Jovan Dučić - Podne

Svako doba dana lepo je na svoj način, a najlepše je ono kada su naše telo i duh u saglasnosti sa njim. Podne na moru u proleće, topli sunčevi zraci, svetlost, tišina i beskonačnost u prirodi unosili su mir i spokoj u penikovu dušu i upravo je to ono što nam on želi da poruči stihovima ove prelepe pesme. Ako želiš spokoj i mir u duši idi u prirodu i uživaj u svim lepotama koje ti ona pruža.

U pesmi Podne koja pleni svojom lepotom opevano je jedno podne na moru, u proleće kada se priroda lagano budi. Lirske slike koje su date u njenim stihovima su toliko čiste, providne i lake kao da izviru iz prirodnih pojava i ponovo se u njih vraćaju. Peskovite plaže ostrva, planine, vrtovi i šume pune čempresa i borova greje sunce puno plama. Osećaju se mirisi mora, lekovitog bilja i ukrasnog cveća i drveća. Iz modrine morskih dubina dižu se ljubičaste granitne gore i uranjaju u modrinu neba. U vazduhu trepere plavi, srebrni i ljubičasti odsjaji. Svuda okolo vlada mir. Ne narušavaju ga ni zvuci čistog i prozirnog mora, bez talasa i pene koje nežno zapljuskuje stene, ni krikovi galebova u daljini koji se u dubokom plavetnilu neba sjaje poput srebra, ni topao dah vetra u čempresima i borovima. Iako se čuju njihovi neobični zvuci na ostrvu je i dalje sve nekako mirno, nežno i tiho u to toplo prolećno podne. Mir i spokoj iz prirode uvlače se u dušu pesnika i on se potpuno stapa sa njom postajući njen neraskidivi deo. Postaje poput glaeba slobodan, daleko od sviju sa mirnim morem koje tinja u njegovoj duši.

Svu svoju tipičnu mediteransku ljubav prema moru, svetlu, suncu, ravnoteži i skladu koju je celog života nosio u sebi, kao i sreću koju je osećao dok je boravio u prirodi, gledao je i sa njom razgovarao utkao je u stihove ove pesme. Sećanje na prelepe morske pejzaže unosilo je mir u njegovu dušu, a kap modre morske vode koju je nosio u srcu pretočila se u pesmu o ostrvu usred mora u jedno prolećno podne. Opisujući svoj doživljaju ostrva u podne on nije naslikao nijedno postojeće ostrvo koje bi se moglo nazvati određenim imenom nego ostrvo koje je nosio u sebi. Ono je postojalo u njegovom srcu, a poplavilo je i posrebrenilo od njegovih nežnih osećanja.

Pesma Podne je lirska opisna (deskriptivna) pesma u kojoj je kroz mnoštvo opisa iskazan doživljaj lirskog subjekta u odnosu na jedno podne na moru. Glavni motiv pesme je jedno sunčano podne na ostrvu okruženom morem. Pesma se sastoji od pet strofa, a svaka strofa od četiri stiha iz čega sledi da se radi o pet katrena. Stihovi su napisani u lirskom dvanestercu kojim je pesnik naglasio spokojstvo i mir koje čoveku donosi kontakt sa prirodom. Rima je obgrljena jer se u strofama rimuju prvi i četvrti stih, drugi i treći stih. U pesmi se pojavljuje veliki broj stilskih figura.

To su: epiteti (mlado, krupno, sjajan, modar, proljetnjega, ljubičaste, granitne, svetli, topal, staklen, sunčanim, ispranim, srebrni, modrijem, mirno, bled, srebrenaste, rodne, mlado, krupne), kontrast (empres i bor, ostrvo i more, obala i šuma, svod i dno, neme obale i šušte vali), metafora (sunce puno plama, granitne gore, produženo vidim u mojoj duši mirno more), personifikacija (mlado sunce, miris trepti, površina celiva stene gore - zrcale se u dnu, prah trepti, nemo stoje obale) i onomatopeja (treptati, šuštati).

Pesma "Podne" ima dve slike: sliku prirode i sliku stanja u duši lirskog subjekta.

Prva slika se proteže u prve tri strofe. One su deskriptivne, slikaju panoramu, opisuju mesto na kome se lirski subjekat nalazi. Druga slika se proteže kroz poslednje dve strofe. Mirnoća i tišina prirode vladaju i u duši lirskog subjekta koga pesnik uvodi na kraju pesme (prvo priroda, pa čovek), kazujući kako i on oseća isti taj mir i muk. Poslednji stih je namerno isprekidan: "Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne." Podne nam donosi taj mir i tišinu; isprekidane, kratke rečenice služe tome da stvore takav utisak usporenosti i mira, u podne, taj vrhunac dana kada vlada najveća vrućina i nema nikoga.

Opisna (deskriptivna pesma) je vrsta lirske pesme u kojoj pesnik slika prirodu i njene pojave. Kako je i sam čovek deo prirode, živi u njoj i njome oživljava sebe i svet oko sebe, ona je element nerazdvojivo vezan za saopštavanje skoro svih ljudskih emocija. U opisnim pesmama pesnik kroz slike pejzaže iskazuje svoja najdublja osećanja i pokazuje kako priroda u svoj svojoj veličini i lepoti deluje na njega samog.

Stilske fiugure u pesmi

Epiteti su pridevi ili imenice koje se vežu uz imenicu i doprinose slikovitosti izraza.

Kontrast je stilska figura u kojoj se nešto poredi po suprotnosti. Njegovom primenom, suprotne pojave su jače izražene. Predstavlja specijalna vrsta poređenja.

Metafora je stilska figura koja se drugačije zove skraćeno poređenje. Najčešće se koristi da se slikovito opišu neko biće, predmet ili pojava.

Personifikacija je stilska figura u kojoj se neživim bićima daju osobine živih bića.

Onomatopeja je oponašanje zvukova iz spoljašnjeg sveta sa ciljem da se kod slušaoca ili čitaoca izazove sličan akustički utisak.

_________________

Jovan Dučić - Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali, -
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

___________________________________

Jovan Dučić - Podne - verzija 2

Jovan Dučić - Podne - verzija 2 pdf

___________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi 

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde