Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić je najveći pesnik srpske moderne poezije. On je pesnik lepote, pesnik prirode i ljubavi, snažnih ljudskih osećanja. Njegovo pevanje nije samo poezija nego i filozofija. Njegove teme su neprolazne. To su velike istine o najvećim motivima života i umetnosti: o Bogu, o ljubavi i smrti.

Srpska politička elita u prošlosti izdala je narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas... Jovan Dučić

Moj dobri rode svi su lagali.
Dučićeva "pjesan" za današnji dan

O ovome što nam se sad zbiva i o krivici za takva zbivanja, kao o večnom nacionalnom arhetipu, svojevremeno je pisao Jovan Dučić u stihovima Pesme, nastale u Americi 1943. godine.

Oni koji je trebalo da vide oslepeli su; narodne vođe, političari i znatan deo inteligencije poveli su narod u ponor. Zašto – doznajemo u prvoj strofi Dučićeve Pesme: tragali su samo za svojom srećom i trudili su se da se što više okoriste i nakradu. Sišući krv bližnjima trudili su se da omame ideologijom samozaborava (utapanja u nepostojeću "troimenost"), kao što danas omamljuju evrounijatskim lažima (a vode nas u ropstvo Turcima). Spremni su da sa ubicama i izdajnicima stvaraju košmarnu budućnost, pričajući o tome da njihova utopija (na srpskom: nigdina, nedođija ) nema alternativu, čime, kako reče Milo Lompar, nesvesno objavljuju srž svoga projekta: Smrt naroda koji vode (jer samo smrt nema alternativu). Svi mostovi, što treba da čoveka prebace preko istorijskih ponora na neki svetli zajednički  cilj – lomni su i nepostojani.

Ali, šta je najstrašnije upravo po Dučiću? To što na zgarištu njegovog naroda, ojađenog, osakaćenog, klanog i ubijanog, drže sumanute propagandne govorancije, pirujući na sveopštem gubilištu (kakav monstrum treba biti, pa u NATO voditi narod Srbe među kojima se svake godine od tumora razboli 20 hiljada ljudi – od toga preko pet stotina male dece – što je posledica NATO uranijuma bačenog za vreme bombardovanja 1995. i 1999. godine?) Najvažnije im je da ućutkaju mrtve, da Srbe navedu da zaborave Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Drakuliće, Motike, Šargovac (kad su naša "balkanska braća" u pitanju), i da pohitaju u Evroameriku, prećutkujući evropska nedela – Kragujevac i Kraljevo 1941, Banjicu i Sajmište za sve vreme Drugog svetskog rata, a od nedavnih događaja "Bljesak" i "Oluju" (kojih ne bi bilo bez dozvole vašingtonske imperije) i, naravno, malu Milicu Rakić i njene vršnjake. Mrtvi ne smeju da se jave da bi lokalni izdajnici, kapoi našeg konclogora na otvorenom, gazdama dokazali da su spremni da sve poslušaju i da i dalje treba da njima, svojim slugeranjama, redovno preko MMF-a, "Svetske banke" i drugih mafijaških ustanova isplaćuju judinske evrosrebrnjake. Zato upozorava Dučić svoj "dobri rod": "Svi takvi vođi si rđavi!" Ne sme se verovati nikome, nikome od tih lažljivaca, primoravaju nas da u samom srcu svog bića ne vidimo one koji žele da nas unište i od nas traže da se družimo sa sopstvenim ubicama (i da osećamo kako nam te ubice "čine čast").

Najstrašniji stih Dučićeve pesme je upozorenje Srbinu da su mu „u pričest otrov stavili"; svi oni kojima je papa rimski bliži od novomučenika jasenovačkih, i svi oni koji, u mantiji ili bez nje, sa doktoratom teologije ili bez njega, tvrde da treba da se "ujedinimo" sa duhovnim ocem NDH dželata, proslaviteljem Alojzija Stepinca, stavljaju otrov u lažno pričešće koje nam nude i pokušavaju da nas ubede da je moguć zavet i sa krivokletnikom. A mi znamo da nije i nećemo da pijemo iz lupeškog putira.

Dakle, moj dobri rode, umesto bilo kakve premudre analitike (nije analitika na odmet, ali brzo izvetri) nauči Dučićevu "Pesmu"! I recituj je, u sebi i naglas, kad god naletiš na lažne vesti „medijskog servisa evropske Srbije", kad god ti pričaju o kandidaturi za članstvo u "Nigdini", kad god tvoje mrtve na stratištima širom bivše Jugoslavije ućutkuju i kad god nam navlače žutokraku ludačku EU košulju. Jer, kako reče jedan drugi pesnik (Ono što ostaje, utemeljuju pesnici, šapuće nam Heldrelin) Miodrag Pavlović, u pesmi "Naučite pjesan": "U ratu ovom koji sećanje briše - naučite pjesan, to je izbavljenje". Dučićeva "Pesma" je naša današnja "pjesan".

Autor Vladimir Dimitrijević

________________

Jovan Dučić - Pesma

Moj dobri rode, svi su lagali,
I tvoj su vidik sav pomračili;
Za svojom srećom samo tragali,
I svuda krali, i sve tlačili.

I mesto mleka, krv su sisali,
U stradanjima tvojim dugima,
Tvoje su svetlo ime brisali,
Da ne znaš ko si među drugima.

S ubicama su crkve stvarali,
I s izdajnikom gorde tvrđave;
U zakletvi te svakoj varali,
Na vodi digli moste rđave!

Na zgarištu ti drže govore,
Na gubilištu podlo piruju,
Na bunjištima sade lovore
I mrtve uče sad da miruju.

Moj dobri rode, svi su rđavi,
Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!
Izdajnik i sad još u tvrđavi,
S ubicom žrtva sada druguje.

Loman je, rode, most na provali,
Svud su u pričest otrov stavili
S lupežom sve su novce kovali,
Sa krivokletnikom zavet pravili.

___________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja. Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije.

Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde