Milan Milenković - Žana - sastav

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Žana

Žana je bila kurva.

Upoznao sam je, mislim negde 1976-e, u restoranu O., gde je ordinirala, ili "faćkala", kako se tada govorilo. Ja sam, pak, u restoran O. dolazio da, kao klinac od 15 godina, sa nekim svojim prvim prihodima, izvedem majku na večeru. Tada mi je to bilo nešto neobično važno, kao i to da babi kupim sabrana dela Mir Jam u zelenom povezu. Tek mnogo kasnije sam sam saznao kakve sam bljuvotine kupio toj časnoj ženi.

Kao što rekoh, Žana je bila kurva. Ne više mlada, mora da je i onda do četiri banke dobacivala, a svakako više ne lepa. Bila je od onih plavuša koje imaju i trepavice providne. Debela, sa venama na nogama koje su već proradile i sa noktima izgriženim da dalje nema gde. Imala je plave, liht plave oči i govornu manu, koja se zove: frfljanje. Govorna mana je bila posledica toga što joj je muž, kad je odbila da se kurva, zakucao ekser u glavu.

Žana se nije oblačila kao kurva. Takvo je vreme bilo: ni druge kurve se nisu oblačile kao kurve. Uglavnom nosila je neku ravnu bakandžu, neke cicane suknje i jeftine džempere i bluze. Nije bila ni nametljiva: dešavalo se i da ne zakači nikog čitave večeri; od kurvanja je više volela da pojede i popije. Muka njena je bio njen muž, koga je volela i zbog koga se i kurvala, da bi on mogao spokojno da leži i pije. Da je on nije terao u restoran, Žana bi bila sasvim obična supruga i majka, žena bez ikakvih izrazitih vrlina, ili mana. Drugim rečima, kurvala se da svom čoveku priušti da pojede, popije i odmara.

Moja muka sa Žanom je bila u ovome: njen sin, koji je poginuo kad je imao petnaest godina, dakle baš na uzrastu kad sam ja počinjao da dolazim u O., izgleda da je bio sličan meni, a još se i Milan zvao. Čim bih ušao u kafanu, Žana bi prekidiala faćkanje, sedala za moj sto, grlila me i plakala kao dete, dugo i neutešno. Osim toga, smrdljala je na neku rđavu bugarsku ružinu vodicu i sav alkohol koji bi sabila u toku dana.

Nisam znao kako da se nosim sa Žanom i proredio sam odlaske u O., te se sve više pomerao prema obližnjem Kaleniću, ili Starcu Vujadinu. Ipak, povremeno bih otišao i u O. i tamo trpeo njeno jadikovanje nad mrtvim sinom. Tada, mlad sam i lud bio, nisam znao da ljudski jad i beda dolaze u serijama, da neko, prosto, za sreću nije namenjen. Ili bar Žana nije bila.

Muža sam joj samo jednom video, naišao je u O. da otme pare. Bio je invalid, bez noge i smrdeo je kao vuga, to je sve čega se sećam u vezi s njim.

Vremenom sam prestao da dolazim na Bulevar. Godine su prošle dok sam, ne znam ni sam kako, ponovo seo u O. Žane nije bilo, a stariji konobari su rekli da su joj izgubili trag.

Vremenom, kako sam stario, Žana mi je nekako postala opšte ime za sve ljude koje život, bez neke njihove krivice, ili greške, drži čvrsto prikovane za dno. Ako i postoji neka krivica u tim ljudima, ona je karmičkog porekla ili, kako bi Srbi rekli, vuku neki greh od starih. To su sudbine koje čvrsto, kao lutka idu po koncu, bez i najmanje mogućnosti, ili duševne snage da se načini preokret i da se sudbina preokrene.

Žana, nadam se da si mrtva i da nećeš saznati za ovu priču. Pre četrdeset si imala četrdeset, a za ženu u tvom položaju, osamdeset godina nije očekivani životni vek. Danas, da mogu da te vidim, rekao bih ti da mi je žao, ali istinski žao, što sam bežao od tebe i što nisam imao strpljenja za tvoj plač i naricanje nad izgubljenim sinom. Mladost nije mnogo saosećajna, uglavnom samo sebe poznaje. Dužnik sam ti. Na ovom, ili onom svetu.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći