Jovan Dučić - Selo

Priroda je čest motiv lirike Jovana Dučića. Njegove pesme o prirodi nose dah iskonskog i večnog. Pesma Selo iz ciklusa Jadranski soneti spada u njegove najpoznatije lirske deskriptivne pesme o prirodi. U njoj je noć, viđena, pesnikovim očima, davno, ko zna kad, svetla i plava. Dok se čita pesma ova noć se vidi, a na licu se oseća njen topli i mirisni dah.

U radu je analiziran sonet Selo Jovana Dučića. Ova pesma po svojoj lepoti mogla pripadati opisnim (deskriptivnoj) poeziji, a po svojim umetničkim dometima je antologijska. Pesma Selo vizuelno-poetska čarolija, prevshodno tumačnjem pesničkih slika predstavlja izazov za maštu, snove, samoprojektovanje. Učenici mogu tragati za uzrocima uznemirenosti, nespokoja, neizvesnosti, straha,zebnje, koji provejavaju pesmom kroz motive. Simboli dobijaju univerazalna značenja.

Pročitaj nekoliko puta sonet Selo. U mašti dočaraj prikazani ambijent. Objasni koja su obeležja pejzaža, prikaznog u pesmi. Kakva osećanja i raspoloženja je pesma probudila u tebi. Navedi pojedinosti koje ih izazivaju.

- Sonet Selo opija svojom prijatnom melodijom. Izuzetan ritam, lakoća i lepota izraza, utisci su pre svakog racionalnog razmišljanja. U svet pesme, ulazi se kroz boje i zvukove, kroz svetlo i tamno, kroz tišinu i bolan krik. Divimo se lepoti života i slikama smrti koje su neizbežne za svakog čoveka. Iako na izgled pesma ima puno tamnih tonova, pesma je puna života i svetlosti. Poznate i manje poznate reči vitorog – koji je vitkih, savijenih rogova; inje – smrznute vodene kapljice koje se zimi nahvataju po predmetima, smrznuta magla. buljina – noćna ptica grabljivica, sova; zaton – zaliv.

Podsticajna pitanja za učenike. - Gde se pesnik nalazi? Kojim pravcem posmatra prirodu? Zamisli se da si na moru i da posmatraš ribarsko seoce. Pronađi sve asocijacije koje se stvaraju u tvojoj mašti pod uticajem pesničkih slika i simbole. Pronađi motive, temu ,pesničke slike, ideju i poruku pesme.

- Pesnik kao da prirodu posmatra odozgo, sa neba, visine i seže do nizine. U pesmi su polarizovani život i smrt, svetlo i tamno, nebo i more, sećanje i zaborav. Sve ove pojave se neprekodno zbivaju u vaseljeni. Smrt kao senka prati život. Pesnik kao da se našao "na oštrici noža" između života i smrti. Suočen sa životnim ponorima, prolaznošću i smrti. Pesnik traga za večnošću i beskrajem. Taj put u večnost jedino je moguć putem umetnosti.

Književni rod - Lirika / Lirska pesma

Književna vrsta - Sonet

Tema pesme - Opis ribarskog sela u noći

Ideja pesme - Vreme prolazi nezavisno od nas i naših aktivnosti i misli

Poruka pesme - Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša

Pesnička slika

Osećanje - Mesec se zapleo u granju starih kestenova

Uznemirenost - More spava u ko nemirna savest

Nespokoj - Šuma bdije dok mesec na nju sipa hladno srebro

Nneizvesnost - Duboku tišinu narušava krik sove zebnja... Jednoliko izbija tajanstveni časovnik 

Sonet je pesma od 14 stihova tj. pesnički oblik od dva katrena i dve tercine. Pesnik, kad odluči da napiše sonet, najpre sebi odredi rimu, pa strofe i stihove ispunjava sadržajem kojim ispunjava svoju pesničku poruku.

Pesma Selo je sonet. U pesmi rima je obgrljena. Rimuju se prvi i četvrti, drugi i treći (ab ba). Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava. Stih obično čini jednu misaonu celinu, ali to ne mora uvek biti tako. Kada pesnik u sledeći stih prenese nekoliko reči, takvu pojavu nazivamo OPKORAČENJE.

- Bogdan Popović je govorio: U Jadranskim sonetima imaju tako dva stiha koja mi se do sada nije dosadilo navoditi: nikad zbijenije ni lepše nego u njima, u nekoliko reči nacrtana i naslikana jedna blistava scenarija iz prirode

Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava. I ostali stihovi ove pesme kroz "prostranu i nestvarnu plastiku tišine", "crtaju i slikaju" "impresivan i skoro vanvremenski predeo krunisan simbolikom nesuštastvenog časovnika".

- Prema narodnim verovanjima Mesec je negativan simbol jer predstavlja smrt. Simbolizuje noć i carstvo tame, za razliku od Sunca koje je gospodar svetlosti. U folklornoj tradiciji on je personifikovan. Poštuje se mlad Mesec, koji prema starim verovanjima, donosi zdravlje i sreću. Folklorne predstave vezuju Sunce i Mesec rodbinskim odnosima. Pomračenje Meseca se objašnjavalo kataklizmom u svemiru. jer se verovalo da nastaje onda kada ga vuk proguta. Stari Sloveni su se krili od mesečeve svetlosti, uvereni da je štetna. Pojava nekih bolesti dovođena je u vezu s mesečevim uticajem. Verovalo se da duše umrlih odlaze na Mesec.

- U hrišćanstvu Mesec se vezuje za anđela Gavrila , koji je opisan kao vesnik ili glasnik radosne (blage) vesti. - Vitorog se mesec zapleo u granju starih kestenova

- Epitet vitorog se odnosi na Mesec. U uvodnim stihovima kad se dve stvari dovode u vezu po sličnosti, pri čemu se osobina jednog prenese na drugi naziva se metaafora.

- Vitorog se mesec zapleo u granju imamo tri stilske figure? Koje? Metaforu, Personifikaciju, Asonancu i aliteraciju. Ponavljanjem istih glasova, samoglasnika i suglasnika, u više reči u stihu.

Ponavljaju se glasovi(t, s,r, e, o ,a). - Vitorog se veže za ovna koji je prvi znak u horoskopu,simbol snage koje buja i svetla koje dolazi nakon tame.

- Epitet vitorog može se vezati za jelena. Antički narodi su verovali da jelenu svake godine otpadaju rogovi, da bi iduće godine ponovo izrasli veći, snažniji i lepši. Tako su ti rogovi u narodnom shvatanju postali simbol koji u sebi ujedinjuje na najlepši način smrt i ponovo rađanje, vaskrsenje i besmrtnost. Jelen je bio sveta životinja velike efeske boginje Artemide. Dionis, Cernunos i Hrist identifikovani su često s jelenom ili nose na glavi jelenske rogove. U Maloj Aziji jelen je poznat kao sveta životinja još u drugoj polovini 3. milenija pre n. e. Tako je i u Evropi ovu životinju narodna fantazija vrlo rano okitila legendom pa je jelen i danas, kod naših i ostalih evropskih naroda, ostao božanska životinja obdarena magijskom snagom.

- Mnogobrojni narodni običaji u vezi s jelenom, naročito maskiranje u jelena, poznati su kod gotovo svih evropskih naroda.

S. Trojanović beleži jedan interesantan običaj kod Srba i Vlaha u Banatu. Ovaj se običaj praktikuje na Badnje veče i na Mali Božić. Tada se "mlađarija ubunda da im se lice ne vidi", a na motki nose specijalnu masku-klocalicu i s njom "idu od kuće do kuće, poigravaju i zabave radi poklanja im se voća, novca, jaja i šta se može". Klocalica se pravi od drveta i ima oblik konjske glave, "ali joj na čelo pridenu dve grane, koje izgledaju kao jelenski rogovi s parošcima". Ispod donje vilice privezuje se zvonce, a rogovi se ukrašavaju šarenim trakama od hartije. Klocalicu prati jedan mladić koji svira u frulu ili zviždi, a "Srbi i pevaju ne samo pobožne nego i lake beznačajne svetovne pesmice". Trojanović je već pravilno uočio da je klocalica morala imati prvobitno oblik jelena, što pokazuje i etimologija reči šerbulj (od latinskog cervus), kako ovu klocalicu i danas zovu Srbi i Vlasi u Banatu. Običaj s klocalicom nije ograničen jedino na Banat. V. Karadžić pominje klocalicu i u Požarevcu i poredi je sa sličnim običajem u Dubrovniku. Još je zanimljiviji običaj poznat iz jablaničkog sreza (Srbija). Svake godine 12. jula narod odlazi na Petrovu goru, gde se održava neka vrsta velikog sabora. Tom prilikom se na jednom proplanku, gde stoji kameni žrtvenik, prinosi na žrtvu jedan brav (obično ovca) okićen cvećem, čija krv treba da poprska kameni žrtvenik. Ovaj običaj objašnjava legenda koja je s njime u vezi. Nekad je na proplanku gde se danas prinosi žrtva svake godine dolazio veliki jelen sa zlatnim rogovima da primi žrtve koje mu je narod ostavljao. Jedne godine ljudi su zaboravili da mu donesu žrtve (poklone), i tada je on naredio da umesto njih njega samog žrtvuju. Za uspomenu na taj događaj kad je prolivena krv jelena sa zlatnim rogovima i danas svake godine krv jednog brava okićenog cvećem, koji se zakolje tu, prska kameni žrtvenik.

- Vitorog se mesec zapleo u granju, glagol "zaplesti se" označava učiniti da se nešto uplete u mrežu, u zamku. U pesmi bi mogli povezati sa teškim životom ribara na moru.

- Kestenovi su simbol nade i tolerancije. Kestenovi mogu simbolizovati sećanje na detinjstvo, na vreme koje je prolazno nestanku svega što je blisko i drago, što se gubi i zamiče u vreme.

- Noć je simbol zla i sila tame.

- Plava boja je simbol beskonačnosti, daljine, boja istine,sreće, snova, čistine i vedrine.

- Nemirnu savest ima onaj ko je učinio nešto loše; slagao, ukrao, napakostio nekome...

- Zaspati može onda kad se pokaje ili kad sebi prizna da nije učinio ništa loše i da nije kriv.

- More spava u "nemom blistanju", more bez talasa, nepokretno. Ali, blistanje u sebi sadrži trajanje, dakle vreme, i sugestiju da te mirnoće sutra biti neće. Mir noćni je samo privid, kao što je privid da se nemirna savest može umiriti.

- More simbolizuje prirodu, iskonsku dimenziju - svet je nastao iz vode. Simbol života.

- Ribolov je simbol traganja, izvlačnje nesvesnog, dopuštanje da ono izvire i da se pokazuje kao subjektivna stvarnost. Uloviti ribu znači pronaći sreću.

- Ako postavimo, jedne naspram drugih, težišne opise naznačenih "Jadranskih soneta" i Dučićeve evokacije detinjstva iz „Pisma sa Jonskog mora", uverićemo se da u tome putopisu, objavljenom prvi put 1911. godine, nalazimo njihov komentar, razvijeniji oblik. Navodimo odlomak o zavičajnom moru prema prvoj verziji teksta, iz Srpskog književnog glasnika: „Ja se sećam malih zatona po našoj dubrovačkoj obali, detinjstva kada sam iz mora izvlačio noge i ruke sve okrvavljene u lovu na rakove, kada me je posvednevno peklo sunce i morska pržina, i kada sam sunčao kosu punu soli – dok po vodi padahu, kao krupno kamenje, veliki zvuci starih zvona. Treba čuti more detetom, uspavljivati se njime u svojoj kolevci kao majčinom pesmom, ili se buditi u vrisku i plaču za vreme njegovih dugih ekvinocija. Ko more nije poznao na taj način, onda ono nije strast nego samo lep horizont; ono inače nema vlasti nad vama, ne preinačuje vaše želje, ne menja vašu dušu. Čovek ga tada sluša kao pesmu, ali ne kao huku sopstvene krvi; ono niti tad zna da bude ubilačko, ni da vaskrsava. Ono nije vaše telo i vaša duša; ono je onda samo lepa velika voda. Treba znati sve njegove pesme na pamet, reč po reč, pa razumeti njegov govor u svoj raznolikosti od sunčanog podne do tamne večeri".

Druga strofa počinje čemresima. Koja je njihova simbolika? Kakvo je to srebro koje mesec sipa na šumu? Koja je simbolika šume? Šta je modro letnje inje? Koja je simbolika modre boje? Pesnik kaže: "Zatim krik. To kriknu buljina na panju." Da li krik unosi novu atmosferu u pesmi? Koja je simbolika sove? - Čempres je drvo koje se povezuje s grobljima i smrću.

- Čempresi čuvaju groblja, bdiju nad mrtvima. U pesmi glagol ima sekundarno značenje. Šuma je za čoveka simbol života i smrti, rađanja i umiranje, povezan je sa zemljom, boginjom majkom i s nebom, bogom ocem.

- Zimzeleno drveće simbol je besmrtnosti, večnosti, a listopadno je simbol prirode koja umire i ponovo se rađa. Drvo je povezano sa čovekom od rođenja do smrti.

- Pesnik misli na mesečevo svetlo koje je boje srebra. Srebro je simbol čistote, božanske mudrosti, ali i pohlepe. Smrt je pohlepna za ljudskim dušama; hladna je ,mirna, božanska, večna....

- Leti nema mrazeva. Pesnik vidi mesečinu na travi. Ona je za pesnika sugestija o prisustvu zime, hladnoće, smrti u jednoj noći na moru. Modro je simbol mudrosti. Mudrost je biti svestan prisustva smrti.

- Krik koji odzvanja pesmom je ljudski. Krik čoveka koji se uplašio nečega, ili je u velikoj opasnosti. A, zatim krik sove. Sova je noćna ptica i ljudi se obično ne boje ove ptice. U pesmi predstavlja pretnju, smrt koja vreba iz mraka.

- Sova je simbol mudrosti.

- Ribarsko selo je malo, na šta ukazuje deminutativ seoce. Ono je zaklonjeno u zalivu. Od njega su veći nebo i more. Život u njemu se jedva nadzire. Uspomena se odnosi na nešto prošlo, nešto što ne možemo da zaboravimo. Smrt kao da prekriva sve.

- Magla mlečna je mesečina. Ovaj stih možemo povezati sa prvim stihom i simbolom meseca. U pesmi simbolizuje smrt koja se nadvila nad selom. Možemo ove stihove povezati i sa simbolom noći. Prve tri strofe su opisne dok četvrta dobija elemente misaone poezije.

- Tišina večna je asocijacira smrt. Opisujući mesec koji se zapleo, pesnik zaustavlja vreme. Tako čini da postajemo svesni vremena kroz motive koji asociraju na smrt, sove, tišine večne i krika koji opominje na prolaznost života.

- Vreme koje niko "ne čuje" i nije vreme, to čak nije ni prošlo vreme, već vreme zauvek nestalo, završeno. To vreme u pesmi vezuje se za smrt, u smrti nema vremena. Časovnik je simbol života.

- Selo Iz Trstenog Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava.

Ko nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik. To kriknu buljina na panju. Ribarsko seoce poleglo na stenu I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu Jedva se nazire, ko kroz uspomenu. Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Metafora, personifikacija, asonaca i alitracija: prvi i poslednji stih pesme

Epiteti - nemirna, prvi, čempresova, svoje, hladno, modro, sa visokih trava, ribarsko, mlečnu, večnu,

Personifikacija - se zapleo, spava, bdije, izbija (prezent), poleglo, sišlo (krnji perfekat), je utonulo (perfekat).

Onomatopeja - krik, kriknuti Poređenje (komparacija): Ko nemirna savest što prvi put spava; ko kroz uspomenu.

Simboli - Meseca, jelena, ovna, kestena, šume, mora, čempresa, časovnika, srebra, modre i plave boje...

Kontrast - časovnik: mesec, noć, more ; Časovnik: čempresova šuma, mesečina, trava, sova

Jovan Dučić - Selo

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Kô nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, kô kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Napisala - Tatjana M. Krpović Osnovna škola "Milivoje Borović" Mačkat

__________________________________

Jovan Dučić - Selo - verzija 2

Jovan Dučić - Selo - verzija 2 pdf

__________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde