Jovan Dučić - Jablanovi

Motivi i njihova stilska funkcija - Primetili smo da ova kratka Dučićeva pesma započinje pitanjem i tako stekli utisak da se pesnik obraća upravo nama i želi da mu pomognemo u odgonetanju tajni koje su pred njim zatvorene. Ali, možemo li biti sigurni (i pored toga što ćemo u ovoj analizi zaista nastojati da nađemo odgovore) da on od bilo koga očekuje odgovor na postavljeno pitanje? U ovom pesničkom iskazu mi zapravo prepoznajemo stilsku figuru (retorsko pitanje) kojom nas pesnik uvodi u pesmu. Kakva je njena funkcija? Kome pesnik postavlja pitanje, zašto ga postavlja upravo na takav način  i kakav utisak time postiže?

Uvodeći nas u pesmu svojim pitanjem na koje ne očekuje, već sam naslućuje odgovor, on sugestivno naglašava osnovno osećanje – strepnju.

U središtu pesme je motiv  jablanova  (simbol gordosti, snage, usamljenosti), a njihov šum je dominantna senzacija. Oni šume strasno i čudno, nesvakidašnje.  Pesnik to značenje pojačava priloškim odredbama noćas i tako  ukazujujući nam na posebnost (neko specifično značenje) šuma koji ga uznemirava i tamne slutnje koje u njemu izaziva.

Motiv jablanova, šum njihovog lišća, žuti mesec, humi  (bregovi) u daljini i mirna voda, u našoj imaginaciji stvaraju sliku noći. Iz toga bismo mogli izvesti zaključak da je ovo deskriptivna pesma. Ona to i jeste, na prvi pogled, dok ne proniknemo u značenje ove pesničke slike u celini. Kada otkrijemo one unutrašnje, skrivene slojeve koji se kriju iza reči zaključićemo da je reč o refleksivnoj (misaonoj) poeziji.

U atmosferi koja je stvorena ponavljanjem pitanja, zvukom onomatopeje lišća u reči šume,  tajanstvenom slikom noći, zapažamo da predmet našeg posmatranja ne treba da budu jablanovi, već zapitani čovek koji stoji pred njima. 

Koristeći jednostavu stilsku figuru – poređenje u poslednjem stihu prve strofe, lirski subjekt nam otkriva svoje postojanje i odnos prema prizoru koji posmatra:

Žuti mesec sporo zalazi za hume

Daleke i crne ko slutnje

Hum – brežuljak  čije nas ime asocira na humku (grob), i mesečeva svetlost koja lagano tone iza njega metaforički nagoveštavaju  blizinu smrti i pojačavaju  melanholično osećanje, usamljenost i prepuštenost volji prirode. U sveopštoj tmini svemira lagano tone i ta jedina svetlost koja mu je osvetljavala put i plašila ga senkama. U takvoj slici više nema mesta za snove i njihovu simboliku. Noć postaje gusta, beznadna i preteća, a čovek u njoj malen, ranjiv, beznačajan:

...i snovi

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,

Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.

U stanju neizvesnosti, usamljenosti i straha, okružen nepredvidljivom snagom i voljom prirode, čovek traži sapatnika, srodno biće, nekoga ko mu je sličan po osećanju i sudbini. Tu sličnost pronalazi u jablanovima  (a podudarnost sa njima uspostavlja koristeći personifikaciju).  Usamljeni kao i on, visoki i gordi, moćni kada se posmatraju iz perspektive sićušnog ljudskog stvora i oni drhću pred ćudima neke nedokučive i neobjašnjive sile:

Jablanovi samo visoko u zraku

Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

U poslednjoj strofi središnji motiv je sam lirski subjekt:

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim

Ko potonji čovek.

On se oseća kao poslednji  (potonji) čovek na svetu. Nema s kim da podeli svoj  strah (jer jablanovi su, ma koliko slični njemu, isuviše visoko i obuzeti sopstvenim osećanjem nesigurnosti) niti može na nekog da se osloni. Njegova samoća je potpuna, a njegove crne slutnje postaju gotovo izvesne:

Zemljom, prema meni,

Leži moja senka. Ja se noćas bojim

Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Senka koja se pruža zemljom u poslednjim stihovima jasna je asocijacija na smrt, ali u toj slici nije sadržan konačni odgovor na naša pitanja. Primećujemo da je pesnik upotrebio dva oblika iste reči – senka i sen, ali verujemo da time nije želeo jedino da izbegne ponavljanje. Oblik sen može označavati i dušu umrlog koja nije našla svoj mir. Pred nama je, dakle,  još jedna zagonetka. Čega ili koga se zapravo plaši lirski subjekt u toj posebnoj, tamnoj noći? Možda sebe?

Možda je šum jablanova tako zloslutan upravo zato što u njima lirski subjekt osluškuje i prepoznaje odjek sopstvene duše.  Možda se stanje neizvesnosti, strepnje i samoće približilo onoj opasnoj tački nepodnošljivosti iza koje se njegova volja može oteti i učiniti nešto nepredvidljivo. Možda pokušava da pronikne u tajne sopstvene podsvesti, podjednako nedokučive kao i tajne sveta koji ga okružuje...

__________________________________

Kada se čovjek nađe pred tajanstvom prirode u tamnoj noći kojom huji šuštanje jablanova, počinje da shvata da je samo jedan mali delić prirode. To saznanje budi nemir, slutnje i strahove. Čovjek pred prirodom - to je tema Jablanovi. U središtu pjesme je onaj čovjek sa kraja pjesme koji stoji, posmatra i - strahuje. Jablanovi su samo predmet opažanja i dozivljaja lirskog subjekta, oni su simbolična manifestacija čovjekovih misli i želja.
Pjesma započinje pitanjem, dva puta ponovljenim. Ovakav početak unosi zacuđenost, upitanost i nedoumicu. Zato je on pun naboja nedoumice i iščekivanja:

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zasto tako šume?

Dva puta ponovljeno pitanje "zašto" sugeriše napetost i nemir, uzbuđenje koje obuzima lirskog subjekta, ali ga on sam ne može da objasni. Dok je u prvom stihu pitanje kompletno sa svim sintaksičkim članovima rečenice, drugo pitanje je sažeto, to su samo tri riječi "Zašto tako šume"? Ovdje nije pitanje zašto šume, već zašto tako šume. Ova dva stiha upitnom intonacijom, nagovještavaju odgovor i time stvaraju početno raspoloženje za sadržinu pjesme. Dok su prva dva stiha emotivno napeta, treći i četvrti stih imaju narativni ton i deskriptivnu funkciju:

Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi

- to je pejzaž noći u kojoj se događa šum jablanova: žuti mjesec i njegov spori zalazak za brda, daleka brda i crna. Tamna boja poredi se sa slutnjom koja budi nejasni nemir i slutnju, koji su na samoj granici straha.

Prve dve strofe ispunjavaju opisi prirode i dešavanja u njoj; treća strofa donosi sliku usamljenog čovjeka u noći. Sve što je opisano u prve dve strofe, sagledano je očima lirskog subjekta: On i priroda našli su se oči u oči - u tom susretu priroda ostaje na svome, ona traje i dalje mimo volje čovjekove, a čovjek sam i zaplašen, morao je da obori pogled - nije uspio da odgovori na pitanja koja je postavio.

Treća strofa predstavlja sliku čovjeka koji je toliko usamljen da se osjeća "ko potonji čovek".
Stajanje kraj mirne vode opisano je odsjećnim, sporim riječima koje ostavljaju utisak niza koji lagano prolazi. Osjeća se izvjesna utemeljenost lirskog subjekta u svijetu: "ja stojim" je puno samopouzdanja, iz njega zrači rješenost i čvrstina. Međutim, opkoračenje neminovno vuče u drugi stih da bi se stajanje odredilo preciznije - "ko potonji čovek", poslednji, jedini, usamljen u tom ogromnom prostranstvu sveta koji je predočen kao mrtva noć.

Čovjek se suočio sa prirodom, sa elementima prirode - mjesec, nebo, zemlja, voda. Ovaj čovjek stoji sam kraj mirne vode, sagledao je sebe i shvatio da je malenkost. Naime, sreo se sa ogromnom sjenkom jablana koji šumi, pa je shvatio koliko je on sitan u odnosu na jablana. U tom trenutku se javio strah, ali osoben strah: - Strepim sam od svoje seni.

Pitanje postavljeno na početku pjesme ("Zašto noćas tako šume jablanovi?") nije dobilo direktan odgovor. On se nalazi u spletu poetskih slika, u njihovom zajedničkom prozračavanju smisla. Na pragu između prve i druge strofe, između dve tamne slike, nalaze se snovi, tačnije odvija se njihov čin padanja u vodu "ko olovo mirnu i sivu" - nije samo padanje, nego je to padanje snova u sivu, umrtvljenu vodu bez života. Šum jablanova, ispod koga stoji usamljeni čovjek, simbol je njegovih težnji da se izađe iz ove samoće i mraka - visina je u poeziji uvijek simbolizovala izbavljenje, svježinu, nastavljanje trajanja.

Jovan Dučić - Jablanovi - verzija 2

_________________________________

Jovan Dučić - Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.

Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde