Jovan Dučić - Zvezde

Trenutak inspiracije i rađanje pesme Zvezde locirani su na ostrvo Lopud. Ono što sugeriše informacija "Sa ostrva Lopuda" jeste poetski doživljaj primorskog pejzaža i deskripcija kao sredstvo poetskog govora. Takav utisak potvrđuje prvi stih pesme "Visoko u granju mirno gore zvezde" i podstiče nas da jednim pogledom sagledamo celu pesmu. Uočavamo niz pojedinosti: priroda, ambijent (more), glasovi, oni ("oko nas") u prvoj strofi; oni ("ja joj ljubljah") u drugoj strofi; široki pogled ("sve je šumno"), svetlost, maslinova šuma u trećoj strofi; more i zvezde u trajanju (označeno sa tri tačke) u četvrtoj strofi. Pročitavanje cele pesme omogućava nam da sagledamo sve pojedinosti koje je uložilo pesnikovo oko i da primetimo da je deskripcija u prvom planu ali da je u nju utkan i motiv ljubavi ("oko nas", "u njenu sam kosu", "ja joj ljubljah"). To saznanje nas podstiče da obratimo pažnju na motiv ljubavi (poznata je činjenica kako je teško kod Dučića povući granicu između pesme o ženi i pesme o prirodi, između ljubavne i deskriptivne lirike - kada peva o ženi i ljubavi, obe su doživljene u prirodi; kada peva o prirodi, u njoj je žena i njena i njegova ljubav). Zapažamo da u prvoj strofi dominira priroda, ljubav je samo nagoveštena; drugu strofu je preplavila ljubav; obe tercine imaju deskriptivnu sadržinu.

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

Vizuelni i akustički utisci su dominantni u početnom katrenu. Vizuelna slika je bogata svetlošću: kroz visoko granje prosijavaju se zvezde a njihovo treperenje doživljava se kao gorenje - rasplamsavanje svetlosti; mešanje tame i zvezdanih odsjaja stvara efekat srebrne tmine - nije apsolutno neprozirna tama nego tama koju zvezdani sjaj posrebruje. Dok svetlosne senzacije sugerišu mir i mirovanje, akustičke senzacije unose dinamički princip - kretanje. Na prvom mestu je susretanje tišine i zvuka: kroz tišinu se probija pesma mora i odzvanja "oko nas"; pesma mora je široka kao i samo more - ne vidi joj se kraj; glasovi mora ne samo da šušte ili odjekuju - oni JEZDE; ova personifikacija još više (ali lepše, slikovitije) dinamizuje zvukove ostrvske noći. Prva strofa vrlo plastično dočarava sliku ostrvske noći ispunjenu detaljima prirode, igrom svetlosti i tame, tišine i pesme. Sve je priroda i dešavanje u njoj, a ljudski svet i njegovo prisusgvo u njoj samo je nagovešten ("Čuje se oko nas").

Ovo je uvodna strofa pesme, koja samo predočava ambijent i nagoveštava ključni motiv pesme. Zato je njena intonacija smirena ("mirno"), prostrana i spora („široka pesma mora"), i nežna ("ko da rosa pada").

U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.

Ono MI, nagovešteno iskazom "Čuje se oko nas", u drugom katrenu je konkretizovano u ljubavni par a kazivanje lirskog subjekta o njihovoj ljubavi potpuno je potisnulo priču o pejzažnim detaljima - ljubav je isključiva sadržina lirskog kazivanja. Govor o ljubavi pun je pojedinosti iz predmetnog sveta (devet) i samo dva činjenja (glagoli "upletati" i "ljubiti"); za to mnoštvo pojedinosti (kosa, ruže, put, zova, veče, oči, zvezde, usta, stihovi) dovoljne su bile samo dve sintaksičke celine. Prva sintaksička celina je jednostavnija jer obuhvata prvi stih i polustih drugog: U njenu sam kosu upletao strasno / mokre noćne ruže. Činjenje kao izraz ljubavi iskazano je trajnim glagolom ("upletati" - "upletao") i time mu pridodat atribut trajanja i opstajanja, a prilog "strasno" pridodaje emotivnu snagu; objekat činjenja su ruže uz koje su se našla dva atributa snažne izražajnosti: i "noćne" i "mokre" sugerišu svežinu a blizina priloga "strasno" i prideva "noćne" i "mokre" uzajamnim dodirom i prožimanjem pojačava sliku ljubavne strasti. Drugu sintaksičku celinu čine jedan polustih i dva stiha: dvostruko opkoračenje pribira pojedinosti i činjenje u jezgrovitu sliku ljubavnog zanosa: Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno, Oči pune zvezda i usta stihova. Trajanje i punoća karakterišu ovu poetsku sliku. Trajanje sugerišu reči i iskazi: putem, ljubljah, celo ovo veče; punoću, ispunjenost do obilja, sugeriše pridev "pun" dvaput ponovljen a treći put se podrazumeva (usta stihova). Iako je veče, ono je jasno: sve je vidno - i raskoš rascvetane zove čiji miris opija duž puta i oči u kojima se ogledaju zvezde, i usta iz kojih izlaze stihovi. Zgusnutost doživljaja ljubavi i silina strasti sveli su ovde lirsko kazivanje na samo dve slike i dve sintaksičke celine.

U ovoj sgrofi intonacija i ritam dobili su snažan naboj: mnonggvo pojedinosti, punoća do stešnjenosti, emocije dovedene do prskanja, dinamika činjenja. To ovu strofu čini ključnom, ali se njena sadržina nameće ne kao nešto uzgredno nego kao nešto primarno - motiv ljubavi ovde je natkrilio sve drugo.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...

Posle emotivnog kreščenda u drugom katrenu, tercine unose smirenje, deskriptivnu intonaciju nizanja pojedinosti pejzažnog okruženja. To je, ustvari, nastavak deskriptivnog toka započetog u prvom katrenu: tamo su bile zvezde, more, glasovi i rosa kao pojedinosti ambijenta u kome se odvija lirska priča; pošto je lirska priča dostigla vrhunac i ispunjenje, prirodno je da ona dobije zaokružen deskriptivni okvir započet na početku pesme. Taj okvir ostvaruje se u obema tercinama. Polustih - Sve je šumno, sjajno pridevskom zamenicom SVE sugeriše obuhvatan pogled na okruženje ističući dva elementa: zvuk (šumno) i svetlost (sjajno). Dalje lirsko kazivanje je ilustrovanje navedenog, manifestacija zvukovnih i svetlosnih senzacija. Nadolaženje svetlosti predočeno je sinestetičkom slikom - lije iz granja svetlost (na drugi način ponovljena slika prvoga stiha pesme - visoko u granju mirno gore zvezde): nadolaženje svetlosti = nadolaženje vode; sinestetička slika "daje svetlost" sagledana je i kao padanje "bele kiše" - još jedna materijalizacija nematerijalnog. Poslednji stih uvodi novi motiv iz predmetnog sveta: maslinova šuma je personifikovana - ona u daljini sanja.

A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

Druga tercina je nastavljanje lirskog kazivanja iz prethodne: uobličavanje deskriptivne slike ambijenta. Njen početak ima inercionu formu: veznik A sugeršpe direktno nastavljanje prethodnog kazivanja: - more je puno zvezda, pa ih njiše. Slika njihanja zvezda po morskoj površini (ogledanje zvezda u moru) ima paralelu u slici - oči pune zvezda. Zvezde su dominantan motiv u ovoj strofi: -  more je puno zvezda, ono ih njiše po prostranoj pučini, ali i kotrlja po žalu - nemom, praznom i bez sene; kotrljanje traje svu noć, trajanje je označeno sa tri tačke. Podsetimo se: na kraju iskaza o maslinovoj šumi koja u daljini sanja nalaze se tri tačke; one se nalaze i na kraju poslednjeg stiha o kotrljanju zvezda svu noć. Tri tačke su sredstvo za predočavanje trajanja neke pojave ili dešavanja.

Versifikacija označava način organizovanja stiha, ali i nauku o stihu. U današnjoj nauci utvrđena su tri sistema organizacije stiha: metrički, silabički i tonski. U metričkoj versifikaciji ritam se organizuje na osnovu ravnomernog ponavljanja dugih i kratkih slogova. U silabičkoj versifikaciji ritam je uslovljen brojem slogova u stihu i to postaje obeležje stiha: osmerac, deseterac, jedanaesterac, dvanaesterac. Najpopularniji stih ove versifikacije bio je aleksandrinac - stih od dvanaest slogova sa dvostrukom rimom (na sredini i na kraju stiha). U tonskoj versifikaciji ritam se organizuje ravnomernim smenjivanjem naglašenih i nenaglašenih slogova.

Kada smo sagledavali sadržinu pesme Zvezde, nismo mogli da ne spomenemo i neku versifikacijsku osobinu. Pesma, međutim, zaslužuje pomnije bavljenje versifikacijom, bar iz dva razloga: pesmu je napisao Jovan Dučić, jedno od najistaknutijih imena poezije srpske moderne i međuratne poezije; versifikacija pesme vrlo je bitan element pesme u značenjskom i stvaralačkom smislu.

Dovoljan je bio jedan pogled ia ovu pesmu pa da se odmah prepozna sonet, utvrđeni lirski oblik koji je svoju formu sačuvao od vremena talijanskog pesnika Frančeska Petrarke do danas. To je pesma od četrnaest stihova koji su raspoređeni u dve strofe od po četiri stiha (katreni) i dve strofe od po tri stiha (tercine). U poeziji srpske moderne, kraj 19. i početak 20. veka, sonet je doživeo razmah u pevanju Jovana Dučića i Milana Rakića. Nekada je imao ustaljenu sadržinu kao čisto ljubavna pesma, kasnije u njega ulazi i druga tematika.

Jovan Dučić - Zvezde - verzija 2

________________

Jovan Dučić - Zvezde

Visoko u granju mirno gore zvezde,

I široka pesma mora u tišini

Čuje se oko nas; i ti glasi jezde

Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno

Mokre noćne ruže. Putem punim zova,

Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno

Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja

Svetlost, ko padanje neke bele kiše;

Maslinova šuma u daljini sanja...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,

I po žalu nemom, praznom i bez sane,

Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca