Lektire.me je internet stranica koja sadrži prepričana književna dela i njihovu analizu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da razumeju lektire, čitaocima da bolje razumeju dela koja čitaju, kao i da saznaju nešto više o piscima.
Jovan Dučić - Pesme lektira
Jovan Dučić - Pesme
Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.
I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.
I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari
Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,
Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, – u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno – mlada, golih nedra.
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme"... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita... Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita... Bol k'o more raste
U mrtvoj noć... Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.
Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.
Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.
A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.
I ovi te, Svetla, idu da prodadu:
Svi te vođi vode od trga do trga!
Samo na pazaru tvoju cenu znadu,
Tvoju snagu mere po teretu kvrga...
O zemljo stvorena za svetle megdane,
Uvek si na tezgi sramnih trgovaca;
Svi prodaju tvoje kraljeve i bane,
Krv tvojih sinova i zavet otaca.
Drinu, pored iste i brazde i setve,
Između sva pluća u istome dahu -
Dve reči iz iste molitve i kletve,
Dva anđelska krila u istom zamahu...
Uvek protiv borca, lupež od početka;
Uvek u otrovu noži iskuvani;
I protiv zastave intriga i spletka;
Uvek od trgovaca da te heroj brani!
Još vezanog vode starca Vujadina,
Pecija i Golub sad su prah i sena,
Petra Mrkonjića pokrila je tmina:
Svetla je legenda na trg iznesena.
U Romaniji će Starina Novače,
I Pivljanin Bajo u ljutom Drobnjaku,
Zalud dohvatiti za zelene mače:
Podli će se pazar da svrši u mraku!
A u tvom su nebu sve molitve naše,
O večna predstražo i slavi i plaču!
Čista Božja kapljo iz zavetne čaše,
Svetlo naše slovo pisano na maču!
Celo je nebo u nju stalo,
Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije
Prolaze kroz nju sjajne vreže,
I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.
Stoji pod suncem koje daždi
Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.
Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.
Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.
Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.
Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha;
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kapi;
Ta zakletva što je u neznan čas dana;
I najviši zakon bola koji vapi.
Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije.
Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo.
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -
U samotne noći kad zalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...
Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.
Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.
Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.
Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Sam Bog i ja kroz te dolove...
Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.
I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.
Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.
Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.
Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.
I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.
Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.
Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.
Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.
Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.
I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.
Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.
Milanu Rakiću
Srce sa svojim zlatnim ključima
Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučima
Istina moja koja vapije.
A laž sa usta koja poljubim
(Otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubim)
Mrači sve pute moje ničesti.
Sjaji dan međ crnim borima;
Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.
A veru moju crkva ubila,
A moju sumnju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila
Izdajnik samo za mnom sledio.
Moj se duh božjeg vina napije,
Srce se svetoj reči otvori,
A bdim pred strašnom bravom kapije
Kao pred gradom gde su zlotvori.
Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.
Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.
Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.
Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.
Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova ljubav plava,
Je li želja srca, moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?
Je li ova žena koju ljubim zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!
Ne znam; no na međi tvoga sna i jave
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
S mora na čijoj crnoj ploči,
sva mirna sunca sedaju,
do na breg smrti s koga oči,
na oba sveta gledaju,
Ponor po ponor dokle sinu,
s nebeske svetle čistine,
i putić uzak najzad minu,
između sna i istine!
Vaj, ništa više da ne prene,
taj puhor sna i zamora,
penji se tiho zimzelene
uz ploču crnog mramora!
Na škrtoj ovoj grudi i suvoj podini,
Gde raste samo trnje i stena rapava,
Nema ni mrava da dođe u gladnoj godini,
Ovde i ljuta guja od gladi skapava.
Na obali se ovoj u kletvi grcalo,
I sve molitve nikle u suzi patnika;
Ali ti, sveta reko, tu beše zrcalo
Svakome našem plugu i štitu ratnika.
I silazeći hučna sa crne planine,
Spirala znoj sa čela i krv na sečivu;
Šumila pesmu carstva i priču davnine;
Hladila kosovsku ranu još neizlečivu.
Ti ljubičicu pojiš u šumi skrovitu.
I kaplju rose rađaš u žednoj latici.
I sav je svod nebeski u tvome koritu
I sva zvezdana kola na tvojoj matici.
A danas sva rumena od krvi detinje,
Tečeš u more pesme i mit o carima;
Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje,
Trag su brisali ovde novim i starima.
Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena,
Ni žižak više nemaš od tvojih svetila!
Novom krvniku svome sada si plaćena,
Ali i zavetom novim opet posvetila.
Na gladnoj obali ovoj kuda smo patili,
I od prvog se dana sa bedom spojili,
Najpre su izrodi tvoji blatom te blatili,
A izdajice tvoje krvlju obojili.
Krvave zore sviću po praznim selima,
Krvavo izgreva sunce u divljim hajkama,
A još ti predačkih koplja ima po ždrelima,
O sveta stara reko slavna u bajkama.
Ti vučeš sad ovud sunčane odore,
I sramne vrte podlih i krivokletcima;
I krv nevinih nosiš kroz strašne prodore -
A pevaš napev slave o našim precima.
Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire,
Već kao Mlečni put sjaji sa suncima!
Niti pod nebom strašnim kap srca umire
Što daje povest zemlji i mit vrhuncima.
Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači s rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi...
Anđeli veslaju barke sna.
Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve...
Lagano kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.
A kada u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?
Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,
Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.
Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.
Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.
Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.
Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.
Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.
Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati neće;
Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.
Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znade za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nadjoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.
Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena,
Koja po nečistim ulicama peva.
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.
I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.
Kad je poznah, nebo beše mutno,
Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem.
I mladost moja nije više znala
Za dane strasti i trzanja njina:
U moju dušu njena sen je pala,
Bleda i hladna, kao mesečina.
Glas njezin beše ko muzika tuge:
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladna neba, i na tužna zbogom.
Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.
I mnogo puta, u jutru, bez moći,
Prenem se kao iz olovnih uza:
Ja ne znam šta sam snevao te noći,
Ali su mi oči mutne, pune suza.
Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.
Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?
Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.
Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.
I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.
Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali, -
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.
Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da noćas dišu nekim čudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko -
U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume...
Koračaše nema, hladna pored mene,
Bez srebrne suze u mutnome oku;
Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene,
Padalo je veče na vodu široku
Stare jedne reke. Njen je korak bio
Ko korak samoće, nečujan i setan.
Besmo tako tužni. Nas tištaše tio
Isti jad bez suza i bol istovetan.
Mrak bolesne noći zasipaše prahom
Platane po vrtu, jezero prozirno;
Naša srca behu ispunjena strahom
Tuda, gde sve tako umiraše mirno.
I kad u to veče što se većma mrači,
Približismo usta što ledeno ćute,
Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači
I svaki taj poljub smrt jedne minute.
Svaki udar srca, smrt nečeg što živi!
Svaka želja strepi da će nešto strti!
U ovaj novembar čamotni i sivi,
Ne postoji Život drugde neg u Smrti.
Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi
Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti.
Ti si još uza me: vrata su ljubavi
Uvek otvorena, kao vrata smrti.
Reči neslušane, vi lepote čiste,
Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Reči u samoći očajanja, vi ste
Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu.
Iz smrti u život neprekidno hodiš:
Za moj san umrla, živiš u mom bolu;
Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš;
Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!
Iz mog blagoslova prešla si u kletvu,
I bol odricanja: tvoj vek svagda traje...
Večno seme sprema svoju večnu žetvu,
Ljubav se zariče i kada se kaje.
Tako se obnavljaš večna, nesavladna,
I novorađana u mojoj samoći...
Dok zvučni sutoni padaju i hladna
Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.
Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo
Sve za svojim putem! Ali zaman muke:
Na raskršću svakom uvek sam se sreo
S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.
Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem,
A ja čuh u sluhu glas ko zna otkuda.
Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem:
Društvo nevidljivih pratilo me svuda...
Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je?
Koga sledim večno, nesvesno i strasno?
I u meni samom koliko je mene?
Koliko? Sve ćuti. Ah! to je užasno.
Gledam tvoje krupne oči zljubljene,
Gde sja vatra – ko zna – grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.
Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.
Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.
Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno piće Slave.
Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.
Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.
Ti si kao lađa sa krupinim jedrilima,
Što nosi poneblja drugih kopna; o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.
Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...
I zanavek kad se rastadosmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema
Otišla si plačna, zamrzla i nema
K'o što beše došla, tužno i polako.
Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar,
Predamnom kao vođ bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.
Taj sjaj što mrkne i što sjaje,
Taj govor tela rečju tamnom!
Dokle će ići i šta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršcću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca...
No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu poćne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.
Tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati zeba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.
Šume u strahu svom od mraka:
'Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...
'Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...'
S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.
Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.
Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.
Taj zamor bez sna i bez pomoći,
Bez želje za pir i za lovore:
U ove moje gorke ponoći
Sve slutnje doću da progovore.
Za tobom tragam kroz sve prodore,
Ženo, zlim morem slutnje tučena -
U mesečeve svetle odore
I magle zvezda sva obučena.
Prikaze svu noć slaze s tavana,
Sto noža moje ruke trebaju!
Noćas me kroz mrak, kao Gavana,
Na raskršćima maske vrebaju.
Kako su tamne noći zvezdane,
I strašne zamke praznih putanja!
Kako su puke redom bezdane,
I kako kobni glasi ćutanja.
Htedoh da mi ljubav ima lice sretno,
Kao rečna nimfa, čije vlasi duge
Veselo crvene; ali beše setno,
I kose joj behu tamne, ko u Tuge.
Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće,
A ja najtužniju ispevah poemu;
Počnem da se nadam, a osetim veće
Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.
Tako novu želju prati suza stara;
Tako nova ljubav u časima holim
Neosetno rane starinske otvara -
Pa me strah da želim, i užas da volim.
Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i
nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje
dane naše.
Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se
mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi
smo koračali raskršću sve bliže.
Mi smo svoju suzu krili u tom
času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu;
No ona se svagda javljala u
grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.
Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.
Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.
Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.
Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.
U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.
Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta čista,
Sva tišina teško uzdahne u bolu;
Refren patnje ode od lista do lista.
Odvela me tuga i misli zloslutne
U polje, daleko. Trava puna rose.
Tužno stoje vrbe iznad vode mutne,
Hladni vetri mrse zelene im kose.
Na zapadu negde polumrtav bleska
Ugašenog dana zadnji bledi plamen.
Nema je nada mnom širina nebeska,
Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.
Evo jedno groblje. Tu leže seljaci,
Do suseda sused, drugar do drugara;
A dok se u svodu brišu zadnji zraci,
Pobožno kapela stoji kraj njih stara.
I dole u selu zadnji ognji zgasli -
Noć, i tu se spava... A ko sablast čudna,
Međ grobljem i selom još krivuda staza,
Sva bela i gola, kratka, večno budna.
Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.
Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav ćar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...
Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...
Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubijca svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirale:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.
Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.
Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.
K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -
Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!
Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;
Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;
I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!
I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!
I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.
Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć' na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih, docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.
I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plak'o, ja bih večno plak'o,
I nikad se više utešio ne bi'.
Sa ostrva Lopuda
Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.
U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.
Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...
A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...
Ja snevam o ženi,većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače niko osim mene.
NJen čar da je moje veliko otkriće,
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
osim moje večno očarano biće.
I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srece ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.
I njena lepota,tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho,kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše,samo jedne.
I ja ključar čudne lepote,da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.
________________________________
Najpopularnije lektire 
- William Shakespeare - Hamlet
-
William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >
- Ivo Andrić - Prokleta avlija
-
Ivo Andrić - Prokleta avlija Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >
- Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera
-
Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >
- Meša Selimović - Derviš i smrt
-
Meša Selimović - Derviš i smrt Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >
- Dobrica Ćosić - Koreni
-
Dobrica Ćosić - Koreni Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >
Lektire na društvenim mrežama
