Milan Milenković - Mračnjak - sastav

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Mračnjak

Kao i za svaku Novu godinu, dao sam mišljenje kako će se odvijati ova, 2017-a.

Prve reakcije čitalaca su bile kao i uvek: mračiš, ton je pesimističan, daj malo optimizam, nade.... Isto, svake godine. Ja ih upućujem da pogledaju šta sam pisao o 2016-toj (inače sam veoma zadovoljan, godinu dana kasnije, tom analizom), pa da vide da li sam mračio, ili predočavao realnost.

Svako, dakle, kome treba optimizam, a s njim i nada, treba da ode u kafanu, poruči prevreli osvežavajući napitak, te pozove muzičare, a ne treba da čita političke analize. Može i ovako: da upali Pink, ili RTS i da sluša kako živi u najboljem od svih svetova, ali i on, taj mučenik koji čita moje tekstove i sluša moje emisije, zna da ovi lažu da maler pada. Uvatio sam i sebe da nisam sasvim pošten: čekajući svake godine da mi kažu da mračim, počinjem da pišem u grubim crtama, bez da predočavam stvarnu dubinu pada, krajnje konsekvence sunovrata, nego im kancer saopštavam kao grip. Da ne mračim previše.

Publika, pak, zatrpana masonima, svetskom zaverom, deretićima, raznim budalaštinama i prorocima, sasvim gubi oko za opipljive probleme, a naročito za one planove koji rade protiv nje, a nisu čak ni sofisticirani, odnosno ne moraju da im objasne teoretičari zavere i ostali mudraci. Primerice: ljudi ne primećuju da im izvršitelji otimaju stanove i imovinu, jer su zagledani u nebo, da vide idu li avioni koji ostavljaju hemijske tragove; kad izgube posao, prvo obrate pažnju koja je masonska loža kriva za to; kad mu ćerka ostane trudna u sedmom osnovne, pošto tri dana kući nije dolazila, on se uteši time da smo narod najstariji. Razvili smo, kao neku vrstu vere, sposobnost da iracionalno reagujemo na racionalne izazove. Dok ovako mislimo i reagujemo, Vučić je bezbedan i miran, a s njim i ceo sistem.

Srpski intelektualci, koji čitavom narodu svrdlaju mozak kako su mu oni elita, hronično su uvređeni što život nikako da primi na znanje njihove umne planove za preuređenje mile nam i napaćene otadžbine, a još su uvređeniji što je svaki od njih, bar po dva puta, bio primljen kod Vučića, sve mu lepo objasnio i ovaj se nikad više nije javio. Da sam na Vučićevom mestu, ne bi ih ni primao, kamo li im još nešto otpisivao docnije. Bol zbog toga što nemaju bar dva soma evra mesečno, zato što su u majke pametni, a u poslu uspešni, srpski intelektualci nose teže nego što je Hrist krst nosio do Golgote. Loša vest za tu i takvu inteligenciju je ova: da nešto vredite, u praktičnom smislu, dao bi vam sam Vučić ta dva soma, nego šta ćete i njemu, a i nama? Ne vredite, uglavnom, ni tog soma što dobijete.

Najgora, dakle, prognoza za 2017-tu je da nećemo, kao narod, biti u stanju da identifikujemo ma i jedan opipljiv problem, s kojim bi mogli da se borimo. Trpećemo poraze u mesnoj zajednici i opštini, dok pobeđujemo Veliku ložu Orijenta, jer nam je NEKO objasnio da je to naš najveći problem. Ajd' da pogađamo: da li taj neko deli siromaštvo sa nama, ili nas zamajava za dobru lovu? Sve da je Deretić za Nobelovu nagradu, a pre je za neku mentalnu ustanovu, vi i dalje, kao najstariji narod, morate da savijate kičmu pred najnižim činovnikom. To baš ne biste morali, ali ćete raditi, jer ne kapirate male, nego samo velike svetske podvale. Na tri šibice vam lokalna baraba izvuče platu, a Obama ne može da vas prevari, tu ste geopolitički ekspert.

Pišem već mesec dana o tome da se ovde, organizovano i s prilično para, gomilaju mediji koji proturaju bolesnu, ali zaista bolesnu rusofiliju i podgrevaju lažne nade o spasu sa Istoka. Posledica toga je da ja ispadoh rusofob. Potpuno sam uveren da sve ove portale, u kojima je Rus od 100 puta, 100 puta prevario, nadmudrio pobedio Zapad, uz to izdominirao šarmom i eleganicijom, napravio Ladu prema kojoj je Porše kanta i slično, prave i održavaju ljudi sa zadatkom primljenim od suprotne strane i pomoću ili zapadnog, ili ovdašnjeg prljavog novca. Ali, ne. Ko god nas trezni, neprijatelj nam je. Ne rasola, šljivovicu dajte.

Tamo gde bitke mogu da se tuku, mi ih ne tučemo. Lako je isprsiti se pred masonima, jer ni jednog ne poznajete, ali pred našim činovnikom...„Dobar dan, ja samo da pitam"... Ne pitaj, zahtevaj, ti ga plaćaš. Deri se, svađaj se. Kad nekog na ulici drnda komunalna, isprsi se, nemoj da prođeš, bori se za pravdu tu, a ne traži da se NATO izvede na sud zbog osiromašenog uranijuma. Nećeš ga ti na sud izvesti, ludi moj zemljače. Kad nekog uhati kontrola u busu, nemoj da ga mrziš što ima petlju da ne plati, a ti tu petlju nemaš, pa zato što nemaš, staješ na stanovište kontrolora. Kad odeš u PIO da, konačno, regulišeš penziju, pa te razvlače pola godine, otidi, demoliraj im kancelariju. Jeste, platićeš kaznu, ali ti garantujem da nećeš čekati još šest meseci. Kad komšiji dođu izvršitelji, stisni petlju, ne daj. Šta može da ti se desi?

Tuci bitke koje možeš da dobiješ.

Zato će ti, moj narode, i ova godina biti kilava, jer ni ne uočavaš stvarne probleme. Jer ti je ONO dobro zato što bar nešto radi, a nije ti važno šta radi. Jer te Šešelj, ni posle četvrt veka, nije ubedio da nije patriota. Jer veruješ u demokratiju, odnosno svoje pravo da bez mozga i znanja odrediš ko će da te jaše. Kad bi te neko na silu naterao da hodaš uspravno i da budeš ponosan, mrzeo bi ga što te nije pitao. Nije tebi do uspeha i ponosa, do samopoštovanja i samopouzdanja, nego do šoping mola i puzanja, jer puzanje ne traži ni odgovornost, ni razmišljanje.

Samo i ovo treba da znate: na Kajmakčalan su jurišali slobodni ljudi, a na šoping molove juriša roblje. Nije mene, ni u istorijskim, ni u praktično-političkim pitanjima strah od Vučića, Novog svetskog poretka, masona; strah me je ko stoji ispred njih, a stojimo mi, neodgovorni, lenji duhom, nespremni da tučemo ma i najmanje bitke. Mi smo problem 2017., a ne sistem. Zato je priča mračna. Još je crnja, jer odgovore svuda tražimo, osim u sebi.

Ovde čak i ne govorim o konzumetima Farme, Parova, Informera i sličnih jahača Apokalipse. Takvi su trajno izgubljeni i ja jedan sekund mog života neću provesti pokušavajući da im išta u glavu usadim. Računam ih kao čist kal u srpskom narodu. Otpalo i tačka. Rastur. Isparilo. Bar da je u Turke prešlo, da njih kontaminira.

Ovde ne govorim ni o onima među nama, a takvih je k'o 'ladne vode, koji bi guzicu svakom dali za tanjir čorbe. I oni su izgubljeni i sutra, kad se sreća okrene, treba da znaju da su makar negde upamćeni i notirani. To su hijene i izgubljeni su za svet ljudi. Oni sada pripadaju životinjskom carstvu. Neocenjiva je uloga Aleksandra Vučića što ih je razobličio i hvala mu zbog toga. Ovo kažem bez ironije.

Kada govorim, govorim vama, za koje mislim da ste još živi, da još damarate, ali mislite da je uzalud davati otpor. Vama, koji ste, kao i ja uostalom, stotinu puta bili pokolebani, ali ste se uvek, kao posle nokdauna, vraćali u borbu. Vama, koji negde ispod praga svesti, dobro znate da od mudroseralija srpskih intelektualaca i spasavanja demorkatije nema ništa.

Ja svoju bitku bijem godinama, ne obazirući se na to da li uspeva, ili ne. Bijem je, jer su život i borba jedno isto. Ne znam, čak, ni da li uspevam, verujte mi. Kao pauk: koliko god puta mu pocepaš mrežu, on je plete opet. Nikad ne kaže: ne vredi, pocepaše je zlikovci. Istina, meni je lako: imam nekakav svoj izvor prihoda, pa mogu da krekećem, mnogi tu privilegiju nemaju. Ipak, dok glas ne dignemo, neće nas čuti.

Kad privatnik maltretira vašu ženu, koja radi za 20 000 dinara, svi znate šta treba da uradite. To se, među Srbima, uvek znalo. Ili kad vas tera da rintate i još se dere. Razmislite: ako vam je 20 000 mera časti, ćutite i trpite. Ali, ako nije, odmah u dandaru. Ne drugi, ne treći put. Prvi put. Tako se pravi dobar radni ambijent, a ne mudrim zakonima. Da su dva Koreanca dobila po nosićima, sad bi oni nosili pelene kad ulaze u pogon, a ne radnici. Je li ovo poziv na nasilje? Ne, poziv na nasilje je kad te neko tera da nosiš pelenu, kad te ponižava i vređa. I reč ume da bude nasilje, nije samo letva.

Kad se činovnik prodere na tebe, vrati mu, ne ostaj dužan. Kad ti pop sveti vodicu, daj mu i reci: „Pope, od mene ovoliko, a ako ti je malo, nemoj da dolaziš". Njegov vozni park nije tvoj problem.

Ako nemaš snage, ako si umoran, a jesi, kvarat veka te kinje i muče, seti se da je i neki tvoj deda prelazio Albaniju, i on je muke video, pa se nije dao ponižavati. Reč-dve, pa za koc, kako se kod mene kaže (kolac).

Stavi zid između sebe i lopova, sebe i političara. Nemoj da su lopovi kad ti nisu potrebni, a gospoda kad jesu. Prestani da im se javljaš na ulici, izađi iz kafane kad uđu, okreni im leđa ako ste se sreli u pozorištu. Neka zna da ti znaš šta je i ko je. Kad ti nude sendvič i sok da im urlaš po ulici, nemoj. Niko nije umro bez sendviča i soka. I ne druži se sa onima koji prihvataju taj sendvič i sok, oni više nisu ljudi u užem smislu.

Dakle, i ova, i svaka druga godina, biće onakva kakvi smo mi. I to ne svi mi, od ta posla više vajde nema, nego „mi" koji još nismo pali. Oni koji su pali, koji se valjaju, valjaće se sutra i za nas. Lud je onaj ko od gmizavaca pravi ljude, a pametan je onaj ko pita: za koga će sada da gamižu?

Da li je potrebna neka organizacija? Da, ali ni nalik ovome što sad postoji. Neformalna, kadrovska, sa snažnim ličnim vezama, ali sa difuznom strukturom, koja može da izdrži udarac službi i potkupljivanja. Bez ideologije, bez srbovanja, orijentisana na čisto praktična pitanja. Nešto sasvim drugačije od savremenih političkih partija, koje su hiperideologizovane, ovcoizovane i dnevno potkupljive od sistema. Nije cilj partije struktura, već da se napravi struktura koja može da dosegne cilj, a cilj mora da bude ne „srećna Srbija", ne „pravoslavno bratstvo" i slične budalaštine, već opipljiv, dnevno merljiv, korigovan onako kako se okolnosti menjaju. U životu ne vrede veliki ciljevi, nego samo oni koji mogu biti dosegnuti. Ujedinjeno srpstvo je san, izbacivanje izvršitelja je opipljiv cilj, to je razlika. Ukinuti masoneriju je budalaština, ali upristojiti svog doktora, svog činovnika, pa i policajca, nije nedostižno, to se može.

Dakle, kad govorih o 2017-toj i kad rekoh da će nas pljačkati dalje, nisam imao u vidu da će oni postati bolji pljačkaši, naprotiv, postaju čak i aljkavi, ali smo se mi svikli. Derite se, ne dajte, ne mirite se. Nemojte da se sa seljakom na pijaci svađate oko 10 dinara, a kad vam Vučić cepne 50 jura od penzije, vama taman. Samo da ne uzme više! O, grdne li filosofije.

Pošto znam da se ništa u sistemu vlasti, niti u bilo kom segmentu sistema, neće menjati, boljoj godini ću se nadati kad vidim da se menja narod, odnosno kad vidim da se tanji trpilo, a raste svest da se dalje ovako ne može. Unutar sistema dobrih vesti, ili faktora na kojima može da se gradi optimizam, neće biti. Dva su razloga: jedan se tiče stranaca, odnosno toga što oni upravljaju Srbijom i razbucavaju je i drugo – među političarima mi nemamo, ni u vlasti, ni u opoziciji, karaktere koji nisu destruktivni. Od svih besmislenih epiteta koje kačimo vlastodršcima, ovaj smo nekako izbegli da vidimo. U pitanju su ljudi dekompozicije, destrukcije, koji i kad grade, zapravo ruše, jer im je takva priroda. Političkim životom u Srbiji danas rukovode Vučić, Dačić, Nikolić, Vulin, dodajte ih dalje prema ukusu, a niko od njih nije čak ni svoju partiju stvorio, nego su se na druge šlepovali niko nije, sem sa pozicije vlasti, ikakve izbore dobio, ako se ne računa Tomina pobeda 2012-te, sa čestitkom sponzora tri sata pre okončanja glasanja. U pitanju su subdominantni derivati Miloševića i Šešelja, koji nisu razvili liderske, nego slugeranjske reflekse i samo su promenili gospodare. Baš zato je destruktivnost njihova glavna osobina, čak crta duše. Zato od njih nikad ništa dobro doći neće, taman da im stranci i prepuste Srbiju.

Ostaje da se nadamo sami u sebe i da se prvo, na privatnom planu, svako od nas, osnaži i ohrabri. Da se makar okrenemo, da vidimo od čega bežimo. Možda i nisu baš aždaje. Ja verujem, a mnoge političare znam, da su to zeke čim se obezbeđenje pomeri tri metra. Nisu oni ljudi od formata. Da jesu, ne bi služili strance i partijske šefove.

Mera naše hrabrosti je mera naše budućnosti; ako stisnemo petlju na 60% one koju su naši dedovi stiskali, imaćemo dobru i 2017. i 2018. i svaku drugu. Ako čekamo Ruse, Boga, čudo i tajnu, imaćemo svake godine mali Armagedon.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći