Milan Milenković - Zapisi iz bolnice - sastav

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Sredinom sedamtesetih, televizija je polako počela da istiskuje radio, čak i u sportskom programu. Odlični radijski voditelji, koji su uspevali da nam glasom vizuelizuju igru na terenu, odjednom su postali TV komentatori i počeli da prave cirkus – po inerciji su nastavili da opisuju akcije timova, smećući potpuno s uma da to isto vidi i publika. Gledaš utakmicu na TV i vidiš Džajića kako dribla na levom krilu, centrira, ulazi Drago Vabec i daje gol, a iz TV-a se čuje: "Džajić dobija loptu na levoj strani, prodire preko levog krila i centrira... Vabec... gol"!

Na ovaj fenomen liči i moderna srpska politička analitika – opisuje ti ono što, ako već hoćeš, vidiš i bez nje i pokazuje koliko se plitko može razmišljati o politici, geostrategiji, političkim sistemima, istoriji, filosofiji politike, a još i najgore od svega, ta analitika u sebi ne sadrži ni najmanji, ni najbedniji pokušaj sinteze, a da nije na nivou vlaške gatare. Kad bi ti analitičari zaista znali onoliko koliko utisak o svom znanju hoće da ostave, imali biste gotove tablice budućih događaja. Na kraju, ma koliko svaka analiza bivala prividno duboka i eruditivno izložena, svede se na nekoliko fraza, koje ste i bez analitičara znali: mož'da bidne, al'ne mora da znači. Što bi narod reko: "Živ mi Todor, da mi čini govor".

Ajdemo nekim redom:

Da bi se neko bavio političkom analizom, ne mora da bude doktor nauka. Jedan od najboljih političkih mislilaca, koje sam ja upoznao, a mnogo sam ih upoznao, je moj drug Žika iz Lajkovca, koji bolje i dublje razume i istoriju, i ljudsko bivstvovanje, nego čitava katedra za političku filosofiju na Filosofskom fakultetu. Prosto – da bi se mislilo politički, mora se misliti duboko, mora se misliti vertikalno i horizontalno u vremenu i prostoru, a ne samo gledati u globus i čitati strane sajtove.

Uslov da neko bude ozbiljan analitičar, pod uslovom da uopšte ima intelektualni potencijal za to, jeste da bude ili materijalno nezavistan, ili siromašan, ali nespreman da se proda. Takvih, u Srbiji, deset nema. I sve ih znam i poštujem. Ovde, dakle, ne govorim o tačnosti analiza, već o kredibilitetu onoga ko priča, a na to, kod nas, uvek treba obratiti pažnju. Može da se desi da nehotice pogrešiš, može da se desi da nesvesno upadneš u zabludu (blago onome ko ih nije imao), ali da nesvesno i nehotice primiš pare da bi slavio mudru državnu politiku tamo gde je i nema, ne biva. Para nema slučajno i nehotimično. Dodatna komplikacija je u ovome: danas je politička analiza akademska, „šminkerska", gotovo manekenska. Nekad imam utisak da se odvija ne da bi se do nečeg došlo, već da bi se istakle sopstvene ličnosti, erudicija, da bi se napravio „imidž", pa da se sa tim imidžom odlazi u skupe restorane sa precvalim intelektualkama koje, preko porcije nekog jela sa italijanskim nazivom, sa divljenjem gledaju svog analitičkog manekena.

Svakih par godina se menja politička terminologija i analitičari se uvek upecaju na to. Početkom milenijuma ključne reči za analizu su bile, sećate se, "transparentno", "međunarodna zajednica", posle je došlo ono "paradigma", a danas je ključna reč "stabilnost". Kao beli dan je jasno da ti termini dolaze sa strane, da su u mozgove analitičara utkani zahvaljujući tome što misle glavom gospodara, a ne svojom. Kako se upale kamere, ili otvorite sajt na netu, neko vam već popuje o tome kako Ameri destabilizuju Balkan, a Rusi i mi smo "izvoznici stabilnosti" (ili obrnuto, zavisi ko koga plaća za ta lupetanja), što stabilnost, ili obrnuto, nestabilnost, kao kosmičke fenomene, srozava na nivo tržišta, na kome se ta roba kupuje, prodaje i izvozi. Kosmos je nestabilan, mi smo lopta koja se kreće kroz nešto što i ne znamo šta je, skupa sa drugim loptama; zemljotresi, oluje, slučaj i sudbina vladaju nama. Nema ničega na ovom svetu što je stabilno, na čemu se može graditi zauvek. Nos nostrace debemere mori, kaže Publije Sir: mi, i sve što je naše, smrti smo predodređeni. Kako je banalno, kako plitko, kako arogantno, misliti o stabilnosti regiona, van dubljeg promišljanja ljudske egzistencije.

Ko je ikada o politici malo dublje razmišljao, taj zna: nije njen zadatak da održi stabilnost, da je stvori, uveze ili izveze, već kako da sebe i svoj narod održi usred nestabilnosti, koja je večna. Ne stabilizuje mornar u oluji more, nego brod. Ko to ne razume, treba da ćuti. Volja, snažna volja u naših analitičara, da sva velika pitanja svedu na banalne odgovore, govori da se u njima krv usporila i da, iz korena, ne razumeju prirodu van gradova. Oni više ne vide život i svet, već vide samo svoje mišljenje o tome, a to nije isto. Polovina analitičara koje poznajem bi u nesvest pala kad bi videli klanje praseta, a da bi bili u stanju još i sami da ga koknu...ne znam da li takav postoji. Možda. A, opet, vole pečenje. Ovo kažem zbog toga što se, i kod srpskih mudračića stvorila ideja o tome da je politika igranje šaha pored kamina, te da se pametnim analizama, uviđanjima, dogovaranjima i sličnim zezelicama, iz politike može izbaciti nasilje, pljačka, pokolji, prženje čitavih država i naroda. „Izbegnimo nasilje" – to je opšti poklič analitike! Pravi politički um misli samo o jednom: kako da on bude taj koji je s prave strane batine, a ne kako da je odbaci, jer batinu niko iz istorije neće izgurati. I, tako, umesto da mislimo o tome kako da tlačimo ove oko nas, mi mislimo kako da izbegnemo da oni nas tlače. To je apolitična, savršeno čak antipolitička misao, koja razara i poslednje leukocite jedne nacije.

Analitičari su sveznadari. Ako Putin jutros, u Kremlju, ne zna šta će biti za doručak, neki ovdašnji analiotičar već zna. Zna i šta Putin misli, šta želi, šta oseća, šta hoće...Isto tako, znaju sve o najintimnijim mislima Baraka Obame, Trampa i Soroša, na primer. Pa, dobro, geniji srpske analitike, gromade političke misli: šta to može da misli i radi Putin, što već nisu mislili i radili Cezar i Perikle? Šta može da smisli Obama, koji više liči na junaka filma „Bogovi su pali na teme", nego na političara, a da to nije smislio Džingis Kan, ili Konstantin Veliki? Kakvu globalizaciju može da sprovede i kojim novim sredstvima mali Mađar Soroš, a da to nije radio Aleksandar Veliki, pre više od dva milenijuma?

Da li stvarno verujete da su sva pitanja nova, da su sredstva i ciljevi politike promenjeni i da, samo zato što vi danas cvrkućete, svet drugačije mesto za život, nego pre 5 000 godina? Mislite da se svetom ne može vladati bez mobilnih i interneta? O, Bože, jada. Vi ste danas ovde prvi put, pa je sve tu prvi put? Sve je već viđeno, sve je već bilo; važno je samo ovo: gde smo mi u svemu tome, kako da se održimo, da li su važnija načela i moralni principi, ili opstanak? Analiza treba da da odgovor na pitanje ne kako od sveta stvoriti cvetnu baštu, već kako preživeti noć u savani. Kad god čujem, a često se to pitanje vrti po našem medijskom prostoru: zašto Rusija ne pomogne nesrećnim Srbima izvodeći i sama iste operacije koje izvodi Zapad i kad čujem odgovor analitičara da „Rusija nije takva", jasno mi je da su tu već idiotski pomešani politički i moralistički stavovi, a to nikakve vrednosti nema. To je put u nirvanu, u apolitičnost. Ako Putin zaista deluje moralistički, pravoslavnim načelima vođen, ja sam onda ozbiljno zabrinut i za budućnost Rusije, jer će je tako pre oboriti, nego podići. Ipak se nadam da se ne oslanja puno na našu političku analizu. Neka neko dirne u interese Kremlja i oligarha, pa će se videti kako brzo otpadaju i moralna, i verska načela. Ili, glupost koja ovih dana žari naciju: nekoliko rđavih aviona menja situaciju u regionu! Pa ne živimo mi sa Hrvatima, Šiptarima i ostalom braćom dvadeset godina ovde, nego mnogo duže, a treba i još da taljigamo. Šta u tome menja nekoliko aviona, čak i da nam ih Rusi pošalju sa motorima? Važno je, kažu analitičari, simbolično prisustvo! Svakog ko tako misli, savetujem da izađe na bojiše sa simboličnom puškom, da vidi kako simboli rade u konkretnim situacijama.

Sveti Gral: menja se geoplitička i geostrateška situacija u svetu! Ubrzano! Tako nas uče analitičari. A kad se nije menjala, kad je svet stajao? A u kom pravcu se menja, srpski analitičari? Rusija sve jača, Zapad na kolenima? Da niste pobrkali svoje snove sa stvarnošću? Zapad cedi 3/4 planete, Rusija cedi sebe. Jedan prima transfuziju, drugi krvari i čije su šanse veće? Kad se ovaj argument malo razmotri, analitičari imaju neverovatan odgovor: Rusija i Rusi imaju zalihe trpljenja, koje niko nema! Izdržaće sve! Kakve to veze ima sa politikom? Opet onaj gnjecavi, klerikalno-patetični argument o trpljenju i slavu kroz patnju? U redu, ali za kaluđere, a ne za naciju i državu. Ulaziš u ring sa Tajsonom, naoružan zalihama trpljenja? Da pogađamo ishod? Veću bi šansu, u takvoj situaciji, imao dronja od 50 kila koji je spreman da udari, nego neki trpljenik i mučenik, koji čeka da Tajson počne da ga dere, da bi večnoj slavi priveo. Rusija, u najboljem slučaju, budući da je i sama u poluzavisnom odnosu od Zapada, mora prvo da se izbori za status mlađeg partnera u tom odnosu i da se pravi da ne vidi kad Zapad krši sporazume koje s njom sklapa. Pri tom, uopšte nisam siguran da Kremlj ima ideju i snagu kako to da uradi. To što mi slavimo beznačajne ruske pobede i omalovažavamo Zapad je slika našeg duha, a ne stvarnosti. Pravi rezon bi bio: gledajmo sebe i svoja posla! Rusko trpljenje je rusko, naše je naše, a naš teret treba da zbacujemo. Rusija, ako bez naše pomoći ne može, onda i nije nešto naročito. Prvo pitanje je šta ćemo da radimo ako Rusija ne pomogne, a ne šta ćemo ako pomogne? Mi preskačemo ono prvo, podrazumevajući drugo. To je na nivou deteta od deset godina, kojem ni napamet ne pada da Deda Mraz može i da ne donese poklon. Rusija je, u vreme mog rođenja, stigla na 200 kilometara od Majamija, na Floridi. Danas joj je Kijev nedostižan. Tada je Amerika stigla do Berlina, danas je na granicama Rusije. I? Da li nam to govori nešto, ili sve ide na račun Jelcina? Od careva, do danas, sve je jedna velika ruska uspešna igra, nego je Jelcin pokvario? Kakva politička gromada, kad je moga sve to da uruši! Kako srpska analitika previđa tako kolosalne činjenice?

U jednoj kući, u porodici, kamo li u svetu, jednom osvojen privilegovani položaj se ne ispušta bez velike muke, a ja ne vidim koju to muku Rusija danas može da stvori Zapadu, osim što ga stalno nešto „šokira", baca ga u paniku i izaziva nesanicu kod Obame? Nekada mi se čini da je dobar deo rusofilske analitike kod Srba motivisan očekivanjem da će se zakačiti na neke ruske fondove, kao što se prozapadna analitika kači, mada sve teže, na zapadne fondove.

Ovde se čak i ne radi o znanju i neznanju analitičara, o broju informacija koje ulaze u javni prostor, već se radi o savršenoj nesposobnosti da se vidi širi kontekst i da se informacije dovedu u suvisao kontekst. A ovde još uvek govorim o učenim analitičarima. Ispod njih se nalazi čitava lepeza nekompetenata, kozmetičarki, kuvarica i automehaničara, koji imaju dobru volju da analiziraju tako što prepričavaju one učene analize i obogate ih svojim stavovima i šlajmom. Predstavu nemaju o čemu govore, ali imaju mogućnost da uđu u javni prostor i odmah zaglavljuju nogu u vrata. Takvih već ima na stotine.

Svi oni zajedno, i oni učeni, i ovi nepismeni i nedoučeni, razvaljuju stanje duha nacije, zavaravajući je da je njen opstanak, njeno trajanje, zavisno ne od nje same, nego od poznavanja situacije u svetu. Time se zatomljuju, do gašenja, samozaštitni nagoni u srpskom narodu i narod se uči da samo treba da sačeka oslobodioce i sponzore. Evrooptimistična struja je već na izmaku, jer joj je život oduzeo priču; u bajke o EU veruju još samo oni koji od toga žive i oni koji su se s mozgom davno rastali, ali ova, potencijalno veoma opasna rusofilska struja, ponavlja matricu evrofundamentalista s početka milenijuma. Zamenite reči "Amerika" i "Rusija" i videćete da je priča u dlaku ista, uz malo klerikalističkog seruckanja. Slične su i njuške, slično je i struktuiranje u vremenu: kao što je EU dolazila svake godine, od proleća do jeseni, sad tako dolazi Rusija. Tek što nije. Isto je i opterećenje moralnim i vrednosnim kodeksima, samo što su, ranije, bile u pitanju "evropske vrednosti", a sad su u pitanju "pravoslavne vrednosti". Spasavati bilo koje i kakve vrednosti i držati ih iznad opstanka nacije, misao je ili ludog, ili pokvarenog čoveka. Čak i da bi neka religija preživela i afirmisala se, prvo moraju da prežive njeni fizički nosici – dakle narodi.

Pravoslavna imperija je mit, san, somnabulija... postoje samo moćni i nemoćni, snažni i samosvesni, te slabi i beskrvni. Čak i da postoji takav san, opet će, kao što je bivalo i u Vizantiji, i širom pravoslavnog sveta, moćni pravoslavni vladari jednako kinjiti i pljačkati svoje pravoslavne podanike. Opasno je brkati utopije sa stvarnošću, jer je sudbina naroda koji treba da svoje životne tokove prilagodi utopiji obavezno žalosna.

Za kraj sam ostavio najveću budalaštinu srpske analitike: ideju o tome da Zapad, Jezuiti, masoni, Jevreji i Hazari imaju "Veliki plan", po kome rade na dnevnoj bazi. Nema velikog plana. Jedna zajednica, ili jedan narod, mogu da imaju kao najveći i najracionalniji plan da svoj životni oblik i svoju moć nametnu drugima, da opstanu ne opterećujući se time ko ceh za to mora da plati, ali se taj plan ne sprovodi tablično, ili kao grafikon. Polja u sprovođenju plana su prazna, jer je svaki dan pred nama novi zadatak, nova činjenica s kojom treba da se borimo. Neće, valjda, neko da mi kaže da su masoni, pre dvesta godina, planirali šta će da rade kad se pojave kompjuteri? Dakle, najveći plan je biti snažan, moćan i ne opterećivati se moralisanjem u politici. Važno je, naravno, stalno podrivati svoje neprijatelje, slabiti ih, kad se može i opljačkati ih. Sprečavati ih da stvaraju protivplanove. Ne, dakle, planirati tabelarno, već ostvariti prednost danas i ovde i to na tuđim leđima. Dan po dan, nedelju po nedelju. Današnji principi možda neće važiti sutra, ali nama i sutra valja živeti. Biti korak ispred drugih, zaboraviti međunarodno pravo, starati se o sebi i za sebe. Drugi neka o sebi brinu. Ne mora Srbin baš za sve da brine.

(Gledah neki film sinoć (Antropoid). o atentatu na Hajdriha, nacističkog upravnika Čehoslovačke. Hajdrih je ubijen, Nemci su uzvratli odmazdom, cirka 5000 čeških glava, ali su zato Česi dobili utehu od Čerčila: od tog trenutka, poručuje im on, na Češku gleda kao na vernog saveznika! Koliko čeških glava, za koje Čerčil nije hteo da menja ni jednu englesku, treba da padne, da bi se Česi dobili ovakvu pohvalu? Pomnožite sve to sa sto, pa ćete videti kako smo mi plaćali, a i plaćaćemo svoje iluzije i budalastu želju da budemo deo "sveta").

Analitika k'o analitika: dok je sveta i veka, neko će seruckati i pametovati. To nije obavezno štetno. Veći je problem što su političari u Srbiji, jednako na kojoj se strani nalaze, totalni dunsteri za politiku i, kriomice, da ih pristalice ne overe, pokušavaju da kupe znanje od analitičara. Pri tome, analitičari bar znaju, makar i ograničeno, o čemu pričaju, dok su političari takvi mediokriteti, da im je i Pitagorina teorema ozbiljan zadatak.

Gledajte životinje u savani, gledajte jato ptica u letu, gledajte četvoropreg kako kasa, svuda ćete videti kosmički takt. Sve te struje bića se pokreću bez svesti i namere, golim instinktom. To je i politika, to su i veliki političari; to je vladavina krvi, takta i nagona. Kad vidite lava, kako juri antilopu, kad vidite nju da beži, kad vidite da se obe životne snage bore oko opstanka, u tome ima nečega veličanstvenog, nečega što dopire do samih praosnova postojanja. Kad, međutim, vidite ove naše vođe, ni uz najveći napor mašte lava ne možete da zamislite. Možda bi neki lemur došao u obzir, a u vr' glave hijena bez jedne noge.

Naši politikanti, skupa sa svojim analitičarima, nemaju ništa: ni takt, ni nagon, ni hrabrost, ni spremnost za rizik, pa čak ni ono poimanje života naših dedova. Na njima, na tim politikantima, se ne može graditi ništa, oni su rođeni posthumno. Ne biste im dali da vam dete preko ulice prevedu, a dajete im naciju da je vode!? Nama danas ne treba mudra, nego hrabra politika; ne kurvanje sa svima, pa posle, kad ojačamo, je li, onda ćemo zube pokazati. Obrnuto-brz udarac, kao u kafanskoj tuči, pa da posle nokauta razgovaramo, dok se onom drugom krpe rane junačke. Nije Miloš prvo Turke u dupe ljubio, pa na Ljubić izašao da se bori, nego ih je prvo razbio na Ljubiću, pa je posle, iz bolje pozicije dupe ljubio. Iskrvarićemo čekajući bolji trenutak i tražeći državničku mudrost tamo gde je nema i neće je ni biti.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći