Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu - sastav

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Nema dana da mi se u emisiju ne javi neki bogomoljac, da mi objasni da mi, Srbi, stradamo zbog naših greha i da ćemo se, kad se ponovo okrenemo Bogu i kad se pokajemo, ponovo roditi. Takva priča, po pravilu, ima malu rupu: bogomoljac, ispod naučenih i beskrajno plitkih fraza, uvaljuje potekst koji glasi otprilike ovako: Kada biste svi bili kao ja, predani Bogu, savršeni sinovi naše crkve, branioci vere, sve bi krenulo nabolje. Ukratko: Ja sam bolji od vas.

Takvima se redovno izvinim što nisam tako revan u veri kao oni i posavetujem ih da se, kad ih je već Gospod odabrao među nama grešnima, da šire Njegov nauk, pomole i obližnje brdo će sići na naše neprijatelje, podaviti ih i osloboditi nas muke. Zar ne kaže sam Isus: „Ako imaš malo vere u sebi, reći ćeš onoj planini: pomeri se! I ona će se pomeriti". Drugo što smrducka kod bogomoljca je sledeće: ako si zaista veran, odakle ti arogancija da tumačiš božju volju? Odakle ti, baš ti, znaš šta je volja božja? Volja je božja neispitljiva, to je jedan od osnovnih postulata vere. Ko tumači, već je potpao pod prvi greh: sujetu.

Muka mi je, dakle, od bogomoljaca i njihove dijalektike. Nepokolebljivi, sigurni u svoj nauk, gorljivi, bez trunke sumnje u svoju ispravnost, tako su, nekako... nalik protestantima. Hladni žar vere, dokaz umesto osećajnosti, kauzalistika nasuprot sudbini. Nema ničeg proosećanog, samo naučenog i to bez razumevanja, onako, naizust. Ko može da kaže da je verovao bez sumnje? Religioznost je talenat, crta duše, poslednja metafizika, a ne ispit za fakultet, koji treba naučiti. Pogotovu nije nešto čime se treba busati i čime treba daviti sve druge. Prava vera ćuti, nema potrebu da se svakom na glavu popne.

Sebe smatram pravoslavnim paganinom i ne pada mi napamet da se odreknem čitavog nasleđa mog naroda, koje je starije od hrišćanstva. Život i svet ne vidim u ključu vrlina-greh, već hrabro-kukavički, ili plemenito-prostački, ili čovek zajednice-egoista. Ne dozvoljavam da mi bogomoljci stalno čeprkaju po šupljinama svake vrline, tražeći greh da bi, onda, onako pravoverni, upirali prstom i stalno dokazivali sebi da su bolji i revniji u veri. Ne dam im da mi se nadgornje samo zato što ritualno doživljavaju veru i što je nose sa tegovom i ozbiljnošću Kromvelovih puritanaca. Moja vera, ispravna ili ne, lebdi kao leptirić, tako je laka; njihova pada kao nakovanj. Ali, ne na njih, nego na one oko njih.

Ovakav, puritanski bogomoljac, tipično je građanska pojava, jer veru vidu kao neku vrstu ideologije i to jedino ispravne. Svako ko ne prihvata njihovu žvaku, već je jeretik i Pakao mu ne gine. A zna se kolika je tamo temperatura. To je moderan lov na veštice, u kome se ne odlučuje u korist tradicije, metafizike, ili osećanja, već u korist prazne dogme. Ko ne vruje dogmatski, vernik nije. Najprimitivnije farisejstvo.

Vera nije ni praksa, ni dogma, ni ritual; ona je čist, nepatvoreni osećaj; direktan link između čoveka i Boga, bez posrednika; pogled u zvezdano Nebo. Isto tako, naša je vera besmislena ako se iz nje izbace plemenski totemi i tabui, ako se zanemari naš kult predaka i naši šumski, vodeni i gorski demoni. Šta nam onda ostaje? Koliko je plitak, koliko jadan pokušaj da se vera veže u gvozdeni lanac uzroka i posledica, da se baci u tamnicu dokaza i protivdokaza i da se time razumski zasnuje? Bedan je pokušaj da se vera objasni i analizira kroz knjige i teološku literaturu uopšte. To je kao kad bi se secirala ljubav, muzika, ili talenat za slikanje. Ovo je tipično građansko tumačenje religije, koje potpuno, kao i u politici, odriče sve ono što se ne može pred razumom opravdati i što se ne može predati utvarama debate. Vera stoji s one strane činjeničnog sveta, s one strane kauzalistike i našeg, tako modernog, shvatanja sveta i života kao instrument-table, na kojoj se pokreću poluge i pritiskaju dugmići, da bi skalamerija bila puštena u pogon.

Nikada ni jedna činjenica nije oborila veru, niti je vera izmenila činjenicu. U kauzalistici je sadržana jedna strana ljudske prirode, čovek kao istorija i kao činjenica. Vera je čovek kao prostor, kao nevezanost za prolaznost. Nema mosta između ta dva sveta. Bogomoljci baš to hoće da naprave, da siluju veru znanjem i uzročno-posledičnim vezama. Verujem, jer je dokazano! Ima li veće budalaštine, kad se malo udubite? Vera ne potrebuje dokaz, kao ni ljubav, kao ni patriotizam, kao ni bilo koje osećanje. Ili se veruje bez dokaza, ili se ne veruje nikako. Vera zasnovana na znanju, ili saznanju, više nije vera, nego sredstvo za silovanje onih koji samo hoće da se prepuste osećanju i kontemplaciji. Veruj ovako, kako ti ja kažem, ili nisi vernik, večiti je poklik svih bogomoljaca i puritanaca.

Ja, dakle, odbijam da mi bogomoljci daju atest da li sam vernik, ili ne; njihova buka potkazuje ispraznost njihove vere. Ne nagonite nikoga da veruje na vaš način, jer nemate monopol na veru. Čak ni crkva nema monopol na religiozno osećanje čoveka, jer je ono starije od svake crkve. Ono je vrsno zadato i niko nije njegov gonič, ponajmanje bogomoljci, sa pročitanih deset knjiga. Ko nije prošao kroz ponore sumnje, nikad nije ni postao vernik, a oni, ti bogomoljčići i priučeni teolozi, nikad se nisu ni digli do sumnje.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga