Milan Milenković - Srbi i Bobi - sastav

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Davno, bila je to, recimo sredina osamdesetih, zatekao sam se u Londonu, na nekom beznačajnom filmskom festivalu. Smestio sam se u malom hotelu na periferiji, koji je imao neko „djukovsko" ime, koga se više ne sećam. Ispred samog hotela, nalazio se most, koji je vodio u crnački geto, u kome su tih dana bili prilični rasni nemiri. Noću su se videle vatre od upaljenih automobila i gomila razbacanog đubreta, a od galame jedva da se spavati moglo. Čuje se, ne često, ali i po neki pucanj.

Druge večeri, krenem, kao i svaki dobar Srbin, da vidim šta se dešava. Ispred mosta, preko koga se ulazi u ratnu zonu, stojo Bobi. Policajac. Ono što ga razlikuje od običnih bobija je to što ima neki mršav pancir i pištolj za pojasom. Prilazim, kažem:

- Dobro veče.

- Dobro veče, odgovara.

- Šta se tamo dešava, pitam?

- Tamo su rasni nemiri, ne bih vam savetovao da prelazite most. Izgleda da ima dosta nasilja.

- Ali me nećete spečiti da pređem, da pogledam?

- Naravno da vas neću sprečiti, slobodno se krećite gde god želite, kaže Bobi.

I, da mi je ko, kao svakom rasnom Srbinu, branio da pređem most, ja bih tražio način da zaobiđem prepreku. Viševekovna navika, nastala valjda od svadbi i veselja, da se prema pucnjavi i džumbusu trči, a ne da se beži od njih, postala je srpska etnopsihološka osobina. Međutim, Bobi je probudio u meni neki refleks, koji, uz našeg pandura, nikako ne bi probuđen bio i ja, bogami, ne pređoh most, da zavirim šta se to dešava sa nesvrstanom braćom. Nisam bio ljut na Bobija, mada sam mu malo zamerio što mu je tako svejedno što bih ja mogao i postradati, sve u ime nekakve slobode kretanja. Umesto da ne da, da brani, da 'apsi, on te pušta da sam nosiš teret odluke. Uostalom, ako si lud da trčiš ka pucnjavi, onda i nisi problem za policajca, već za psihijatra. Tako, valjda, Bobi rezonuje.

Srbi su, kao i svi ljudi na ovom svetu, ovakvi i onakvi. Malo je toga što nas spaja, a ako se iz tog malog oduzmu običaji i mitovi, ostaje samo jedna stvar koju gotovo svaki Srbin poseduje: sposobnost da se istinski, bez glumatanja, šokira kad vidi da za druge ljude, zemljake ili strance, svejedno, nisu obavezni njegovi rezoni, vrednosni, ili moralni sudovi. Mi generičke pojmove shvatamo sasvim lično, u paketu sa našim tumačenjem i onda namoravamo sve oko sebe da naše stanovište zauzmu. Dakle, kad kažeš: "majka", "vera", "otadžbina", čak i, recimo, "sunce", to je generički pojam, jer ne uključuje u sebe vrednosne sudove. Svako pred očima vidi svoju majku, svoju veru, svoju otadžbinu, a neko julsko, neko januarsko sunce.

No, mi smo takvi: generički pojam, recimo, vere je kod nas – pravoslavlje. Moj prijatelj Zoća, inače divan čovek, koji mrava zgazio ne bi, napipa me u kafani kako sedim i pričam s mojim drugarom T. H., etničkim Turčinom. T. je od onih Turaka koji su ostali ovde posle predaje Beograda Turcima i njegova familija je jedna od najstarijih u prestonici. Govori čistim dorćolskim naglaskom i besprekorno gospodari beogradskim slengom.

Zoki, brđanin sa Javora, zdrave pameti i dobra srca, seda za sto, vikne turu, pozdravi se i nekako preču ime sagovornika. Pričasmo i pričasmo, dok Zoki nešto htede da kaže T., pa mu izlete: - Kako se, bre, ono zvaše?

Ovaj mu kaže ime.

- Pa odakle si ti", sad se već Zoki čudi, iako bi moralo već da mu bude jasno da dođoši ovakav beogradski ni u drugoj generaciji ne progovore?

T. mu kaže i ko je, i odakle je i da je musliman. Pred njim, istina, stoji manja krigla tada popularnog Štoka, ali je ipak, barem formalno, musliman.

Zoki ga gleda konsternirano: - Kako, bre, musliman, lepi brate?

Nema tu, da ne bude zabune, ni senke neke verske netrpeljivosti. Drugo je to vreme bilo i drugi smo mi ljudi bili. Unižavanje islama i katoličanstva se pojavilo sa decom komunizma, u porodicama koje su prvo unizile svoju veru otpavši od nje, pa je, još jednom, unizile vrativši joj se žovijalno, gotovo operetski, da bi, na kraju, to završilo idejom da i drugi svoju veru doživljavaju kao nešto u šta se može i iz čega se može, prema potrebama trenutka. Mi, stariji, to nikad nismo mislili.

Zoki, dakle, ne zamera T. što je musliman (video je on i pre njega muslimane), ali mu nije jasno kako je ovaj musliman u Beogradu, govori bolje srpski od njega, pije rakiju...sve mu je mutno u glavi. Da je ovo neki „od Doboja Mujo", s kakvim se Zoki u vojski sretao, lako bi, ali ovaj se ne uklapa u sliku muslimana koju Zoki ima u glavi. I, sad, normalno, počinje gnječenje nesrećnog T. da se uklopi u Zokijevu sliku kako zna i ume.

- Pa što piješ kad si musliman, pita, koliko da ga podrije na teološkom planu?

T. mu, na persijskom, odgovara nekom surom iz Korana, ali uz dodatna tumačenja, koja potpuno sluđuju Zoću.

Red dolazi na svinjetinu, žene (T. žena se zove Ljilja), istoriju... Zokiju nikako u glavu ovakav musliman. Ima svoju predstavu i teško onom ko se ne uklopi. T. ode prvi, a Zoki mi kaže: - Je l' vidiš, brate moj rođeni, izuzetan čovek, nikad ne bih rekao da je musliman.

Tako je i sa ostalim pojmovima. Otadžbina ima za svakog da važi u našem tumačenju. Što je za mene, to je i za tebe. Ako nije, ostaje ti samo da budeš izdajnik. U redu, biti izdajnik otadžbine i jeste (a možda više i nije) krivično delo, ali mi brkamo delo i vrednosni sud. Ne možeš da prisloniš nekog za kolac samo zato što drugačije misli o otadžbini. Ako radi protiv nje, u redu, ako ne, batali ga, ne objašnjavaj i ne ubeđuj.

"Majka" je, neizostavno, "moja majka"; svaka koja nije kao moja je luda. Ako neko ima, recimo, majku koja ga nije tukla za njegovo dobro, ili ga nije vijala ulicom, po snegu, da mu još jedan šal namakne, mi takvu majku ocenjujemo kao nemarnu. Naša je nas i tukla, i vijala. I, naravno, ima pravo, jer nas je rodila.

Nekada ovakvo srpsko ponašanje ume da bude simpatično, ali češće je naporno, besmisleno i agresivno. Niko nije dužan da zauzme naše stanovište, a pogotovu nije dužan da to radi kad vidi kako i mi sami lako menjamo. Nekada, da bi dobio proširenje od deset kvadrata, Srbin pestane da ide u crkvu neko vreme, da ga ne overe da je vernik, pa će da se vrati veri pradedovskoj, kad se useli. I za sve to vreme, on je istinski ubeđen da ništa loše ne radi, da je to jedan vid taktičkog povlačenja u, inače, svetskoj strategiji ovladavanja hrišćanskim svetom od strane pravoslavlja. Od pobede pravoslavlja, dele ga još samo dva proširenja i kredit za auto.

Ovi danas, klinci, su još gori. Prividno su tolerantniji, ali samo zato što mogu da plate globu ako previše dave i što može da im se desi da ispadnu iz društva zbog manjka tolerancije. Suštinski, jednako su isključivi kao i preci, samo namazaniji i podmukliji. To se ne vidi na onoj deci koja su ostala manje-više tradicionalno vaspitana, koliko se vidi na malim evropejcima koji imaju svoje „evropske vrednosti" i koji bi zdravo povešali sve koji nisu za toleranciju. Takvi su i klovnovi iz patriotskih organizacija. koji brane neke vrednosti svog naroda koje nikad nisu ni postojale, sem u njihovoj glavi, koja je provela pola veka u komunističkom i još pola, pre toga, građanskom frižideru, pa sad buči kao prazna tikva.

I, umesto da se, ako se već mora, vodi politička borba, kod nas se svaka borba svodi na traženje jeretika i izdajnika. Zato te, na kraju, i vode jeretici i izdajnici, jer ih sam sebi tražiš.

Idiotima, hobističkim političarima, provincijskim vukovima na privremenom pametovanju u srpskoj politici, ni na pamet ne pada da se prvo mora ovladati političkom scenom, pa da se tek onda mogu nametati, kroz državni aparat, svoje vrednosti, ispravne ili pogrešne, svejedno. Ne. Kreteni hoće prvo da postave vrednosni sistem, koji će da ih dovede do političke pobede. Ni toliko pametni nisu da obrazuju najprostiji kauzalni niz. Ne kopa njiva motiku, nego obrnuto. Tu sitnicu majstori previđaju.

Na kraju, pošto prvo postave vrednosti, razne „politike", ekonomske i privredne projekte, zašmrcaju nad mnogostradalnim srpstvom, nebivalim vremenima, našmrču se tamjana i – odu da se iznajme vlastodršcu, da požive malo, dok mladost još traje. Jer, vlastodržac, ma kako ga definisali, je onaj ko drži njivu i uči ove konje da su oni samo motika.

Prema tome, ne popujmo drugima ništa. Prihvatimo da neko ima dobru, neko lošu majku, da je neko pravoslavac, neko budista, neko voli otadžbinu, neko više voli dupli hamburger...Takav je svet. Ako možemo da mi sami učinimo nešto za našu majku, za otadžbinu, za veru, u redu. Čekati da se svi skupe na gomilu, da se „saberu", da prvo donesu vrednosne i moralne sudove, pa da se, tek onda, kad se saborno dogovorimo, krene da se nešto radi, znači sledeće: sedeti besposlen i vaditi se na druge. „Hteo sam danas da odem u crkvu, ali vidi ti ovaj narod, niko ne ide, sram ih bilo". Da i sam nije otišao, čekajući da se saberu, opšte ne uočava. Imao je nameru.

Jedan vid tog slepila za činjenice je i mit o tome da se vlast može zbaciti mudrim ukrupnjavanjem opozicije. Samo, mora prvo da se sedne, da se dogovori o zajedničkim ciljevima i tačkama, a najbolje ako to bude o Božiću, o Sv. Luci, ili na Preobraženje. Dok se oni dogovaraju i pregovaraju, vlast kog potkupi, kog izvara, kog posvađa. Posle se ide kod ambasadora i ljutih političkih neprijatelja, da se izmoli cenzus. Sve što si ikad pričao o vrednostima, srozao si da bi ti Čeda dao podršku za 5%, da i ti gurneš kašiku u čorbu.

Učio sam o politici mnogo i dugo: znam da se vlast otima demonstracijama, subverzivnim akcijama, pučevima, državnim udarima, kruži legenda da se može dobiti i na izborima, ali da se vlast dobija vrednostima, pravoslavljem i moralnim poukama, nigde pročitao nisam. A ni video u praksi, da pošteno kažem. U redu, ako već hoćeš, imaš volju, kao Vučić, da daviš sve oko sebe nekim svojim vrednostima, protestantskom etikom, konvertitstvom...pa prvo uzmi vlast, aman! Nije on bio promoter Vebera pre vlasti, kako vam je to promaklo, patrioti? Koncentrišite se, da makar vidite šta hoćete, kad već ne znate kako ćete. Reci sebi, kad sednete da se sabirate: mi hoćemo ili vlast, ili vrednosti, ili veru, ili moral, ili cenzus. Odaberite i udrite! A ne: Vaseljensko carstvo ti tesno, a cenzus ti taman.

„Mi smo hteli da se dogovorimo, ali oni drugi nisu hteli". Naravno, hteli smo da se dogovorimo da bude po mom, ili nikako. Isto tvrdi i onaj drugi: „Mi nismo prepreka, ali ne možemo sa onima koji neće sa nama". Razgovori između rekonvalescenata iz duševne bolnice. I još sebe zovu "odgovornim nacionalnim radnicima".

Mislite o ovome: ovde se ne radi čak ni o tome da li su oni načelno pošteni, dobronamerni, ili dobromisleći, već o tome da nisu pametni, da se, sa tog bunara, ovaj narod vode napiti neće. Ne znaju gde im je dupe, gde glava, a hoće da raspoređuju tuđe glave i dupeta po svom nahođenju. Crna nas vremena čekaju, ako ne prestanemo da saborišemo, okupljamo snage opozicije, balavimo kao koza na slan tučak. Rešenje je u diferencijaciji, u odvajanju, u okončanju saborovanja i isticanju političkog, a ne privrednog, ili vrednosnog cilja. Ko hoće cilj, ko ga vidi, naći će i sredstva. Ko cilj ne vidi, sredstva mu ničemu i ne služe.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći