Milan Milenković - Pad - sastav

Milan Milenković - Pad

Milan Milenković - Pad

U beskrajnom nizu pobeda, koje vlast i mediji nemilice proklamuju već godinama, potkrala se jedna sitnica – potpuni nacionalni, državni i kulturni slom. Ako nastave ovako da pobeđuju, sledeće godine ćemo imati savršeni haos u Srbiji. Bojim se da pobedioci, ovakvi kakvi su, neće moći i hteti bilo šta drugo, osim da pobeđuju sopstveni narod, njegovu državu i njegovu kulturu.

Ovo, sve skupa, počinje da liči na najrigidniji komunizam, ne onaj titoističkog, već istočnoevropskog tipa, u kome je proizvodnja neprijatelja najuspešnija privredna grana. Nema dana da se ekonomski i privredni slom i neuspeh kosovske politike, prikriva pronalaženjem huligana, ekstremista i unutrašnjeg neprijatelja. Oni, koji prate moje emisije, znaju da odavno govorim o tome da se nalazimo u postdemokratskom društvu, odnosno na nužnom i neizbežnom putu u diktaturu; pronalaženje, na dnevnoj bazi, neprijatelja, ekstremista i huligana je siguran dokaz da se, na obzorju političkog života u Srbiji, uzdiže diktatura, i to takva, da će nam socijalizam izgledati kao Diznilend.

Komunistička diktatura, bar u ondašnjoj Jugoslaviji, bila je ograničena, jer je mroala da pokrije samo relativno mali broj neistomišljenika, dok je veliku većinu stanovništva korumpirala radnim mestima, školovanjem, sređenim zdravstvenim sistemom, stanovima, jeftinim komunalijama, radničkim pravima, sindikalnim letovalištima i, uopšte, solidnim standardom. Ova, moderna diktatura, koja se sprema, moraće da bude tvrđa i surovija, jer većini građana nema da ponudi ništa osim batine. Pošto RTS i Pink nisu više u stanju da optimizmom, novom religijom postpetooktobarske Srbije, zakrpe rupu između evropske bajke i stvarnosti, taj posao će morati da preuzme policija.

Neću da budem zlonameran, pa da kažem da srpski trijumviri, Nikolić, Dačić i Vučić, žele diktraturu. Naprotiv. Diktatura je u logici sistema, koji je, više od dve decenije, izmestio vlast iz parlamenta u mutne centre moći. Danas izgleda kao da Vučić i Dačić vode službe bezbednosti; za pola godine će postati očigledno da te službe vode njih. Već odavno neformalni centri moći u Srbiji ne moraju da se sporazumevaju sa stranim centrima moći preko Vlade i ministara, već imaju direktne linkove.

Neki od vas su se svakako pitali zašto režim bar malo ne uspori privredni, kulturni i ekonomski slom, ako ni zbog čega drugog, ono zbog mirnijeg i udobnijeg pretrajavanja mandata. Odgovor je prost: režim ne kontroliše poredak, već samo, pred kamerama, simulira moć. Od 2000-te do danas, promenilo se pet režima, a da se ništa nije promenilo. Šta to govori? Upravo to da se stvarna moć ne nalazi u rukama onih koji ulaze u izborni proces i da su promene, u okviru tog istog izbornog procesa, nemoguće.

Političkim elitama se dozvoljava jedino da se obogate tokom mandata i ništa više. Što je najgore, i neformalni centri moći su heterogeni i, sem saglasnosti da Srbiju treba temeljno opljačkati i upropastiti, nemaju zajedničke ciljeve. Ti različiti ciljevi proizvode opasne podele unutar bezbednosnih struktura, što će represiju, u bliskoj budućnosti, učiniti krajnje nasumičnom. Delovi tih struktura će imati svoje posebne neprijatelje, svoje tužioce i sudije, svoje poluprivatne pritvore i svoje planove za budućnost.

Razlika između „čvrste ruke" i diktature jeste u tome što „čvrsta ruka" kontroliše sistem, ima smer i pravac i političke neistomišljenike ne goni po privatnim narudžbinama. Kod čvrstorukaca se zna granica koja se ne sme preći, kod diktatora se granica menja dnevno i broj progonjenih je izuzetno veliki. Mala ilustracija: čak i po veoma širokim procenama, za pet godina, od 1948-e do 1953-e, uhapšeno je između 50 i 70 000 informbirovaca.

To je, negde, dvanaestak hiljada godišnje, ili hiljadu mesečno, i to u državi od 20 miliona stanovnika. Tokom akcije „Sablja", godišnji učinak OZNE iz 1948-e, sabijen je u mesec dana, ili manje. Samo ukus epohe, odnosno vera u demokratiju, čine da se OZNA doživljava kao ekstremno represivna organizacija, a postpetooktobarske službe bezbednosti kao sluge demokratije. Udbaš starog tipa bi se zgrozio nad količinom represije modernih vremena. Onda, u zla, diktatorska vremena, uhapšen je svaki četristoti stanovnik i to tokom pet godina. Ovde je uhapšen svaki četristoti u petnaest dana. Mislite o tome.

Te, 2003-e godine, oprobana je represija širokih razmera. Sistem je uspeo da, za samo nekoliko dana, u zatvore pretvori svaki objekat, koji je želeo. Policije, da vidite čuda, nije nedostajalo. SFRJ je imala 40 000 zaposlenih u policiji, na 20 miliona stanovnika. U današnjoj Srbiji, policija ima 48 000 zaposlenih, na 7 miliona prisutnih stanovnika.

Onda je svaki petstoti građanin radio u policiji, danas svaki stočetrdeseti. Ne verujete, valjda, da ih je toliko da bi širili demokratiju? Sa ove vremenske udaljenosti, sasvim je jasno da bezlični Zoran Živković, tadašnji premijer, uopšte nije kontrolisao događaje, niti je smeo to da radi. Mislite da ovi danas imaju više vlasti i moći, nego Živković u ono doba?

Prebacivanjem svih svojih promašaja i neuspeha na huligane, ekstremiste i Srbe s Kosmeta, režim pokušava da dobije propagandističku bitku ali, budući da ga ne krasi dublja misao, ne primećuje kako se igračka pretvara u plačku. U interesu je režima da prestane sa ovakvom praksom, jer neće biti u stanju da, ako događaji eskaliraju, kontroliše instrumente sile, niti će moći da se mirna srca osloni na njihovu lojalnost. Vlastoljublje će vlastodršce predaleko odvesti i oni se grdno varaju ako misle da će ih sila držati na vrhu zauvek; sudbina Miloševića i Đinđića je primer prevrtljivosti aparata prinude.

Društveni konsenzus se raspao posle izbora od 3. novembra i ne može se obnoviti. Vlast je izgubila svaki legitimitet, jer je doživela tri poraza za mesec dana (otkazivanje gej parade, ovlačenje nacrta Zakona o GMO i 3. novembar) i više nije jasno koga ona uopšte predstavlja, osim stranih gospodara i unutrašnjih centara moći. Izbori, do kojih neće doći pre trenutka kad se Ustav mora promeniti, da bi se legalizovala predaja Kosova, neće relaksirati stvar, jer i babe vide da su izbornim procesom ovladali mediji i novac i da je svako biranje obesmišljeno.

Opozicija, mislim na onu stvarnu, a ne na rezervni ešalon vlasti, neće imati ravnopravnu utakmicu, a sve i da dobije u kutijama, izgubiće na Republičkoj izbornoj komisiji ili, da nekim čudom i nju preživi, izgubiće na sudu. Prvi primer će biti izbori na Voždovcu, gde će Dveri i DSS trčati vezanih nogu. DS, SNS, URS i LDP će u izbore ubaciti bar sto puta više novca u izborni proces od Dveri i DSS-a i imaće nemerljivo veću medijsku podršku. Platiće aktiviste, kupiće poklone za birače, obećavaće zaposlenje i sitne usluge, asfaltiraće, prijavljivaće svoje aktiviste na voždovačke adrese, formiraće utvarne grupe građana, koje će samo unositi zabunu...

Mediji će propratiti sve aktivnosti partijskih i državnih glavešina, koje će se, sredinom decembra-gle čuda-odvijati baš na Voždovcu. Građani će odgovoriti na ovo gnječenje isto kao Srbi sa Severa: malom izlaznošću. Cenim da će 30% biti gornja izlaznost i opet će 12-tak procenata biti dovoljno da se formira vlast, jer će se glasovi onih istih utvarnih grupa građana, koje neće preći cenzus, preliti najvećoj partiji.

Pitanje legitimiteta se neće postavljati i pobednici će šenlučiti već u devet sati uveče, iako i oni znaju da su dobili najviše 5% nekupljenih i nepomićenih glasova. Od milion nezaposlenih u Srbiji, bar polovina veruje da će posao naći preko neke partije, ali teško da ma ko iz te gomile misli da će mu posao dati DSS, ili Dveri. Državni aparat, o inerciji, uvek glasa za vlast i time su rešene sve enigme: vlast kreće u trku sa tolikom prednošću, da opozicija nema ama baš nikakvu šansu.

Do sada su, u Srbiji, izbori bili veliki ventil za otpuštanje socijalnih tenzija. To im je bila, ujedno, i jedina funkcija od 5. oktobra. Sada su i tu funkciju izgubili, jer se, u onoj gomili od 70% onih koji na izbore ne izlaze, ne kriju ravnodušni, već zgađeni. To na dobro neće izaći.

Ne vidi se, dakle, ventil u društvu. Nema posla, nema hleba, nema slobodnih medija, nema opozicije. Diktatura postaje ultimativna, jer baš ona većina, koja je zgađena srpskom politikom, ne može više da trpi ovolike uspehe vlasti. Kad ne bi morali da jedu, nekako bi i trpeli, ali bez toga neće. Na kraju, režimu uvek ostaje da samu ljudsku prirodu oglasi za ekstremnu i huligansku, da samo življenje oglasi kao subverzivnu delatnost, da uhapsi sve koji hoće da rade, jedu i školuju decu. Ali, postoji mala zvrčka: pritisnuto jače, sve više odskače.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći