Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

PROKLETA AVLIJA - DELO SA DUGOM GENEZOM

Prokleta avlija, delo Ive Andrića, objavljena je 1954. godine u izdanju Matice srpske u Novom Sadu. Međutim, pisac je dugo „nosio" delo u sebi i dugi niz godina je radio na njemu. Na osnovu njegove rukopisne zaostavštine, možemo više-manje rekonstruisati njegov rad na ovom delu; može se rekonstruisati geneza "Proklete avlije". Početak njegovog rada na Prokletoj avliji vezuje se za vreme njegovog službovanja u Madridu 1928., odnosno 1929. godine, po rečima Branka Lazarevića. Pretpostavlja se da je Andrićeva prvobitna namera bila da napiše studiju o jednoj legendi ili roman-hroniku.

Ivu Andrića je verovatno privukla sudbina turskog princa Džema, koja se ocrtala u sukobu Istoka i Zapada, u sukobu njihovih interesa. Zainteresovala ga je Džemova sudbina koja je živela po usmenim predanjima raznih naroda po različitim zemljama sveta. Ivo Andrić u svojim beleškama zaključuje da je ta legenda o princu Džemu odavno izgubila prave istine o njegovom životu i da se odvojila od svog pravog izvora. Nije utvrđeno gde se pisac i na kom izvoru sreo sa istorijom Džemovog života i njegovom sudbinom.

Andrićev rad na "Prokletoj avliji" počinje upravo sa povešću o Džemu. Iz jednog razgovora Ive Andrića sa Ljubom Jandrićem (1968. godine) saznajemo da je piščevo istraživanje o Džemovom životu rezultiralo rukopisom koji je iznosio preko dve stotine pedeset stranica. Od tog obimnog istraživačkog rada, delo "Prokleta avlija" je svedeno na svega devedesetak stranica. Andrić kaže da je izbacio sve ljubavne scene između glavnog junaka, Džema, i neke Francuskinje, koje je prvobitno nameravao uneti u svoje delo.

U tim napisanim, ali odbačenim stranicama glavni junak, svakako, je bio Džem, a ne Ćamil, kao u konačnoj redakciji. U konačnoj verziji, u "Prokletoj avliji", istorija Džemovog života je data samo u jednom poglavlju romana (u V poglavlju), i to kratko i šturo, na svega desetak stranica. Ali, pisac će napomenuti da je fra-Petar čuo od Ćamila mnogo dužu povest o životu i sudbini princa Džema i da ju je danima slušao.

Tek kasnije se pojavljuje i lik Džemovog biografa - Ćamil, koji će se poistovetiti sa Džemom, sa njegovim tragičnim životom, tragičnom sudbinom i ljudskom nesrećom. Poistovetiće se sa kobnim sukobom interesa Istoka i Zapada u njemu; pa tako, i sa nesrećom Džema, čoveka patnika, svoga sabrata u ljudskoj nesreći i nesrećnoj čovekovoj egzistenciji.

I istražni zatvor u Stambolu, „Prokleta avlija" u beleškama i nacrtima Ive Andrića, pojavljuje se tek kasnije. Zatvor će mu poslužiti kao mesto podesno za susret Džemovog biografa, Ćamila sa slušaocem fra-Petrom, kome će on usmenim putem preneti priču o Džemovom životu i njegovoj sudbini.

Stari istražni zatvor Berozko u Carigradu više nije postojao. Ali, Andrić će naći građu za svoje delo u beleškama Gavrila Vučkovića „Crno putovanje za Carigrad". I reč „avlija" je bila prisutna u Vučkovićevim zatvorskim beleškama.

Međutim, tema tamnice je kod Ive Andrića prisutna još od samih početaka njegovog književnog rada; u njegovim lirskim zapisima „Eh rop1o" i „Nemiri", kao i u njegovim pripovetkama („U ćeliji broj 115", „Iskušenja u ćeliji broj 38", „Zanosi i stradanja Tome Galusa", „Poručnik Murat"). Svakako, postoji veza između tamnice u „Prokletoj avliji" i tamnice u Mariboru, u kojoj je Ivo Andrić boravio i koja je njegovo lično iskustvo.

ŽANROVSKA "POLEMIKA"

Po izlasku (1954. godine) delo „Prokleta avlija" je najčešće žanrovski određivano kao pripovetka od strane književnih kritičara. Kasnije će se ustaliti odrednica - roman za njeno žanrovsko određenje. Različiti književni kritičari će se služiti različitim žanrovskim odrednicama pri žanrovskom određivanju dela „Prokleta avlija".

Velibor Gligorić će „Prokletu avliju" odrediti kao pripovetku. Isto je ona i za Dragišu Živkovića. Za Rajnharda Lauera „Prokleta avlija" je „duža pripovetka". Borislav Mihajlović - Mihiz će je, u početku, nazvati pripovetkom, dok će u kasnijim prikazima posegnuti za terminom roman, tačnije „kratki roman".

Risto Tošić će se zapitati koje li je to žanrovsko određenje Andrićevog dela „Prokleta avlija", da li je to priča, roman, hronika ili nešto što je tome slično? Kasnije će se opredeliti za žanrovsku odrednicu roman.

Skender Kulenović „Prokletu avliju" će odrediti kao pripovest. Isto će učiniti i Petar Džadžić. On će posegnuti za terminom pripovest iz „Teorije književnosti" Borisa Tomaševskog. Pri tome, Petar Džadžić će se pozvati na to da Ivo Andrić nije nijedno svoje veliko delo nazvao romanom. A termin - „povest", po njemu, svakako, odgovara delu nevelikog obima, koje se nalazi na granici između romana i pripovetke.

Po Ivi Vidanu, „Prokleta avlija" nosi žanrovsko određenje „novela- priča". A. Radovan Vučković ju je odredio kao „roman-novelu". Međutim, pozivajući se na punoću njenih značenja, poredi je sa „Strancem" Alber Kamija i naziva je „romanom sudbine".

Za Slavaka Leovca „Prokleta avlija" je „pripovest, gotovo mali roman". A Ivo Frangeš će je nazivati čas romanom, čas pripovešću, a i novelom.

Međutim, „Prokleta avlija" se s pravom uvršćuje u red romana. Svakako, ona to duguje punoći svojih značenja koja zrače iz nje, kao i bogatstvu i punoći svojih motiva, galeriji svojih likova i, naravno, svojoj arhetipskoj strukturi i alegoričnosti dela u celini. Velika su sudbina i obim zahvaćene životne građe u ovom romanu; velika je i tragika čovekove egzistencije koja zrači iz njega. Pisac je uspeo da motiv čovekove tragike i izgubljenosti prenese u znatno veća geografska prostranstva i životna trajanja. Ovde Andrićevo vreme ne poznaje ni prošlost, ni sadašnjost, a ni budućnost kao zasebne vremenske kategorije. Vreme „Proklete avlije" je jedno univerzalno vreme.

Činjenica da je Ivo Andrić u relativno uskom pripovedačkom obliku stvorio dimenzije romana još više ističe lepotu „Proklete avlije" i svrstava je u sam vrh umetničkih tvorevina.

KREATIVNE VARIJACIJE ARHETIPA

Andrićeva „Prokleta avlija" je umetničko delo koje, pod prividnom jednistavnošću, dopire u nama do „iskonskog najdubljeg sloja", do „jedne psihe u nama koja je starija od nas"\ Ona to uspeva zahvaljujući mitskim slikama koje sadrži u sebi. Sam Andrić ističe da su te mitske slike sadržane u legendama i mitovima. Naše biće ih prepoznaje u dodiru sa određenim književnim delima i reaguje na njih velikim intenzitetom emocija. U takva književna dela, svakako, ubraja se i Andrićeva „Prokleta avlija".

Mit nam pokazuje kako je nastao svet iz haosa. Njegovi događaji su neponovljivi, dalekosežni i rezultirali su nastankom sveta i čoveka. Tokom vremena, mit postaje ritual i izvodi se na različitim nivoima čovekovog postojanja i ima više-manje simbolično značenje.

Tomas Man vidi mit kao zasnivanje života. Po njemu, čovek pojedinac u mitu nalazi obrazac svog ponašanja, pronalazi uzor za svoje ponašanje. Tako se može uočiti velika sličnost Ćamilovog poistovećivanja kroz reči „Ja sam to" sa shvatanjem mita Tomasa Mana.

Ivo Andrić ne koristi mit u njegovoj gotovosti. On će posegnuti za „jednostavnim oblicima" tradicionalnog stvaralaštva, čije je ishodište bio mit. Mitsko je kod Andrića dospelo iz legendi, predanja, priča, poslovica, uopšte, iz narodnih umotvorina. I Andrićev Goja napominje da treba obratiti pažnju na legende, na ono kolektivno ljudsko, kako bi se došlo do nekog smisla u sadašnjosti. Jer, sve se ponavlja, sve ono što je bilo nekada, i sada je, i biće u budućnosti. Tako, vreme kod Andrića postaje jedna univerzalna kategorija, koja ne poznaje vremenske odrednice poput juče, danas ili sutra.

Andrić će 1961. godine, prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost govoriti o priči i pričanju, prvenstveno misleći na narodna predanja, priče i legende. U toj priči, koja traje koliko traju i narodi, prisutna je cela ljudska istorija; u njoj su sve nesreće naroda, patnje, boli, ali i radosti i srećni periodi. Ivo Andrić je verovao u tu priču, u narodna predanja i legende, sa čijih izvora je i ubirao mitsko i ugrađivao ga u svoje delo.

Kod Andrića su uočljivi i „ustaljeni obrasci ponašanja", koji se kod njega pojavljuju i na individualnom planu, i u istoriji, kroz vreme, a i u prirodi. Ti Andrićevi obrasci su bliski Jungovim obrascima ponašanja, koje on naziva arhetipovima. Dakle, mitovi nisu prisutni samo u prošlosti, oni su i u našim snovima, kao deo „kolektivnog nesvesnog", po Jungu.

Ivo Andrić uvek vidi pojedinačno pod opštim. Svet ne poseduje ograničen broj kombinacija, zato se i javljaju u različitim vremenskim epohama isti obrasci ponašanja. Dešava se da ljudi različitih vremena žive isti život, poput Džema i Ćamila; da poseduju istu životnu tragiku. Zato se i javljaju u različitim vremenima braća-neprijatelji od Kaina i Avelja do Bajazita i Džema, i javljaće se i u potonjim vremenima.

Prema tome, kod Andrića je vreme večno, to je jedno vreme, vreme koje je univerzalno. U stvari, vremena ni nema, večno je trajanje. Postoji samo trajanje, a životi i ljudi sa svojim sudbinama se ponavljaju, po nekoj čudnoj logici. U sadašnjosti je prošlost, jer se ona nikada ni ne završava, ona će biti i u budućnosti. Sve je samo jedan beskrajni pokret života.

Ti ustaljeni obrasci ponašanja ili arhetipovi, kako ih Jung naziva, prisutni su u svim delovima sveta kod svih ljudi. Njih nije potrebno prenositi, oni postoje u ljudima, u njihovoj psihi, oni su stariji od ljudi. Svaki čovek pojedinac nosi ih u sebi kao deo kolektivnog nesvesnog, kako to inače Jung objašnjava. Ti arhetipovi se javljaju i kroz snove. Veoma su slični motivima iz bajki, predanja, legendi i mitova. To su, svakako, i arhetip o braći- neprijateljima, arhetip o žrtvenom jarcu, o mitskom pripovedaču i mnogi drugi.

Po Jungu, arhetipovi su slike ponavljanja iskustva celokupnog čovečanstva. Oni su nasleđeni obrasci emotivnog i duhovnog ponašanja čoveka. Oni, arhetipovi, su, po njemu, ishodište mitskim slikama, ali se i mitske slike javljaju kao ishodišta arhetipova.

Dakle, ti arhetipovi prebivaju u legendama i predanjima za kojima Andrić tako često poseže i, u gradnji svojih književnih dela, komunicira sa njima.

Postoji nebo od arhetipova koji se slobodno kreću, šeću, ulaze, izlaze, ostaju u nama, u našim dušama, obuhvatajući nas cele, gutajući nas ili nam pomažu da ostanemo onakvi kakvi jesmo ili onakvi kakvi nismo, nekad dobri ljudi, nekad u večnom traganju za samim sobom, za smislom, za istinom. Ali, iznad svega, nesrećni u svojoj ljudskoj egzistenciji, veliki u svojoj ljudskoj tragediji.

Ne možemo, ipak, reći da su arhetipovi krivi zbog naših nesreća, zbog naših slutnji, jer mi smo ljudi i, iako smo sićušni, mi imamo prava na izbor, prava na odluke. Moramo porasti ili se izdignuti da bi videli određeni arhetip, ili da bi određeni arhetip zaobišli svojim pogledom, celim svojim bićem. Ipak, naša bića sadrže i onaj svesni deo, pored onog kolektivnog nesvesnog.

Arhetip je lelujav, on se pomera, čovek ne može da ga uhvati, hvata samo jedan njegov deo. A može čovek i ceo arhetip pustiti da živi u njemu, da ga učini svojinom svoga bića. Vodi se stalna borba - da li smo dorasli arhetipu, da li je on veći ili manji od čoveka? Sve zavisi od pojedinca, kako će se izboriti i da li će se izboriti.

Ćamil je dopustio arhetipu da ga „proguta", on mu se predao, pa je tako i izgubio sebe i svoj život; on živi Džemov život. Karađoz je bio suviše ohol da pusti neku arhetipsku silu da vlada njime. Izokrenuo je on taj arhetip i postao je neko ko otvoreno mrzi ceo svet. Fra-Petar je uspeo da pronađe neku ravnotežu. Petrov primarni, njegov lični arhetip, jeste arhetip mitskog pripovedača, kome je on veoma sličan.

A sam Andrić, u usponu je, vidi uzor u fra-Petru, u kome je uočio arhetip mitskog pripovedača, arhetip zrelog čoveka, dostojnog da se uhvati u koštac sa svim nevoljama i svim problemima, koji vidi svetlost i van tamnice, van zidina Avlije.

Svi su oni vodili na različit način borbu sa arhetipom. Ćamil nije bio toliko ni pretesan, ni toliko nedorastao, već prosto nejak i bez želje da se odupre, bez smisla, bez ljubavi prema samom sebi. Iz tog odnosa prema samome sebi, kod Ćamila se javlja ljubav prema ostalima, neka nevina, dečja nežnost i dobrota. Kod Karađoza je sve to drugačije. On nije dorastao arhetipu. Samo ga je sabio i ta teskoba je iskrivila njegovu psihu; otišao je sasvim krivo, ka tiraninu, ka diktatoru. I Karađoz i Ćamil su voleli da naprave neku vrstu reda. Ćamil je to mogao da uradi samo u tuđem liku, u liku Džema. Karađoz je svestan svoje moći, on je u poziciji da zavodi red i da neređuje. Karađoz zaviruje svuda, baš kao i Haim. Razlika je u tome kako ko i kuda zaviruje.

U Haimu je slabost, nesigurnost; arhetip večito progonjenog Jevrejina, koji sumnja u sve i svašta, opsednut manijom gonjenja, odnosno progonjenja. On može da ulazi u tuđe misli, želje, u celu osobu. Svi oni tragaju za smislom, za istinom, za sudbinom. I ponovo, nad svima njima je Prokleta avlija, arhetip tamnice, zatočeništva, neslobode. Niko od njih nije slobodan, a mogao bi da bude.

Kroz ovu „priču o arhetipu", kao o delu samih svojih bića, mi upoznajemo sebe, svoje misli, želje, težnje, bliži smo potrazi za istinom, za smislom i sudbinom.

IZGLED PROKLETE AVLIJE I ATMOSFERA U NJOJ

Prokleta avlija je istražni zatvor u Carigradu. U Andrićevom romanu ona je izvan vremena i prostora. Sve u vezi sa njom je dato nekako maglovito i nejasno. I sam fra-Petar ne daje tačno vreme svog boravka u zatvoru Prokleta avlija. Jedino što nam je jasno dato jeste da je ona zatvor kraj Carigrada, a možemo zaključiti da ona pripada vremenu turske imperijalne moći.

Fra-Petar kaže da je dospeo u Prokletu avliju u „mutno vreme kad vlast prestane da razlikuje pravog od krivog". U vezi sa ovom neodređenošću Avlije, prevashodno vremenske, nameće nam se zaključak da je Avlija iznad vremena, da Avlija pripada Andrićevom univerzalnom vremenu, da ona uvek postoji. Svakako, ona je veliki arhetip tamnice i čovekove neslobode u ovom svetu.

Dat je izgled Proklete avlije iz perspektive fra-Petra onako kako ju je on video, doživeo i primio. Fra-Petar će se u Avliji osećati daleko od pravog, stvarnog života i ljudi, činiće mu se da je na nekom „đavolskom ostrvu". Tako će se osećati i oni zatvorenici Avlije koji su iz Carigrada. Iako su u blizini svoga grada, oni se osećaju veoma daleko od njega.

U ovom zatvoru se nalaze razni zatvorenici, svi oni ovde čekaju na isleđivanje i preispitivanje njihove „krivice" i na dalju sudbinu. Tu se sakuplja gradski ološ, sva „gradska prljavština i nečistoća", sva „bolest" grada. Nađu se tu i „slučajni prolaznici", koji su u Avliju dospeli igrom slučaja, i koji čekaju da budu oslobođeni. Među takvim „slučajnim prolaznicima" je i fra-Petar.

Istražni zatvor Prokleta avlija se sastoji iz petnaestak sivih zgrada povezanih uskim zidom. Dvorište je „ogromno, izduženo i strmo", nepravilnog oblika. Kaldrme je sasvim malo, i to samo ispred kancelarija uprave, a svuda drugde je utabana, tvrda i siva zemlja, na kojoj ništa ne niče niti može nići. Sva vegetacija Avlije su „dva-tri uboga i malokrvna drveta" koja se nalaze na sredini dvorišta i koja „žive mučeničkim životom".

Iako je Carigrad u neposrednoj blizini zatvora, on se gotovo ni ne vidi iz njega, kao ni njegovo pristanište. Jedino se vidi nebo, „veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti"p, malo zelene azijske obale i „tek po neki vršak nepoznate džamije". „Sve neodređeno, bezimeno i tuđe". Zato fra-Petra stalno prati osećaj da se nalazi na „đavolskom ostrvu". On ništa ljudsko niti uočava niti prepoznaje u ovoj zatvorskoj atmosferi. Zatvorenicima iz Carigrada, naravno, još je teže. Jer, ta prividna daljina od njihovog grada i njihove civilizacije, bila je, u isti mah, i stvarna daljina.

Prokleta avlija brzo „guta" svoje stanovnike, podređuje ih brzo sebi, kao što će ih i žigosati za večnost, obeležiti svojom „tamnicom", koju će oni, verovatno, kroz čitav život, i van njenih zidina, nositi u sebi. U Avliji ljudska egzistencija je osuđena na patnju, trpnju, na golo istrajavanje, ukinuta su joj sva nastojanja ka lepšem, boljem, ka istini i smislu.

Iako je Prokleta avlija istražni zatvor, tako da u njoj treba tek da se dokaže nečija eventualna krivica, u njoj su svi označeni kao krivci. To shvatanje ljudske krivice u Avliji najbolje propagira njen upravnik Karađoz. Po njemu, nema nevinih ljudi, svi ljudi su, dakle, krivi već zbog toga što postoje. Avlija bi, tako, trebala da zatvori među svoje zidine celokupno čovečanstvo; ona bi se trebala protezati „od mora do mora".

Prokleta avlija je uvek puna zatvorenika; „uvek puna, stalno se puni i prazni". Sintagme koje najčešće idu uz nju i opisuju je jesu: „kao i uvek", „sa stotinu promena, a uvek ista", „tu je sve isto..." U njoj je prekinut dotadašnji normalan tok ljudskog života, koji se sada pretvorio u „krug začaranih stvari i događaja". Čovek je ovde svestan svoje sićušnosti, tragike svoje egzistencije i uzaludnosti svakog nadanja.

Zatvorenici u Avliji žive jednim životom tokom dana, a drugim za vreme noći. Sa svitanjem i sa dolaskom novog dana zatvorenicima je lakši boravak u Avliji. Tada su oni, na neki način, razdragani, otvoreni za šale i razgovore među sobom; tada žive na dvorištu pod nebom. Dvorište zatvora preko dana, u svojoj punoći, podseća na jedan veliki vašar. Ali, smrkavanjem i dolaskom noći, zatvorenici postaju uznemireni. Sada za njih više ne postoji zajednički život, koji preko dana vode na dvorištu. Svaki od njih sada brine za samog sebe, za svoje mesto u ćeliji, plašeći se za sebe i za svoj goli život, svako traži i obezbeđuje svoju tetitoriju u ćeliji. Život zatvorenika kao da simbolično predstavljaju ona jadna „malokrvna drveta u dvorištu Proklete avliJe.

Naročito vetar utiče na stanovnike Avlije, na zatvorenike i stražare, na njihovo ponašanje. Svi oni teško podnose vetar jugo. On ih dovodi do nekog neobjašnjivog kolektivnog ludila. Tada, za vreme juga, u Avliji svi viču i urlaju u nadi da će svim njihovim mukama doći kraj. A severni vetrovi, za njih, zdravi su vetrovi. Za vreme severnih vetrova zatvorenici su veseli, oni se šale i čuje se njihov smeh po dvorištu. Tada se zaboravi sve ono ludilo koje je kod njih bilo prisutno za vreme vladavine južnog vetra.

Jesu opisane muke i patnje zatvorenika Proklete avlije, ali samo stradanje, odnosno smrt, nisu opisani. U Andrićevoj „Prokletoj avliji", dakle nema smrti. Ali nema ni Boga, kako to ističe Slavko Leovac u delu „Andrićevi romani ili svjet bez boga". Iako je vidno nebo iz zatvora, na njemu nema Boga; svet Andrićeve „Proklete avlije" je „svet bez Boga". Nigde se Bog ovde ne pominje, nema pomeni o Božjoj milosti, čak ni u uvodnim i završnim scenema koje se odigravaju u manastirskoj atmosferi. Boga nema; sve je ništavilo, sve vodi ka smrti i ka grobu u kome se jednostavno nestaje. Vide se ponegde vrhovi džamija, krst na humci fra-Petra, ali više ničeg nema što bi svet Proklete avlije povezalo sa Bogom.

Jedini izlaz iz ove mučne atmosfere zatvora Proklete avlije za njene zatvorenike jeste u priči i kroz pričanje. I oni, poput Šeherezade, pričanjem odlažu svoje probleme, svoju nesreću, razrešenje svoje sudbine u ovom zatvoru. Njihova priča jeste odbrana od svakodnevice u Avliji. Svojom maštom će se oni suprostaviti svoj odvratnosti Proklete avlije. Dok traje ta priča, njihovi životi su lepši, ispunjeniji su i sadrže više smislenosti. Njihove priče o prošlosti nisu doslovne istine o njihovim životima pre Avlije; one su umnogome ulepšane, doterane, pa čak i u celosti osmišljene.

Pričaju zatvorenici svoje priče preko dana u dvorištu, gde njihov život traje, gde se oni susreću i razgovaraju. Ti razgovori se odvijaju u krugovima. U sredini je onaj koji priča, a opkoljavaju ga njegovi slušaoci i, možda, budući sabesednici. Fra-Petar će prilaziti takvim krugovima kada dospe u Avliju. Tako će naići i na pričaoca Zaima u početku svog boravka u Avliji.

Zaim je pričalac koji „govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima". Glavna tema njegove priče jeste žena. Kroz njegovu priču prolazi čitava galerija žena iz celog sveta. Pominje i svoje navodne uspehe iz života pre Avlije. Može se naslutiti kroz njegovu priču vapaj za idealnom ženom i gazdinstvom, vapaj za porodičnom idilom. Mnogi još zatvorenici pričaju o ženi, ona je za njih ideal, lepota, koje nikako nema u Avliji. O ženama pričaju i Softa i „atletski razvijen čovek". Na neiscrpnu temu o ženi vode se i mnoge rasprave i prepirke zatvorenika.

I tako, svaki dan se u Prokletoj avliji obrazuju ti isti krugovi zatvorenika koji pričaju na večito iste teme. Tamo se sve odvija u vidu krugova iz kojih kao da se ne nazire izlaz. Jer, svaki dan u Avliji je isti, sve se ponavlja. Vreme se ne kreće napred, ono je andrićevsko, univerzalno vreme. Kao i u atmosferi zatvora Proklete avlije, tako je krug u simboličnom značenju prisutan u kompoziciji romana „Prokleta avlija", u vidu njene prstenaste (kružne) kompozicije.

KARAĐOZ

Oličenje ustanove Prokleta avlija uočavamo u liku njenog upravnika Karađoza, koji je srastao sa njom. Kao i sve u vezi sa Avlijom i oko nje i njene logike, i sam Karađoz, kao njen upravnik, groteskan je. Možda je najgroteskniji način njegovog dolaska do mesta upravnika carigradskog zatvora, put od bivšeg saučesnika prestupnika i zločinaca do nekog ko upravlja zatvorom i, na neki način, učestvuje u razrešenju sudbine svojih bivših prijatelja, prestupnika.

Karađoz je samo nadimak upravnika Proklete avlije, čije je ime Latif-aga. Njegov nadimak, Karađoz, jeste ime „groteskne ličnosti turskog pozorišta senki", što je Andrić istakao kao svoje objašnjenje uz Karađozev nadimak. Imajući na umu značaj semantike imena kod Ive Andrića, kao i „simboliku" spoljašnjeg opisa likova, lakše ćemo shvatiti lik Karađoza, njegov značaj u vezi sa zatvorom Prokletom avlijom i logikom njegovog shvatanja i tumačenja krivice. Samo Andrićevo objašnjenje za nadimak Karađoz će se sasvim lako utopiti, kako u spoljni opis Karađoza, tako i u njegovo ponašanje, odnosno njegove metode isleđivanja zatvorenika.

Karađozov fizički portret odgovara tehnici grotesknog opisa. Za Karađoza, kao za ličnost u celini, ključnu ulogu odigrao je njegov telesni preobražaj. Saznajemo da se on posle četrnaeste godine „naglo raskrupnjao i ugojio", a „njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu". Latif-aga je do svoje četrnaeste godine bio uzorno dete iz uzorne porodice. I on je, poput Ćamila i Džema, voleo knjigu i nauku. Dakle, uz telesni preobražaj, kod Karađoza ide i psihički i duhovni preobražaj. On postaje zainteresovan za svet kriminala; kod njega se budi radoznalost za gradske prestupnike, potreba za uzbuđenjem i opasnostima velegrada. I tako se Latif-aga našao u svetu i društvu prestupnika, kriminalaca, lopova, danguba. Nije on učestvovao u njihovim prestupima i zločinima, on je više bio njihov svedok, samo tihi posmatrač. Njega je samo uzbuđivala opasnost druženja sa tim polusvetom. Ali jednog dana, Latif-aga je spasen, izvučen iz kandži takvog društva i ubrzo postavljen za upravnika zatvora, ozloglašene Avlije, gde će se boriti sa bivšim prijateljima i njima sličnim.

Samo Karađozovo lice jeste maska. Njena funkcija je odvojena, tu je i da zaplaši druge, a ona je i njegova zaštita, krije njegovo stvarno stanje, raspoloženje i osećanje. Shodno svom nadimku, Karađoz je glumac i na sceni zatvora Proklete avlije . Celim svojim bićem, kako onim unutrašnjim tako i onim spoljnim, to jest vidljivim, on učestvuje u toj igri. Cilj Karađozove igre jeste iznuda priznanja od zatvorenika. Nikada se ne zna kojom metodologijom će se Karađoz služiti kako bi došao do svog cilja, do priznanja. Nekada će se ponašati kao čovek pun razumevanja, nekada će biti krvnik. Tako je njegova igra groteskna igra.

Svoj posao je obavljao kao u nekom nadahnuću, poput umetnika i glumca. On se gnuša zločina i prestupa pa, kada izvuče željeno priznanje od zatvorenika, otrese rukama kao posle teškog i prljavog posla. Veoma je strpljiv u dobijanju željenog priznanja, u stanju je da danima prilazi svojoj žrtvi, ne bi li dobio priznanje.

Karađoz je veoma vezan sa ustanovom Proklete avlije; kuća mu je u neposrednoj blizini. Svaki čas može doći u Avliju, a da ga niko ne primeti. On je u Avliji i onda kada nije tu. Svoj posao doživljava veoma lično i kao veoma važan posao. On se posvećuje svakom zatvoreniku, na svakog obraća pažnju, poznaje njegov prestup.

Kao takvog, Karađoza, zatvorenici vole, nazivaju ga svojim, i pored toga što je on njihov krvnik i što ga u nekim trenucima mrze i grde. On im je potreban, jer je on za njih uvek tu i nikada ih ne zaboravlja. Za zatvorenike je Karađoz „njihov krmak", „stenica i krvopija", „pas i pasji sin", ali je on ipak njihov. Oni mu se dive i prihvataju ga.

U Karađozovoj igri, kao i u njegovom fizičkom opisu, veoma su naglašene i bitne njegove oči, čiji je opis doveden do groteske. Za vreme njegove igre, igraju i njegove oči. Desno i levo Karađozovo oko dati su kao velika suprotnost. Desno oko je iskolačeno, a levo je gotovo zatvoreno. To desno oko je veoma aktivno, kao da živi nezavisno od Karađozovog lica i tela. Za njega se kaže da je „moglo da izađe do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuče", da, podseća na reflektor. Levo Karađozovo oko je skoro sasvim zatvoreno (nije li takvo oko bilo i Džemovo oko?), ali ispod njega je vrebao pažljiv i oštar pogled. Takve oči su, svakako, u saglasnosti i u funkciji Karađozove igre na sceni Proklete avlije.

Takav upravnik Proklete avlije, Karađoz, je prirodno oličlenje same ove ustanove. To najbolje iskazuje njegovo shvatanje krivice, čija logika (odnosno nelogika) odgovara i logici (odnosno nelogici) same Avlije. Po Karađozu, svi su ljudi krivi, nevinih nema ne samo u Avliji, nego i van njenih zidina. Tamo, čovek samim svojim postojanjem, već nosi krivicu. Reč je o arhetipu krivice, uopšte. Po takvom shvatanju i tumačenju krivice, krivci su i starozavetni Jov i Jozef K. iz

Kafkinog „Procesa". Nije li, onda, čovek sagrešio već u svojoj preegzistenciji? Jer, Karađoz kaže da je krivac i onaj čija je majka makar nešto loše pomislila dok ga je nosila u stomaku. Avlija bi se, tako, protezala „od mora do mora", po Karađozu. Ali, Andrić napominje da se kod Karađoza, uz takav „govor" o čovečjoj krivici javlja i oseća „nešto kao suzni grč i žaljenje što je sve to tako".

Možda ni sam islednik Karađoz nije svestan toga da, isleđujući druge, on isleđuje i samog sebe. Svakim dobijenim priznanjem, raste njegova predstava o ljudskoj grešnosti, a, možda, i vlastito saznanje da on to sam, kao pojedinac, ne može promeniti. Pri tome, raste i njegova sopstvena krivica, jer ne bira sredstva dok teži svome cilju, priznanju. Ipak, kao da su dovoljni oni njegovi ljudski kvaliteti (koje zatvorenici prepoznaju kod njega), da ublaže njegovu surovost i krivicu.

NARATIVNA STRUKTURA "PROKLETE AVLIJE"

Prokleta avlija je oblikovana tehnikom naratora kojih ima više. Svi ti naratori pričaju „Prokletu avliju", tako je grade i uzdižu na nivo umetničkog savršenstva. Njihove priče „kruže" po principu usmenog prenošenja. Ti naratori su različiti, a njihove priče se međusobno razlikuju. Uopšte uzev, za „Prokletu avliju" se može reći da je ona „priča o pričanju" i priča o pripovedačima. Ivo Tartalja ističe da je „Prokleta avlija" „književnost u malom". Andrić kao da traga za idealnim pripovedačem, odnosno za naratorom svog dela. Čini se da mu ni jedan narator nije dovoljan kao izolovan od ostalih. Tako će i doći do „sveznajuće priče".

Struktura romana Prokleta avlija analogna je strukturi novozavetnih priča jevanđelista". U romanu „Prokleta avlija" četiri pripovedača pripovedaju i svedoče o Džemovom, odnosno o Ćamilovom životu i stradanju, kao što su četiri apostola svedočila o životu Isusa Hrista. Već je Petar Džadžić uporedio Ćamila i njegovo stradanje sa Hristom, nazvavši ga „hristolikim.

Sve posebne priče različitih pripovedača u romanu su prešle svoj put, preko više pripovedača, do svog konačnog oblika, do onog koji je piscu izgledao kao najsavršeniji. I sam Andrić, na više mesta, napominje da su pojedine priče bile mnogo duže, haotičnije (na primer, Ćamilova priča) u svom izvornom obliku.

Naratori se izmenjuju „predajući štafetu" jedan drugome. Njihove priče se otvaraju u krugovima, koji jedan drugog obavijaju. Kompozicija „Proklete avlije" je prstenasta, i sadrži svoje jezgro.

Na samom početku romana je prikazan bezimeni mladić, koji se nalazi u manastirskoj sobi, sada već pokojnog fra-Petra. O tom mladiću pisac ništa ne govori, čak ga ostavlja i bez imena. Time kao da hoće da naglasi da njegova uloga za srž samog dela i nije toliko bitna. On je samo tu kako bi evocirao fra-Petrovu priču o istražnom zatvoru u Carigradu, o Prokletoj avliji, u kojem je fra-Petar proveo nekada davno dva meseca. Mladić je taj koji nosi sećanje na fra-Petra i na njegovu priču o zatvoru Avliji.

Pred Mladićem se pruža zimski pejzaž. Sneg je sve zavejao i „svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid". Vidljiv je samo poneki ljudski trag koji vodi do sveže rake fra-Petra i „samo vrhovi nekoliko krstača", kao i sveža fra-Petrova humka.Sneg je spojio nebo i zemlju, davajući im neku nemu neodređenost, mirnoću, koje već ovde, na početku, sugerišu za temu nešto sumorno. Čitav ovaj uvodni pejzaž, koji uokviruje delo, Mladić posmatra kroz prozor fra-Petrove sobe na kojoj su rešetke, simboli te večite i opsesivne Andrićeve tamnice, skučenosti i neslobode ljudske. Polako se nagoveštava priča o tamnici Avlije.

U fra-Petrovoj sobi se još uvek čuju njegovi časovnici; od kojih nisu baš svi stali iako on više nije među živima. Oni simbolično ukazuju na prolaženje i osipanje vremena, narušavaju tišinu zimskog pejzaža i, tako, još više produbljuju pustoš i sumornost.

Iz susedne sobe se čuju glasovi dva fratra koji popisuju zaostavštinu fra-Petra. Pregledaju i zapisuju alat fra-Petra. Sve to rade sasvim mehanički i, pošto odrade pojedini predmet, bacaju ga dole na gomilu. Tup udarac bačenog popisanog alata odjekuje tom samrtnom atmosferom manastira i bolesno sugeriše da život ide i dalje uprkos tome što fra-Petar više nije među njima; da sve prolazi, da sve nestaje...

Iz takve produbljene pustoši i atmosfere rađaju se Mladićeva sećanja na pričanje fra-Petra, počinje priča o Prokletoj avliji. Počinje i neko drugo vreme, vreme koje ne priznaje rad fra-Petrovih časovnika i koje se ne da omeđijati njihovim principom. Sada se javlja „vreme priče".

I kada se fra-Petrova priča o Avliji „izređa" u Mladićevom sećanju, ponovo se vraćamo u realno, odnosno hronološko vreme, u kome su ponovo prisutni fra-Petrovi časovnici i njihov rad. Oni u priči o Prokletoj avliji nemaju nikakvu ulogu i nikakav značaj, oni nemaju prilaz njoj. Ponovo se čuju i glasovi fratara, popisivača fra-Petrove zaostavštine. Kao da nije ni trenutak protekao od kako su započela Mladićeva sećanja, a ona su trajala, zaista trajala. „Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna..."

Život se nastavlja dalje iako nema fra-Petra. Ostao je njegov alat, ostali su njegovi časovnici i, što je najbitnije, ostala je njegova priča o Prokletoj avliji u sećanju Mladića, koja će se i dalje prenositi i živeti.

Čitav ovaj okvir dela simbolično nagoveštava melanholičnu misao o prolaznosti života i pustoši za večnost produbljenoj. I oni, koji su ostali da žive nakon fra-Petra, nestaće jednom, jer sve teži i kreće se ka svom kraju, ka smrti i ništavilu. Sve je tu, u okvirnoj slici već dato, i život čoveka i njegova tragična egzistencija u svetu u koji je bačen i koji mu ni malo nije naklonjen, i čovekova konačna sudbina u prolaznosti, osipanju, smrti i ništavilu.

U okvir dela uključene su priče naratora „Proklete avlije" u vidu koncentričnih krugova. Prvi krug je fra-Petrova priča, a ona je obuhvaćena Mladićevim sećanjem. Fra-Petrova priča obuhvata Haimovu priču (koji kazuje Ćamilovu sudbinu do dospeća u Avliju); a njegova, opet, obuhvata Ćamilovu priču o Džemu. Ponovo će Haim pričati o Ćamilovoj sudbini, o njegovom raspletu. A onda i fra-Petar, dok se ne vratimo na Mladića i okvir dela. Ali svi naratori, i Mladić, i fra-Petar, i Haim, kao i Ćamil, obuhvaćeni su pričom autora.

Ta narativna struktura, po Petru Džadžiću se može predstaviti ovako:

Nosilac priče je fra-Petar. Njegova priča se širi uočavanjem i upoznavanjem ljudi i situacija u Prokletoj avliji. Kada sretne sledećeg naratora, fra-Petar mu „predaje štafetu", pušta ga da priča. Priča glavnog junaka, Ćamila počinje tek u drugoj trećini romana uokvirena pričama ostalih naratora. Džem nije lik, on je onaj o kome Ćamil govori. Dakle, sve se odvija u krugovima koji niču jedan iz drugog. Na taj način i vreme u delu postaje andrićevsko univerzalno vreme koje dopušta susret i kontakt različitih nivoa vremena i ljudi iz različitih vremenskih epoha.

FRA-PETAR

Ivo Andrić je poverio svoju priču o Prokletoj avliji svom iskusnom pripovedaču fra-Petru, koji je, po mnogo čemu, „prototip mitskog kazivača". Fra-Petar nosi u sebi arhetip mitskog pripovedača, sa kojim se on sam odlično usaglasio. Fra-Petra, kao pripovedača, možemo sresti u drugim delima Ive Andrića, postoji čitav ciklus Andrićevih pripovedaka sa fra-Petrom. To su pripovetke: "Trup", "U vodenici", "Čaša", "Šala u Samsarinom hanu". Pripovetke iz ciklusa sa Fra-Petrom su međusobno povezane. Na primer, pripovetka „Trup", iako je nastala vremenski pre nego roman „Prokleta avlija", nadovezuje se na radnju „Proklete avlije". Prokleta avlija se završava progonstvom fra-Petra u Akru, a u „Trupu" fra-Petar se nalazi u Akri. Svaka Andrićeva pripovetka iz ciklusa o fra-Petru počinje iz iste atmosfere, iz ćelije franjevačkog manastira, gde fra-Petar već duže vremena leži bolestan u postelji. Prozor na njegovoj manastirkoj ćeliji je svuda uokviren rešetkama, simbolišući ljudsku neslobodu u svetu i svetsku tamnicu. Tu su i brojni fra- Petrovi satovi i njegovo oružje, prvenstveno puške, koji ga karakterišu kao „čuvenog sahadžiju, puškara i mehanika". I, tako, uvek iz iste atmosfere kreće priča mitskog kazivača fra-Petra.

Mladić s početka se seća fra-Petrovog pričanja koje je imalo stalne prekide, „pojedini odlomci se nisu uvek nastavljali tačno i redovno jedan na drugi". Poput narodnog pripovedača, a i mitskog, fra-Petar bi se vraćao na ono što je bio već ispričao; neka mesta je ostavljao prazna i nedopričana. „Njegova priča je mogla da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvrđeni tok događaja". Na taj način, pisac je uzdigao fra-Petra na nivo mitskog pripovedača, a vreme njegove priče učinio je univerzalnim vremenom, na koje nikako ne utiče ovo redovno, hronološko vreme, iskazano fra-Petrovim brojnim satovima.

Fra-Petar je najviše voleo da priča o carigradskom zatvoru Prokletoj avliji, gde je proveo dva meseca. Vreme koje je fra-Petar boravio u Prokletoj avliji nije određeno. U fra-Petrovoj priči jedine istorijske godine koje se pominju jesu u vezi sa životom princa Džema, o kojem će pričati Ćamil. Mladić se seća da je u svoje poslednje vreme fra-Petar najviše pripovedao o ta dva meseca svog života koje je proveo u zatvoru Prokleta avlija. Ona je ostavila dubok utisak na njega, obeležila ga svojim nezaobilaznim žigom, pratila ga je čitav život; nikada nije uspeo izaći iz nje, iako je u njoj proveo samo dva meseca svog života i davno ju je napustio.

Kada dospe slučajem u Avliju, fra-Petar nije mnogo očajan. Zna da nije krivac i da će uskoro izaći. Najbolje što može, on ovde troši svoje vreme. Danju, u dvorištu, zainteresovano prilazi krugovima zatvorenika i sluša njihove priče. On ovde, na početku svog boravka u Avliji, još uvek ne oseća njeno prokletstvo. Fra-Petar ovde nije u svojoj mantiji, to vidi kao svoju prednost da se što lakše utopi među ljude pretežno drugih veroispovesti.

Kako fra-Petar upoznaje atmosferu Proklete avlije i druge zatvorenike, tako ih i mi upoznajemo. Fra-Petar pripoveda o ljudima koje je on ovde video i o situacijama, čiji je on bio svedok. Kod njega veliku ulogu ima ono racionalno primanje predstava o ljudima, stvarima i situacijama. Jer i on je, kako kaže i samo njegovo ime, koje znači stenu, kamen, čovek je koji čvrsto stoji na zemlji. U njegovom pričanju prisutni su oni ljudi, događaji i situacije čiji je on bio svedok, odnosno ono pri čemu je on bio svedok. Sve predstave iz njegovog pričanja su „primljene" njegovim očima, odnosno njegovim ušima. Iako svešteno lice, kod njega nema misticizma. Kod njega nema maštovitosti i onog imaginarnog u pripovedanju. Pre svega, on je racionalan i trezven, po svojim glavnim karakteristikama, oličenje je čoveka iz naroda.

Ali, fra-Petrova priča, sama i izolovana, ne može stići do svih aspekata zbivanja u Prokletoj avliji. Zato je Andriću, kao piscu, potreban i drugi pripovedač, drugačiji no što je to fra-Petar. Potreban je Andriću Haim, kako bi, na neki način, „popunio rupe" koje su ostale nakon fra-Petrovog pričanja. Tako se dopunjavaju fra-Petar i Haim u svojim pričama, prvenstveno u pričama o Ćamilu i njegovoj sudbini. Njih dvojica koliko-toliko zaokružuju priču o Ćamilu i njegovoj sudbini.

Bačen u Prokletu avliju, fra-Petar i ovde traži lepotu i zadovoljstva. Najviše ih uspeva pronaći u ostacima prirode u Avliji, u nezaboravnim stambolskim svitanjima, i u kontaktima sa drugim ljudima, prvenstveno sa mladićem Ćamilom. Kada stigne u Avliju naći će sebi mesto u uglu ćelije, gde su i dvojica Bugarina, opsednuta strahom koji izaziva Avlija i njena atmosfera. Oni su, kao i fra-Petar, „slučajni prolaznici". Na tom mestu će fra-Petar upoznati Ćamila, čiju će ispovest ubrzo čuti.

Fra-Petrovo vreme provedeno u Prokletoj avliji se može podeliti na dva perioda, međusobno različita po tome što prvi period uključuje prisustvo Ćamila, a drugi je period posle Ćamilovog misterioznog nestanka.

Ćamilova pojava u ćeliji gde su fra-Petar i dvojica Bugara, uspeva da prodrma fra-Petra kao iskusnog pripovedača, kao pripovedača strogo racionalnog, čijem oku, uhu ili nekom drugom čulu ništa ne uspeva promaći. „Misleći o njemu, docnije, fra-Petar nije mogao nikako da se tačno seti ni sata kad je došao, ni kako je došao, tražeći malo mesta, ni šta je pri tom rekao. Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili".

I tako je fra-Petar pronašao svog „sabesednika" u Avliji. Ali, Ćamil je sasvim malo razgovarao, izgovarao bi samo ono što je morao, a ni to često ne bi do kraja izrekao. Više je govorio fra-Petar, pokušavajući da, na svoj način, započne razgovor sa Ćamilom. Povezao ih je i italijanski jezik na kome su govorili, između ostalog. Taj jezik je lepota, koju ne skrnavi ni sva odvratnost i prljavština mesta na kome su se sreli. Povezali su ih i knjiga, umotana u žutu kožu, i ćebe, koje je Ćamil doneo sa sobom. Ta dva predmeta su pripadala stvarnom ljudskom svetu i odudarala su svojim izgledom i simbolikom od Proklete avlije. Kod fra-Petra su probudila veliku radost.

Shodno Ćamilovom aristokratskom poreklu, ubrzo su ga prebacili u bolju ćeliju. Tada će se pojaviti Haim kako bi ispričao fra-Petru Ćamilov život do dospeća u Avliju, njegovo poreklo i njegovu ,,krivicu". Haim se u početku nije dopao fra-Petru, što zbog toga što mnogo priča, što zbog opsesivnog straha od „špijuna" i sumnje u sve i svakoga u Avliji. Privukao ga je tek pošto je pomenuo Ćamila, čiji je bio sugrađanin; obojica su bili iz Smirne. Haim je tako zadobio fra-Petrovu pažnju ali, istovremeno, Haim mu je prenosio i svoj strah i sumnju. U početku, fra-Petar se od svega toga brani i ograničava, ali oni će ga, kasnije, obuhvatiti i preći u određenu jezu.

Fra-Petar ponovo susreće Ćamila tek nakon dugog iščekivanja na taj susret. Iako radostan, uočava da je Ćamil smršao, a da su mu tamni kolutovi oko očiju dobili još tamniju boju; izgledao je i nekako odsutno. U tim trenucima je Ćamil počeo da priča; pričao je „istoriju Džem-sultana", I tako je bilo do kraja, Ćamil je pričao o Džemu, a fra-Petar ga je pažljivo slušao. Iako nije baš sve dobro razumevao i iako je neke delove teško pratio, fra-Petar nije prekidao Ćamila u njegovoj priči i tražio objašnjenja, puštao ga je da priča jer „Treba pustiti čoveka da kaže sve".

Fra-Petar ubrzo postaje obuzet, pa čak i opsednut Ćamilovom pričom i njegovim psiho-fizičkim stanjem. Ubrzo je Ćamil „prvi put sa posrednog pričanja tuđe sudbine prešao na ton lične ispovesti i stao da govori u prvom licu". Sve je ovo veoma teško padalo fra-Petru, u psihičkom smislu. Uveče, kada bi bio bez Ćamila, fra-Petar je mnogo razmišljao o Ćamilu i njegovoj priči. Prebacivao je sebi što mu ništa ne kaže, što ga ne prodrma, što nešto ne učini da pomogne Ćamilu, čiji su simptomi psihičke bolesti bili veoma očigledni. Ali, kada bi ponovo sutradan slušao Ćamila kako priča o Džem-sultanu, fra-Petar, kao da je omađijan tom pričom, ništa ne bi učinio od onoga što je nameravao. Kod fra- Petra se tada javlja osećaj krivice, kao da sa Ćamilom učestvuje u nečemu što ne bi smeli raditi.

Ćamil ubrzo nestaje, a ponovo se pojavljuje Haim, koji kod fra-Petra budi strah, s obzirom da ga pita da li su ga saslušavali u vezi sa Ćamilom. I sam fra-Petar počinje, poput Haima, sumnjati u sve i plašiti se da ne bude ponovo kažnjen nevin.

Fra-Petru sve više nedostaje Ćamil, koji nikako da se pojavi. Po prvi put i njega stiže prokletstvo Avlije, prokletstvo tamnice. Nedostaje mu onaj stvarni svet, oni ljudi izvan zidina Avlije, ljudi koji nisu „bolesnici sišli s uma i carski policajci bez duše i pameti". Nisu ga ispitivali u vezi sa Ćamilom, ali to mu je samo donelo saznanje da je Ćamilov slučaj završen, da je sa njim „sve svršeno i pokopano". Za fra-Petra je nastupilo „vreme bez Ćamila". Više ništa ga ne raduje, ni razgovor sa drugim zatvorenicima. Ne nalazi više zadovoljstva ni u stambolskim svitanjima, koja su lepša nego igde na svetu. Dolazi hladnije vreme, pa se i dan i boravak na dvorištu počinju skraćivati. Svaki dan mu je u Avliji isti; sve se odvija u vidu zatvorenog kruga. Fra-Petar nije ni shvatio svu težinu svog položaja u ozloglašenoj Avliji dok je Ćamil bio tu.

Fra-Petar je toliko obuzet Ćamilom da mu se on počeo i priviđati; njemu, koji čvrsto stoji na tlu, u čijem biću je prisutno samo ono racionalno, zdravorazumsko i trezveno. Sad je fra-Petar obuzet Ćamilom skoro onoliko koliko je Ćamil bio obuzet Džem-sultanom i njegovom tragičnom sudbinom. Ćamil se fra-Petru priviđa u gotovo realnom ambijentu, u trenucima svitanja, a, na kraju, saznajemo da je to ipak bilo samo priviđenje. Pokušava fra-Petar sve to oterati od sebe, podsećanjem samog sebe ko je i odakle je, da nije svuda kao u Avliji, da postoji onaj stvarni svet, koji je lepši i bolji.

Misleći da nema izlaza iz Proklete avlije, fra-Petar uskoro izlazi iz nje; prognan je u Akri. U Akri sreće jednog hrišćanina Libanca , koji je i sam nekad bio zatvorenik Proklete avlije. On će oponašati Karađoza, tvrdeći da je Karađoz, pravi čovJek na pravom mjestu u današnje vriJeme.

Fra-Petar će zauvek poneti u sebi Prokletu avliju i veliku žalost za Ćamilom i, uopšte, za nevinim čovekom koji strada bez ikakve krivice u ovom svetu kojim tiranin vlada.

HAIM

Haim je jedan od naratora (umetnika) koji grade „Prokletu avliju". On će pričati o Ćamilu i njegovoj opsednutosti Džem-sultanom i o zatvoru Prokletoj avliji i čovekovim egzistencijalnim strahovima i problemima, kako onim u Avliji, tako i u savremenom svetu, uopšte. Haim se javlja onda kada fra-Petar i njegov pripovedački manir više nisu dovoljni piscu u njegovoj umetničkoj nameri. Haimu pisac prepušta one aspekte koji bi ostali nedorečeni u fra- Petrovom zdravorazumskom, trezvenom i racionalnom pripovedanju.

Haim predstavlja arhetip Jevrejina lutalice, Jevrejina koji u sve i svašta sumnja i koji je opsednut manijom gonjenja. Kao što su Jevreji još od davnina lutali, tako i on luta dvorištem Proklete avlije, praćen svojim sumnjama, strahovima i unutrašnjim sukobima. Nigde ne nalazi mira i oduška.

Fra-Petar susreće Haima nakon što Ćamila presele u bolju ćeliju. I kasnije, kad god ne bude Ćamila, pojavljivaće se Haim. Uopšte, Haim prilazi fra-Petru samo kada je on sam. Prvo dobro osmotri da li ga neko posmatra, dugo obilazi oko fra-Petra i tek onda mu prilazi. Fra-Petru se Haim nije dopao; njegovu pažnju je tek privukao kada je spomenuo Ćamila, čiji je bio sugrađanin u Smirni. Haim će pričati fra-Petru istoriju Ćamilovog života do dolaska u Avliju i njegovu „krivicu".

Za razliku od Ćamila, Haim je mnogo govorio, Čak i više nego što treba. Fra-Petar će ubrzo zaključiti da je upravo ta njegova brbljivost povod njegovog boravka u Prokletoj avliji. Fra-Petar uočava i da Haim najviše voli da priča o ljudima koji su na visokom društvenom položaju ili čija je životna sudbina po nečem izuzetna. Možda je i on sam nekada pripadao takvom soju ljudi, a sada se nalazi među onima najnižim na društvenoj lestvici.

„Prizori koji su se odigrali između dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriča do neverovatnih pojedinosti i sitnica. I nije samo opisivao ljude o kojima priča nego je ulazio u njihove pomisli i želje, i to često i u one kojih ni sami nisu bili svesni, a koje je on otkrivao". Uz to ide i Haimova mimikrija; umeo je da oponaša glas onih ljudi o kojima priča, njihovo ponašanje i držanje. Uvek je sve prvi saznavao u Avliji. Svi prostori su bili dostupni njegovoj priči.

Fra-Petar će ipak priznati da su takvi ljudi, poput Haima, potrebni svetu. Njihova brbljivost ipak ima i svoje pozitivne strane. Od njih saznajemo „o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo". Treba ih pažljivo slušati pa odvojiti istine od neistine, kako bi se došlo do nekog saznanja. Inače, tako se odnosimo i prema narodnim legendama ili predanjima.

Uporedo sa informacijama i pričom o Ćamilu, Haim prenosi fra-Petru i svoju bolesnu sumnjičavost i opsesivni strah. U početku će se fra-Petar braniti od Haimovih predstava, ali polako počinje uviđati da je Haim uvek u pravu, naročito nakon Ćamilovog misterioznog nestanka. Haim će i ispričati fra- Petru o Ćamilovom noćnom isleđenju i njegovom kraju. Tada se u fra-Petru i budi veliki strah, naročito nakon što ga je Haim upitao da li su ga isleđivali zbog razgovora sa Ćamilom.

Vremenom, Haim prestaje da priča o Ćamilu, više ga on ne interesuje; nastavlja o „špijunima". On i fra-Petar više nemaju povoda za razgovor. Ranije su ih samo spajali fra-Petrova zainteresovanost za Ćamila i Haimova brbljivost. Ono što ih razdvaja jeste Haimova nezainteresovanost za Ćamila; on je kod njega samo povod za priču i pričanje.

Vreme bez Ćamila teče, a sam fra-Petar uviđa tačnost Haimovih reči da „ovde i nema zdrava čoveka pri čistoj pameti. Verujte! Sve sam bolesnik i ludak, i stražari i hapsenici i špijuni (a pogotovo svi su špijuni), da i ne govorim o najvećem ludaku, Karađozu! U svakoj drugoj zemlji na svetu on bi bio odavno u ludnici. Ukratko, sve ludo, osim vas i mene".

ĆAMIL

Svoju prvobitnu nameru, da napiše hroniku o životu princa Džema, Andrić ostvaruje u svega dva poglavlja romana „Prokleta avlija". Priču o Džem- sultanu će pričati Ćamil u V i VI poglavlju romana fra-Petru. U V poglavlju je iznesen Džemov život jezikom kojim se pišu hronike, letopisi ili istorije, sa godinama istorijskih dešavanja i pomenom mnogih istorijskih ličnosti. VI poglavlje nosi i subj ektivni odnos Ćamila prema princu Džemu i njegovoj sudbini, ispričano je mnogo življim jezikom; u njemu preovlađuju duševna preživljavanja princa Džema.

Postoji mitski sloj u Ćamilovoj priči o Džemu. Taj mitski sloj pripada arhetipu braće-neprijatelja. „otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se rađaju i obnavljaju u svetu dva brata-suparnika. Jedan je od njih, stariji, mudriji, jači, bliži svetu i stvarnom životu i svemu onom što većinu ljudi vezuje i pokreće, čovek kom sve polazi za rukom, koji u svakom času zna šta treba a šta ne treba učiniti, šta se može a šta ne može tražiti od drugih i od sebe. Drugi je sušta protivnost njegova. Čovek kratka veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Čovek čije težnje stalno idu mimo onog što treba i iznad onog što se može. On je u sukobu sa starijim bratom, a sukob je neminovan, gubi unapred bitku".

Neprijateljstvo i suparništvo među braćom, pa i bratoubistvo, su česti u mitovima. Prisutni su i u Bibliji, među Kainom i Aveljom, a mogu se naći i u ranijim mitovima, u staroegipatskim i drugim. Uvek pobeđuje onaj stariji brat, jer on je čuvar zakona, reda i poretka, čovek od dela; njemu je predodređeno prvenstvo već na samom rođenju. Mlađi poseduje uvek težnju za tim prvenstvom starijeg brata, ali njemu, koji pripada svetu misli, predodređen je poraz, kao i rana smrt.

Ćamil pripoveda priču o dva brata-suparnika. „To je u novom i svečanom obliku drevna priča o dva brata". Ona se ponavlja i traje večito; revitalizuje se u različitim vremenskim epohama. Između sinova Mehmeda II Osvajača, Bajazita i Džema, stajao je očev presto. Džem je poražen i povlači se u Egipat. Ali, ubrzo će on postati rob mnogih država, čovek kojim će se pokušavati balansirati odnosi između muslimanskog i hrišćanskog sveta, između Istoka i Zapada.

Na fra-Petra Ćamil i njegova priča deluje magijski; uspevaju da ga uzdrmaju, da blokiraju njegovo pamćenje. Zato fra-Petar nikako ne može da se seti „kad" i „kako" je upoznao Ćamila, ni kada je Ćamil otpočeo svoje pripovedanje o turskom princu Džemu, a ni kada je prešao na prvo lice u pričanju; to jeste kada je Džem progovorio kroz Ćamila. Fra-Petar je u susretu sa mitskim, odnosno arhetipskim, ostao „zatečen", nije uspevao da Ćamila i njegovu priču veže za realno, konkretno vreme, jer Ćamilova priča pripada onom univerzalnom andrićevskom vremenu. Ona nikada ne biva ni završena, jer traje večito. Fra-Petar jedino uspeva vezati Ćamilove dolaske i odlaske za suton, za nejasni deo dana, kada svetli deo dana prelazi u tamni. Tako da Ćamil za njega ima polukonkretna značenja, ne može da ga shvati do kraja; blizak je snoviđenju. I kad ga prvi put vidi, ima utisak da ga je već video, posebno njegove oči, možda oči Džem-sultana...

Ćamil će se poveriti fra-Petru, ispričaće mu tragičnu sudbinu i nesreću Džem-sultana, sa kojim se on poistovetio. Džem je mislio da je najnesrećniji čovek na svetu, čija je sudbina svedena samo na sredstvo kojim se održavaju odnosi između Istoka i Zapada. Mislio je da ga niko ne razume i da je njegov život uzaludan. Ćamil će dokazati da to nije istina. Oživeće njegov život, živeće ga i u tome će ići do samog kraja, ne gubeći dostojanstvo i ne prihvatajući kompromise. Obnoviće Džemovu tragičnu krivicu u svom nesalomivom ponosu. Sultan, i ništa ni za dlaku manje, jer to bi značilo isto što i ne biti, ni za dlaku više, jer više od toga nema.

Priču o Ćamilovom životu do dolaska u Prokletu avliju ispričao je fra- Petru Ćamilov sugrađanin, Haim. Ćamil je poticao iz mešovitog braka; otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Iz mešovitog braka je i Džem, od oca Turčina i majke Srpkinje. Na dalju sudbinu Ćamila je, svakako, uticala i sudbina njegove majke, koja je bila čuvena lepotica, ali nesrećna, poput ostalih junakinja Andrićevih, fatalnih lepotica. Prvi put je bila udata za bogatog Grka, koji je rano umro a sa kojim je imala kćerku. Sređujući ostavštinu, morala je putovati u Atinu. Na brodu joj umire kći. Na prevaru, njeno je telo bačeno u more, a nije sahranjeno, kako je ona mislila da jeste. To je saznala kasnije, kada je već počela da se oporavlja od kćerkine smrti. Drugi put se udaje za Turčina, koji je mnogo stariji od nje. Sa njim dobija kćerku i sina, Ćamila. I ta će kćerka umreti, a za njom ubrzo i majka, skrhana od boli i tuge.

Ćamil je „bujne glave", kao i Džem; bio je lep, poletan, dobar plivač i rvač, govorio je nekoliko stranih jezika. Takav je bio i Karađoz u svojoj prvoj mladosti. Ali, ubrzo se Ćamil počinje izdvajati i predavati se knjizi i nauci. Ubrzo mu umire i otac, Tahir-paša. Malo potom će Ćamil doživeti traumatično iskustvo, koje će, po mnogo čemu, usmeriti njegov životni put do konačne tragedije njegove.

Zaljubiće se u Grkinju, hteće da je oženi, ali njeni roditelji to neće dozvoliti; neće je dati za Turčina „i to takvog koji je rođen od majke Grkinje", koja je Grcima okrenula leđa i udala se za Turčina. Devojku su ubrzo udali za drugog, a Ćamil se još više osamljuje. Odlazi u Carigrad na studije i ponovo se vraća u Smirnu, gde se oseća veoma usamljeno. „Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta". I nekadašnji drugovi su mu bili daleki i razišao se sa njima. Sada se u potpunosti predaje knjizi, odnosno postaje biograf turskog princa Džema, pretedenta na turski presto. U cilju tog svog istraživanja, putovaće Ćamil i u Egipat i na Rodos. Ćamila samo zanimaju učeni ljudi i intelektualci, kakve je i Džem skupljao oko sebe.

Po Smirni se počinje pričati da su Ćamilu „knjige udarile u glavu", da on nije dobro, kako veruje da je „u njemu duh nekog nesrećnog princa", „da je i sam neki nesuđeni sultan". O tome su govorili i Ćamilovi vršnjaci, među koje on više nije zalazio. Jedan od njih, „jedan od onih što zbog svoje bujne mašte i nepromišljenog govora često škode i sebi i, još češće drugima" je rekao da se Ćamil nesrećno zaljubio u istoriju Džema, kako se nekada zaljubio u mladu Grkinju, isto tako nesrećno. „On je potajni Džem".

Glasine o Ćamilu su stigle i do izmirskog valije, (i Ćamila je neko oklevetao, kao i Jozefa K.) koji nalazi sličnost između Ćamilovog slučaja i aktuelnog stanja u državi, na koje su ih opomenuli pismom sa carigradskog vrha. Valiju je zaprepastio veliki broj knjiga i beležaka u Ćamilovoj kući, pri pretresu. Odlučio je da pošalje Ćamila sa svim „dokaznim materijalom" u Carigrad, da tamo odluče o njegovoj krivici. „Sam sebi nije mogao da objasni zašto knjige (...) izazivaju u njemu takvu mržnju i toliki gnev".

Valija je predstavnik totalitarnog društva. Iako on ne donosi presudu Ćamilu, on ga je poslao na taj put tragedije. On nije „krvnik" poput Karađoza, ali je mnogo opasniji i štetniji po ljude kao nevine pojedince. U svojoj ograničenosti i gluposti, on ne može da razume Ćamilovu strast za knjigom. U tome vidi veliku opasnost po vlast i državu. Knjiga je za njega nešto nepoznato i opasno. I svojom moći on razvija odbrambeni mehanizam protiv Ćamilovih knjiga. Knjige su za njegov strah povod. On veruje u svoju nepogrešivost i pravičnost i zato i šalje Ćamila u Carigrad.

Ne uspeva ga urazumiti ni učeni kadija, koji je njegova sušta suprotnost. Kadija pokušava da objasni Ćamilovu strast valiji, govoreći da je Ćamil bezopasan, da je svemu kriv njegov neuspeh u ljubavi, i da ništa nije upereno protiv sultana. Valija se ograđuje svojim nepoznavanjem tog sveta, ... ja niti čitam knjige, nit' hoću da mislim za drugog (...) što da ja strepim zbog njega? U mom vilajetu svak treba da misli šta radi i govori. Ja znam samo jedno: red i zakon (...) A čija glava strči iznad toga, srubiću je, carske mi službe, pa da je mog jedinca sina. Ja zanoktice jedne ovde ne trpim, pa ni tu sumnjičavu učenost ovog mladog efendije".

U Prokletoj avliji Ćamil će naći slušaoca kojem će preneti priču o Džem- sultanu. U njemu je jedan veliki nagon da ispriča tu priču; samo će ga on i pokretati. Pričaće kao da zna da mu je to poslednja prilika da priču prenese drugom čoveku. Svoju opsesiju će uspeti i da prenese na fra-Petra.

U početku je to samo životopis Džemov, a onda Ćamil prelazi na drugačiji ton od prvobitnog, prelazi na lični ton. Džemov život postaje njegov život. Recitovaće Džemovu poeziju kao da je ona njegova. U jednom trenutku će Ćamil preći na prvo lice-na zamenicu „Ja"! , koja će i odrediti njegovu sudbinu. Priča je trajala danima. A onda, neočekivano kao što uvek i biva, Ćamil se nije pojavio jednog dana, a ni drugog ni trećeg dana ga nije bilo.

Haim će fra-Petru ispričati šta se desilo sa Ćamilom; jer on je sve znao i sve video, čak i ono što mu nije bilo dostupno. Pa tako, i Ćamilovo ispitivanje od strane policajaca.

Ćamila ispituju dvojica islednika za vreme noći. Čitava scena grozničavo odiše kafkijanskom atmosferom i najavljuje još jednu nevinu žrtvu koja će stradati pod sekirom krvnika. Svuda je mrak...

Islednici ispituju Ćamila za cilj njegovog obimnog istraživanja života Džem-sultana. Već tu, na samom početku, oni ne uspevaju da se razumeju. Totalitarna svest ne može da razume Ćamilovu strast, u tome vide samo opasnost za državu i njen poredak. Islednici mu predočavaju da je početak njegovog kraja u ispovedanju drugima po Smirni.

Vreme odmiče, Ćamil je slomljen, njegovo dostojanstvo je povređeno, osramoćen je i nesposoban za dokazivanje svoje nevinosti; više ne može da sluša besmislene hipoteze svojih islednika i on je „priznao otvoreno i gordo da je istovetan sa Džem-sultanom, to jest sa čovekom koji je, nesrećan kao niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odreče sebe, da ne bude ono što Je.

- Ja sam to! - rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se kazuju presudna priznanja i spustio se na stolicu.

Tim svojim poslednjim rečima, „Ja sam to!", Ćamil se poistovetio sa Džemovom nesrećom, sa jednom tragičnom egzistencijom, sa čovekom stradalnikom i patnikom. Poistovetio se sa čovekom koji živi u svom svetu, u svetu Proklete avlije.

A onda je nastala tuča. I dalje o Ćamilu ništa ne zna ni Haim. Može samo da ponudi dva različita kraja Ćamilove sudbine; ludnica ili neznani grob, grob bez ikakvog obeležja.

Ćamil se nikada nije odrekao svog jedinog uporišta, života Džem-sultana, koji je on uspeo revitalizovati. Poput Džem-sultana, ni Ćamil nikada nije odbacio svoj ponos niti dostojanstvo. Ostao je veran svojoj manijakalnoj opsednutosti tragikom Džemovog života.

Svojim iskazom „Ja sam to"! - učvrstio se u mitske predele, potvrdio je svoju mitsku prirodu, obnovio je neku prastaru arhetipsku sliku. Nije li to učinio i Isus Hrist poistovetivši se sa nebeskim kraljem? I Ćamil je žrtva poput Isusa Hrista. Obojica su stradala u „mutnom vremenu". A čovečanstvu je ostala priča o ljudskim žrtvama, jer ona će otići u legendu i nikada neće biti zaboravljena i odbačena.

Autor - Mirjana Boro

__________________________________

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ