Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara - sastav

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Malo-malo, evo ga neki mamin genije, koji onaniše nad Dušanovim zakonikom i uči nas da bi, eto, sve naše probleme rešili, samo kad bismo đorali današnje zakone za Dušanov. Kako malo čelo uvek nađe jednostavna rešenja!? Što budala u pet minuta smisli, SANU za godinu ne može, jer budalant ima uvek bezobalno, ničim sputano mišljenje, sasvim neopterećeno logikom, protivargumentima, ili znanjem, koje - ajd' se ne lažemo - nepotrebno sputava slobodan razmah gluposti.

Nedavno gledam dijalog mojih drugara, na mom FB profilu, gde jedan od njih, Aca, traži od drugog da mu dadne dva-tri optimistička politička faktora, na kojima bi mogao da se bazira, je li, neki optimizam za 2017-tu. Ovaj, mislim da se kao Rađa potpisuje, ni pet, ni šest: pesimizam je loš životni stav, a i Bog je uz optimiste. Tras! Nikad neću razumeti zašto religiozni ljudi hoće da razgovaraju o politici. Mislim, budi religiozan, ali ne brkaj stvari. Bog je s nama-to nije politički argument.

No, nazad na Dušanov zakonik, predmet mentalne masturbacije prosečnog srpskog blogera! Elem, za poltičke genije, koji su, za razliku od mene, do saznanja došli svevidećim okom, dok sam ja drao stolicu i iščitavao biblioteke, vest je ovakva: svaki je zakonik, ispod proklamacije (dakle, nezavisno od toga kako ga zakonodavac deklariše), pravo moćnog, odnosno gornjeg sloja (plemstvo, buržoazija, oligarhija, radnička klasa), koje treba da važi za čitavo društvo. To je, zapravo, slika sveta i odnosa u društvu, postavljena po meri jedne klase. I danas se, iako teoretska postavka kaže drugačije, običan čovek ni malo ne pita kakve bi zakone želeo, iako teoretska postavka kaže drugačije. Moderan, demokratski parlament, jednako je zatvoren za predloge sebara i kmetova, koliko i Dušanov, samo što moderan sebar i kmet veruju da to nije tako.

Ono, pametnjakovići majkini, što treba da znate, dakle, da je pravo uvek pravo moćnog, a ne apstraktum, odnosno kodifikovana konverzija pravde u pravo. Za moje slušaoce i čitaoce ne moram da pojednostavljujem, ali za plitkomisleće blogere i analitičare: zakonici ne sadrže pravdu, već volju da se ona tumači od slučaja do slučaja, uvek u korist zakona i da se podrži egzekutivom, bez koje je legislativa (zakonodavna vlast) besmislena.

Dušanov zakonik je, dakle, jednako pravedan, kao i svaki drugi, jer nema mere, od prirode ili Boga date, koliko udova treba iseći, ili očiju povaditi, a bi se namirila neka pravda. To je stvar epohe, njenog ukusa, a ne pravde. Drugo: Dušanov zakonik spada u staleško pravo, te se ne da razumeti, niti tumačiti sa pozicija modernog parlamentarizma, demokratije i podele vlasti. Posebno me zabavlja kad neko navede sentencu: „Da niko ne sudi u strahu od carstva mi, nego po Zakonu", jer budale zaista veruju svemu što se napiše a, naposletku, znajući nas i naše naravi, teško mi je da zamislim i Dušana, da je to ozbiljno mislio, a još teže mi je da zamislim, i onda, i danas, i ikad, sudiju koji sudi bez straha od „carstva mu", bilo ono Dušanovo, ili Vučićevo, u naše dane. Budale neizostavno veruju u proklamovane priče i ne daju da ih stvarnost pokoleba. Zato i jesu budale.

Poklonici Dušanovi su, naravno, u Zakoniku najviše oduševljeni penalima, odnosno kaznama. Da Zakonik sadrži čitavu postavku društva, da je, u neku ruku, mali ustav, sasvim su lobovali pogledom, kao i činjenicu da je u pitanju plagiranje vizantijskog zakonodavstva, koje nije imalo oslonac u srpskom običajnom pravu, te zato Zakonik i nije bio u dugoj upotrebi. Ali, seča ruke za krađu...srpski san. Jedan sitni kretenčić, zaboravih mu ime, bio je posebno oduševljen kaznama za blud – paranjem noseva i vađenjem očiju. Odmah sam primetio slabog poznavaoca bluda. Da nešto zna, ne bi bio toliko protiv.

Moderno pravo je jednako daleko od prava i pravde, koliko i Dušanov zakonik, jer ne postoji, sem u glavi kretena, pravda koja lebdi u slobodnom prostoru, te je samo pitanje ko će prvi da je dohvati. Pravo je, dakle, pravda onako kako je vidi gornja klasa. Drugačijih zakona nikad nije ni bilo, sem u glavama teoretičara.

S druge strane, Srbenda, ako je prava, neizostavno pokazuje veliko oduševljenje svim što je srednjevekovno jer, iz nekog razloga, pretpostavlja da je nešto dobro, samo zato što je staro, a to baš i nije ubedljiv argument. Dušanov zakonik je važan više za srpku istoriju i državnost, nego što je važan za pravo. Takvih je zakonika, u to vreme, bilo pregršt, svaki je knez imao neke svoje zakone i sudove. Prva briga Dušanova, a to previđaju genijalci u majke, nije bila kako da seče uši i noseve sebrima, već kako da disciplinuje puste srpske barone. Kako to genijalci ne vide, nije mi jasno, nego odmah za vađenje očiju i "usekovanje jazikov".

Naravno, trabunjanja je uvek bilo i biće, samo što je danas, zbog otvorenost javnog prostora i društvenih mreža, ono daleko šire rasprostranjeno, nego do pre samo pet godina. Budala je bilo i pre, ali nisu imale gde da se oglase. Imam utisak da 90% svih budala, koje su ikad nešto pisale tokom srpske istorije, piše baš ovih dana. Nagledao sam se i načitao političkih analiza automehaničara, konobarica, šminkerki i propalih studenata i uvek me oduševljavao duševni mir tih ljudi, mir neopterećen znanjem i razmišljanjem. Mir za koji je samo ignorant sposoban. Laka rešenja, trenutni uvidi, mnogo pljuvačke, sasvim površni uvidi u stvari i to toliko površni da bi i deca iz šestog osnovne to složenije umela da iznesu, umesto znanja – raspoloženja, a umesto bilo kakvih, čak i mršavih argumenata – stavovi i zaklanjanje iza srpstva; ko ima srBsko stanovište, taj je u pravu i kad tvrdi da su dva i dva – pet. Ko ne poveruje, Srbin nije. Jad i beda.

Prema tome, poštovaoci Dušanovog zakonika, pre nego što krenete da seirite nad odsečenim ušima i izvađenim jezicima, malo makar proguglujte da vidite šta je zakon, ko ga i u kojoj proceduri donosi itd. Da naučite da je zakon uvek vlasništvo moćnog, a ne pravednog, jer moćan ima instrument prinude, a pravedan je Kalimero. Da uoče da su pravo i pravda dve veoma različite stvari i da su pregrađeni visokim zidovima. Pravda je slepa boginja.

No, sad i ja upadam u film "Moje pesme, moji snovi", očekujući da ignoranti uče. Da su hteli, ne bi im poziv da uzmu Bukvar u šake ni bio potreban. Lupetanje u javnom prostoru će se umnožavati, a naivni Srbi će čitati lupetanja i verovati da taj ko lupeta nešto i zna, jer je odista teško poverovati koliko se ne zna u javnom prostoru.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći