Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.
Milan Milenković - Državotvornost na srpski način
Namnožilo se, u Srbiji, poznavalaca politike, da na broju mogu da nam pozavide i Kinezi.
Takvi smo mi: Svi znamo da sastavimo reprezentaciju, da popravimo auto, da upecamo klena od tri kile, a naročito da radimo one stvari kao niko na svetu. To da svaka ozbiljna analiza polazi od činjenica, nikom ne smeta da barata „utiscima" i „stavovima". Ako postoji neko zlo nasleđe komunizma, to je da svako ima pravo da kaže šta misli, pa i da bezvezkne bez ikakve odgovornosti.
Pravo da se nešto kaže, nije najbolji argument da se to i uradi.
Srećom, il' neserećom, egalitaristički raj ne potraja, inače bi svi imali pravo da budu hirurzi i da operišu slepo crevo u garaži, ili da grade mostove, na osnovu stavova i utisaka o statici.
Čitam danas, neka Maja Radonić piše: Dakle, da bi neki narod mogao da se naziva državotvornim, mora da ima svoju teritoriju, državu, Ustav, zastavu, grb, himnu, jezik i pismo.
Ajd' sad što neki narod može da bude državotvoran, a da se tako ne naziva, ili da se tako naziva, ali da ne bude, ali ovde se obeležja države navode kao obeležje državotvornosti. Mala škola metodologije: Šta je apsolutni uslov da nešto bude država?
I doborovoljno vatrograsno društvo može da ima grb, zastavu i himnu, pa opet nije država. U političkim partijama se, baš ispod partijske zastave, grba i himne, odvija razgrađivanje države.
Narod, da bi bio državotvoran, ne mora da ima državu; Srbi su državotvorni bili i pod Turcima, i pod Austrijom, pa nisu stvorili državu više od 400 godina.
Obrnuto, danas imamo državu, ali nismo državotvorni, bar ne u meri u kojoj su to bili naši stari. Slično je i sa ustavom (ali ne Ustavom, kako u tekstu piše). Engleska nikad nije imala ustav, pa nije manje država zbog toga, niti su Englezi manje državotvorni.
Tek jezik i pismo nisu obeležja državotvornosti, jer bi se time čitavoj seriji južnoameričkih naroda odrekla državotvornost, jer govore tuđ (španski, ili portugalski jezik) i koriste tuđe pismo.
Naći će se ne malo naroda koji imaju sve pobrojano, a nisu državotvorni. Hrvati sve imaju: I teritoriju, i grb, i zastavu, i himnu, i ustav, i jezik, i pismo... pa nisu državotvorni, a Hrvatska država će postati upitna onog trenutka kad ne bude imala moćne zaštitnike.
Makedonci imaju sve što i Hrvati, pa će državotvorni biti kad i ova Maja bude poznavalac politike.
Ovde je, u ovoj izjavi, dakle, udrobljeno sve: I državotvornost, i država, i obeležja, i simboli. Od viška glava ne boli, a od manjka znanja, još manje.
Državotvoran je onaj narod koji teži stvaranju države, kao što samo ime kaže. On ne vidi državne simbole, već državu kao simbol i ta mala razlika je ponor između znanja i priučenosti. Neki narodi jesu, neki nisu državotvorni, a niko ne zna zašto je to tako i teško da će saznati.
To izmiče kauzalistici i ne da se objasniti nikakvim natezanjem pojmova. Na to odgovor još niko nije dao.
Država, pak, ima svoja obeležja, ali je to ne čini državom u punom značenju, već samo formalno-pravno. Država mora ne samo da ima teritoriju, već mora i da je efikasno kontroliše, a kontrolu ne ostvaruju grb, zastava, himna, ili ustav, još manje jezik i pismo, već – čizma. U ovom nerazumevanju se krije sva beda srpske političke analitike, koja hoće da barata pojmovima (pa i to samo pod uslovom da se ne dovode u pitanje), a ne životom. Ovde je potpuno svejedno ko nije u pravu – ja ili Maja Radonić – već se radi o činjenicama života.
Objasnite Tačiju da smo mi državotvorni i da imamo obeležja, te je stoga dužan da se podredi našim zakonima. Kad nokat rodi gde mu mesto nije.
Da dole imamo vojsku, Šiptari bi je uvažavali kao realnu silu, a na naše državne simbole bi se jednako olakšavali. Srećom po njih, Šiptari ne žive u našoj pojmovnoj zbrci, već u realitetu i, dok je tako, ostvarivaće pobedu za pobedom. Oni nisu državotvorni, ali će stvoriti državu; mi smo državotvorni, pa ćemo je razgraditi. Ostaće nam, istina, simboli, da imamo šta da sakrijemo u podrum, kad nam Šiptari zakucaju na vrata.
Politiku, kao opipljivu, realističnu, na život oslonjenu delatnost, mogu da razumeju samo politikolozi i vojnici, jer su učeni da svetom ne vladaju principi, istine i pravda, već volja za moć i gola sila.
Pravnici, recimo, vide svet kao mrežu zakona i ne prestaju da se čude kad jaki toljagom daju po leđima slabima, pa tužakaju silnike pred sudovima u kojima opet ti isti silnici imaju glavnu reč.
Filosofi vide svet kao realitet u kome vladaju logički principi i precizno definisani pojmovi. Naravno, ni principi, ni logika, nisu sprečili rimskog vojnika da Arhimedu razbije glavu. Apstraktni popravljači sveta nikako neće da vide da je poprište bitke stvarnost, a ne duh. Pilat je razapeo Hrista na ovom svetu, a Hrist je šampion duha i istina. Hrista, naravno, nemaju Kinezi, niti Indusi, za njih je on efemeran istorijski lik, ali Pilata je imao svaki narod. Tu je razlika između duha i činjenica.
Kod nas se to ogleda u čudnom odmeravanju Ljotićeve idologije sa ideologijom komunizma, kao i sa merkanjem ko je bio „bolji": Draža, ili Tito. Priučeni knjiški moljci i katedarske budaletine su u stanju da o tome tupe sto godina, a promiče im jedna banalna činjenica – pobedili su Tito i komunistička ideologija. Pred istorijom postoji samo uspeh, sve drugo je prigovor na stvarnost, koja nije po meri duha. To ko je bio bolji, pametniji, lepši, pošteniji su simpatične razgibavalice za mozak, ali stvarnost i život imaju svoj tok i ne daju se promeniti bajanjem.
Baš današnji antikomunisti i sledbenici raznih Draža, Ljotića i Nedića afirmišu stvarnost kao igru sila, a ne pravde, tako što su se krili u rupama i ćutali dok je komunizam operisao silom i imao državni aparat. Tad veliki principi i istine nisu bili važni, jer su se zbog njih mogle dobiti batine, a moguće i robija. Popravljači sveta su se javili kad opasnosti više nije bilo. Ima li većeg dokaza da je stvarnost iznad duha?
Baš zato se kod nas desio čudan proces: Umesto da neprijatelja režima, onog komunističkog, najviše bude odmah posle rata, dok je još bilo živih protivnika, broj antikomunista je rastao sa opadanjem represije, kad su već i babe mogle mrtvom kurjaku rep da mere. Da je Tito imao ovoliko protivnika 1945-te, kao što ih ima danas, ne bi vladao ni godinu dana. Obrnuto, da su Ljotić i Draža imali ovoliko obožavalaca koliko danas, ne bi ih komunisti do danas pobedili. Šta to govori?
Popravljači sveta su uvažili silu i podvili su rep. Time su afirmisali svet činjenica, nasuprot svetu istine i pravde. Danas, kad se za istinu i pravdu ne ide u mardelj, desničara ko' ladne vode. Otuda i malo šizofreni pristup istoriji: Jednom se nespremnost da se strada za svoje ideje objašnjava brutalnom silom ogromnog partizanskog aparata, koji je represirao neistomišljenike, a onda se, u nekom trenutku, zatočnici pravde i istine zaborave, pa cvrkuću kako je partizanski pokret bio sastavljen od šačice fanatika, dok je ceo srpski narod vazda bio svetosavski i antikomunistički. Pa kako dozvoliste da vas šačica satera u mišju rupu? Opet, ako je partizanski pokret bio masivan, kako drži vodu priča da su svi bili protiv njih? Evo rešenja! Izdali saveznici, a odmogli Rusi! Rešen problem!
Narod postoji ako ima velike simbole, a to nisu grb, zastava, jezik i pismo, još manje ustav i teritorija. Sve se to menja kroz vreme, za hiljadu godina srpske državotvornosti, nismo imali „Bože pravde", spevana je relativno kasno. Ustav je tvorevina 19-tog veka, pismo je postalo dostupno većini naroda tek u 20-tom veku, a teritorija se stalno menjala.
Veliki simboli su nešto drugo: Plemenski kultovi, pre svega kult predaka i junaka, plemenski totemi i tabui, koji se čuvaju i prenose i kad nema teritorije, kad nema slobode, niti države, kao i tradicija i običaj, koji postoje i među Srbima u Americi. Badnjak je veći simbol nego ustav, a pogrebni običaji će nadživeti i himnu, i zatavu, i grb. Nagon za junačkom smrću i veselim pokoljem će uvek odnositi pobedu nad apstraktnim ispravljačima i tumačima istorije, jer se bez velikih mužjaka ne može opstati, a ono što za njima kaska i izjavljuje prigovore, jesu baš ti ruzmarini, poravljači i tumači.
Siguran znak propasti jednog naroda je kada neki Slobodan Jovanović postane veća figura od Mišića, ili kad neki Tesla postane veći lik od Obilića. To znači da se narod iz istorijske arene, jedine u kojoj se da opstajati, povukao u arenu duha. Takav narod se mora pomiriti sa tim da će ga, skupa sa njegovim apostolima duha, pokoriti samosvesniji i hrabriji narodi, koji su u svom korpusu uspeli efikasno da suzbiju pacifistička i demagoška raspoloženja. Taman kad duh dostigne vrhunac, a istina i pravda najvažnija stvar u jednom društvu, pod zidinama se pojave varvari, kojima se fućka za duh i pravdu. Varvari pobede, a poraženima ostaje priplakivanje i olajavanje pobednika, koji im, onako prljav i primitivan, ševi napirlitane gospođe i pljačka imovinu, čiju vrednost ne ume da ceni.
Nešto slično se dogodilo i ovde:
Devojke iz „Kruga Dvojke" su, posle rata, požurile da legnu pod Ličane i ostale planince koji su upali u Beograd na tenkovima (potpuno je svejedno da li su to uradile zbog toga što u svom socijalnom miljeu nisu do tada nailazile na alfa-mužjake, ili zbog deset kila brašna), dok su poraženi tiho, po salonima, oplakivali sudbu kletu i žalili se kako komunci uopšte ne poznaju umetničku vrednost predmeta koje im otimaju iz kuće. A komuncima od tih prigovora sve oslabila potencija... Sudbina srpskog naroda kritično zavisi od toga koliko će slugeranjska raspoloženja, skupa sa tužibabama i apostolima duha, uspeti efikasno da istorijski ograniči.
Dati vlast nekome ko još i danas pobeđuje Tita na Sutjesci i dokazuje da je kolaboracija bolja od borbe, znači sigurnu propast. U istoriji se opstaje pobedom, a ne pravdom i istinom. Nikakva pravda, istina, nikakvi simboli, ne mogu da operu ljagu poraza. Obrnuto: Uspeh pegla sve. Samo poraženi narodi se iscrpljuju u beskrajnoj debati i stalnom premetanju jedne iste misaone sadržine koja, stalnim ponavljanjem ne postaje dublja, već samo dosadnija.
Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke
Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije
Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu
Milan Milenković - Četvrti stalež
Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi
Milan Milenković - Dogodiće se juče
Milan Milenković - Dogodilo se sutra
Milan Milenković - Duševne osnove izdaje
Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći
Milan Milenković - Etno samoposluga
Milan Milenković - IPA narodne kuhinje
Milan Milenković - Između rulje i elite
Milan Milenković - Medijski mesija
Milan Milenković - Mit o Vizantiji
Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš
Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci
Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...
Milan Milenković - O kerovima i ljudima
Milan Milenković - Obzorje diktature
Milan Milenković - Prljave ruke
Milan Milenković - Prosvetni bluz
Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi
Milan Milenković - Sobni starešina
Milan Milenković - Sokrat nije znao
Milan Milenković - Srbi i Bobi
Milan Milenković - Srpska priča
Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara
Milan Milenković - Trampologija
Milan Milenković - Tunel ideološke strave
Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju
Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...
Milan Milenković - Varošarije, varošarije
Moja draga osoba Postoji mnogo ljudi koji ispunjavaju moj život, koje volim i kojima se divim. To su moji roditelji, moja baka, ujaci, ali i moja… >
Moja škola Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >
Moji snovi Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >
Moja soba Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >
Iskreno o sebi Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >