Milan Milenković - Oskarovci - sastav

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Oskarovci

Danas se naš, kako bi prestolanaslednik rekao, "patrijant" Irinej, požalio ruskom patrijarhu Kirilu, da je naša politička elita prozapadno orjentisana i da SPC nije zadovoljna Briselskim sporazumom. Nije prošlo ni dva sata, a na Fejsbuku, raznim blogovima i internet novinama, počeli su da pljušte komentari na ovu vest, u kojima se osetila nada da će naša crkva, eto, nešto uraditi za Srbe na Kosmetu i za Srbiju uopšte. Milo ljudima što patrijarh brine za pastvu.

Kome pamet, za ovih kvarat veka laže i paralaže, nije ušla u glavu, očigledno je da traži drugi otvor kroz koji će ući. Da je „patrijant", skupa sa Svetim Sinodom, u kome je doživotni (a možda i posle toga) član patrijantov imenjak Bulović, zaista hteo da ustane protiv Brisleskog sporazuma, mogao je to da uradi i bez saopštenja i priplakivanja ruskom patrijarhu. Bez prećutne saglasnosti SPC, taj sporazum se nije mogao sprovesti. Saopštenja i kukumakanje su samo dogovorena dekoracija i ništa više. Još jednom se, sve manje naša Crkva, odlučila za politiku "i vuk sit, i ovce na broju", odnosno da pred narodom odigra predstavu dobrog pastira, koji brine o njemu, a pred vlašću partnera kakav se samo poželeti može.

Ko je danas pratio ono prenemaganje u Rusiji, dakle, mogao je da stekne utisak da su naše vladike tako protivzapadno orjentisane, da svi voze isključivo ruska kola i nose ruske satove. Istina je sasvim drugačija, naravno: virus evropejstva je zahvatio crkveni vrh, koliko i državni. Pri tom, ono od čega se poštenom čoveku najviše diže stomak, je to što je to evropejstvo daleko od nekog načelnog, princijelnog stava, već je običan, utilitaran zatrč ka ličnim privilegijama i bogaćenju. Ne trči naša elita ka Evropi zato što je tamo rođen Šekspir, ili što su ljubitelji Mocarta, već zato što je taj put posut zlatom za one koji svoje narode uteruju u briselsko-vašingtonski tor.

Prema tome, gledajte da ne progutate kedera kad je ova predstava u pitanju. Crkva, i sad, posle svega, može da izvede stotine hiljada ljudi na ulicu i da obori svaki sporazum. To, naravno, neće uraditi, jer je već godinama organizacija koja prima najviše donacija iz srpskog budžeta, a na donacije je naša sveta majka crkva uvek bila slaba.

S druge strane, i tajkuni, kao i njihova mlađa braća, kontroverzni biznismeni, utrkuju se ko će više dati para našim arhipastirima, pa se ovima, usled dotoka para iz ta dva izvora, narod nekako odmakao u daljinu jer, takav kakav je, jadan, bedean, neekumenizovan i neevropejski, samo kupuje svećice od deset dinara i stavi neku siću na ikonu i na tas. Ta namučena, sirotinjska gomila, nikako ne shvata da se kod crkve ne plaća samo krštenje i opelo, već i ostale stvari, poput borbe za Kosovo. Kad bi se našla dovoljno jaka novčana sila da finansira oštriju borbu SPC za Kosmet, vladike bi naglo uvidele da je Briselski sporazum znatno gori, nego što im se u prvi mah učinilo. Ako do sad niste primetili, sve usluge crkve se plaćaju.

Nećete primetiti da je patrijant blagoslovio neku narodnu kuhinju, ali klub "Privrednik", u kome sede tvorci srpskog privrednog čuda, pod imenom "krah", jeste. Ovi iz narodne kujne ne mogu da skupe crkavicu za blagoslov ili, kako to braća katolici kažu, indulgenciju. Tras pare-tras blagoslov. Kupite svom vladiki novi Audi i on će blagosloviti čak i vašu kladionicu.

Svega toga ne bi bilo, ili bar ne bi tako glatko išlo, da ne psotoji toliko novoveraca i bogomoljaca, koji svaki prdež lokalnog paroha čuju kao Betovenovu Devetu. Za te fariseje je crkva uvek u pravu, jer njome, u krajnjoj liniji, rukovodi Gospod Bog lično, peko svojih zastupnika u Mercedesima. Te novoverce čini onaj sloj Srba koji je nit' smrde, nit' mirisao u pređašnja vremena i koji se na komuniste vadi za svoje odnarođavanje. "Nismo kršteni, jer je bilo zabranjeno". Kako smo, onda, mi kršteni, kad je bilo zabranjeno? Kako je moj deda, sveštenik, sasvim udobno živeo u doba komunizma? Od čega, ako je sve bilo zabranjeno? E, taj sloj, kome, u duhovnom smislu, nedostaje Tito, sada u njega vidi u patrijarsima. "Ako ON tako kaže, onda je sigurno tako i šta mi ima dalje da mislimo"!

Oni, kojima komunisti nisu zabranili da se krštavaju i sahranjuju pod krstom, danas su mnogo kritičniji prema ekumenizmu i crkvi uopšte, od onih koji su se krstili u tridesetoj i odmah uvideli nepogrešivost crkve. U tom sloju, koji guta teološku literaturu i gomila veru u glavi, umesto u srcu, ne postoji ni daleka zamisao da smo crkva svi mi, a ne samo kler, te da se i mi pitamo kuda crkva treba da ide i šta da radi. Oni su taj podmukli amortizer za nezadovoljstvo crkvenom politikom, koje pokazuju tradicionalni vernici.

Nedavno sam bio na Fruškoj gori, posle dobrih dvadesetak godina. Na mestu ruiniranih , sad se nalaze lepi, obnovljeni manastiri, sa po tri prodavnice u konacima. Kaluđeri nose mantije raznih boja, od teget i sivih, do smeđih, koje sam prvi put video. Turisti obilaze, vrti se lova, a naš siromašni Bog gleda kako se, u njegovo ime, trgovci opet naseljavaju u hramovima.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći