Desanka Maksimović - Šta li te spreči

Nemoguće je bilo napisati hiljade pesama a ne pomisliti na fenomen pesme i pevanje, na pesnika i njegovo stvaranje. Čin stvaranja pesme tajna je za onoga koji je čita, ali je tajna i večita zapitanost i za onoga koji ispiše knjige pesama.

Nije to samo pitanje tajne stvaralaštva, rađanja pesme, njenog oblikovanja; to je pitanje odnosa pesnika i pesme, odnosa pesme i čitaoca; to je i pitanje sudbine poezije i pesnika. I Desanka Maksimović će pevati o pesmi, pesniku, pesnikovom kabinetu, sudbini pesnika i poezije. Nekoliko pesama otkriva inspirativne izvore i proces nastajanja pesme.

Ucvetale misli na metaforičan način kazuju o nastajanju pesme: motivi pesme su polenova zlata, pesme su cvetovi:

Nisam znala do današnjega dana

da i misli postati mogu

ucvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnjeva grana

puna polenova zlata,

vijuzi svakoj sa vrška i račava

izbijaju cvasti.

Prirodnost i lakoća pesme Desanke Maksimović ostavlja utisak da one nastaju same po sebi, da su tu negde oko nje već gotove, zrele kao zrela voćka kojoj je potreban samo slabi dašak da opadne - da bude ispevana pesma. Pesnik i zavičaj upravo ukazuje na potpunu srođenost zavičaja i pesnikove duše:

Tu je zapisano ono što verujem,

što činim i što snevam.

------

Bezbrojni mali bogovi

što u zavičaju prate pesnika

unapred su pevali i znali

napamet sve moje stihove;

u svemu što sam činila i stvarala,

više nego pradedovske, i moje,

ima široke duše njihove.

Priroda je za pesnikinju pesnikov kabinet gde se stvara poezija čak mimo i pre pesnika: on ubira pesme kao što se ubiru gotovi plodovi sa drveta ("u parkove, pesničke kabinete / u kutove razlistane / (...) U mozgu sinu dvorane, / stih mi sa drveta kaže, / otvor se širom čula" - Pesnikov kabinet). Sveprisutnost pesme kao da je temeljno uverenje Desanke Maksimović: pesma je sve ono što je u čoveku i oko njega, u svetu koji nas okružuje - disanje šume, osmeh pogleda, cvetanje polja, smeh, suton, "pesma ceo svet sad, pesma i ti, i ja"; ona je na licu pesnikovom i "ne mora da se kaže ni jedno slovo"; "pesma sama niče, / i protivu moje rađa se volje, / ona sama od sebe biva" - Pesma. U pesmi

Kao med u širokom saću,

reči stoje

svačije i ničije,

i tvoje i moje.

(Iza štita poezije)

Veliko pesničko iskustvo Desanke Maksimović (iskustvo životno i ljudsko, ne samo stvaralačko) omogućilo joj je da sagleda svet i sebe u njemu. Pesma Iskustvo sažela je sva pesnikinjina saznanja o ljudima, o mislima koje ne smeju da se misle, o buntovnicima čije reči neće moći da se kažu, o uzaludnim snovima sanjalica.

Znam pesnike sa pesmom koja se samo

za sebe piše.

Znam mnoge sudbinom pritisnute,

a još dišu.

Ova prilično rezignirana pesma samo je dotakla sudbinu pesnikovu; toj sudbini posvetiće pesmu Pesnik, koja sveobuhvatno sagledava pesnikovu ličnost, njegovo mesto u društvu (sredini), njegovu sudbinu. "Pesnik nema roda, veka ni porekla. /Kao zrak on je: bio, jest i biće" - potpuno je predočena situacija pesnikova u društvu: on je za sredinu stranac, apsolutno izdvojen i nepoznat, nejasan i zagonetan ("kao zrak"). Njegova ličnost je složena i protivrečna: istovremeno je mlad ("i kada mu stotinu je leta") i star ("kada mu tek je dvadeseta") - to je izraz složenog pesnikovog odnosa prema svetu i životu, zavisno od emotivnih stanja, koja su uslovljena objektivnim ili subjektivnim činiocima. Stih "Pesnik je kao zrak, breg i reka" sabira sve ono što je upravo rečeno o pesniku u prve dve strofe: on je neshvatljiv, ali je čvrst kao breg koji se ne da pomeriti a njegovo pevanje neprekidno se razliva i nezadrživo teče kao reka - iako je izložen nerazumevanju, odoleva svemu i prkosi stvaranjem. Najčešće je osuđen na samoću koju mu je nametnula sredina odbacujući ga zbog nerazumevanja, ili je sam bira bežeći od okruženja - on pobeđuje tako što

Ludoga mu ne ometaju sna,

i ne brane da belsi zemlji s tla.

Pesnikovo povlačenje u svet svojih vizija predstavlja ga sredini kao ludaka sa ludim snovima kojima beži od zemaljskog i običnog - ta sredina ga ne ostavlja na miru iz obzira prema njegovom stvaralačkom geniju, nego prosto diže ruke od njega kao od beznadežnog slučaja. I taj pesnik može da poruči:

Ostaviću vam jedino reči

iskopane iz dubine sluha

kao blago iz kladenca,

--------------------

reči otete s kljuna ptici

koja leti nad oblacima,

reči ispretane na ognjištu

koje tajnu vatre i pepela znaju,

Ništa vam neću ostaviti

sem reči stihom okovane.

(Oporuka)

Ali zahvaljujući tim rečima "kud odem da odem imam poznanika" (Kud odem da odem).

O rađanju pesme - Šta li te spreči pesma je o rađanju pesme, o procesu zametanja, razvijanja i uobličavanja pesme. Ispevana je u obliku apostrofe - pesnikovog obraćanja kao svome čedu i traganja za odgovorima na pitanja koja su se nametnula u trenutku stvaralačke inspiracije i stalno se obnavljala u toku stvaralačkog procesa uobličavanja pesme.

"I jesi i nisi pesma", prvi je stih pesme, koji predstavlja i sintaksičku (rečeničnu) i intonacionu celinu. Stih je strukturiran na kontrastnom principu: jesi pesma - nisi pesma, ali to nije kontrast isključivanja jednog ili drugog, odnosno negiranja jednog ili drugog, nego je to kontrast istovremenih i ravnopravnih elemenata. Ovako postavljen stih sugeriše, prvo, izvesnu nedoumicu, ali, drugo, i izvesnu sumnju jer logika ne trpi istovremenost postojanja i nepostojanja. Ovako postavljen stih, na početku pesme, sav u unutrašnjem kontrastu, sa kadencom na kraju (spuštanje tona označava kraj sintaksičke celine obeležen tačkom) izaziva kod čitaoca iznenađenje i efekat očekivanja da se u pesmi razjasni smisao ovoga stiha i razlog njegovog izricanja. Tako stih "I jesi i nisi pesma" sugeriše sadržinu pesme kao odgovor na pitanje zašto i jeste i nije pesma. Druga sintaksička celina sastoji se iz četiri stiha:

Zametnula si se bila

za vreme jednoga nesna

čula sam te već u sluhu,

razabirala ti reči.

To je jedna složena rečenica od tri rečenice (koliko ima i glagolskih oblika - ZAMETNULA, ČULA SAM, RAZABIRALA). Smirivanje intonacije, spuštanje glasa, zaokruživanje smisla, izvesna pauza (predah) - to je kadenca koja dolazi tek na kraju petoga stiha strofe, četvrtoga stiha sintaksičko- intonacione celine. Već ovde se nalaze neke činjenice koje ukazuju na stvaralački proces, na čin rađanja pesme. Pesma se zametnula za vreme jednoga nesna. To je stvaralačka situacija: nesanica ne da snu, podstiče misao i maštu, oživljavaju stvaralački potencijali, zameće se ideja (zamisao) o pesmi. Zametak pesme čuje se već u sluhu, razabiraju se njegove reči - to je muzika stiha koja omogućava da se bolje razaznaje smisao.

Treću sintaksičko-intonacionu celinu strofe čine dva stiha nastala prenošenjem (opkoračenjem): "Bila si već živo biće / u mom duhu". Iz zametka pesme (zamisli) razvila se pesma koja se sagledava kao živo biće u duhu bića pesnika. To je kraj prve strofe koja je

- postavila dilemu "i jesi i nisi pesma",

- ukazala na stvaralačku situaciju kada se rađa zamisao o pesmi,

- pokazala proces oživljavanja pesme u pesnikovom duhu,

- ostavila otvorenim pitanje: zašto i jesi i nisi.

Druga strofa započinje pitanjem "Šta li te to spreči / da postaneš pesma?". Još nije odgovoreno na pitanje zašto i jesi i nisi pesma, a već je direktno postavljeno novo pitanje iz koga se delimično sugeriše da nije pesma jer je nešto sprečilo da to postane. Na pitanje šta li te to spreči odgovor je sadržan u drugoj sintaksičko-intonacionoj celini ove strofe:

A dok još u meni disa

dok te ruka ne napisa

bivala si sve lepša,

kao Mesec iz nebesa

svetlela si za mog nesna.

Ključ je u podvučenim stihovima: pesma diše dok je u pesnikovom duhu; kada se napiše, ona je prigušena rečima, stihovima, rimama, strofama - pesma je okovana. Ovu reč pesnikinja je upotrebila i na drugim mestima: "U slova sam okovala udesna" (Priča o pesniku) "reči stihom okovane" (Oporuka). I kada se to desilo, pesma je prestala da diše, da svetli u nesnu, da lepša - dakle da se dalje razvija, razbokoruje, prolepšava.

Treća strofa je dalje razvijanje misli o životu pesme u pesnikovom duhu:

Njihala si se u meni

na ljuljaškama zvuka,

nicala si iz slatkih muka,

bila sam te lepote svesna.

Šta li te to spreči

da postaneš pesma?

"Njihanje" je izrastanje pesme; "ljuljaška zvuka" je bogata melodija koja se stalno razvijala u pravcu složene zvukovne orkestracije, koja nosi i složene smislove pesme; "slatke muke" su stvaralački napori, a oni su slatki jer iz njih se rađa lepota - umetničko delo. Reč TE može da se shvati na dva načina: kao pokazna zamenica - onda bi se odnosila na stih prethodne strofe, odnosno na ono što on sadrži ("bivala si sve lepša"); kao prisvojna zamenica koja se odnosi na pesmu (tvoje lepote). I jedan i drugi smisao stoje naporedo i ne smetaju jedan drugom: u procesu saznavanja pesme dejstvuju istovremeno i tako ostvaruju punije estetsko-saznajno delovanje. Na kraju se opet ponavlja pitanje sa početka druge strofe (a sadržano je i u naslovu pesme). Kada se dočita pesma do kraja, dobija se odgovor na postavljena pitanja, a on je uglavnom sadržan u drugoj i trećoj strofi.

1. Prvo sledi odgovor na naslovno pitanje koje je istovremeno i okvirno pitanje ovih dveju strofa: dalji razvitak pesme i njen život u pesnikovom duhu sprečeni su zapisivanjem njenih reči i "okivanjem" u stihove koji su stalni i nepromenljivi.

2. Potom sledi i odgovor na pitanje o smislu prvoga stiha pesme:

-jeste pesma jer ima sve osobenosti žanra;

- nije pesma, jer nije ona koja je živela u pesnikovom duhu: naglo je presečen njen razvitak a mogla je još da sazreva u pesnikovom duhu.

Ovi odgovori omogućavaju shvatanje smisla pesme Šta li te spreči: ona je izraz pesnikove svesti da je umetnička lepota beskrajna i neiscrpna; otuda i pesnikovo nezadovoljstvo stvorenim, napisanim, jer je uvek prisutno uverenje da je moglo biti i bolje. Ova kritička svest pesnikova motiviše novo stvaranje kojim treba da se prevaziđe već ostvareno. Nezadovoljstvo i svest o nesavršenstvu pokretačka su snaga stalnog stvaranja novog. Ova pesma i peva o fenomenu nezadovoljstva ostvarenim i potrebi za neprekidnim stvaranjem.

____________________

Desanka Maksimović - Šta li te spreči

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednog nesna
čula sam te već u sluhu,
razabirala ti reči.
Bila si već živo biće
u mom duhu.

Šta li te to spreči
da postaneš pesma?
A dok još u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivala si sve lepša,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si za mog nesna.

Njihala si se u meni
na ljuljaškama zvuka,
nicala si iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Šta li te to spreči
da postaneš pesma?

__________________

I jeste i nije pesma. Ona je u srcu, biću, ispunjava, začela se u mestu kad nije mogla da zaspi. Uhvatila je melodiju pesme. Ona je čuje, sluša. Sve to mami. Ona svetli. Zagospodarila je njome. Nicala je iz slatkih muka. Proizvela je ono što je njoj samo svojstveno.

I Stevan Raičković - govori da je nastanak pesme težak proces. Odneseni su mu mnogi lepi dani života. Žrtvovao se za ono što će ostati.

Pesma se sa mukom stvara. Sve to prati nemir i nespokoj. Jer, pesnik stvara nešto novo. Ima reproduktivan odnos. I od čitaoca se to zahteva, tj. reproduktivni odnos prema pesmi.

___________________________________

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik, a umrla je već u treću zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I sećam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo sam ja preživela smrt voljenih bića, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživeča sam niz izdaja i kleveta i rastanaka i opet mi se hoće i sunca i sveta.

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

Desanka Maksimović - Bajka o labudu 

Desanka Maksimović - Balkanac

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje