodi sna o tvrđavi, koji je težak i zamr­šen. U tom snu: čas ja nosim, kao glasnik, ono važno pismo kroz mnoge opasnosti, teškoće i zasede, i nikako da ga predam ko­mandantu vrđave; čas sam opet ja sam komandant i primam to poverljivo pismo i jako naprežem oči da ga pročitani pri slaboj svelosti vojničkog fenjera, mučim se, ali nikako da odgonetam ispreturane reči i rečenice. Samo znam da su vesti teške i ozbilj­ne, pune nejasnih pretnja i odgovornosti.

Svakako, najlepše je kad oživi trg sa cvećem. Boje su div­ne u svojoj raznolikosti i svom skladu, pod južnim suncem i u svežoj senci, na polivenim pločama kamenitog trga. I ja se samo pitam otkud mi sada, u snu, dolaze pred oči, tako žive i lepe, kad takve nisu bile čak ni na slici u panorami.

Smeju se glasno i živo prodavačice, njihove lepe, do lakata gole ruke kreću se neprestano i skladno: biraju ruže, vezuju ih u kite, podsecaju drške pri dnu, naplaćuju. Tako se od tezge do tezge prepliću njihovi pokreti i vezuju se u živo, zlatno pletivo kroz koje presijavaju i blešte boje cveća i vodenih kapljica na suncu. Među kupcima sam i ja. Nije to više zaneseni i izgubljeni, bojažljivi i siromašni dečak iz panorame što, sklupčan na svojoj okrugloj stolici, živi samo pogledom. Ne. To je bezbrižan i nasmejan mlad čovek, lepo odeven, siguran i smeo u ponašanju. Uopšte, krećem se i govorim kao odrastao čovek, kao junak iz poslednjeg romana koji sam pročitao, onaj za koga je u romanu rečeno da je "ljubimac žena i sudbine". Prodavačica me pita šta želim (svako slovo je belo i zlatno od njenog osmejka!), a ja od­govaram slobodno i vedro, gledajući joj pravo u oči, da lepšeg cveta od njenih usta nema i ne može biti. Ipak, uzimam nekoliko ruža koje devojka, zajedno sa svojim najslađim osmejkom, ve­zuje u mali buket.

 

Dok njeni prsti vešto slažu i vezuju ruže, ona se jednako smeje belim vlažnim zubima i gleda me svojim čistim očima, ko­je su vidici neba i mora izvedrili i raširili. U živoj želji da ne prekinem posve i zavazda tu vezu, da mi bar nešto ostane od nje (bar iluzija: da mi je nešto ostalo!), pitam je kako se zove.

– Nina. Uvek vama na službi! – odgovara ona nasmejano i poslovno, dok mi predaje kitu ruža.

Upravo hoću da joj kažem: "Do viđenja, Nina! Ostanite uvek tako lepi!", ali tu, odjednom, osetih kako i u tom prizoru od samog sjaja i mirisa nastupa taman i mučan trenutak.

Kad sam širokim, slobodnim pokretom, kome sam se i sam divio, segnuo rukom u džep da bih izvadio mali zlatan novac i stostruko platio vrednost rosnih ruža – naišao sam na prazninu. Pretrnuo sam. Znam da sam krenuo sa džepom punim zlatnika, da sam malopre plaćao neke druge kupovine, ali sada – nigde novca! Ni pare! Grčevito kopam prstima po svima džepovima. Sa bolnim naporom nastojim da se setim gde sam mogao ostaviti novac koji je još maločas bio tu, ali sećanje je nemoćno, kao uzeto, a novca nema pa nema. Obraz mi gori od stida i ruke drhte od uzbuđenja, mučim se i snebivam. A kad se od te muke i nelagodnosti probudim, vidim da sam prste desne ruke zario du­boko u pocepan đački jorgan iz kog ispada jevtin i star pamuk.

Takve i slične stvari dešavale su mi se u snu i, na žalost, ne samo u snu. Novi, široki i bogati svet iz panorame pratio me je i danju, donosio radosti i zadovoljstva, ali me dovodio i do nezgo­da i razočaranja, do nesporazuma i sukoba sa okolinom. Jedan takav nesporazum bio je već u samom početku.

Imao sam najboljeg i najbližeg druga. Bili smo nerazdvojni i voleli se kako se samo dečaci u tim godinama vole. Taj moj drug, Lazar, bio je snažan, otresit dečak. Čim sam video prvi program, ja sam, u svom oduševljenju, zaželeo da tu radost podelim sa drugom. Nagovorio sam ga da iduće nedelje odemo za­jedno u panoramu. Seli smo jedan pored drugog tako da su slike, u svom okretanju, nailazile prvo na mene pa onda na Lazara. Gledajući jednu sliku, ja sam, pored uživanja koje mi ona pruža, uživao i u pomisli da će tu sliku moj drug gledati za koji trenutak, a da sada gleda onu u kojoj sam ja malopre toliko uživao. Pitao sam se da li Lazar čuje, kao i ja, onaj tanki šum koji prati okretanje pano­rame. S vremena na vreme, okretao sam se nadesno ne bih li uh­vatio Lazarev pogled, ali drug nije dizao glave.

 

Kad su se obredale sve slike i počele da ponovo nailaze one već viđene, Lazar se digao i izišao, bez reči i znaka. Ja sam ga gledao začuđeno, ali sam ostao na svom mestu i još jednom vi­deo ceo krug slika, iako sa smanjenim zadovoljstvom. A kad sam se, najzad, i ja digao i izišao, zatekao sam druga na ulici. Prljav sneg i jugovina. Lazar je odmah izneo celo svoje mišljenje o panorami. On je nalazio da tu nema ničeg naročitog. Slike, kao i druge slike, slike gradova i mesta o kojima ništa ne znaš, gde nisi bio i nećeš nikad biti. Šta vredi sve to i čemu služi? Ništa i ničem!

Poražen tim neočekivanim sudom, ja sam gledao svoga druga kao da ga prvi put vidim. To što je on govorio bilo je u takvoj opreci sa onim što sam ja osećao, mislio i verovao, dok sam gledao slike u panorami, i posle toga, da nisam nalazio ni jedne reči da mu odgovorim. Video sam samo da mi najbolji drug zatvara najlepši vidik i razara najbogatiju nadu. Izbegavao sam njegov pogled i osećao fizički bol u grudima.

Tek malo docnije, u hodu, razvio se između nas razgovor, ali ni ta kratka i iskidana raspra nije mogla doneti sporazuma ni objašnjenja. Lazar je tvrdio da to "čučanje" u panorami ne vredi tih para koje se daju za ulaznicu. U meni se sve bunilo i protiv te ružne reči i protiv celog takvog gledanja, ali nisam rekao ništa, misleći samo o jednom: o razlici koja može da postoji između čoveka i čoveka, i onda kad su najbolji prijatelji. Ubijen tim neo­čekivanim otkrićem, ja sam samo mucao nešto o lepoti sveta... Gde? Kakva lepota? Kojeg sveta? – pitao je Lazar, kao da nismo bili u istoj panorami i gledali iste slike. Na ta pitanja ja nisam mogao da odgovorim. A drug je mirno i mrzovoljno zaključio: tih nekoliko naslikanih mrtvih prizora i predela, to nije ništa. Sli­ka je slika, a svet je svet.

I sam pokoleban, zbunjen i slomljen, ja sam koračao me­hanički, ne misleći ništa. Nisam znao ni kad sam se rastao sa La­zarom, ni kako sam našao svoju kuću, posle udarca koji mi je za to veče oduzeo i prijatelja i "svet" iz panorame.

Ali već iduće nedelje taj svet je vaskrsnuo u svoj svojoj moći i lepoti, a i sa Lazarom sam našao svoj nekadašnji prija­teljski ton. Ipak, o panorami nismo više razgovarali. Samo bi se Lazar, koji nikad više nije otišao u panoramu, ponekad našalio na njen račun preda mnom, ali sve je to bilo sada ublaženo i pod­nošljivo. Ja nisam branio svoj svet sa slika, ali se nisam dao ni odvojiti od njega. Bilo je i drugih i drukčijih nesporazuma.

 

Sunčano proletnje popodne. Posle mnogih napora, molja­kanja i poniženja, ja sam, najposle, našao novac za ulaznicu. Sav drhteći od uzbuđenja, otrčao sam i zatvorio se u zagušljivu pano­ramu, bez prozora i ventilacije. Više od jednog sata gledao sam program te nedelje: Cejlon. (Upravnik panorame, bolešljiv i brižan tih dana, nije ni obraćao pažnju na mene, a posetilaca je bilo vrlo malo.) Čudni budistički hramovi na bregovima, sa hilja­dama ljudi svake vrste i uzrasta koji dolaze izdaleka, pešice, da se poklone nekoj svetinji. Beskrajna stepeništa od kiklopskog kamenja. Neobični muzički instrumenti sveštenika, dugačke drvene trube, tamburini i čineli. Tropske šume i vrtovi. Beli i ru­meni cvetovi sa velikom časkom u kojoj se naziru žuti mesnati prašnici. Neki dvorovi, beli u zelenilu, a tako čipkasti i laki kao da i nisu građeni trudom ljudskih ruku, nego nikli iz zemlje ili spušteni s visina. Živo i bogato pristanište grada Kolomba, puno brodova raznih nacija i kolonijalne robe svake vrste, dobar po­vod za razmišljanje o pothvatima trgovaca i moreplovaca, o ljudskom radu uopšte.

Sve je to prolazilo ispred mojih očiju, jednom, dvaput, pet puta. A kad sam najposle izišao i stigao kući, dan se bližio kraju. Naša avlija je bila već u senci, a svuda po brdima bilo je još sjaja koji me je neodoljivo privlačio. Visoka ograda delila je našu avliju od susedske. Sused je Jevrejin, mali trgovac, koji je počeo da stiče i već se sprema da napusti taj sirotinjski kraj.

U želji da vidim još malo od sunca, ispeo sam se na ogradu uz koju je Jevrejin komšija naslagao veliku gomilu bukovih drva, u visini same ograde. Sa tih naslaganih bukovih cepanica, kao sa neke terase, moglo se još jedno vreme posmatrati sunce i sa njim nešto od cejlonske raskoši. A onda je zašlo i ono, i predeo potamneo. Valjalo je spustiti se u svoje dvorište koje je bilo još tamnije.

To penjanje na susedova drva ponovilo se i sutradan, a već prekosutra je trgovčeva žena, brašnjavih ruku, stala na kućni prag i opomenula me da siđem. Iznenađen i probuđen, ja sam nevezano i zbunjeno mucao nešto o suncu, o želji da... još ma­lo...; ali žena me nije ni čula ni slušala, nego je poluglasno grdi­la. Kakav je to način: zavirivati u tuđe avlije? I kakvo je to to­božnje sunce, kad njoj nestaju drva, glavnja po glavnja. I, bezobrazluk...

Nisam dobro čuo ni razumeo ni ja nju, nego sam se, ne sa­čekavši kraj, sručio u svoju avliju.

Cejlon je izgoreo sav odjednom, kao praška baruta. A već sutradan, majka me je sniženim, neveselim glasom opomenula da se ne penjem na ogradu i ne zavirujem u tuđe avlije. (Znači: komšinica se žalila!) "Ti si gimnazist, i nema smisla da radiš tak­ve stvari, a ako sazna otac... ti znaš oca kakav je!" – i još je tako džarala po žalosnom pepelu koji je ostao iza divnog Cejlona, ali ja sam se, stegnutih zuba, sa vatrom stida u očima, okrenuo i izi­šao napolje.

Da, znam ja oca, na žalost, dobro i odavno! Znam i majku kod koje se uvek moglo naći razumevanja i zaštite. Ali sada, evo i ona počinje da me posmatra oštrije i sudi strože. Sve zbog pa­norame. Neki dan se žalila na mene tetki iz Visokog, koja je bila došla na obdanicu. Ja sam i nehotice čuo jedan deo toga razgo­vora. Ova panorama, kaže, kao da mu je pamet popila. Neobič­no se ponaša kod kuće i u školi, slabije uči, a kad dođe ponedeljak, on čuda čini dok ne stvori novac za ulaznicu. Tetka kaže nešto u moju odbranu, tek reda radi. Mlad je, proći će to. Ali majka uzdiše i klima glavom.

– Ne znam, sestro – ali me briga pojede. Sve se bojim da se ne isturi na strica, onog Jakova što je propao kao niko njegov. Svi smo ga volili – pokoj mu duši! – i ja sam ga toliko puta svjetovala i korila, ko rođenog brata, što ide za kojekakvim budalama i raspikućama, a on meni kaže: "Nije to, snajka, nisu oni krivi, nego je u mene ludo srce, pa to ti je!" I zaista, takav je bio: da mu navrh Trebevića pokažeš šarenu lažu, on bi sve ostavio, i ku­ću i posao, i bos i gologlav krenuo uzbrdo za njom. Tako je i svršio. Pa se bojim, bojim...

 

Žao mi je majke, ali kako da se objasnim s njom kad ona zna samo jedno: da se plaši. A sa ocem nema razgovora. U školi – slično. Hteo sam po svaku cenu da razgovaram sa drugovima o Cejlonu, ali i to je bilo nelagodno, ispadalo smešno i dovodilo do novih sukoba. Drugu u klupi, jednom bojažljivom Čehu, ja sam za vreme časa šaputao o predelima dalekog nepoz­natog ostrva, o hramovima, gustim šumama, i zelenim dolinama sa malo modrog mora u dnu vidika. Profesor me je opomenuo da "ne brbljam kao baba". Ustao sam i, oborenih očiju, tupo i tvrdo procedio kroz stegnute zube da ja nisam baba i da ne do­puštam da me tako naziva. Smatrao sam da to dugujem velikom i sjajnom ostrvu Cejlonu, kome sam tih dana sav pripadao. Pro­fesor je ostao pri svome i dodao da će me, ako budem još i drzak, isterati iz razreda. A ja sam seo, ponižen i smešan, ali kao čovek koji, zahvaljujući panorami, šeta po najlepšim i najdaljim krajevima sveta. Drug u klupi okrenuo je glavu od mene, u znak da me se odriče.

Očigledno da je panorama, koja mi je donosila časove veli­kih zadovoljstava, otvarala u meni vidike za koje nisam slutio da postoje i budila strasno i gordo divljenje veličini sveta, imala i svoje naličje. Zbog te strasti za svetom i životom sa slika, koja je potpuno ovladala mnome, ja sam postao dužnik prema stvarnom svetu i krivac u životu u kom sam živeo. Danju mi ta strast dono­si sitne sudare i neprijatnosti u dodiru sa ljudima, noću razara san i odmor, jer dnevni doživljaji određuju prirodu i naših snova i naših nesanica. Tako se bar kaže. Jedno je sigurno: da malo spavam; a kad zaspim, uzbuđuju me ili muče prijatni ili teški snovi u vezi sa panoramom.

Kako da spavam kad preda mnom odjednom, pod dodi­rom nevidljivih svirača, ožive svi oni instrumenti ispred budi­stičkog hrama i stanu da ječe dugačke drvene trube, da muklo biju doboši, i trešte čineli divlje i nečuveno. Trgnem se i, u tami, uplašen, zveram po sobi u kojoj spavaju sa mnom i oba mlađa brata. Gledam i osluškujem. Ništa. Tišina. Izdužen pojas mesečine na podu. Srce mi bije naglo. Dobro je, ništa nije bilo, niko nije čuo, svi spavaju. Ali onda me obuzme druga, nova vrsta straha: pretrnem od same pomisli na takvu avetinjsku muziku koju niko drugi ne čuje, od koje se samo ja budim.

 

Dugo bdim, snalazeći se i gubeći naizmenice, jer ni sam ne znam tačno šta mi se od tog svega dešava u snu, a šta u budnoj mašti. A kad ponovo zaspim, desi se da me odmah zavedu nekud šumske staze na Cejlonu, sparne i sumračne od gustog lišća svih vrsta i veličina. Oni rumeni i beli cvetovi zakrčuju potpuno ka­mene stepenice, a ja sam bivam sve manji, sve žedniji. U potrazi za pićem i vlagom, uvlačim se u njihove čaške kao pčela; tonem strmoglavce, obnevideo od krvi što mi navire u glavu; gubim se ceo u mirisnoj, otužnoj mekoti prašnika i latica, i sa užasom osećam da iz te slasti nema povratka.

Ali ima, izgleda, izlaska; a izlazak nije dobar, jer vodi na neku golu, studenu planinu. Na vrhu te planine, pod nekim ne­milim nebom, na oštrom vetru, stojim prikovan za jedno mesto. Svuda oko mene beskrajan vidik od planina i otvorenih dolina sa rekama i naseljima. Sve nejasno, sumračno i sleđeno. Strah me je od samoće; boli nepomičaost na koju sam osuđen. Drhtim na vetru, povijam se. Iz oblačnog neba dopire nejasno do mene tutnjava koju odmah, u sebi, prevodim. Govori neki strašan i svečan glas:

– Tvrdio si da voliš svet i nikad ti ga nije bilo dosta. Eto ti ga sad, nagledaj ga se, i vidi šta si voleo!

 

Strašno je gledati svuda oko sebe mrko i hladno naličje sveta, slušati taj glas neumitne osude, i osećati se kao čovek koji je potpuno u pravu, a potpuno nemoćan protiv svemoći neprav­de. Ali onaj glas s visina stao je, začudo, odjednom da se spušta i menja i pretvara u ljudsko gunđanje, u neku sipljivu, staračku džandrljivost.

– Eto, šta znači peti se na tuđe kamare drva. Sad vidiš? Iz takvih snova budio sam se sa osećanjem silnog ogorče­nja u sebi. Već tada, kao i docnije u životu, ja sam se gnevno pi­tao: otkud nam dolaze ti podmukli udarci u trenucima kad nam je najpotrebniji odmor i kad se najmanje možemo braniti? I jed­nako drhteći od uzbuđenja, objašnjavao sam se sa nevidljivim, nepostojećim sabesednikom. Kažu da su to naše dnevne zle misli i rđavi postupci koji nam se svete i kažnjavaju nas noću u teškim snovima. Dobro, recimo da je tako. Ali mene su takvi, i strašni­ji, snovi budili i kad mi je bilo pet godina! Ko je dakle kriv za snove koji muče nevinu decu?

 

I u snu sam ispaštao svoju čudnu ljubav za panoramu. Ali sve su te dnevne i noćne muke i nezgode bile muke i nezgode dečačkih godina, a to znači: i teške su i mnogobrojne, i lako se pod­nose i ne traju dugo. Sat-dva tvrdog spavanja ili zračak jutarnje svetlosti u stanju su da ih zbrišu sve, bez traga. I već sutradan sva moja pažnja bila je upućena na drugu stranu. Moje misli ispu­njavala je radoznalost za nov program, a moje vreme odlazilo je na trčkaranje i dovijanje kako da dođem do novca potrebnog za ulaznicu, do kog se tako teško dolazi.

Dugo je tako "Panorama svijeta", sa svojim velikim svetlostima u dubokim senkama zauzimala dobar deo moga života i izgledala stvarna i trajna do neprolaznosti. A onda je, posle go­dinu dana otprilike, odjednom iščezla, kao priviđenje. Jednog dana nestalo je velikog natpisa na ulazu. Vrata su bila širom otvorena. Sva prostorija bila je osvetljena. Neki ljudi su rasklapali drvenu zgradu panorame, dasku po dasku, kao na­jobičniju baraku. Svuda je bila rasturena kudelja koja služi za pakovanje. Štrčale su električne žice. Onaj mršavi Austrijanac i debela žena sa kase, ljudi koji su rukovali čudima i predelima sveta, stajali su i hladnokrvno izdavali naređenja.

Tog dana ja sam dugo i uzbuđeno šetao ispred panorame, bacajući bojažljive poglede kroz otvorena vrata. Sav sam se tre­sao od neke hladne drhtavice. Bio sam razočaran i uvređen, osećao sam da su me prevarili i pokrali. Nikad nisam mislio da bi mogla nestati ta panorama koja mi je izgledala trajna i stalna kao i svet koji ona prikazuje. A sad: sanduci, hartije, pakovanje, i ono što sam oduvek smatrao najtužnijim u ljudskom životu – se­oba. Panorama sveta (raznolikog i bogatog sveta!) seli se kao sirotinjska porodica kojoj je gazda otkazao zbog neplaćanja kirije.

To je činjenica. Sa tom činjenicom ja sam od sada živeo, umesto sa radostima i strepnjama koje mi je pružala panorama. Tražio sam bar objašnjenje neko, a sve što sam mogao da saz­nam i shvatim svodilo se na ovo: veliko preduzeće u Beču, koje raspolaže desetinama ovakvih panorama, uvidelo je da.je pano­rama u Sarajevu nerentabilna i zbog toga je ukida i prenosi u ne­ki drugi grad u državi. To je ono što se zove – bankrot.

To je pitanje novca. Nije to prvi put da se preda mnom ot­vara saznanje o strašnoj moći novca. U svemu što ljudi stvaraju i podižu kruži novac, nevidljivo kao krvotok u telu, ali presudno za čoveka i sve što je čovekovo. To daje ljudima i stvarima izgled i značenje, i svemu određuje vek i trajanje. Jedne drži u životu i podiže da se granaju i cvatu, a druge napušta da se suše i propa­daju kao usahlo drvo. To je stvarnost, i u toj stvarnosti živimo svi mi, sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo.

 

Sve je to izgledalo neverovatno, grozno i neizdržljivo, ali ja sam sada nalazio neko divlje uživanje da to ponavljam i da sam sebe nagonim da verujem u to: da su i svet i slika sveta, i na­ša najveća zadovoljstva i najteža stradanja, i naše misli i naši postupci – da je sve to vezano za neke daleke i neshvatljive zako­ne kruženja novca. Sve.

Mučenje je bilo odsada proći ulicom u kojoj je nekada ra­dila panorama.

Velika radnja ostala je jedno vreme zatvorena, a zatim je ponovo otvorena, prebojena i doterana. Na njoj je osvanula fir­ma: "Levi i drug – Pomodna radnja muškog rublja", i otvoren veliki izlog sa elegantnim muškim košuljama, čarapama i nara­menicama. Kroz staklo toga izloga nazirala se lepo uređena unu­trašnjost.

Gledajući lakirane tezge i rafove sa finom robom, ja sam se pitao da li neće i to nestati jednog dana kao čudom, po istim zakonima po kojima je nestala i panorama, zakonima koje je ne poznajem, ali ih naslućujem svuda oko sebe. Ne može se više verovati u stalnost sveta.

Da, panorama! Izneverila je i otišla, i odnela u grubim san­ducima svoja sunca i mora i zemna bogatstva, da ih opet negde rasprostre pred nekim koji će, poverovavši u njenu stvarnost i okrenuvši leđa svom životu, provoditi sate na njenim sedištima od crvenog pliša. Otišla, a mene ostavila razočarana i sama, sa pitanjem koje se ne može rešiti a ne da se otkloniti. – Šta je svet, stvarni svet sa živim ljudima i njihovim međusobnim odnosima izraženim u imanju i sili i vlasti, u novcu i računu, a šta slika sve­ta sa svojim bogatstvom, lepotom i radošću? – Objašnjenja ni odgovora nema. Godine prolaze; sa iskustvima i putovanjima pi­tanje dobiva stotine novih vidova, pa ipak ostaje bez rešenja.

Ali mladost nalazi snage i vremena za sve. Mladići u tim godinama ne beže od pitanja; oni ih gomilaju sa strašću i mere snagu i oštre um na njima. A činjenica da za većinu tih pitanja ne nalaze rešenja, ili ih nalaze više ali protivrečnih, njih ne zbunjuje i ne plaši, jer mlad čovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu.

 

Pa je i to prošlo, i nastupile zrele godine u kojima čoveku izgleda da život stoji negde između rasta i opadanja. Već odavno je u svetu gotovo nestalo takvih panorama; potiskivale su ih dru­ge savremenije zabave i razonode. Odavno sam ja saznao celu istinu o panorami svojih dečačkih godina. Već tada su ovakve panorame bile zastarele, i propadale u većim gradovima. Učinje­na je proba sa Sarajevom kao zaostalim i zabačenim mestom u kom, možda, ima još naivnih gledalaca, ali i taj pokušaj je pro­pao.

Sve to nije moglo da utiče na mene. Kad već gotovo nigde u svetu nije bilo takvih zabava, mala starinska panorama radila je u jednom čoveku. Ja sam svoju panoramu sveta nosio u sebi. U razno doba dana i noći, na raznim mestima, dešavalo mi se da se odjednom nađem na niskom sedištu bez naslona, a preda mnom bi stale sporo da promiču slike sveta u neiscrpnoj raznoli­kosti i beskrajnim nizovima. U buci krupnih ili beznačajnih ži­votnih događaja, kojih je bilo mnogo, kao i u tišinama mojih samoća, kojih je bilo suviše, s vremena na vreme javilo bi se ono staro, tanko zujanje jednostavnog mehanizma koji te slike okreće.

Tu su i dalje živeli predeli i likovi iz one male sarajevske panorame u kojoj sam prvi put osetio neugasivu ljubav za široki svet.

Prolazilo je vreme: mladost, zrelo doba, i nailazile prve go­dine starosti. Student tehnike, inženjer, stručnjak za ispitivanje materijala, ja sam živeo sa ljudima, kao i oni, nekad malo bolje nekad mnogo gore. Uporedo je živeo, rastao i dozrevao svet iz panorame. Zaborav koji je brisao tolika živa lica i predele, toli­ke stvarne sreće i potrese, nije imao vlasti nad tim svetom. Nje­gova godišnja doba su dolazila i odlazila, njegovi ljudi živeli i starili. Panorama ih je pratila uvek i svuda u njihovom kretanju po svetu i u svim promenama njihovog života.

Rasla su drveta u lepom parku u Rio de Žaneiru, a uporedo sa njima i devojčica Margarita; svako po svojim zakonima. Odavno ona ne trči za obručem, njene noge, visoke kao u gaze­le, prekrila je suknja do ispod kolena. Stasala je, puna snage koja sa svakim danom raste, i radosti koja još nema imena, i nemir­nih pitanja: šta da se radi sa tom snagom i tom radošću.

Sve se to zna iz njenog dnevnika koji je vodila do svoje četrnaeste godine, sve do onog dana kad je prvi put dnevnik os­tao bez ijedne reči, a umesto toga devojka je istim perom napisa­la rođacima telegram, svima isti: - Danas tata umro. Margarita.

Tu zapinje njen dnevnik i lomi se njen život. Za nekoliko meseci. A zatim se nastavlja i život i dnevnik.

 

Majka nije više ona visoka i snažna žena iz parka. Sve do­nedavno je bila i ostala takva, bez vidnih poremećaja i promena. Sada, posle muževljeve smrti, njena zdrava lepota se rušila sa svakim danom, primetno. Žena je venula i opadala kao da tone u zemlju. Ona nije umela više da okrene lice od te jedne smrti koju je videla izbliza, i bila i sama osuđena na smrt. To se videlo po svemu, a naročito po njenim očima, izgubljena i odjednom malko razroka pogleda. Te oči su kružile po predmetima i ljudi­ma, ali je bilo jasno da ne vide ono što gledaju, nego su uprte u nešto što se živom čoveku ne otkriva a što je postalo njihov jedi­ni vidik, zauvek.

To je bio izuzetan i potresan slučaj žene u kojoj udovička tuga ne zaceli i ne prođe s vremenom, kao što obično biva, nego se ustali i pokida sva najfinija tkiva njene iznutrice. Takva žena se ugasi u suzama.

Udovica je živela godinu i osam meseci posle muža. Za to vreme nju je samo jedan interes vezivao za život; to je bila briga kako da uda i zbrine ćerku jedinicu. Da je uda i obezbedi od nez­goda i udaraca koji u ovom gradu očekuju lepu, mladu devojku bez imetka, bez iskustva, bez roditelja i jačih rodbinskih veza. Margarita se odupirala. U Parizu je živeo i studirao njen drug iz detinjstva, Alfredo, svega dve-tri godine stariji od nje. Uvek je verovala da će se, kad vreme za udaju dođe, udati za njega. Do­pisivali su se. Ali on nije nameravao, nije mogao, sada da se vra­ti. A ovde se našla devojci izvanredno dobra prilika. Majka je navaljivala, tvrdeći da onaj u Parizu ne studira nego kapom vetar goni (takav je!), i da s te strane ne treba ništa očekivati. Po­tresena silnom žalošću za ocem, zbunjena pogrebnom atmosfe­rom u kući, devojka je strepela od pomisli da bi mogla ostati sa­ma. Pisma s one strane okeana nisu davala dovoljno nade ni podrške. Tako je, najposle, popustila, i pristala. Čim je svršeno venčanje, majka se brzo i lako rastala sa ži­votom, sa kojim su je vezivale samo slabe i retke niti.

Margarita se udala za krupnog, rumenog i veselog momka, člana firme "Braća Soares", koja je imala nekoliko velikih rob­nih kuća u glavnom gradu i po zemlji. To je mnogobrojna i boga­ta porodica, čitava dinastija, od osmoro braće i tri sestre. Sve je to poudavano i poženjeno, i svi imaju mnogo dece. Svi su krup­ni, grlati i preduzimljivi, i svi liče jedno na drugo po naravi i po izgledu. Među njima se izgubila Margarita kao u vašarskoj vrevi.

 

Devojački dnevnik nije nastavljen. Panorama teško dopire svojom svetlošću u porodični život ljudi kao što su Saoresi. Tek posle nepunu godinu dana ja sam ugledao "devojčicu iz parka", na samom ulazu u taj isti park, jednog dana kad je panorama (u meni) stala opet da se okreće, i po svojoj ćudi donela glavni grad Brazilije. Pored ogromne, pretenciozne kapije od livenog gvo­zda, Margarita je izgledala sitna, smanjena. Bilo je sunačno pod­ne, a ona je ipak uvijala oko sebe retko i skupoceno krzno.

Oboje smo se obradovali tome viđenju, ali naš razgovor je, možda upravo zbog toga, bio kratak i običan. Rekla je da je tek pre dva dana napustila kliniku čuvenog profesora. (Izgovorila je ime jednog ginekologa). Sad se sprema da ide na odmor i opora­vak. Kada? Gde? To zavisi od Augustina i njegovih poslova. (Augustino je muž. Ona je to ime izgovorila nekoliko puta, sva­ki put sa čudnim zastajanjem pre prvog i iza poslednjeg sloga, kao što đaci izgovaraju istorijska imena na ispitu.)

Bila je bleda, to se videlo i ispod pudera i ruža. Slab osmejak pokazivao je beskrvno meso oko savršenih zuba. "Eto šta biva od lepe dece iz parka, eto" – mislio sam ja, a grlo mi se suši­lo i stezalo. Margarita je i dalje govorila mirno i stvarno, do bola stvarno. U njenom govoru, koji je zaista ličio na dobro naučenu lekciju, ponavljala se reč "Augustino", ograđena stankom i tiši­nom. Pričala je o svom bolovanju i oporavku, ali nekako s viso­ka i sasvim uopšteno, kao što se priča deci koja ne mogu sve da razumeju i ne treba sve da znaju.

Izmenjali smo blede osmehe i brza rukovanja pri rastanku; tako brza da njene ruke nisam mogao posle da se setim, ma koli­ko naprezao sećanje. Zato se sećam da sam u njenom glasu nas­lutio prizvuk nehotične gorčine i sagledao nov, tvrd blesak u nje­nim očima. Po nju su došla kola pred veliku kapiju parka i ona se brzo oprostila, napuštajući me kao što bi sve na svetu napustila da se vrati svojoj kući i svome mužu. Ja sam otišao dalje, pešice, želeći zdravlje celom svetu da bi u njemu tako i Margarita bila zdrava.

Prolazile su opet godine. Dnevnik je nastavljen. Iz njega se vidi da se Margarita, posle onog pobačaja u prvoj godini bra­ka, oporavila, ojačala i razvedrila. Zatim je za dve godine rodila dvoje dece, sina i ćerku. Zdrava i lepa deca. brzo su rasla.

 

Kada se navršilo pet godina braka, mladi par je krenuo da poseti Pariz, a zatim Rim. To je bio manje-više ustaljen običaj u porodici da se posle pet godina braka u kom ima zdrave dece, ta veza smatra uspelom i utvrđenom; a kao nagrada supružnicima dolazilo je tradicionalno putovanje u Pariz i Rim. Tako su u svo­je vreme putovala sva starija braća, pa je tako i sada zaključeno u velikom porodičnom veću Soaresa da putuje Augustino.

Krenuli su na četvoromesečni put i to, kao mnoge južnoameričke imućne porodice, sa decom i poslugom.

U Parizu su odseli u velikom hotelu u Avenue Matignon i živeli kao i svi njihovi zemljaci kad dođu u Pariz. Jednog dana Margarita je izišla sama na Ghamps Elvsees da kupi neke sitnice. Slučaj je hteo da je već na prvom koraku srela Alfreda.

Bez iznenađenja i usklika, ali i bez oklevanja i kolebanja, prišli su jedno drugom kao da su se juče dogovorili da se ovde nađu, i seli su na stolice od pletene slame pred jednom velikom kafanom, prirodno i mirno kao da su stigli kući. I gledali su se prirodno i mirno. Hteli su da tako i razgovaraju, ali razgovor ni­je mogao da se razvije. Plane, pa se ugasi; poteče, pa stane. Nji­hove misli, koje nisu mogle biti izrečene, sprečavale su ih da ka­žu ono što ne misle, i sve se svodilo na beznačajne i prazne reči.

– Gle, molim te, ko bi rekao...

– Eto, tako...

– Tako.

 

Misleći svako svoju misao, oni nisu ni čuli jedno drugo. On je mislio: - Gle, kukovi, prsa! Malo rumenila na licu, koje je ne­kad bilo tako bledo, i još više na grudima, odmah ispod grla. To su godine bračnog života, i porođaji. Ali najveća promena je u govoru. Kao da je neki veo skinut sa njenog glasa, sa svake izgo­vorene reči. Sve je otkriveno i dešifrovano, svaka reč znači samo ono što bi značila u ustima svakog mog zemljaka. To jest, ne znači mnogo. Eto šta biva od lepih, tajanstvenih devojaka!" A ona je mislila: "Bože, zar i ovo može da bude? Isti je i izmenjen je; i to izmenjen u osnovu, potpuno i zauvek. Za ovih sedam-osam godina on se sav izoštrio i profinio, kao kuhinjski nož što se istanji od duge upotrebe. Kao da su nekom naročitom opera­cijom izvukli iz njega sve veselje i svu dobrotu njegove mladosti. Taj čvrsti, suvi stisak ruke i taj pogled, živ i smeo, pokazuju da je ovo čovek koji nema iluzija, ali ni milosrđa ni prema sebi ni prema drugima. Čovek koji nije hteo da se vrati u svoju zemlju, kada je trebalo, i koji se nikad neće ni vratiti u nju."

Razgovor koji je tekao uporedo sa tim mislima bio je mu­čan za oboje. Čovek je postajao krt i pomalo ciničan. Nikad u ži­votu nije dospeo u ovakav položaj: da ne ume da nađe pravu reč. Zbog toga je sada kivan na sve i na samog sebe, iako čini sve što može da se to ne primeti. A žena je, praveći se da ne primećuje ništa, govorila o svom mužu i svojoj porodici, izgovarajući često muževljevo ime i uvek nekako izdvojeno, sa stankom ispred prvog i iza poslednjeg sloga.

Kraj toga razgovora značio je oslobođenje za oboje, i sto­ga je bio nešto življi i radosniji. Uveravali su jedno drugo da sva­kako treba još da se vide. On će se javiti telefonom. I... Augustino... će se radovati. Svakako, svakako! A oboje je osećalo da to znači: nikad i nikako.

Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skrati­ti, nastojati da se ne ponove i – što pre zaboraviti.

Kratkim opisom toga boravka u Parizu i povratka u Rio završavao se, valjda zauvek, Margaritin dnevnik. Na četrdeset osmoj strani dnevnika, u kome je ostalo još dve trećine neispi­sanih stranica, žena je još zapisala svoje čuđenje kako deca brzo rastu i sazrevaju. Njena ćerka, tanka, mudra i slabunjava devojčica, tek što je pošla u treći razred osnovne škole, izjavila je sve­čano da je počela da vodi svoj dnevnik, jer to čine sva izuzetna ljudska stvorenja.

To je bilo poslednje što je zapisano u Margaritin dnevnik. Posle toga oko nje se potpuno i zauvek zatvorio krug Soaresa, u koji ljudski pogled sa strane nije dopirao i pred kojim se nemoć­no, zaustavljalo i oko moje panorame. Ali zato su druge slike iz panorame mojih dečačkih godina ostale i dalje žive i javljale se s vremena na vreme, probijajući se kroz sve promene, putovanja i vidike mog sopstvenog života.

 

Dešavalo mi se da, sedeći u pozorištu i gledajući neki ko­mad bez značaja, odjednom osetim kako se fotelja poda mnom pretvara u nisku stolicu bez naslona, a ispred mene niče drvena panorama sa svoja dva oka. U mom sluhu, umesto glasova sa po­zornice, javi se, negde u dnu, fina škripa sa kojom se okreće vasioni svet u panorami. I pred mojim očima iskrsne neki isečak već zaboravljenog života dalekih zemalja, koje sam gledao na slici u detinjstvu.

Tako mi se posle mnogo vremena, vremena koje znači naš život, ponovo ukazao onaj cvetni trg iz Rio de Žaneira.

Jako sunce. Svežina vode na kamenim pločama. Miris cveća. Ljudski žagor u kom glasovi žena nadvisuju muške kao cvrkutanje i kliktanje ptica. Vidim da tolike godine nisu ništa izmenile na ovom trgu; samo se ljudi menjaju i smenjuju, i tako održavaju njegovu neprolaznost.

Za nekadašnjom tezgom lepe Nine sad je druga devojka, plava, puna i krotka. Njena ćerka. (Zar je toliko godina prošlo?) Zamenjuje majku i sa istim pokretima i rečima prodaje cveće, koje takođe izgleda isto kao i ono nekadašnje, sveže i bleštavo od rosnih kapljica.

Pa je i ta nenadno oživela slika nestala pod redovnim to­kom dana i života koji zovemo pravim. Izgledalo je da je poto­nula nepovratno u zaborav. Ali već posle nekoliko godina opet je neumorno okretanje panorame, neznatnim povodom i bez ikakve veze sa onim što se tada dešavalo u meni i oko mene, donelo sliku trga sa cvećem, a sa njom i jedno iznenađenje. Kraj tezge vedra i nasmejana starica, posve seda, glatko pričešljane kose od koje odudaraju crne žive oči u rumenom li­cu. Kraj nje lepa devojčica od sedam ili osam godina. Nina i nje­na unuka.

 

Razgovaram sa Ninom. Kažem kako je dobro pamtim za ovom istom tezgom u "našoj" mladosti. Ona se smeje sa nekim prirodnim i lepim snebivanjem. Pitam je kako ide posao, kako je služi zdravlje, šta je sa njenom plavom ćerkom. Priča mi živo i prirodno. Ona i muž su dobro. On je baštovan, i još radi. Za njih je lako. Sa starima je uvek sve dobro i lako. Teškoće su kod mladosti. Imaju tri sina i tu jednu ćerku. Dobra deca, ali, šta će­te, deca imaju svoje sudbine. Sinovi se razišli, svi su nekako otišli daleko. Jedan je čak u vojsci, i to se dobrovoljno angažovao na više godina. Ćerka jedinica je jedno vreme radila ovde na trgu i bila dobra zamena majci, a onda se udala. Muž joj je vredan zanatlija i lepo zarađuje, ali ludo ljubomoran. Imaju već troje dece. Ova je najstarija. (Pokazuje na devojčicu i nastavlja priču o ćerci.) To im, eto, muti inače skladan brak. Zbog toga i ona u ovim godinama mora da stoji za tezgom, jer zet neće da čuje da njegova žena bar ponekad iziđe na trg i da je zameni. To je pra­va bolest. Čudo je kako ljudi sami sebi kvare život, gospodine! Sve to kazuje Nina bez gorčine, a iz njenog govora izlazi da je život lep i dobar, da utoliko više treba žaliti ovakve izuzet­ne slučajeve, da sve zajedno treba snositi i popravljati kako se najbolje može. – Dok to govori, njene su oči nasmejane i krot­ke; ono nekadašnje prostranstvo mora i daljina odselilo se ne­kud iz njih. Prilazi joj unuka, a ona je miluje po kosi. "Posluži, dušo, gospodina!" Mala se propinje na prste i, oborena pogleda, još nevešto ali sa Iljupkošću vadi ruže. Tako u prirodi sve što je mlado i nezrelo sa dirljivim uporstvom oponaša sve što je jače i starije.

– Kako se zoveš? – upitao sam devojčiču.

– Nina. Nina, vama na službi!

– Ona je prvo dete i dali su joj bakino ime – upada starica veselo.

A zatim dodaje tiše:

– I nalik je na mene!

 

Kad mi je predala ruže, devojčica je podigla pogled i ja sam ugledao njene oči, i to odjednom, kao da ih je dotle krila; bile su mrke, široko srezane, mlade i čedne, ali već sa slabim nagoveštajem dalekih vidika i morske pučine.

Segnuo sam rukom u džep, našao novac – ovog puta od­mah! – i predao ga devojčiči.

– Zbogom, Nina! – rekao sam veselo, i već zaustio da joj kažem da bude i ostane lepa, ali onda sam samo muklo ponovio: "Zbogom, Nina!", obuhvatajući tim rečima i baku i unuku.

 

I druge slike iz panorame moga detinjstva iskrsavale su i iskrsavaju i danas preda mnom, manje ili više jasno, ređe ili češ­će, a uvek neočekivano, i lebde koji trenutak pred mojim očima, ali onaj nemerljivi trenutak iz snova, a zatim iščezavaju, ostav­ljajući dugo sećanje i dubok trag istinskih doživljaja. To su pone­kad živi ljudi, a ponekad predeli ili stvari.

Živa sećanja i teške misli javljale su se u meni kad bi se po­javila slika one stare tvrđave na morskoj obali, isluženog bastio­na i odbrambenog topa na njoj. S godinama, on je sav pozeleno i tom mimikrijom se posve izjednačio sa sivim kamenom i travom svoga ležišta. Sad izgleda kao ogroman tropski gušter koji se pri­tajio.

Eto, sa tim starinskim topom ja ponekad vodim duge raz­govore koji su otpočeli davno, u sarajevskoj panorami. Samo to nisu više oni dečački razgovori o sanjanim pustolovinama – i dra­mama koje bi mogle biti. Kao starom poznaniku, ja mu pričam sve ono što sam, u ratu i u miru, kao inženjer i stručnjak, video i osetio i shvatio u dodiru sa topovima našeg vremena i sa onima koji ih izrađuju, usavršavaju i daju ljudima da ih upotrebe protiv ljudi. A sa njim se može o tom razgovarati kao sa živim bićem. Valjda stoga što, ovako star i napušten, u stvari i nije više top, a ipak, po još svežem sećanju, pamti i zna mnogo štošta o topovi­ma i njihovim nedelima.

Ni oni hramovi na Cejlonu nisu potpuno potonuli u zabo­ravu. Dešava se i sada da me iz sna trgnu isti oni zvuči drvenih duvačkih instrumenata i malih doboša, koji prate molitveno mrmljanje, isprekidano uzdasima, i zaglušuju ljudsku misao u zametku. I masa pobožnih poklonika što gamiže uz kameno ste­penište, koje obećava raj, izgleda da je ista ona, iako je od onda jedan naraštaj smenio drugi. Ta reka ljudi koji se nekom mole, čas je jača čas tanja, ali ne mogu da joj sagledam kraja, kao ni stepeništu koje mom kratkom vidu izgleda kao beskonačna traka. Razbuđen tom vrevom i piskom i tom neutešnom slikom, polagano sabirem misli i u noćnoj tišini gradim sebi drugu, do­stojniju sliku sveta i ljudskog puta u njemu.

 

A dešava se da iskrsnu i druge, vedrije i utešnije slike koji­ma me moja panorama daruje i ohrabruje.

Vozim se umerenom brzinom kroz ozelenelu aleju pravih i visokih topola, usred Srema. Proletnji vetar nosi njihove belepa huljice kao lak i topao sneg, zasipa ceo kraj i stakla na našim ko­lima. Sve oko nas postaje lako i nestvarno, oslobođeno za trenu­tak nužde da večito bude i ostane ono što je. Tada se odjednom prosu ispred mene Lisabon, grad na ušću velike reke u besko­načni okean, onakav kakvog sam ga video nekad u panorami moga detinjskog sveta: sa nečim bujnim, luckastim i ponesenim u arhitekturi palata i crkava, ali sa nečim ljudskim i plemenitim u građi i rasporedu svojih živih i dostojanstvenih naselja.

Kamenitom obalom starog pristaništa, pod proletnjim sun­cem, idu u grupama ribarske žene i devojke, lako odevene i pre­planule, sa širokim plitkim korpama na glavi kao egzotičnim še­širima. Nose ulov ribe koju su njihovi očevi, braća i muževi do­vezli u crnim barkama. One su u većini mlade i vitke, a teret na glavi, koji svaka od njih pravilno raspoređuje na sve delove svo­ga tela, nameće im tako pravo i dostojanstveno držanje, da izgle­daju kao ciprese i topole u hodu. Oko njih zvučni talasi njihovog smeha i razgovora. Neke su bose, a neke nose plitku drvenu obuću, vrstu nanula koje u živom ritmu njihovog hoda biju o ka­mene ploče i odjekuju kao vesele kastanjete. Neke su malko iz­dvojene iz grupe, gledaju pravo preda se, kao da im to pomaže da održe ravnotežu između svoga tela, hoda i tereta na glavi, i pevaju tiho, svaka za sebe.

Sav život ljudski, čini mi se, stupa sa njima, život sa svojim plođenjem, rastom i starenjem, lovom, hranom i ljubavlju. Zato i ja ukorak stupam uporedo sa njima. Sve mi se čini da se podmiguju i smeju malo i na moj račun; isto osećanje imao sam, sećam se, nekad kao dečak u panorami i, isto kao onda, malo mi je krivo i nezgodno, ali ja ih ipak ne napuštam, jer mi je lakše pod­nositi njihov vedri podsmeh nego se odvojiti od njih.

Takvi prizori traju dugo. Traju dugo u meni, ali samo magnovenje jedno u drvoredu kroz koji se vozimo. Tek što sam to pomislio, a već, evo, bledi i nestaje povorka ribarskih žena; ne zasipaju me više one svojim mekim sjajnim smehom, nego opet aleja svojim belim pahuljicama. Jedna za drugom, topole strelovitom brzinom zbacuju lik lisabonskih ribarki, i postaju opet ono što su – zatalasana lisnata drveta na proletnjem suncu. Poneka od topola još je ribarka; poneka je to samo još do struka, a odat­le naviše već je bujna krošnja, oko koje još trepti poslednji zvuk ribarske pesme na stranom jeziku. Ali već idućeg trena sve su to­pole preobražene i vraćene u svoj lik. Nigde više Lisabona ni njegovih žena. Oko mene je samo zeleni drvored topola, koje obilno rasipaju svoje pahuljasto, lakokrilo seme, i predaju ga vetru i slučaju.

 

Tako se munjevito javljaju i munjevito nestaju ovakve sli­ke sveta iz moje panorame. Ali javiće se možda opet, ili ove ili neke druge. Ništa tu ne treba pouzdano očekivati, a svemu se može nadati. Takva je ta ljubav koja je u meni planula nekad, dok sam u onoj zatvorenoj i poluosvetljenoj prostoriji gledao sli­ke gradova i predela, a nikad se više nije gasila ni smanjivala, ne­go je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne gubeći s godinama snagu ni sjaj. Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne više niklenim groševima, nego najbo­ljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad do­voljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i doka­zuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu gubio.

 

U zavadi sa svetom

 

Tema - Kako deca vide svet starijih

 

Ideja - Mladi neodoljivo žele da podražavaju odrasle ljude, pa je neophodno da ih iskusniji umere na pozitivan uzor ličnosti, jer ih u tom dobu više privlače izuzeci, oni što "iskaču" iz učmale svakodnevnice.

 

Fabula - Ovo je priča o dečijoj radoznalosti i imaginarnoj stvarnosti koje prate detinjstvo. Lazar, učenik trećeg rareda osnovne škole, ima običaj da skriven iza loze sluša razgovore starijih ljudi. Tako je ovaj dečak zadovoljavao svoju radoznalost, iako u tim razgovorima za njega nije bilo ništa zanimljivo. Ljudi su raspravljali o cenama i robi, o kupovini i prodaji. Ali, jedne nedelje došla je na red i priča o izvesnom gospodinu Nikoli koji nije mogao dobiti posao jer je bio sumnjiv. Na Lazara poseban utisak ostavio je pridev: SUMNJIV, mada njegovo pravo značenje nije razumeo, ali je naslućivao da je reč o nečem teškom, i da zbog toga ljudi o tome tako malo govore.

 

Lazar se pčeo raspitivati ko je taj čovek. Od drugova nije mnogo doznao, jer oni su, posle njegovog pitanja, priču usmeravali u drugom pravcu. Od tetke Mile saznao je tek toliko da je taj Nikola rekao nešto što se ne govori, te je zbog toga kod kotorskog predstojnika uveden u spisak sumnjivih, pa ga prate i nadziru. Međutim, Lazar nije prestao da razmišlja o tome kakav je život sumnjivog čoveka, i koliko se on razlikuje od običnog svakodnevnog života. Napokon, posle letnjeg raspusta kad se već upisao u četvrti razerd, Lazar je uspeo da vidi tog čoveka.

 

- Bio je riđ, malo boginjav, imao je modre oči sa dugim, gotovo belim trepavicama. Od tih trepavica izgledalo je kao da mu u očima lebdi osmejah. Odelo na njemu, kao kod većine malih majstora, pola narodno, pola švapsko. I ništa više, i ništa značajnije, ni zanimlkivije.

 

Lazar je bio razočaran jer ga je zamišljo drukčije. Ali, tešio se da je taj spoljašnji izgled samo paravan što stvarno jeste Nikola. Okupiran mišlju o sumnjivom čoveku jedne srede u novembru, kad nije bilo nastave, Nikola se povukao u svoju "veliku sobu", ćutljiv i mrk razmakao je zavese i bacio pogled na ulicu. Prošao je gradski veterinar, pa upravnik njegove škole, pa Boško Policija, što je dečaka posebno radovalo. Učinilo mu se da oni ne zamiču iza ugla, nego da se iskupljaju tu ispod njegovog prozora da bi bili svedoci onoga što će se sad desiti Biio je rešen da tu i sada izgovori tu sudbonosnu reč. Međutim, on ne zna kako ta reč glasi.

 

Stao je raskoračen nasred sobe, okrenuo se prozorima iza kojih je bio dan i jednako prolazio svet, stegao je psenice, isprsio se, protegnuo vrat napred i, široko otvorenih usta, ali bez glasa, bez slovca jednog, samo voljom i mišlju i hriputavim dahom izgovorio, zamislio da izgovara nepoznatu reč koja se ne kazuje...a posle koje se postaje sumljiv. - Eto!

 

Kad je napustio veliku sobu, sreo je mlekaricu koja ga je upitala da li želi jomuže, ne primetivši da je on U ZAVADI SA CELIM SVETOM. Obukao se i dva puta prošetao čaršijom, a niko, baš niko nije ga primetio. Kad se vratio kući, sve je bilo uobičajeno. Treba dugo čekati na posledice mislio je on. I napokon, u jednom trenutku u kuhinju je ušla tetka Mila, i prolazeći pored njega rekla je:

- Ej, Lazare, na moru vozare! Šta je ? Što si se zamislio?

 

Neka moćna struja vukla je dečaka da skoči i da je zagrli. Mila je prošla, a on je ostao u svom položaju, sklopljenih očiju.. U njemu su njegov strah i njegova odlučnost hvatali neku ravnotežu da žive u očekivanju onog što mora doći.

_______________

 

Kao centralni lik u ovim pripovetkama javlja se bezimeni dečak, izuzetak je Lazar u "Kuli" i "U zavadi sa svetom". Sve pomalo liči na Branka Ćopića u "Bašti sljezove boje" samo je razlika u tome što Ćopić jasno stavlja do znanja da priča svoje doživljaje. Ovde, međutim, Andrić to prećutkuje, a li može se zaključiti da i on evocira svoje doživljaje. Lazar u "Kuli" kao i neimenovani dečak iz pripovedaka "Deca", "Knjiga", "Prozor" imaju zajedničku karakternu osobinu.

 

To su ličnosti visokog morala. Imaju svojih slabosti kao što je strah i patnja. Ali nikad ne postupaju nečovečno po cenu da budu izopšteni iz družine. Glavni junak iz priče "Deca" ne udara jevrejskog dečaka i zbog toga ga družina prezire; Lazar u "Kuli" potajno se divi maloj devojčici, koja ne zna za strah.Andrić namerno (po mom skromnom mišljenju) nije hteo da toliko pozitivne energije pripiše sebi kako bi izbegao slavospeve od kojih Ćopić nije bio imun.

_______________

 

Svaka od ovih priča dirljiva je apoteoza dečijem mikrokosmosu i izraz života u jednom individualnom svetu, dokaz bogatstva toga sveta, njegove angažovanosti ili pasivnosti, agresivnosti ili produhovljenosti. Priče iz ove knjige ostvarene su u jednom zaletu, u velikom nadahnuću, izvučene su iz samog života, iz duše, iz dečijih potresno razigranih čula, iz slutnji, nemira i snova. Iako Andrić razlaže najrazličitije životne situacije i posebno analizira ona stanja koja se u detetu pojavljuju u trenucima kad se život u njemu oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka, priče su se u njemu oglasile kao neponovljiva umetnička lepota. To pokazuje da Andrić nije samo usavršavao svoje pripovetke u formalnom smislu već ih je strastveno i dugo živeo, sve dok se nisu u njemu objavile kao emotivni kontrapunkti i kao misaona jezgra u kojima su kondenzovana iskustva i vizije života.

OVA KNJIGA POKAZUJE DA ANDRIĆ, KAO VELIKI PISAC, NIJE ZAOBIŠAO NI TEMU DETINJSTVA...

__________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ