Jovan Dučić - Suncokreti

Pjesma Suncokreti pripada ciklusu Večernje pesme pa su i sadržina pesme, njen emocionalni ton i smisao u skladu sa naslovom ciklusa. Suncokreti u ovoj pesmi dobijaju trostruku simboliku:
- svetlost kao izvor života,
- težnja ka visinama i prostranstvima,
- težnja ka idealima.

Izbor suncokreta za navedenu simbolizaciju nije slučajan: u njegovom nazivu je organska veza ove biljke sa suncem, kako se po nebeskom svodu kreće sunce, tako se okreće cvetna glava suncokreta, koja, obasjana sunčevom svetlošću, sjaji bojom zlata. Kada sunce zađe, glava suncokreta se spusti "pogleda" uprta u zemlju. Noć je za suncokret mirovanje, odsustvo svetlosti, odsustvo života. On čezne za jutrom i za suncem, i svako spuštanje noći za suncokret je pretnja i izvor straha, strepnje i tuge.

U prvoj strofi je predočena slika suncokreta koji "nemo prati neba bludnje" dok su u njemu skupljene "sve žeđi ovog sveta, / Sva nespokojstva i sve žudnje". On je, dakle, oličenje žeđi svega živog za svetlošću, toplotom i prostranstvom visina, ali je, prirodno, i oličenje svih nemira i nespokojstava koji obuzimaju živi svet. Iskaz je u ovoj strofi neutralan, glas lirskog subjekta se ne osjeća.

Druga i treća strofa predstavljaju posebnu sadržajnu i smisaonu cjelinu: u njima progovaraju suncokreti, "šume u strahu svom od mraka". Za njih je sve što žari božanstvo jer daruje svetlost i život; a makar "jedna zraka" svetlosti mera je i cena sviju stvari. Sve što je u tami, i što makar jednom nije zasijalo i što ne gleda u visine, obeleženo je prokletstvom.

Četvrta strofa je metaforična slika suncokreta: oni su "s istoka kralji", obučeni u "teško zlato", oni su i "sreći sunca" koji "u čas mračni" vape za svetlošću i suncem. U ovoj strofi je ostvarena ravnoteža svetlosti i tame, radosti i tuge.

U petoj strofi se pojavljuje lirski subjekt svojim iskazom: "Te tužne oči suncokreta / u mom su srcu otvorene". Mrak i senke se tiho spuštaju, sunce je daleko "na kraj sveta", suncokreti su tužni.

Šesta strofa ponovo uvodi prevagu svetlosti na tamom:

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Ovdje je uspostavljen paralelizam prve i šeste strofe:

1. Tu su sve zeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.
2. Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Smrt suncokreta je samo privid: u njima je sakupljena sva energija sunca i svjetlosti, sve žeđi i žudnje i sva žarka sunca. Poenta je u neuništivosti života i žudnje, u neuništivosti svetlosti i njene energije skupljene u zlatu suncokreta.

Pesma o suncokretima je pesma o svetlosti kao izvoru života; o ljudskoj težnji ka visinama i prostranstvima; o iskonskoj težnji ka idealima; o svetlosti i tami, vedrini i nespokoju u ljudskom životu. Primarni motiv je suncokret jer ima istaknuto i udarno mjesto u kompoziciji pjesme: dominira u prvoj, petoj i šestoj strofi. Sekundarni motivi su TAMA i SMRT, ali su oni dobili periferno mjesto i nemaju snagu poente.

Suncokreti

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...

S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde