Milan Milenković - Mit o Vizantiji - sastav

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Mutni pojmovi poput „duhovnosti", pojmovi koji izmiču razumevanju, veoma su popularni među Srbima nacionalne provinijencije, jer se ne moraju dokazivati, niti objašnjavati.

Naši su preci bili vrlo kolebljivi u veri sve tamo negde do 13-tog veka, odnosno vekovima pošto su došli u dodir sa pravoslavljem. Još je Stefan Nemanja kršten prvo po katoličkom obredu, a ima i pouzdanih dokaza da je čak Dušan, u 14-om veku, bio sklon da sklopi uniju iz državnih razloga.

Koliko je danas Vučić zapadnjak i Veliki mag demokratije,toliko su i Nemanjići bili Vizantijci i promoteri romejskog načina života. Da su Nemanjići zaista bili fascinirani Vizantijom, ne bi je čerupali kad god im se ukazala prilika.

Nema iole ozbiljnije rasprave između šablonizovanih i ovlaš školovanih srpskih intelektualaca, a da ne počinje od premise da smo mi, Srbi, baštinici vizantijske kulture, a naročito duhovnosti. Kako oni to znaju? Pa, čuli su od onih pre njih. A ovi? I oni su čuli od starijih. Dobro, a ko je taj ko je izveo premisu o duhovnom nasleđu? Ne zna se. Nekad i neko.

Priča o duhovnoj baštini Vizantije, koja je dopala nama, Srbima, najobičnija je budalaština, koja je uspela samo zato što nikada nije bila podvrgnuta kritici i zato što je ugrađena u školski sistem. Uspešnosti neke priče, uostalom, najviše doprinosi odsustvo proveravanja. Inače smo, kao narod, podložni mantrama koje, ako se dovoljno uporno ponavljaju, stiču snagu dokaza.

Srpski intelektualci, posebno oni salonsko-nacionalističkog tipa, veoma su popularni među običnim narodom i veruje im se. Običan Srbin misli da oni zasigurno poznaju to što tvrde, tako da kod nas i ne postoji navika da se od inteligencije traži dokaz. Prosečan vizantoljub je čuvao ovce do kraja gimnazije, zatim prodao tele da plati kartu do Beograda, da upiše fakultet, a onda je čuo za vizantijsku baštinu i shvatio da je ta priča veoma pogodna kao primama za klinke s fakulteta, koje više vole da se drpaju s vizantijskim baštinicima, nego sa potomcima opančara.

Ako smo zaista mi baštinici vizantijske duhovnosti, red bi bio da neko makar objasni šta je vizantijska duhovnost? Da bar znamo šta baštinimo. U društvenim naukama ne postoji pojam „duhovnost" na kolektivnom nivou. Kolektivitetu pripada religija, totemi, tabui, slika sveta, pa čak i praslika sveta, ali duhovnost na nivou nacije podrazumeva da svaki pojedinac ima duhovnost, ali ne samo to, već i da je ta duhovnost unificirana. Golim okom se vidi da ubedljiva većina populacije, ma koje i magde, ima deficit duhovnosti na individualnom nivou, te da je pojam o importnoj, vizantijskoj duhovnosti besmislen. Moderno rečeno, nema hardvera za taj softver.

U filosofiji i sociologiji je opšteprihvaćeno da su kulture strogo nacionalne tvorevine i da su za nepripadnika zauvek zatvorene. Otkud učenim glavama ideja da smo mi naslednici vizantijske kulture? Mi je uopšte i ne poznajemo i više nam je strana negoa američka kultura danas. Štaviše, vizantijska kultura je strana i današnjem Grku,čija se, ajd da se izrazim u zadatom terminu, duhovnost iscrpljuje u potrošačkoj subkulturi. Ko ne veruje, neka ode u prvo srpsko selo i pita šta je Vizantija,pa će se prilično iznenaditi.

Šta mi imamo od vizantijske kulture? Jezik? Pismo? Politički oblik? Modu? Stil? Umetnost? Književnost? Arhitekturu? Narodnu nošnju? Ornamentiku? Muziku? Ništa od svega toga.Duhovnost? Šta mi znamo o duhovnosti vizantijskog čoveka? Šta znamo o svojoj duhovnosti uopšte? Mutni pojmovi poput „duhovnosti", pojmovi koji izmiču razumevanju, veoma su popularni među Srbima nacionalne provinijencije, jer se ne moraju dokazivati, niti objašnjavati. Što kaže onaj Marfijev zakon: - Ako iz tri merenja možeš da dobiješ različite rezultate, meri samo jednom.

Kako je ta kultura, vizantijska,uspela da nas toliko prožme, a da baš nikakve gore navedene tekovine ne ostavi?Šta je ta kultura značila običnom srpskom sebru u tamo nekom 12-tom, ili 13-tom veku? Zašto nemamo heksametar, već deseterac? Zašto nemamo vizantijsku ornamentiku na našoj nošnji? Na ćilimima? Zašto ni jedan od sto Srba ne zna istoriju Vizantije?

Dva su mita koja su doprinela ovoj zabuni: jedan je religiozne prirode, drugi se tiče ćirilice. To što je pravoslavlje došlo preko Vizantije, nikako ne znači opštu duhovnost. Naši su preci bili vrlo kolebljivi u veri sve tamo negde do 13-tog veka, odnosno vekovima pošto su došli u dodir sa pravoslavljem. Još je Stefan Nemanja kršten prvo po katoličkom obredu, a ima i pouzdanih dokaza da je čak Dušan, u 14-om veku, bio sklon da sklopi uniju iz državnih razloga. Osim kolebljivosti na liniji katoličanstvo-pravoslavlje, postojalo je i kolebanje na liniji monoteizam-paganstvo i ta dvojnost i dalje, posle 15-tak vekova „vizantisjke duhovnosti" postoji među Srbima. Dalje: barem trećina srpskog naroda, ako ne i više od toga, otpala je od vere u potonjim vekovima i pridružila se katolicima i muslimanima.

Tumačiti spoj sa nekom drugom kulturom samo na osnovu vere, naivno je i besmisleno. Pravoslavnih ima od Vladivostoka, do Egipta, pa se ne smatramo baš pripadnicima iste kulture i duhovnosti. Kultura jednog naroda mnogo je širi pojam od religije, a duhovnost čoveka nije skopčana samo s verom. Moderni, priučeni teolozi-amateri, koji su se namnožili u poslednje vreme, a koji o religiji trućaju samo zato što se se biviše sviđaju kao religiozne osobe, skloni su da sve pojave u društvu tumače kroz verska pitanja i svaki od njih ne samo da zna šta je Bog hteo i šta hoće,nego još žele da čitavu kulturu srpskog naroda svedu na veru i to na pravoslavnu veru, ignorišući bogato pagansko nasleđe, koje je stvorilo daleko veću kulturnu baštinu, nego pravoslavlje.

Šta smo mi to dobili sa pravoslavljem, a da pre nismo znali? Da treba voleti bližnjeg, da ne treba krasti, lagati i ubijati; da treba voleti pravdu, istinu i ceniti poštenje? A pre toga smo bili konji, pa nismo to znali? Onda su došli Romeji i objasnili nam.

Što se pisma tiče, odnosno među nama dramatično precenjene uloge Ćirila i Metodija, dovoljno je reći da nam nisu uvalili grčki alfabet, već su samo prepakovali pismo, kojim se i do njih služio tanak sloj učenih ljudi u Srbiji. Baš me interesuje koliko su Srba opismenili van monaških krugova. Sklon sam da mislim da ni većina monaha nije bila pismena ni pre, ni posle njih.

Ono što stvara mit o vizantijskoj baštini jeste kopiranje oblika crkava, oblika državne uprave,titula i delom načina odevanja u višim slojevima. Opet naglašavam: kopiranja.Isto se dešava i danas, kad imitiramo zapadnjački stil života, arhitekturu i politički oblik. Koliko je danas Vučić zapadnjak i Veliki mag demokratije,toliko su i Nemanjići bili Vizantijci i promoteri romejskog načina života. Da su Nemanjići zaista bili fascinirani Vizantijom, ne bi je čerupali kad god im se ukazala prilika.

Uostalom, i mit o Vizantiji je nastao tek početkom 20-tog veka, sa širenjem sloja pismenih i školovanih Srba.Pre toga, slabo je ko znao da je Vizantija postojala na svetu. U Srbiji je, dokraja Prvog svetskog rata, nepismeno bilo čak 90% stanovništva. U vreme mog ranog detinjstva, čitavih 50%. Od svih Srba, koji su ikad živeli, bar 95% nijenikad pročitalo Sveto pismo, a od ovih koji jesu, barem polovina je to učinila u poslednjih 50 godina. U narodnoj umetnosti, tragova Vizantije uopšte nema. U arhitekturi, osim crkava, takođe nema tragova Vizantije. Kako to da naša seoska kuća nije mediteranskog tipa, kao romejske kuće?

Mit o baštinjenju vizantijske duhovnosti su postavili, dakle, intelektualci i crkva. Izvan tog kruga, nema ni sećanja na Vizantiju. Najbolje je što se sve može reći pa, ako prođe, prošlo je.Kao onomad kad je neko ovde, na Prevratu, ne mogu sad da se setim ko, žestoko pobrkao demokratiju i republiku u Veneciji i umalo da mu priča prođe. Lako verujemo na reč („Pričao mi čovek..."), malo se unosimo u problem, malo znamo. Lakše nam je da verujemo na reč ma kome, nego da učimo i saznamo. Poluobrazovanost je naše današnje stanje duhova.

Srpski narod nije ničiji baštinik: samosvojan je, izuzetno je kreativan, samoobnovljiv i u kulturnom smislu, jedinstven. Naš jezik je, za mnoge vekove, dominirao Balkanom, sve do Azije. I danas je apsolutan na tlu bivše SFRJ. Naše pismo, koje je reformisao Vuk, a ne Ćirilo, ili Metodije, gotovo je savršeno. Naša narodna, prevashodno seoska kultura, iznedrila je usmenu književnost kakve ima još samo u Francuskoj i Nemačkoj, a naša epika je najviši udar epike u Evropi. Nošnja je samo naša, ornamentika je samo naša, oblik kuće je jedinstven, kao i kombinacija materijala. Naša muzika je, mislim na ono što se danas zove „etno", sasvim jedinstvena. Ničiji mi baštinici nismo, sem sopstvenih dedova. I dobro je da je tako. U našu inteligenciju, a i u crkvene krugove (pa s njima i u deo osrednje školovanog naroda), prodrla su felaška, slugeranjska raspoloženja, te se misli daje ovom narodu uvek bio potreban sajbija (staralac) i da je on, u kulturnom smislu,primitivan i nedovoljan, pa mu je potrebna tuđa matrica. Na isti način postupaju i evrofundamentalisti: sve naše je truba, samo sa Zapada sunce sija. Uvek mi je bilo smešno ono onanisanje „učenih" Srba nad Šekspirom i to u narodu koji ima Njegoša.

Priča o vizantijskom nasleđu je, međutim, uhvatila takav koren u našoj „intelektualštini", da je gotovo nemoguće izneti drugačiji stav. Čim se u polemiku uđe, više nema argumenata, nego samodiskvalifikacija, isto kao sa evrofundamentalistima.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći