Milan Milenković - Podele - sastav

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Podele

Nema dana da neki patriota, a svi su patrioti, to je poznato, i politički analitičari, ne zavapi, preko društvenih mreža (koje su, za razliku od trgova i ulica, pravo stecište srBskih rodoljuba), da nam nisu potrebne podele, a da, prosto, vapimo za slogom i jedinstvom.

Sve što pročitaju u jeftinim političkim pamfletima, rđavim novinama i plitkim teološkim traktatima, odmah prihvataju kao istinu i šire je dalje, poput isto tako ingenioznih misli kao "život je kratak", "vreme teče" i "sve je relativno". Radi se o naivnoj, ali opasnoj budalaštini. Sloga s kim?

Sa Čedom Jovanovićem? Sa predavaocima Kosmeta? Sa običnim pristalicama njihovim koje, jadne i naivne, ne kapiraju šta rade njihovi šefovi, pa će pravi rodoljubi, posebno oni sa Fejsbuka, da im objasne? Koga mi lažemo i dokle ćemo više da se samozavaravamo? Dokle ćemo da robujemo idiotskoj ideji da prvo treba promeniti svest, da bi se, onda, stvari same od sebe namestile? Ono zdravo jezgro u srpskom narodu, jedva da još postoji, a i to što je opstalo, zaklonjeno od zaglušne paljbe medija, nalazi se po selima, po onim istim selima za koja svaki srpski intelektualac misli da su odlična mesta za držanje njegovih predavanja, umesto da od tih seljaka uči.

Kad ste čuli seljaka da govori o rodoljublju, ili veri? To bi, za seljaka, bilo kao da govori o levoj nozi, ili desnoj ruci. On to nosi u sebi kao deo ličnosti i nije mu potrebna debata da umiri rđavu savest, od koje boluju moderni patrioti i još moderniji vernici. Dovoljno sam mator i dovoljno dugo pamtim; vatreni pripadnici Saveza socijalističke omladine, danas se ne pomeraju ispod ikona i dave okolinu citiranjem Nikolaja Velimirovića, na isti način kako su davili Marksom.

Džabe veruješ u Boga, ako ne veruješ na njihov način. Nekadašnji Jugosloveni danas srbuju, da ih je milina gledati. Slavili su bratstvo i jedinstvo, a sad ne smeš da voliš Srbiju, osim na način koji oni propišu. Desničari starog kova, kakvih gotovo i da nema više, ne smeju usta da otvore od klinaca koji misle da je, za desnicu, od esencijalne važnosti da se piše "srBski", a ne "srpski". Šta da se radi?

Ko nauči kasno, uvek nauči rigidno i redovno svojim novim saznanjem kinji sve one koji su ga pre njega stekli. Konvertitstvo je naša sudbina.

Iz nekog, meni nerazumljivog razloga, mi verujemo da se svaka ideja, svaka ideologija, pa čak i svaki običaj, ili tradicija, mogu odgajati ma gde; u selu, u soliteru, u prašumi, na Grenlandu... Tradicija i običaj, pa čak i sam mentalni sklop, su neodvojivi od mesta na kome nastaju. Na vrh glave mi je gradskih teologa i ideologa, dece iz konvertitskih kuća, koji misle da se tradicija i običaj vraćaju, ili stiču, prvim paljenjem badnjaka, kupljenog ispred samoposluge. Ne manje su mi smešni oni koji su veru otkrili kroz teologiju i Nikolaja Velimirovića, a ne kroz porodičnu praksu. Religioznost, nastala na knjigama, plitka je i prazna, ali baš zato neobično glasna. Osnovna pretpostavka svakog konvertita je da svako može da promeni svest, baš kao što je on promenio. Ne biva. I sami konvertiti su svest promenili ne snagom volje, nego pod teretom egzistencije. Njihovi roditelji su se odrekli tradicije i običaja, vere i plemenskih kultova, da bi vajdili neki poslić u gradu, da bi stekli stančić, da bi pazarili automobilčić, a ne zato što su komunizam nešto posebno voleli. Danas se njihova deca vraćaju "pradedovskoj veri" na farsičan način, jer su izgubili kontinuitet i mogu samo da imitiraju one rituale, koje nisu naučili kao deca. Otud u svakom novovercu i antikomunisti, u svakom "srBskom" rodoljubu, ima nečega od onog rigidnog, komunističkog duha, koji pokazuje netrpeljivost prema svemu što je utemeljeno. Sve se menja, ali proizvodnja "novog čoveka" ne prestaje nikada.

Jedino seljaci ne proizvode homo novusa, oni su uvek isti. I nikog ne gnjave da bude kao oni. Podele su, u Srbiji, organske, a sloga je neorganska i lažna, i to je naša zla sudbina.

Dve su stvari koje moraju da se dogode, da bi se stvari preokrenule, da bi podele ustuknule pred sabiranjem, kako kažu novoverci: prvo je da se, u samoj egzistenciji nešto promeni, da bi to nešto proizvelo dejstvo na svest. Dobar primer, i jedini za koji ja znam, je NATO agresija, kada smo se zbili u jednu tačku i prvi put bili narod, u onom smislu u kome su naši dedovi uvek bili. Samo velika, životna muka, a ne muka savesti i svesti, može da nas složi. Ipak, i to je nedovoljno, ukoliko u društvu ne postoji autoritet, kao što u našem ne postoji. U nedostatku autoriteta, svako sabiranje ostaje jednokratno i brzo se raspe. Prostije rečeno, rad protiv opšteg interesa mora biti kažnjavan; sa otpadnicima se ne debatuje, protiv njih ne postoje argumenti, postoji samo zatvor. Ovde je, radi boljeg razumevanja, potrebno razlikovanje autoriteta, vlasti i moći.

Vlast može, izbornim marifetlucima i uz pomoć stranaca, da stekne svaki prevarant; sa vlašću, dolazi i neka količina moći. Ipak, onaj ko ima moć, ne mora da ima i autoritet i, kad moćnik sprovodi kažnjavanje, on brzo sklizne u strahovladu. Pravi autoritet, i kad kažnjava, to radi uz manje-više, opštu saglasnost, a ne po svojim ideološkim uzusima. Za bolje razlikovanje: seoske sudije, nekada lokalni starci, sudili su sa puno autoriteta i njihovoj se presudi pokoravalo, iako nisu imali instrument da je nametnu; moderan sud ima moć, o kakvoj seoski starci nisu mogli da sanjaju, ali nema autoritet. Prema tome, svaki pokušaj da se promena egzistencije izvede kao posledica promene svesti, pokazuje svet i život onako kako ih konvertit vidi i kakve ih hoće. Krajnja konsekvenca takve budalaštine je narod koji je konvertit par ekselans.

Srećom, to nije moguće, ali proizvodi stalan gubitak vremena i brkanje pojmova. Rodoljublje, kao i vera, ne stiču se u partiji i crkvi, nego neprekinutom porodičnom praksom. Naglasak je na "neprekinutom". Teško onom ko se rodoljublju učio od Ljotića i veri od Nikolaja, a ne od oca i dede. Taj nikad ništa dobro neće doneti svom narodu. Sve što daje vrednost i rang ljudskom življenju, a to jesu i rodoljublje, i vera, i plemenski kultovi i totemi, nad sobom imaju prokletstvo: ili su organski iznikli, ili nisu iznikli uopšte, već su samo simulacija. Pozna religioznost onih koji su kršteni na sopstvenim nogama, kao i učeno rodoljublje, jedanko su štetni za srpski narod, kao i moderne, evropske ideologije.

Između Vučića, na primer, i nekog novoverca i novorodoljuba, nema razlike u pravcu. Različit je samo smer, ali je sklop isti. Između staroverca i konzervativnog rodoljuba s jedne, i one dvojice iz prethodne rečenice, zjapi sav ponor ovog sveta. Običajima i tradiciji, veri i rodoljublju, čovek ne može da se "vrati". Ko ih je izgubio, izgubio ih je zauvek i tu pomoći nema. Još nije smišljena himenoplastika koja vraća versku, ili nacionalnu nevinost. Ono malo Srba, prevashodno sa sela, koji nisu imali prekid sa precima, poslednja su uzdanica ovog naroda, ali i zajednička meta svih konvertita, bez obzira da li su, posle komunizma, izronili u evropejstvo, ili u novoverstvo, sa "srBskim" predznakom. U svakom slučaju su, ma gde izronili, zdravo spremni da udave one koji nisu uopšte ronili.

Upamtite i proverite: ako nešto draži mozak konvertita, to je ne Vučić, kolega po ideji da se sve može menjati, već baš oni koji se nisu menjali. Sama pomisao da nešto nosite u sebi od kad ste bili dete, vređa ih i tera da vam drže predavanja. Svet, u kome se ljudi ne menjaju, njihova je najveća noćna mora.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći