Književnost - Epska narodna poezija i podela

 

Začeci epske poezije nalaze se u najdubljoj starini, još u periodu divljaštva, i oni se delimično mogu uočiti u tužbalicama, a naročito u ratničkim pesmama. U doba kada su se sredstva za život obezbeđivala prvenstveno ratom, podvizi hrabrih ratnika su postepeno postajali predmet raznih pesama. Ljudi su se ponosili njihovim podvizima i u pesmama opevali takva oduševljenja. Ove pesme su istovremeno podsticale na viteške podvige, vaspitavajući u mlađim naraštajima ratnički duh i borbena raspoloženja. Iz ovih elemenata, uporedo sa opštim napretkom i razvojem književnosti, postepeno se razvijala i epska poezija.

 

U tom Svom razvitku epska poezija je menjala i svoj osnovni oblik i svoju sadržinu. Kada je na prelasku iz rodovskog u klasno društvo umesto horskog dobila individualan karakter, javili su se već i njeni profesionalni pevači, kakvi su kod nas bili guslari.

 

Svaka epska pesma, u samom svom začetku, individualna je umetnička tvorevina kakvog manje ili više obdarenog anonimnog narodnog pevača. Međutim, čak ni tada individualnost njenog stvaraoca nije tako izrazita, jer se svaki pevač te vrste služi već ustaljenim sredstvima izražavanja. Tako, na primer, naš narodni pevač junačkih pesama u toku robovanja pod Turcima služio se isključivo stihom od deset slogova složenih u pet trohejskih stopa sa cezurom posle četvrtog sloga. Sem toga, u razvijanju epske radnje, za mnoge slične životne ili megdandžijske situacije narodni pevač je mogao da upotrebi već formirana klišea, odnosno on je takve situacije opevao uvek na isti način, čak i potpuno istim stihovima. Tako je svaka pesma, iako po svom postanku individualna tvorevina, dobijala izrazito obeležje stvaralaštva narodnog kolektiva.

 

Međutim, njeno konačno uobličavanje tek predstoji. Tako stvorena pesma počinje svoj život u tzv. narodnoj radionici, gde je izložena promenama i doterivanjima. Putujući iz mesta u mesto, od pevača do pevača, prenoseći se s kolena na koleno, ona se neprestano ulepšava dok ne dobije svoj konačan oblik u kome će živeti u narodu.

 

Ali dešava se da jedan značajan događaj ili neka znamenita i popularna ličnost postanu predmetom interesovanja većeg broja pevača, nekad čak i za znatno dug niz godina, mada je moguće da se i jedan plodniji anonimni umetnik u većem broju svojih pesama inspiriše jednim motivom. To je već zametak epa.

 

Ali da bi nastao narodni ep, kao što je, na primer, Ilijada kod Grka, potrebno je dublje unutrašnje idejno tematsko i kompoziciono srašćivanje većeg broja već uobličenih epskih pesama, sadržajno vezanih za događaj koji će biti centralno mesto u epu. Tako složen stvaralački proces može da obavi samo narodni pevač velike obdarenosti i odličnog poznavanja celokupne epske poezije svoga naroda. To obično biva u trenucima koji imaju sudbinski značaj za čitav jedan narodni kolektiv.

 

Naša narodna poezija epskog karaktera u trenutku oslobođenja od Turaka nalazila se zapravo u samom začetku značajnog tematskog pregrupisavanja, koje je, naročito u vezi sa nekim ličnostima i događajima, već dobijalo zametke epa. Međutim, iako u tom pogledu nije dostigla najviši stepen svoga razvoja, naša narodna epika je mnogim svojim tvorevinama stala u red najlepših umetničkih ostvarenja te vrste u svetskim razmerama.

 

U razvoju epske poezije veoma značajnzg ulogu imaju pevači. Njih ima dve vrste. Jedni su pevači stvaraoci, obdareni pojedinci iz naroda, koji delimično već stvorenim stilskim sredstvima, a delimično novim, koja sami stvaraju, umetnički uobličavaju jedan motiv. Takvi su kod Grka bili aedi, kod Francuza truveri, a kod. nas guslari slični Filipu Višnjiću.

 

Drugi su pevači rasprostranjivači. Oni čuvaju umetničko nasleđe iz prošlosti, dobro poznaju tehniku pesama, znaju veliki broj njih napamet, ali ne stvaraju nove. U izvesnim okolnostima oni postaju profesionalci, pa im pevanje pesama postaje zanat i sredstvo za život. Takvi su kod starih Grka bili rapsodi. kod Francuza žoigleri, a kod nas pevači iz poznijih vremena, naročito slepci.

 

Što se tiče dohrišćanskog perioda naših predaka, mi nemamo pouzdanih podataka o tome kakva je bila njihova epska poezija, ali je sigurno da je takve poezije bilo i da je ona bila dosta razvijena. Po doseljenju na Balkansko poluostrvo i po primanju hrišćanstva, ta je poezija nesumnjivo pretrpela snažan uticaj nove vere. Pod tim uticajem iz nje su se sve više gubili stari, paganski elementi. Tada dolazi i do stvaranja novih epskih oblika i sadržaja.

 

Podela - U pogledu dužine stiha, epske pesme se dele na pesme dugog i pesme kratkog stiha. Pesme dugog stiha zovu se bugarštice. Naziv bugarštice je mutan i po nekima dolazi od glagola bugariti, što znači tužno pevati; po drugima on vodi poreklo od latinskog naziva carmen vulgaris, što znači pučka, narodna pesma. Stih bugarštica je od petnaest ili šesnaest slogova, sa cezurom posle sedmog, odnosno posle osmog sloga. Sem toga, bugarštice imaju i pripev ili refren. On nekad dolazi iza svakog stiha, a nekad iza svakog drugog ili iza nekoliko stihova. U pesmi Smrt Miloša Dragilovića (Obilića) pripev je najpre posle prvog, a zatim posle svakog drugog stiha:

 

Lijepu šetu pošetala Milica Lazarovica,

ljuba Lazarova,

i ona mi šetaše, višnjega boga moljaše:

Ti, me, bože, donesi na svake na nevoljne,

sreće, bože,

ma me nemoj donijeti na junaka izranjena,

er su meni, Milici, ljute rane dodijale,

ljubi Lazarovoj.

 

Bugarštice su se pevale u XVI veku naročito u Dubrovniku, Dalmaciji i zapadnoj Hrvatskoj, a u XVII veku su se izgubile.

 

Pesme kratkoga stiha zovu se guslarske ili deseteračke; naziv su dobile po tome što se pevaju uz gusle. Stih im je od deset slogova, sa cezurom posle četvrtog sloga, i bez pripeva su.

 

U pogledu starosti ne zna se koje su od njih starije. Ako kao polaznu tačku za određivanje starosti uzmemo vreme kad su koje zabeležene, reklo bi se da su bugarštice starije, jer su ranije zapisane i ranije se ugasile (XVII vek). Ali u stihu deseteračkih pesama ima dosta arhaičnih jezičkih osobina. Sem toga, bugarštice ne opevaju onoliko istorijskih događaja koliko guslarske pesme, pa se i to može uzeti kao potvrda za mišljenje da su guslarske pesme starije.

 

Bugarštice opevaju Marka Kraljevića, despota Stevana Lazarevića, Đurđa Braikovića, Sibinjanin Janka i druge junake. U njima se opevaju lokalni bojevi s Turcima oko Boke Kotorske i po celom Primorju od Zadra do Kotora.

 

Guslarske pesme su znatno brojnije i raznovrsnije po motivima. Njih delimo na devet ciklusa:

 

- Neistorijski

- Pretkosovski

- Kosovski

- Ciklus Marka Kraljevića

- Pokosovski

- Hajdučki

- Uskočki

- Ciklus oslobođenja Crne Gore

- Ciklus oslobođenja Srbije

 

Neistorijski ciklus

 

Ovaj ciklus čine epske pesme koje govore o ličnostima i događajima koji nisu poznati istoriji. Mnoge od ovih pesama po svojim odlikama pre spadaju u lirsko-epsku nego u epsku poeziju. Zato smo njih i izdvojili u posebnu vrstu. Prema tome, ovaj ciklus obuhvata samo one neistorijske pesme koje imaju epski način kazivanja i kod kojih je narativnost izlaganja potisnula lirske elemente.

 

Neistorijske pesme opevaju motive iz običnog, svakodnevnog života, različna verovanja i običaje, kao i porodične i društvene odnose. Međutim, i ove pesme, kao i istorijske, pomažu nam da bolje upoznamo prošlost našeg naroda, da vidimo našeg čoveka ne samo u borbi protiv tuđina i porobljivača, već i u njegovom porodičnom i društvenom životu. Veći broj ovih pesama podseća na bajke. U njima se peva o zmajevima, vilama i divovima. U njima su sačuvani mnogi elementi iz mitologije, samo što su oni kasnije dobili hrišćansko ruho. Zatim, mnoge od ovih pesama obrađuju hrišćanske motive: opevaju razne grešnike, svece, bogougodnike i bogorodicu. Jasno je da su ovi motivi ušli u narodnu pesmu iz crkvene književnosti. Pošto u neistorijskim pesmama ima mnogo odstupanja od hrišćanskog učenja, može se sa sigurnošću tvrditi da je njih stvorio čovek iz naroda, čovek koji nije razumevao maglovitu hrišćansku nauku i veru. Pesme Neistorijskog ciklusa vrlo živo ilustruju život čoveka pritisnutog teškim neznanjem i predrasudama. Pred njim su se dešavale čudne i nerazumljive pojave: pomračivalo se sunce, padale zvezde, zemljotresi uništavali njegova naselja, suše pržile njegova polja, kiše odnosile njegov trud, a bolest i ratovi grabili mu najmilije.

 

Svemu tome trebalo je pronaći uzroke. Nemoćan da to učini, čovek je osećao sujeveran strah i pokušao, kako ga je crkva učila, da sve to protumači božjom voljom. Taj izmišljeni bog sve može, on je svemoćan, i mnoge pesme ovog ciklusa o tome pevaju. Tako se u pesmi Braća i sestre peva o tom svemoćnom božjem uticaju na čovekov porodični život. Bog i njegovi ugodnici su vrlo strogi prema nevernicima i nemilosrdni su u kaznama. U pesmi Sveci blago dijele opevana je jedna takva teška kazna zbog bezakonja koje je ovladalo među ljudima. Druge pesme opevaju strašne kazne kojima je crkva kažnjavala prestupnike.

 

U ovom ciklusu ima motiva koji vode poreklo iz književnosti dohrišćanskog perioda. To najlepše ilustruju pesme Car Duklijan i Krstitelj Jovan i Nahod Simeun. U prvoj pesmi su jasni elementi iz istočnjačkog mita o borbi između božanstva dobra i božanstva zla, koja se otimaju oko sunca - izvora života, Izmenjena su samo imena ličnosti, kako bi pesma bar donekle odgovarala duhu hrišćanskog učenja.

 

U pesmi Nahod Simeun obrađen je motiv rodoskrvnog greha. Taj motiv je poznat iz grčke književnosti kao legenda o Edipu koji se oženio majkom i za to bio kažnjen od bogova. Ova legenda je u mnogim pojedinostima, samo sa drugim ličnostima, ispričana i u hagiografskoj legendi o Pavlu Kesarcjskom, odakle je potom prešla u narodnu epsku poeziju.

 

Pesma Jovan i divski starešina je zanimljiva obrada poznate narodne pripovetke u kojoj su takođe vidni elementi iz grčke mitologije.

 

Pretkosovski ciklus

 

Istorijska osnova - Istoritsku osnovu ovoga ciklusa čine poznate ličnosti iz dinastije Nemanjića, za koju je vezan snažan uspon srpske feudalne države. Započevši svoj društveno-ekonomski razvoj pod Nemanjom, ova država je za vladavine cara Dušana postala jedna od najjačih feudalnih zemalja u južnom delu Evrope. U nizu vladara i vlastele nemanjićke loze svakako su najkrupnije ličnosti Stevan Nemanja, njegov sin Sava i car Dušan. Stevan Nemanja je najviše doprineo ujedinjavanju srpskih zemalja i ubrzanju procesa njihove feudalizacije. Videći u hrišćanskoj crkvi snažan ideološki oslonac feudalnog društva, Nemanja je radio na podizanju manastira i materijalnom obezbeđenju crkve. Sava Nemanjić, književnik, aktivni učesnik u spoljnoj i unutrašnjoj politici osamostaljene Srbije i organizator srpske pravoslavne crkve, po zaslugama za svoju zemlju takođe ulazi u red najzaslužnijih ljudi stare srpske feudalne države.

 

Od ostalih Nemanjića u ovom ciklusu opeva se i car Dušan. To je i razumljivo, jer je srpska država pod njegovom vladom dostigla svoj najviši uspon. Narodni pevač pri tom nije mogao da obiđe Dušanovog sina Uroša, za čije vlade je došlo do oštrih sukoba između feudalne vlastele, a ubrzo potom i do raspada srpske feudalne države. Za petnaestak godina Uroševe vlade srpska država se potpuno raskomadala, i to u trenutku kad se velika turska sila pojavljivala na istorijskoj pozornici Evrope.

 

U bliskoj vezi sa poslednjim Nemanjićem su i Mrnjavčevići - Vukašin i Uglješa (Gojko je nepoznat istoriji). Vukašin je za Dušanova života bio župan u Prilepu, ali se posle careve smrti proglasio za kralja i prema Urošu se ponašao kao potpuno samostalan vladar. Uglješa je vladao u istočnom delu Makedonije i još za života Dušanova zalagao se za zajedničku akciju protiv Turaka. On je zamišljao da u toj akciji treba da učestvuje i Vizantija, pa je zato bio veliki protivnik Dušanove spoljne politike. Uglješa je 1371. godine uz pomoć svoga brata Vukašina organizovao otpor Turcima, ali u jesen iste godine obojica su katastrofalno poraženi na Marici.

 

Na dvoru Nemanjića odvijao se buran i po svemu neobičan život. Zakulisne dinastičke borbe, zavere protiv vladara, svrgavanja, proterivanja, pa čak i teški zločini - sve su to bile česte pojave u najvišim vrhovima srpske feudalne aristokratije. Međutim, u narodnim pesmama ovoga ciklusa nisu se sačuvale uspomene na ove događaje. Narodna pesma nije opevala ni momente iz teškoga života eksploatisanih kmetova. Pišući o epskoj poeziji pre Kosova, Vuk Karadžić kaže: Ja mislim da su Srbi i pre Kosova imali junačkih pesama od starine, no budući da je ona promena tako silno udarila narod da su gotovo sve zaboravili što je donde bilo, pa samo odande počeli dalje pripovedati i pevati.

 

Nemanjići i Mrnjavčevići u poeziji - Nemajući jasnu ietorijsku predstavu o ličnostima i događajima pretkoeovskog perioda, narodni pevač je najradije uzimao motive legendarnog karaktera ili je izmišljao događaje u vezi sa porodičnim životom pojedinih vladara. Samo se u malom broju pesama mogu nazreti odjeci dinastičkih sukoba koji su, kao što smo već rekli, stalno pratili ondašnji dvorski život.

 

Stevan Nemanja je opevan samo u vezi sa crkvom koja je, zahvaljujući Savi, stavila svetački oreol na glavu ovog osnivača čuvene vladarske loze. Tako u pesmi Sveti Sava, kada se gospoda hrišćanska pita kud se dede car Nemanje blago, sedam kula groša i dukata, Sava odgovara kako ne treba grešiti dušu, jer Nemanja nije raskovao blago na nadžake i na buzdovane, ni na sablje ni na bojna koplja, već ga je potrošio na tri slavna srpska manastira.

 

Legenda i hrišćanska crkva su imale još snažniji uticaj u stvaranju umetničkog lika. Save Nemanjića. Pošto je pravoslavna crkva u doba robovalja pod Turcima igrala značajnu ulogu u očuvanju srpske nacionalne misli, to je i Sava kao njen tvorac postao vrlo popularan. Sava je ušao u legendu i u očima porobljene raje postao simbol otpora turskim osvajačima. Zato ga narodni pevač u mnogim pesmama dozodi u vezu s Turcima. U narodnim pesmama Sava je uvek borac protiv nekrsta. Postojan u svojoj veri i ljubavi prema nezaštićenom narodu, on je i čudotvorac. Sava uvek pobeđuje Turke i nagoni ih da se zbog napada na srpske svetinje otkupljuju velikim darovima i fermanima.

 

I u pesmama o caru Dušanu ima vrlo mnogo legendarnog. Pesma je naročito podvukla neke njegove negativne osobine: podložan je raznim uticajima, okružen je rđavim savetnicima i sklon je teškim gresima. U ovako negativnoj oceni Dušanova karaktera sačuvali su se nejasni tragovi ocene Dušanove vladavine od strane jednog dela srpske vlastele. Naime, car Dušan je zbog proglašenja srpske patrijaršije bio osuđivan od nekih pisaca i drugih predstavnika srpske prosvete. Tada je čak i grčko sveštenstvo bacilo anatemu na srpsku crkvu.

 

U vezi sa Dušanom najlepša je pesma Ženidba Dušanova. Istorijskih činjenica u njoj nema; svi opevani događaji su proizvod bogate pesnikove mašte. U pesmi je vidno istaknut ponos narodnog pevača starom srpskom državom. Ali u središte događaja nije stavljen predstavnik feudalne aristokratije, već čovek iz naroda, čobanin, koji se u svemu izdvaja od feudalne gospode. To je Miloš Vojinović, jedna od najoriginalnijih ličnosti naše epske poezije.

 

Provodeći ga kroz niz zanimljivih situacija i stavljajući ga pred najteže viteške zadatke, narodni pevač je uspeo da snažno istakne njegovu snagu, junaštvo, mudrost i duhovitost. Sa svakom novom slikom Milošev lik se senči jasnijim bojama, a njegov karakter se bogati novim sadržajem. Već na početku pesme, posle prvog okršaja sa obesnim domaćim gospodičićima, slikovito je oživljen lik ovog junaka iz naroda, obučenog u prosto pastirsko odelo, kako se između carevih plemića i vitezova kreće sa osmehom na usnama i sa diskretnim osećanjem nadmoći.

 

Opisom Miloševog načina života, ponašanja i rečnika, narodni pevač želi da podvuče njegovo narodno poreklo. Iako je carev sestrić, on živi u planini kao čobanin. Ogrnut bugar-kabanicom, on se među svatovima ponaša jednostavno, prirodno, bez uobičajene riterske etikecije: u putu zadrema na kulašu; kad mu zatreba zob, uzima je iz tuđih zobnica; kada razgovara sa šićardžijama, izgovara se da ne ume brojati dukate niti orati, jer mu ni otac kod ovaca to nije radio. Njegove pošalice upućene pobeđenim šićardžijama takođe odaju njegovo narodno poreklo:

 

Toliko ti rodili grozdovi...

Toliko ti jabuke rodile...

Drž' se dobro, momče Prijepoljče...

 

Takav je i kad traži poređenje za svoju misao:

 

Kojoj ovci svoje runo smeta,

onđe nije ni ovce ni runa.

 

U razgovoru sa carem, na megdanima, kad prepoznaje devojku, kad se na rastanku oprašta sa carem, uvek je u njemu naglašavana bliskost čoveku iz narodnih masa. Njegova veština u rukovanju oružjem otkriva se u punom svetlu kad izlazi na megdan kraljevom zatočniku, kad preskače konje sa mačevima okrenutim naviše, kad pogađa kroz prsten jabuku i ubija Balačka vojvodu. Miloševa mudrost i lukavost ispoljene su i u načinu na koji prepoznaje Roksandu između tri potpuno iste devojke.

 

Pesma je razvijena savršenom primenom gradacije. Svaki novi Milošev zadatak je teži od prethodnog, a svaki novi podvig je za mladog, nepoznatog čobanina, korak bliže ka Dušanovom srcu. Nepoznati nezvani svat za Dušana je u početku samo mlađano Bugarče; kad učini prvi podvig, on je već drago dete; u narednoj situaciji car mu se obraća sa moj rođeni sinko; a na kraju car Miloša među oči ljubi.

 

O caru Urošu, koga je pesma uzela u zaštitu kao slabog i nejakog, ima dosta pesama, i to uglavnom sa motivom borbe za presto. Među njima se svojom lepotom naročito ističe pesma Uroš i Mrnjavčevići, za koju je s pravom rečeno da ju je mogao samo pesnički talenat prvoga reda sastaviti. Narodni pevač je neslogu velikaša, njihovo otimanje o carstvo, shvatio kao glavni uzrok propasti nacionalne države. On se založio za feudalno pravo dinastičkog nasleđa, što je u onom istorijskom trenutku jedino i bilo ispravno. Po mišljenju narodnog pevača samo je tako bilo moguće sačuvati jedinstvo Dušanove države. Iako je ta država bila feudalna, u uslovima ropstva pod Turcima narod se nje rado sećao i žalio što nije bila još jača i jedinstvenija.

 

U osnovi pesme sačuvana je istorijska istina o velikaškoj neslozi, koja je bila opšta pojava posle Dušanove smrti. Pesma uzima braću Mrnjavčeviće kao predstavnike onog dela nepokorne vlastele koja je bila vinovnik propasti srpske države. Na čelo takve vlastele stavljen je Vukašin Mrnjavčević, što je istorijski i bilo tačno. Vukašin je među prvima odrekao poslušnost Urošu i proglasio se kraljem u kraju u kome je vladao.

 

U ovoj pesmi je prosto i jednostavno ispričano kako su se Mrnjavčevići zavadili oko carstva i među sobom i sa nejakim Urošem. Uzdajući se u silu, Mrnjavčevići šalju svoje obesne čauše po protopop Nedeljka kod koga su, kako oni misle, knjige starostavne.

 

Međutim, umesto starog sveštenika na Kosovo stiže Kraljević Marko. Narodni pesnik je iza pravde, kao njenog branioca i zaštitnika, stavio jednu neizmernu snagu i junaštvo. Toj snazi dodana je i visoka svest o potrebi pravičnosti i ljubav prema pravdi. Takvi moralni nazori istaknuti su u rečima plemenite Markove majke, koja je spremna da za ideal pravde i nacionalnog jedinstva žrtvuje i svog rođenog sina. Čvrst u svojim uverenjima, Marko se ni za trenutak ne koleba. Mrk i dostojanstven, on prezrivo razgovara sa ocem i stričevima. Njegovu budnu svest narodni pevač je stavio u teška iskušenja pred primamljivim obećanjima oca i stričeva.

 

Bilo je potrebno mnogo čvrstine i postojanosti da bi se odolelo primamljivim iskušenjima pred koja je narodni pevač stavio Kraljevića Marka. Otac obećava da će mu u nasledstvo dati ogromnu Dušanovu carevinu ako presudi da je silni car svoj presto ostavio njemu; stric Uglješa je još darežljiviji; on hoće da odmah podeli vlast sa svojim sinovcem; a stric Gojko nudi čitavu carevinu:

 

Kaži, Marko, na meni je carstvo,

ti ćeš, Marko, prvi carovati,

a ja ću ti biti do koljena.

 

Pohlepa za vlašću pomračila je u Mrnjavčevićima njihovu patriotsku svest i osećanje pravičnosti, ali Markovu moralnu postojanost nije mogla. Iako mu se ovakvim obećanjima širom otvarao prohodan put do prestola, on je presudio bez oklevanja i kolebanja:

 

Vidite li, bog vas ne vidio,

knjiga kaže: na Urošu carstvo.

Đetetu je od koljena carstvo:

njemu carstvo care naručio.

 

U završnim stihovima ove pesme, u očevoj kletvi i Uroševom blagoslovu, narodni pevač je našao objašnjenje za nezahvalnu Markovu sudbinu turskog udvorice i za njegovu junačku prirodu. U svetlosti tih misli kasnije je razvijen lik Kraljevića Marka u pesmama koje čine poseban ciklus.

 

Vukašin se još opeva i u pesmama vezanim za maričku bitku, u kojima mu narodni pesnik ne osporava junaštvo posvedočeno u ljutom okršaju. Inače, u pesmi Ženidba kralja Vukašina na ovu ličnost je ponovo bačena tamna i neviteška senka. Vukašin se tu stavlja u ulogu razbijača braka i vezuje se za jednu nevernu ženu, koja je, pohlepna na svilu i nakit, pristala na izdaju i zločin. On je okarakterisan kao slabić koji se služi neviteškim delima da bi došao do žene koju želi. Međutim, u neočekivanom zapletu događaja Vukašin se odriče neverne Momčilove ljube i ženi se njegovom sestrom Jevrosimom. Na taj način narodni pevač je objasnio poreklo Markove snage, dovodeći ga preko majke u rodbinski odnos sa legendarnim junakom vojvodom Momčilom.

 

U ovom ciklusu se svojom lepotom ističe i pesma Zidanje Skadra. U njoj je opevana stara misao da nema velikih dela bez velikih žrtava. Da bi se ostvarilo jedno veliko delo, kao što je zidanje grada Skadra, potrebna je tragična ljudska žrtva. Ta žrtva ovde je oličena u mladoj Gojkovici, majci malog deteta. Vanredno su živi i dirljivi opisi njenog susreta sa mužem, njegov bol za voljenom ženom, njeno zaziđivanje u temelje grada, kao i opisi dubokog materinskog bola za detetom koje ostaje siroče.

 

Osobenost ove pesme je u opisu načina života naše najviše feudalne aristokratije. Mrnjavčevići tu žive kao u kakvoj seljačkoj patrijarhalnoj zadruzi, u kojoj se jetrve nedeljaju i same nose majstorima ručak. To je odraz one stalne težnje narodnog pevača da i u slike života feudalaca unose obeležje života kojim su živele narodne mase.

 

Kosovski ciklus

 

Kosovska tragedija - U osiovi tematike ovoga ciklusa leži jedan stvaran i krupan istorijski događaj. To je poznata kosovska tragedija, jedan od najvećih i najdalekosežnijih oružanih poraza u istoriji naših naroda. Najpoznatija istorijska ličnost u vezi sa ovim događajem bio je knez Lazar. On je, kao i njegov otac Pribic, bio u Dušanovoj službi. Posle Dušanove smrti Lazareva moć je neprestano rasla, a posle Uroševe smrti on je stavio pod svoju vlast čitavo Pomoravlje i severozapadnu Srbiju do Drine i Save. Kako su tih godina turski upadi u Srbiju bili sve češći, Lazar je počeo da im pruža organizovan otpor. Potučeni u dva maha, 1381. kod Paraćina i 1386. kod Pločnika, Turci su 1389. krenuli na Lazara sa velikom vojskom. Lazaru su došli u pomoć mnogi vladari i feudalci čije oblasti trenutno nisu bile ugrožene. Bosanski ban Tvrtko poslao je svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. Sa Bosancima je, kako izgleda, došao i jedan odred Hrvata pod banom Ivanom Paližnom. Od srpskih feudalaca u boju su učestvovali Vuk Branković i Lazarevi sestrići - Musić Stevan i Lazar. Boj se odigrao na Kosovu 28. juna 1389. godine, blizu Prištine. U početku boja Srbi su imali uspeha, jer je u turskim redovima nastala zabuna kada je neki od Lazarevih boraca uspeo da ubije turskog cara Murata. Ali tada je energični Muratov sin Bajazit preuzeo komandu u svoje ruke i u nastavku borbe izvojevao punu pobedu. Knez Lazar je pao u ruke Turaka i bio pogubljen po Bajazitovom naređenju.

 

Kosovska tragedija značila je kraj srpske samostalnosti. Srbija je pokušala da se grčevitim, samrtnim trzajima i dalje odupire azijskom osvajaču, ali je sve to bilo uzalud.

 

Kosovska tragedija u pesmi - Posmatran kao celina, ciklus kosovskih pesama pokazuje da se u trenutku beleženja nalazio u fazi prerastanja u jedinstvenu i celovitu umetničku tvorevinu. Unutrašnje sižejno jedinstvo pesama ovog ciklusa ogleda se u hronološkom praćenju događaja oko kosovske tragedije i u njihovom delimičnom tematskom povezivanju. Uz to treba imati u vidu i to da je Vuk Karadžić zabeležio priličan broj odlomaka iz pesama koje se sadržajno takođe uključuju u ovaj ciklus, što znači da se već krajem XVIII i početkom XIX veka vršilo značajno unutrašnje pregrupisavanje te epske građe ka celovitom epu.

 

U ciklusu je najpre opevano predosećanje tragičnog nacionalnog udesa (San carice Milice i Zidanje Ravanice), a zatim se te slutnje obistinjuju Muratovim dolaskom na Kosovo i njegovom porukom knezu Lazaru:

 

Nit je bilo niti može biti:

jedna zemlja, a dva gospodara,

jedna raja dva harača daje.

Carovati oba ne možemo,

već mi pošlji ključe i harače,

zlatne ključe od svijeh gradova

i harače od sedam godina. (Dolazak Muratov na Kosovo)

 

U daljem slikanju događaja pesnik izdvaja one pojedinosti koje su od naročitog značaja za ciklus kao celinu: svađa između Miloša i Vuka, uhođenje turske vojske i kneževo pripremanje naroda za odsudni boj. U scenama koje prikazuju polazak na Kosovo, narodni pevač je posebno isticao rodoljublje svih naših ljudi bez obzira na njihovu klasnu pripadnost i društveni položaj. U boj odlazi vlastela, i to je prirodno, ali narodni pevač s naglašenim štosom opeva i rodoljubivu svest kmetova, kao što je sluga Goluban koji se oglušuje o caričine suze i sa ostalom vojskom odlazi u časni i strašni boj (Car Lazar i carica Milica).

 

Slike kosovske borbe i pogibije sačuvane su samo fragmentarno. Ali iako tako fragmentarna i nedovršena, slika kosovskog boja ipak dočarava težinu borbenog napora i snagu viteške svesti naših junaka. Narodni pevač slika srpske junake kao neumorne ratnike koji zadivljuju svojom hrabrošću, preziranjem smrti i veštinom u rukovanju oružjem. Nije zaboravljen skoro nijedan junak: Boško Jugović razgoni Turke na buljuke, Banović Strahinja jednim zamahom odseca po dvadeset glava, a Srđa Zlopogleđa po dvojicu na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura. U odsudnom trenutku ulazi u boj i knez Lazar. On bi i dobio bitku, kako kaže narodni pevač, da nije bilo Vuka Brankovića:

 

On izdade cara na Kosovu,

i odvede dvanaest hiljada;

proklet bio i ko ga rodio,

prokleto mu pleme i koleno. (Propast carstva srpskoga)

 

Da bi još jednom posvedočio rodoljublje srpskih junaka, narodni pevač dovodi zakasnelog vojvodu Musića Stevana. Iako je stigao kada je bitka već bila rešena, on ipak ulazi u boj, više želeći junačku smrt nego da na njega padne sram izdaje i teška Lazareva kletva (Musić Stevan).

 

Težinu kosovskog poraza narodni pevač dalje upotpunjava tragičnom sudbinom dva ženska lika. To su Kosovka Devojka i Majka Jugovića. U zlom udesu Kosovke Devojke oličena je čitava narodna mladost, čiji su snovi o budućnosti uništeni i pokopani na Kosovu. Sudbina Majke Jugovića je sudbina mnogih majki koje su sav porod, sve što su imale, svesno žrtvovale odbrani domovine.

 

Iako je sav u motivima smrti, ovaj ciklus svojom idejnom usmerenošću predstavlja veličanstven, herojski izraz najviših moralnih vrednosti našeg naroda.

 

Likovi - Opevajući tragiku kosovske pogibije, narodni pevač je izvajao nekoliko snažnih umetničkih likova. Ti su likovi svojom životnom uverljivošću davno izašli iz književnih, pesničkih okvira, i kao živa i moralna snaga pratili našeg čoveka u njegovoj vekovnoj borbi za slobodu.

Sve kosovske junake nadvisuje gorostasna figura Miloša Obilića. Svojom ljubavlju prema slobodi, svojom viteškom čašću i junaštvom, on predstavlja tipičan herojski lik. Miloša krase najdivnije crte čovečnosti i junaštva. On je beskompromisan, odlučan i svestan da se smrt smrću pobeđuje. On odlazi pod Muratov šator, ubija cara i time se oslobađa klevete o izdaji. Gradeći njegov lik najvišim ljudskim vrlinama, narodni pevač nije hteo da mu podari gospodsko poreklo. Miloš je seljak kome se feudalna gospoda podsmeva zbog niskog roda. Zato je u njegovoj mržnji prema Vuku Brankoviću izražena i mržnja seljaka prema feudalnoj gospbdi, zbog čije je sebičnosti i propala srpska država. Na taj način Milošev lik je dobio osobine pravog narodnog borca. Zato je taj lik i postao sinonim herojstva, najviši nacionalni ponos i uzor prema kome su se iskivali likovi mnogih naših ljudi i iz literature i iz života.

 

Pored Miloša Obilića narodni pevač je stvorio još nekoliko izrazitih herojskih likova. Rodoljublje Boška Jugovića je jače od svakog ličnog osećanja. Narodni pevač je sa zanosom opevao njegovu lepotu, opremu i konja. On ostavlja uplakanu sestru i odlazi na čelu svojih ratnika da se odupre osvajaču. Takvi su i ostali Jugovići, iako ih pesnik ne slika pojedinačno. Kad se polazilo u boj, u rano letnje jutro, Milica je devet puta upućivala tople reči da joj bar jedan od braće ostane u dvoru, i devet puta čula isti odgovor: Idi, sestro, na bijelu kulu, a ja ti se ne bih povratio...

 

Moral Banović Strahinje je, po velikodušnosti i razumevanju ljudskih slabosti, izraz najviše čovečnosti. Napušten i izdan od žene, sam u turskoj ordiji, on u rvanju sa strašnim Vlah Alijom nalazi u sebi fizičke snage da savlada neprijatelja, ali i moralne - da oprosti nevernoj ljubi. Njegovom junaštvu u boju nema ravna. Njegova sablja jednim zamahom odseca po dvadeset glava.

 

Srđa Zlopogleđa je strašan i veličanstven u svom izgledu i junaštvu. Posebno su upečatljive slike koje ga prikazuju kako predano i viteški uništava čitave redove neprijateljskih ratnika.

 

Majka Jugovića - Poeebno mesto u ovom ciklusu ima majka Jugovića u pesmi Smrt Majke Jugovića. Taj lik je jedno od najviših umetničkih ostvarenja celokupne naše književnosti. Lik majke u ovoj pesmi građen je postupno, iz slike u sliku, koje su gradacijski poređane. Svaka od tih slika unosi nov elemenat u moralni lik te naše majke. U karakteru Majke Jugovića umetnički su realizovana dva najuzvišenija ljudska osećanja: patriotizam i materinstvo.

 

Već u početnim stihovima pesme, u na izgled neobičnim zahtenima, naglašena je snažna ljubav Jugovića Majke. Ona želi da ode na ratište da bi videla svoje sinove. Pesnik tu upotrebljava izraz: da vidi, pokazujući time ponos i svest majke koja je zaželela da svoje sinove vidi u izvršenju njihove nacionalne dužnosti.

 

Iza toga dolazi prva slika, jednostavna kao skica, ali sva u tragičnom prizoru smrti i pogibije. Pesnika ne interesuje čitavo bojište, prekriveno mrtvim i ranjenim junacima, već samo mesto na kome su izginuli Jugovići. Već prvim stihovima iz te slike pesnik kazuje tragičnu istinu:

 

Mrtvih nađe devet Jugovića...

 

U daljim stihovima slika se upotpunjuje novim elementima koji ukazuju na veličinu majčina bola. Uz mrtve Jugoviće stoje konji i hrtovi, a na pobodenim kopljima njihovi sokoli. Tugovanje životinja na pustom i krvavom Kosovu, pred majkom skamenjenom od bola, deluje tako impresivno da se čini kao da se čuje ta strašna zapevka usred tišine i smrti. Iz ovog opšteg tugovanja pesnik izdvaja majku. Da bi njen bol prikazao dubljim i snažnijim, on nalazi veoma lepo rešenje. Mati ne plače i ne utapa svoj plač u opšti bol. Ona je skamenjena od bola koji ne može ni suzama ni plačem da izrazi.

 

Mirna i dostojanstvena, mati se vraća u dvor. Tu narodni pesnik gradi drugu sliku, u kojoj je kosovska tragedija odražena kroz bol i suze udovica i nejake siročadi. Na ratištu su mrtvi junaci, oni koje je ljubav prema domovini odvela u borbu i smrt. Ovde je plač obezglavljene Srbije kojim se upotpunjava veličina narodne tragedije. Sasvim je opravdano što snahe ne sačekuju svekrvu u dvoru, već joj polaze u sretanje. Njihov nemir pred saznanjem istine o ishodu jedne sudbonosne bitke izrečen je u samo dva stiha:

 

Daleko je snahe ugledale,

malo bliže pred nju išetale.

 

I kad bez ijedne reči, samo po žalosnoj pratnji majčinoj, saznaju za pogibiju, deset porodičnih tragedija slivaju se u jednu. Pesnička slika je ovde koncizna, snažna i uzbudljiva. Pred sobom imamo još uvek čvrstu staricu, rasplakane udovice, unezverene siročiće i uznemirene životinje. Pesnik i dalje izdvaja majku. Ona ne može, a sada i ne sme da plače. Kao majka, a posle poraza to znači i kao glava porodice, ona mora da pokaže najvišu moralnu čvrstinu. Iako tragediju doživljava mnogostruko, ona svešću i rodoljubljem savladava u sebi materinski bol.

 

Treća slika uvodi majku u porodični krug. Noć je. Prva noć posle strašnog boja. Od bola niko ne spava. Bol je odagnao san, a misli su odlutale za izgubljenima. I u tom trenutku nemog tugovanja javlja se Damjanov Zelenko - da podseti na užasnu javu i na dane još juče srećnog života. Na majčino pitanje zašto konj vrišti, Damjanova ljuba odgovara:

 

Nit' je gladan šenice bjelice

niti žedan vode sa Zvečana,

već je njega Damjan naučio

do ponoći sitnu zob zobati,

od ponoći na drum putovati;

pak on žali svoga gospodara,

što ga nije na sebi donio.

 

Vrhunac napetosti i najviši stepen majčina bola pesnik izražava u četvrtoj slici. U rano jutro dvore Jugovića nadleću gavranovi. Iz kljuna jednog od njih pada u majčino krilo ruka najmlađeg sina. U tom trenutku majka doživljava još jedno bolno saznanje: sinovima i mužu neće se ni grob znati, jer ptice raznose mrtve junake sa Kosova.

 

U punu čašu gorčine pala je i poslednja kap. I tada mati jednostavnom i potresnom tugovankom prvi put glasno kazuje svoj bol:

 

Moja ruko, zelena jabuko

gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta.

A rasla si na kriocu mome,

ustrgnuta na Kosovu ravnom.

 

I dugo uzdržavani bol se u tom trenutku izliva gaseći život ponosne i nesrećne majke.

 

Po jednostavnosti izražajnih oblika, dramskoj živosti majčinog lika, skladnoj kompoziciji i pogođenosti izraza, pesma Smrt Majke Jugovića nesumnjivo predstavlja umetnički vrhunac naše narodne epske poezije.

 

Kako je nastala kosovska legenda - Kao što se vidi, narodni pevač jeo d jednog konkretnog istoritskog događaja ispleo pravu legendu menjajući i činjenice i ljudske sudbine i imena ličnosti. Odstupanja od istorije u ovom ciklusu ima dosta, ali to nikako ne umanjuje njegovu umetničku vrednost. Da vidimo koja su to odstupanja i kako su ona nastala.

 

Pre svega, u istorijskim analima onoga vremena nigde se ne pominje Miloš Obilić. Zatim, istorija zna pouzdano da Vuk Branković nije bio izdajnik. Ona sa pouzdanjem utvrđuje uzroke poraza na drugoj strani. Dalje, Mrnjavčevići nisu mogli da učestvuju u kosovskom boju kad se zna da su poginuli još 1371. Ni o Jugovićima istorija nije ostavila sigurne podatke. Pa kako je onda došlo do tih izmena?

 

Prvi opis kosovskog boja nalazimo kod našeg srednjovekovnog biografa Konstantina Filozofa, koji je živeo na dvoru despota Stevana Lazarevića. Njegova biografija o despotu Stevanu pisana je 1431, dakle samo 42 godine posle kosovskog boja, kada su uspomene na ovaj događaj bile još uvek sveže. Sem toga, on je bio vrlo omiljen na despotovom dvoru, a to znači da je mogao da bude sasvim tačno obavešten o događajima na Kosovu. Zato se i ne može sumnjati u istinitost njegovih navoda.

 

On ovako opisuje ovaj boj: Vojni ljudi nastupali su jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odlični plemić, kojega su zavidljivci opali gospodaru kao da će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio veru i junaštvo, izbere zgodno vreme i zaleti se na samoga velikoga načelnika, načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori i kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i strašnog samodršca. Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili sa Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u istom boju odoli sin ubijenoga cara, jer je bog tako postupio, te da se onaj velikan i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim.

 

Podaci koje nam je ostavio ovaj naš biograf čine zametak i pesničko jezgro kosovske legende. Tu je naglašena kletva, a tu se pominje i volja božja kao uzrok poraza. Međutim, nigde se ne pominje Miloš Obilić, ne pominju se Jugovići, nema ni reči o izdajstvu, a još manje o izdajstvu Vuka Brankovića. Izdaja kao jedan od uzroka poraza naše vojske na Kosovu prvi put se pominje u jednom dokumentu iz 1499. godine. U njemu se kaže kako se sa knezom Lazarom nisu borili svi jednako, nego su neki gledali kroz prste, pa je zbog te nevere bitka bila izgubljena. Međutim, o izdaji Vuka Brankovića ni ovde iema pomena. Štaviše, u tom istom spisu govori se o Vuku bez ikakve sumnje u njegovu vernost. Tek je jedan italijanski pisac s početka XVI veka zabeležio priču kako je Lazar na večeri uoči boja nazdravio Milošu Obiliću i prekoreo ga za neverstvo, a Miloš odgovorio da će se u samom boju videti da li je on vera ili nevera.

 

Tek u XVI veku ima spisa koji govore da je na Kosovu izdao Vuk Branković, da je uoči boja došlo do svađe, pa čak i do dvoboja između Vuka i Miloša, i da su povod tome bile njihove žene. Znači, istorijska uspomena je potpuno nestala i ustupila mesto legendi. Osnovni elementi epopeje - herojski lik, izdajnik, međusobne svađe - bili su stvoreni u XVI veku. U kasnijem stvaranju legenda se dalje uobličavala i dograđivala.

 

Nerešeno je pitanje zašto je legenda pripisala izdajstvo baš Vuku Brankoviću. Kao objašnjenje navodi se nekoliko razloga koji se mogu primiti sa dosta verovatnoće. Prvo, na Kosovu su poginuli knez Lazar, Miloš Obilić i mnogi drugi, a Vuk, koji je na Kosovu i vladao, ostao je živ. Drugo, izgleda da je Vuk sa ostacima svoje vojske napustio ratište pre svršetka boja, čim je video da se poraz ne može izbeći. Treće, Vuk je posle kosovskog boja živeo u neprijateljstvu sa kneginjom Milicom i njenim sinovima zato što je hteo da postane gospodar i Lazarevih zemalja. Najzad, vladavinu Vukova sina Đurđa Brankovića narod je upamtio po zlu, pa je mogao i to dovesti u vezu sa izdajom. A kad se oko toga imena jednom zametnula klica o izdajstvu, ona se ubrzo razvila i od Vukova imena stvorila sinonim izdajnika. Ovaj lik izdajnika, oličen u Vuku Brankoviću, vekovima je služio kao oružje u borbi protiv svih koji su ma u čemu podržavali tursku vlast.

 

Sem izdaje Vuka Braikovića, kao uzrok poraza na Kosovu narodni pevač navodi još i nadmoćnost turske vojske i božju volju. Tu nadmoćnost Turaka, koja se pominje i u najstarijim zapisima, pesma naglašava lepim hiperbolama. Pa ipak za narodnog pevača to nije bio presudan uzrok. Mnogo je važniji uzrok to što je bog tako hteo, što je to bila njegova volja. Zato se u kosovskim pesmama i to navodi kao jedan od uzroka poraza.

 

Tako je nastala i razvijala se kosovska legenda, koja je ušla u osnove ovog najlepšeg ciklusa naših južnjačkih narodnih pesama.

 

Ciklus Kraljevića Marka

Istorijska ličnost - Po istoriji, Marko Kraljević je sasvim neznatna ličnost. Sin kralja Vukašina, on je nasledio svoga oca posle pogibije na Marici 1371. Ali Marko nije bio samostalan vladar nezavisne države, već turski vazal koji je imao tešku i nezahvalnu obavezu da pomaže neprijatelju u njegovim osvajačkim ratovima. Poginuo je u pohodu protiv vlaškog vojvode Mirče 1395. na Rovinama. Prema zapisu Konstantina Filozofa, Marko je pred pogibiju rekao:

 

Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.

 

Ali mašta narodnog pevača nije se držala istorije i nigde, kao kod ove ličnosti, nije sa toliko slobode kitila, doterivala i gradila, menjajući istorijske činjenice, ali i dopunjavajući ih u skladu sa težnjama i mislima porobljenog naroda. Tako je od ove istorijski neznatne ličnosti narodni pevač stvorio gorostasnu literarnu figuru, u kojoj su oličene najraznovrsnije i najrealnije crte našeg narodnog bića.

 

Umetnički lik Kraljevića Marka - Umetnički lik Kraljeviće Marka građen je u najrazličitiJim nijansama. On je junak legendarnih sposobnosti, ali i čovek koji zna da se uplaši. On sa uspehom udara na čitavu vojsku i ubija na stotine neprijateljskih vojnika. Neustrašiv je borac protiv nepravde i nasilja, ali ne može uvek da se pomiri sa istinom o sebi. On je beskompromisan protivnik sebičnih težnji oca i stričeva, zaštitnik je sirotinje i potlačenih. Njemu, neustrašivom borcu protiv tiranije, narodni pevač je podario britku sablju, junačku desnicu i legendarno dug život: on se, po narodnoj pesmi, tri veka rvao sa nasiljem i nepravdom na teritoriji čitavog balkanskog tla.

 

Pesma je Kraljevića Marka opevala kroz veoma raznovrsne motive. Opevala je njegovo legendarno rođenje i neobično detinjstvo, dobijanje snage i konja koji odgovara toj snazi. Takođe je opevan i njegov odnos prema ocu, majci, braći, državi i državnom jedinstvu. Narodni pevač je sa posebnom simpatijom stvarao ratnički lik Marka Kraljevića. U najvećem broju pesama Marko se bije sa glasovitim turskim nasilnicima i siledžijama, uvek štiteći one koji su u nevolji. On se bori sa Vučom Dženeralom, Filipom Madžarinom, Musom Kesedžijom, Đemom Brđaninom, Arapima, i iz svakog boja izlazi kao pobednik. Njegov odnos prema sultanu je poseban motiv o kome pevaju mnoge pesme. Njegova nežnost, nacionalni prkos, tamnovanje, lukava podvaljivanja Turcima i odnos prema životinjama - sve su to motivi u kojima je narodni pevač razvijao i opevao Markov lik.

 

Neustrašiv i nepobediv, on nije mogao da pogine, već samo da umre prirodnom smrću. Ali narodnom pevaču je bilo teško da se rastane sa takvim junakom. Kao što slobodarska misao, iz koje je nikao Markov lik, nikad nije mogla da ugasne, tako ni Marko nije mogao da umre. Po legendi Marko je samo zaspao da bi se, kad ustreba, ponovo pojavio među nasilnicima i porobljivačima.

 

U toku robovanja raja je bila pljačkana, sramoćena, mučena i ubijana. Pesmama o Markovom junaštvu ona je svetila, uvređenu čast i poniženo dostojanstvo. Raja je slala Marka u najžešće okršaje sa svima koji su nasrtali na našu zemlju, i pri tom mu uvek darivala slavu i pobedu.

 

Jedna istorijska istina o Marku Kraljeviću ipak nije prenebregnuta. Marko je priznavao sultanovu vlast i njoj se pokoravao. To je istaknuto u pesmama Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko pije uz ramazan vino i Marko Kraljević poznaje očinu sablju.

 

U pesmi Kraljević Marko i Mina od Kostura peva se kako je Marko dobio tri knjige. U jednoj ga budimski kralj poziva da mu bude venčani kum, u drugoj Sibinjanin Janko da mu krsti dvoje dece, a u trećoj sultan poziva Marka u vojsku - na arapsku ljutu pokrajinu. Odbijanje kumstva značilo je teško ogrešenje o verske propise, ali je Marko morao to učiniti.

 

Idi, sinko, na carevu vojsku - kaže mu mati - i Bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumeti.

 

Narodna pesma je dala Marku natčovečansku fizičku snagu. On zna da iz drenovine sušene devet godina iscedi kap vode i može s lakoćom da pobedi čitavu vojsku. Njegovo oružje ne može niko da podigne, a kamoli da ga upotrebi. Sem toga, Marko se odlikuje i bistrinom uma. Istina, on je često prek, plah i nagao, ali on ume da bude i vrlo okretan, obazriv, lukav i strpljiv, kao što je to opevano u pesmi Kraljević Marko i Mina od Kostura.

 

U pesmi Marko Kraljević ukida svadbarinu Markov herojski i osvetnički lik naslikan je u svetlosti njegove legendarne uloge zaštitnika sirotinje raje. Narodni pevač je radnju pesme približio kosovskoj tragediji da bi prikazao dubinu nacionalne nesreće izazvane tragičnim porazom. Beznadežnost nesreće prerano uvenule mladosti i usamljenički osvetnički podvig legendarnog junaka - to su dva značajna životna podatka koja su stavljena u tematsku osnovu pesme.

 

U skladu sa tako zamišljenom temom narodni pevač je razvijao i kompoziciju pesme, u kojoj se posebno ističu dve sugestivne epske slike. U prvoj je prikazan susret uplakane devojke sa usamljenim junakom, čime je umetnički snažno odražena društvena i životna atmosfera posle kosovske bitke. Nemoćna pred bezdušnom silom osvajača, siromašna devojka treba da bira: ili da izgubi devojačku čast i nacionalni ponos ili da saseče svoj mladi život u korenu.

 

Druga slika rađena je u hiperboličnoj sceni legendarnog junačkog podviga u kome nepobedivi Marko snagom svoje mržnje savladava bezdušnog Arapina i četrdeset njegovih slugu.

 

Gradeći te impresivne slike, narodni pevač je izvajao tri plastična književna lika kao tri markantne individualnosti, karakteristične za odnose u Srbiji iz vremena kada je ona dotrajavala svoje poslednje slobodne dane. U liku Kosovke Devojke narodni pevač je naslikao patriotsku svest srpske omladine. Nemoćna pred bezdušnim tiraninom, ona svojom smrću brani lično ljudsko dostojanstvo i nacionalnu čast. Snaga takve volje izražena je u stihovima:

 

Volim, brate, izgubiti glavu,

neg' ljubiti svoj zemlji dušmana.

 

Junački lik Kraljevića Marka rađen je u već poznatim karakteristikama ljutog megdandžije i osvetnika. U ovoj pesmi se, pored toga, naročito naglašava i njegova uloga zaštitnika sirotinje. U Marka je osećanje ljubavi prema socijalno ugnjetenima i nacionalno porobljenima toliko jako da se on iskreno zagrcne u suzama kad u pramenu sede kose na devojačkoj glavi sagledava težinu ropske obespravljenosti svoga naroda. Ponet snagom osvetničkog gneva, on čini fantastičan podvig, i zato samo u plamenu toga gneva treba razumeti krvavu scenu u kojoj se prikazuje Marko kad skida sa Arapinovog kolja glave srpskih junaka da bi na njihovo mesto stavio glave svojih neprijatelja.

 

U Arapinu je predstavljen tipičan osmanlijski osvajač. On je silnik, svestan da mu je nepisano divljačko pravo pobednika obezbedilo punu vlast nad pobeđenim. Okitio je svoj čador glavama protivnika, a svoju sladostrasničku postelju devojačkom lepotom i mladošću. Opijen pobedom svog osvajačkog oružja, on je zaboravio čak i na potrebu budnosti radi zaštite vlastitog života. Narodni pevač mu je odmerio kaznu prema težini greha i u skladu sa megdandžijskom etikom našega srednjeg veka.

 

U pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin Markov junački lik je naslikan u duhu i karakteristikama našeg siromašnog čoveka iz naroda i njegovih humanih shvatanja o sinovljevoj dužnosti, ljubavi prema socijalno obespravljenima i u mržnji prema skorojevićkoj nadmenosti. Posebno je naglašeno razvijeno socijalno osećanje Kraljevića Marka, koga je duboko zaboleo neljudski odnos bogatog feudalca prema sirotinji.

 

Narodni pevač je sa vidnom pažnjom gradio sliku u kojoj se prikazuje Marko kad sa uzdržanim revoltom posmatra kako nadmeni skorojević i osioni feudalac goni sa svoje kapije nedužnu sirotinju, i to baš na dan svog krsnog imena. Dirnut nesrećom poniženih siromaha, revoltirani Marko ih oblači u skerlet i svilu i lukavo ih vraća pred gospodski dvor, da ubrzo potom postane gnevni svedok Kostadinove klasne gordosti i nadmenosti:

 

A ja, beže, gledam iz prikrajka

kako ćeš ih onda dočekati;

a ti uze jedno siročadi,

uze njega za lijevu ruku,

drugo uze za desnicu ruku,

odnese ih u dvore za stole:

Jed' te, pijte, gospodski sinovi.

 

Sem toga, u ovoj pesmi se Marko Kraljević prikazuje i kao nežan sin, što se naročito ističe u prekorima koje ovaj legendarni junak upućuje nečovečnom gospodičiću što i za stolom nema ni svojih roditelja. Marko je umeo da bude dovoljno strog kad je trebalo da osudi očevu borbu za vlast (Uroš i Mrnjavčevići), ali u drugim okolnostima on je veoma nežan i prema ocu i prema majci.

 

Sem toga, Marko je često pohlepan na novac. Ovom osobinom on je u svom liku poneo obeležje vremena u kome su pesme o njemu nastale. Tačno je da je Marko mrzeo Turke; čak je i sultan drhtao pred njim. Ali se taj sultan često spasavao Markovog gneva povećim kesama dukata. Ovu Markovu pohlepu za blagom treba razumeti kao pohlepu osiromašenog i opljačkanog naroda.

 

Ostale njegove osobine - da je kavgadžija i ubica, da je nepokoran, nesavitljiv i samovoljan, i nisu mane, kako se to nekada isticalo. Drugačiji i nije mogao biti prema ulozi koja mu je u narodnoj poeziji data. U njegovom liku ne bi mogle da se izraze osvetničke i oslobodilačke težnje naroda da je on miran, pokoran i bojažljiv. Prema tome, tobožnje Markove slabosti ne samo da nisu nikakve slabosti, nego su osnovni i najprirodniji elementi iz kojih je sačinjena njegova herojska ličnost.

 

Pokosovski ciklus

 

Pokosovski ciklus čine pesme koje pevaju o otporu turskim osvajačima posle poraza na Kosovu. Još se na Kosovu pokazalo da borba protiv Turaka nije bila samo u interesu Srba, već i svih jugoslovenskih naroda. To se i manifestovalo u vojničkoj pomoći iz Bosne i Hrvatske. Mnogobrojni događaji i borbe posle kobovske tragedije, sve do konačnog pada naših zemalja, zajednički su svima našim narodima. Pesme koje pevaju o tom pokosovskom otporu turskim osvajačima prožete su istorodnim mislima i osećanjima, i zato one čine jedinstven pesnički ciklus.

 

Pesme ovog ciklusa, radi lakšeg izučavanja, delimo u tri grupe:

 

- pesme o Brankovićima i Jakšićima

- pesme o Crnojevićima

- pesme o Zrinjanima i Ugričićima.

 

Brankovići i Jakšići - Posle maričke i kosovske bitke južne oblasti srpske srednjovekovne države konačno su zauzete od Turaka, pri čemu se središna vlast sve više pomerala na sever. Despot Stevan Lazarević preneo je prestonicu u Beograd, a njegov naslednik Đurađ Branković u Smederevo. I jedan i drugi su težili da osnaže srpsku državu, ali su takvi njihovi napori ostajali bez uspeha. Do kraja svoje nesigurne vladavine oni su ostali u potčinjenom položaju prema Turcima, a povremeno i prema Mađarima.

 

Period od kosovske bitke do konačnog pada Srbije, koji je trajao nekih sedamdeset godina, bio je u stvari bolno grcanje u mnogobrojnim socijalnim i nacionalnim nevoljama. Bio je to grčeviti napor da se pruži otpor moćnoj turskoj sili i da se nađe saveznik među nesložnim evropskim vladarima.

 

Kad je i Smederevo palo pod tursku vlast, u Srbiji je zavladao nesnošljiv teror osvajača. Zato su se mnogi Srbi iselili u južnu Ugarsku, stupili u mađarsku vojsku i produžili vojevanje protiv Turaka. Među viđenijim ljudima koji su se isticali u tom otporu bili su braća Jakšići i potomci despotske loze Brankovića. Brankovići su i sa teritorije južne Ugarske organizovali vojne pohode protiv Turaka, u kojima se naročito proslavio Vuk Grgurović, sin slepog despota Grgura, u narodnim pesmama poznat pod imenom Zmajognjeni Vuk. Drugi Branković bio je Đurađ, sin slepoga despota Stefana. Na poziv ugarskog kralja on je došao u južnu Ugarsku sa majkom i bratom Jovanom. Pored ovih, istoriji su poznati i drugi junaci tog vremena, koji su još pre pada Smedereva hrabro branili naše gradove od Turaka. Među njima bili su zapaženi vojvoda Prijezda, Oblak Radosav, Golemović Đuro i drugi.

 

Pesme o Brankovićima i Jakšićima su verno sačuvale istorijski duh pokosovskog perioda. One pevaju o očajničkoj borbi koja se vodila bez izgleda na uspeh, ali sa viteškom svešću da se treba boriti do kraja. Turci su i posle pobede na Kosovu morali skupo da plaćaju svaki pedalj srpske zemlje. Otuda u pesmama ovog ciklusa dva motiva imaju dominantno mesto: to su junaštvo i smrt. Opšti ton ovim pesmama dala je tragika života i stalne borbe sa silom kojoj se nije moglo suprotstaviti. Sloboda se gasila, narod se borio i tugovao, dok je osvajač sve više udarao i na slobodu, i na čast, i na obraz.

 

U pesmi Bolani Dojčin opevan je viteški otpor nasilju i nepravdi. Bolani Dojčin, ispijen od teškog bolovanja, platnom uteže svoje kosti i uspeva da odbrani čast svoje sestre. U mnogim pesmama ove grupe opevaju se neustrašivi ljudi koji više vole da umru stojeći, nego da žive klečeći pred neprijateljem. Iako u neravnoj borbi nije bilo izgleda na pobedu, junačka čast je nalagala da se i takva borba prihvati. Takav motiv opevan je u pesmi Smrt vojvode Prijezde.

 

Prijezda brani grad sa svojih šezdeset junaka i čini pokolj među Turcima. A kad vidi da je otpor uzaludan, on sa vernom ljubom skače u nabujalu Moravu. Veoma je sugestivna slika u kojoj je prikazan Prijezdin rastanak sa konjem i sabljom. U liku Prijezdine ljube prikazana je naša žena koja više voli časnu smrt sa svojim mužem, nego da ljubi na sramotu Turke. Nisu samo Turci donosili nesreću i smrt. To su često činili i Mađari. Narodna pesma Smrt vojvode Kajice opeva tragičnu smrt srpskog viteza koji je pao kao žrtva zavisti i sujete mađarskih ratnika. Otrovan zavišću zbog Kajičine izrazite nadmoćnosti u takmičenju, Sibinjanin Janko ga potajno ubija. Veoma je lepo opevan - Burđev bol za mrtvim junakom:

 

Joj, Kajice, moje čedo drago!

Diko moja svagda na divanu!

Sabljo britka svagda na megdanu!

I kreposti među vojvodama!

Suva zlata smederevski ključi!

Desno krilo od srpske Krajine!

Kako će te preboljeti babo?

Kako će te ostaviti sama,

da mi čuvaš na Beljacu stražu

bez promene dokle je Krajine!

 

Propast srpske države nije mogla da se spreči. Za narodnog pevača ona je iz decenije u deceniju bila sve vidljivija i neminovnija. U traženju uzroka tom propadanju narodni pevač je nastojao da i dalje nalazi izdajnike i tuđinske sluge, kakva je po pesmi bila i prokleta Jerina. Narodna pesma je za njeno ime vezala naporan rad oko zidanja Smedereva, teška kulučenja, neplaćena argatovanja srpskih kmetova i smišljen rad na slabljenju narodnog otpora. U pesmi Oblak Radosav, gradeći lik proklete Jerine, pesnik je nedvosmisleno pružio prst na zlu silu koja se ustremila na narodnu samostalnost. Kad je junak Oblak Radosav saznao da je despot Đurađ nemoćan pred zlom Jerinom, on kreće na gubilište i stiže u trenutku kad dželati treba da pogube dvojicu srpskih junaka. U fijuku njegove kamdžije, koja se nemilosrdno spušta na glavu neverne vladarke, narodni pevač je izlio svoju mržnju na izdajnike nacionalnih interesa. Sem toga, narodna pesma je optužila Jerinu i za oslepljenje njenih unučadi Grgura i Stefana. Ovakva zla dela pripisana su Jerini svakako zbog njenog stranog porekla, ali je tu bila od značaja i činjenica da je loza Brankovića po pesmi već dala jednog izdajnika.

 

U Diobi Jakšića pesnik je osudio međusobne svađe oko sitnih i ličnih stvari u danima kad je trebalo pružati organizovan otpor tuđinu. U vreme kada se radilo o narodnom opstanku, među braćom se pojavila sebičnost koja je pretila krvoprolićem. U tom trenutku jedna od njihovih žena se uzdigla iznad njih i svojom velikodušnošću uspela da ih izmiri. Narodni pevač je našao veoma impresivna rešenja za prikazivanje unutrašnjih proživljavanja i motivisanje odluka u ovoj pesmi. Dok je plemenita Anđelija uspela da molitvenom čašom dobije od devera na poklon konja i sokola, dotle je Dmitar kroz tragičan udes u lovu došao do saznanja o nezamenjivoj vrednosti bratske ljubavi. Spreman da pokloni bratu i konja i sokola, on sa neskrivenom radošću prima vest o izmirenju.

 

Među najvećim junacima ovoga ciklusa je Zmajognjeni Vuk. Kao sin oca koga je neprijatelj oslepeo, on je već time predodređen da kažnjava nasilje i nepravdu. Još kao dete Vuk se zapojio neizmernom mržnjom na Turke. U skladu sa tom mržnjom narodna pesma mu je podarila i legendarnu snagu. Kad je prvi put osetio jačinu svoje mišice, on odlazi pravo u Stambol da se sveti sultanu. Njegov umetnički lik je stvaran u doba kad je stvarni oružani otpor bio nemoguć, pa zato u pesmama o njemu ima mnogo legende i fantazije. Nešto je realističniji Vukov lik u pesmi Zmajognjeni Vuk i Porča od Avale.

 

Završna pesma ove grupe je Margita devojka i Rajko vojvoda. Ona predstavlja potresni epilog saznanja o uzaludnosti borbe sa nadmoćnom silom. Njen motiv je skoro usamljen u našoj narodnoj književnosti: bespomoćnost pred turskom silom dovodi junaka do samoubistva.

 

Crnojevići - Crnojevići su bili zetski vladari u drugoj polovini XV veka. Stevan Crnojević je priznavao vrhovnu vlast Mletačke Republike. Nasledio ga je sin Ivan Crnojević, čije je sedište bilo u Žabljaku, a kasnije na Cetinju. Imao je tri sina, od kojih se jedan, Staniša poturčio i kao poturčenjak (Skenderbeg) pašovao u Skadru. Drugi Ivanov sin, Đurađ (po pesmi Ivanov brat), bio je krajem XV veka proteran iz Crne Gore od brata Skenderbega. On je pobegao u Mletke, gde je neko vreme bio zatvoren, a zatim je otišao u Carigrad, poturčio se i dobio pašaluk u Maloj Aziji. Uspomena na trećeg Ivanovog sina u izvornim dokumentima onog vremena nije sačuvana. On se u narodnoj pesmi zove Maksim.

 

O Crnojevićima je ispevan mali broj pesama, mada je buran život ovih vladara pružao obilje materijala za epsko pesničko stvaranje. Međutim, kao naknada za oskudnost u tematici, ova grupa pesama ima jednu koja se svojim umetničkim kvalitetima izdvaja od pesama svih ostalih ciklusa. To je Ženidba Maksima Crnojevića, naša najduža narodna epska pesma.

 

Fabula pesme rađena je u tipičnoj epskoj tehnici, a ličnosti u živim karakteristikama naše feudalne riterske etike sa mestimičnim primesama osobina narodnog života i shvatanja običnog čoveka.

 

Pesma počinje epskim opisom neobične lepe tuđinke koja će biti kobna za nacionalnu slobodu crnogorskog naroda. Dramski zaplet je vešto postavljen obećanjem ponosnog oca da će njegov sin, mladoženja, biti najlepši među svim svatovima. Međutim, podmukla bolest beznadno je unakazila Maksimovo lice, i nesrećni otac ostaje zbunjen i pometen pred svojom roditeljskom nesrećom.

 

U daljem razvoju radnje narodni pevač traži ona rešenja koja će svojom neočekivanošću delovati dramski uzbudljivo, ali i životno uverljivo. Stari Ivan sračunato skriva istinu o isprošenoj devojci, da bi tek posle devetogodišnjeg ćutanja, pritešnjen gorkim i opravdanim prekorima, ipak krenuo po isprošenu devojku. Na putu otac lukavo sklanja svog nesrećno unakaženog sina, a ulogu mladoženje poverava neobično lepom Milošu Obren-begoviću.

 

Tražeći dovoljno uverljivu psihološku motivaciju za tragičan epilog pesme, u kome će se odraziti daleki odjeci krvavih porodičnih drama na dvoru Crnojevića pred konačan pad Crne Gore, narodni pevač naročito ističe povređeno osećanje samoljublja i ritersku naklonjenost prema skupocenim darovima i neobičnom oružju.

 

Tako je radnja pesme dobila potrebnu napetost, koja će se od tada pa sve do epiloga kretati stalnom uzlaznom linijom. Iako pevač to više nigde ne kaže, mi osećamo kako gnevni Maksim sa mržnjom posmatra Miloša, osećamo kako njegov uvređeni ponos bukti vatrom unutrašnjeg besa. I bilo je potrebno samo toliko da gorda tuđinka u svojoj nepromišljenosti jednom reči dirne u Maksimovo uvređeno samoljublje, pa da se svadbeno veselje pretvori u tragično narodno krvoproliće, u kome se ubrzo gasi i nacionalna sloboda crnogorskog naroda.

 

Posmatrajući istorijski događaj, čiji su odjeci u osnovi ove pesme, iz aspekta njegovih dalekosežnih posledica za crnogorski narod, usmeni stvaralac nije razvijao izrazito pozitivne likove junaka, i zato veći deo ličnosti iz ove pesme nosi obeležja riterskog sveta. Iako je lično opredeljivanje narodnog pevača skoro stalna osobina našeg epskog pesništva, ovde se, međutim, zapaža izvesna uzdržanost u tom opredeljivanju. Pesnikova naklonost nešto je izrazitija u opisima one sile svatova koja više podseća na vojnički pohod nego na svadbenu povorku. Uz to valja imati na umu i činjenicu da i događaje i ličnosti narodni pevač vidi u senci tragičnog kraja crnogorske države koju su pokopale nesrećne nesuglasice na dvoru Crnojevića.

 

I sin i otac su za narodnog pevača krvničko koljeno, i zato će on njihove karaktere razvijati u tom smislu. Ivan je gord na svoje bogatstvo i svoj položaj, ali narodni pevač nije hteo da mu uz to podari i dovoljno viteške čvrstine i mudre državničke pameti. Kad se našao u zamršenoj životnoj situaciji, nije umeo da nađe rešenje koje bi ga spaslo od krvave drame. Zbog te svoje nemoći, on bira ono najnepriličnije: lukavo ćuti devet godina, iako zna da mu viteška čast nalaže častan odnos prema datoj reči. Takav je on kroz čitavu pesmu: neodlučan, spor, nesnalažljiv, lukav i nečastan.

 

Maksim Crnojević je slikan u bolnom duševnom grču zbog svoje lične nesreće. I on je krvničko koljeno, a uz to i sa teškim teretom nasleđene osvetničke strasti. Bukti u njemu uskovitlana unutrašnja vatra mržnje, ljubomore i uvređenog samoljublja, i on se sve više tuđi od sveta. Duboki su koreni ovog njegovog otpadništva, ali mi ih samo naziremo, jer ih pesnik ne osvetljava. Njegov osvetnički bes prema Milošu Obrenbegoviću izvire iz uvređenog samoljublja i gorkog saznanja o svom izgledu. Međutim, njegova odluka da ode pod skute svog krvnog neprijatelja u pesmi nije dovoljno motivisana.

 

Lepa tuđinka je slikana u više kontrastnih boja. U neočekivanoj nesreći da mora da pođe za unakaženog Maksima, ona pokazuje mnogo samosavlađivanja i razumevanja. Njene reči o spremnosti da u čoveku za koga se doživotno vezuje traži ljudsko srce, a ne telesnu lepotu, govore o njoj kao o izrazito intelektualnoj prirodi. Ali i kod nje su sitne mane dobile opake razmere. Može svoju lepotu i svoju mladost da pokloni onako unakaženom mladiću, a ne može da prežali beznačajne darove. U toj svojoj unutrašnjoj razdvojenosti ona rečima gorkog prekora podstiče Maksimov bes i time ispisuje poslednju, tragičnu stranicu istorije crnogorske feudalne države.

 

Posebno i neuobičajeno razvijena psihologija ličnosti stavila je pesmu Ženidba Maksima Crnojevića u red najboljih ostvarenja ove vrste u našoj književnosti.

 

Zrinjani i Ugričići - Posle pada Srbije Turcima je pružen snažan otpor tek u Hrvatskoj i Slavoniji. U čuvenim bitkama na Krbavskom polju (1493) i na Mohaču (1526) Turci su odneli dve velike pobede i time zagospodarili znatnim delom Hrvatske. Tek je Nikola Jurišić, kao zapovednik tvrđave Kiseg, uspeo da privremeno zaustavi Turke. Ali turska sila se kao talas kretala iz Male Azije prema Beču, i nju je bilo teško zaustaviti. Već 1566. bila je velika bitka kod Sigeta, u kojoj je poginuo proslavljeni hrvatski vojskovođa Nikola Šubić Zrinski. Tada je na granici prema oblastima koje su Turci osvojili osnovana tzv. Vojna krajina. Nju su naši ljudi, prebegli sa turske teritorije, naselili i kao slobodni vojnici sprečavali dalje prodiranje Turaka.

 

U pesmama o Zrinjanima i Ugričićima opevaju se mnogobrojni junaci hrvatskog i ugarskog porekla. Od hrvatskih junaka opevaju se Nikola Zrinski, ban Derenčić, Ivan Karlović i drugi, a od ugarskih Ivan Hunjadi, Ivan Sekelji, Mihajlo Silađi i kralj Matija Korvin. Neki od ovih ugarskih velikaša pominju se i u pesmama o Brankovićima i Jakšićima. Najviše ima pesama o slavnom braniocu Sigeta Nikoli Zrinskom, čiji je napotpuniji lik dat u pesmi Ban Zrinjanin i Begzada devojka. Ova pesma svojim motivom podseća na pesmu Marko Kraljević i kći kralja arapskoga. I u jednoj i u drugoj pesmi opeva se izbavljenje našeg junaka uz pomoć devojke sa neprijateljske strane. Ali dok Marko, plahovit i nagao u odluci, ubija Arapku i gazi datu reč, dotle ban Zrinjanin ostaje postojan u datoj reči.

 

U pesmi je lepo opevana tuga utamničenog junaka i diskretna ljubav mlade i lepe Turkinje prema tužnom i usamljenom zarobljeniku. Iz te ljubavi u duši lepe tuđinke sazreLa je misao o bekstvu sa zarobljenim junakom koji je obećao da će se oženiti svojom spasiteljicom. Međutim, u putu prema svome dvoru, Zrinski postaje tužan jer je svestan da neće moći da održi datu reč, pošto ga kod kuće čekaju žena i dva sina. Rasplet, međutim, dobija neočekivano radostan obrt kad od svojih sinova saznaje da mu je žena umrla, i Begzada tada zaista postaje banicom.

 

Zrinski je u ovoj pesmi prikazan kao veliki junak, ali i kao tiha i misaona priroda. U povratku kući, svestan da je na putu da iskrenost nagradi prevarom, on nekoliko puta pada u duboku setu, pa zato s očiglednim olakšanjem prima vest o događaju koji će mu omogućiti da datu reč pretvori u delo. Ova pesma, koja je puna lepih slika i opisa, ispevana je na ikavskom narečju.

 

Hajdučki ciklus

Život pod Turcima Turci su svoje odnose prema pokorenim narodima određivali ideologijom islama, koji je izričito naređivao da se mrzi i prezire sve što verski nije istovetno sa muhamedanstvom. Inovernik je za Turčina bio niže biće, stvoreno jedino da služi i robuje gosiodaru.

 

Naši narodi, dospevši pod tursku vlast, doživeli su potpuno uništenje svoje materijalne kulture. Za nekoliko vekova oni su gurnuti u tešku ekonomsku bedu, u političko i nacionalno ropstvo. Ni jednim propisom nije bila zaštićena ni lična niimovinska bezbednost našeg čoveka. Turčin je mogao da ubije rajetina a da za to nikom ne odgovara. Rajetin je morao da argatuje za Turčina, da mu opravlja puteve, da podiže mostove i pomaže mu u radu. Turčin je uzimao trećinu, desetinu i harač. Neprijatelj je povremeno odvodio i mušku decu od 10-13 godina, što se nazivalo dankom u krvi. Ovakvo stanje se naročito pogoršalo kada je turska imperija počela da se osipa i slabi.

 

U takvim životnim uslovima počeli su da se javljaju hajduci kao osvetnici i zaštitnici porobljenog naroda. Turci su pljačkali, uzimali od naših ljudi materijalna dobra, udarali im na čast i obraz, otimali žene i decu i prodavali ih kao roblje. Hajduci su u zasedama sačekivali zulumćare, otimali opljačkano blago, oslobađali pohvatano roblje i svetili se Turcima za počinjena nedela. Od početka XVI veka pa do konačnog oslobođenja Turci nikad nisu bili mirni i sigurni u pokorenim krajevima. U stvari, čitavo to vreme bilo je ispunjeno neprekidnim ratom i neprestanom borbom, koja se vodila stalno i sa promenljivom ratnom srećom.

 

Iz raznih rukopisa i beležaka ljudi koji su u to vreme prolazili kroz naše krajeve, vidi se da su hajduci kontrolisali čitava prostranstva i da su Turci pri tom često bili nemoćni. Turci su bili sigurni samo u gradovima, a drumovima su se mogli kretati jedino u većim grupama i sa oružanom pratnjom. Da bi zaplašili narod, Turci su izmišljali najsvirepije muke za uhvaćene hajduke: vešali ih, nabijali na kolje i njihovim glavama kitili gradske bedeme. Kad i to ne bi pomoglo, Turci su zverski pustošili čitave krajeve. Ali hajduci su na odmazdu često odgovarali odmazdom i osvetom.

 

... Zato u hajduke slabo smije otići onaj ko se u se ne može pouzdati - kaže Vuk Karadžić. - Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pevaju iz glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji i otreseniji od drugijeh ljudi, i ne da na se nikome i svak ga se pribojava.

 

Borbe i osvete hajduka krepile su moralne snage naroda, jačale nacionalnu svest i održavale veru u pobedu. Iz ovih borbi se i rasplamsao ustanički požar Šumadije na početku XIX veka.

 

Hajduci u poeziji - Narodna pesma je opevala mnogobrojne pojedinosti iz hajdučkog života. U heroici hajdučkih podviga pesnik je našao obilje motiva za svoje rodoljubivo književno stvaranje. Među takvim motivima najčešće i najuspelije je opevano odmetanje u goru, stvaranje družine, odnosi među hajducima, njihovo junaštvo, druželjublje, izdržljivost, jatakovanje, hajdučki sastanci i rastanci, pobede, porazi, tamnovanja, osvete i tragične pogibije.

 

U mnogim pesmama narodni pevač je nedvosmisleno naglasio uzroke nastanka hajdučije. To su najčešće bezvlašće, bezakonje i nasilje od strane Turaka.

 

Orah, kopah, pojedoše Turci, čuvah ovce pojedoše vuci, uzeh pušku odoh u hajduke

 

kaže u jednoj pesmi Starina Novak. Limunu trgovcu Turci otimaju oružje i on zbog te uvrede odlazi u šumu da se sveti otmičarima. Drugi odlaze u šume zato što im Turci udaraju na čast i obraz.

 

Hajdučija je najuverljivije sagledana u pesmi Starina Novak i knez Bogosav. Sem toga, ovo je jedna od retkih pesama u kojima je sačuvana jasna uspomena na nepravedne društvene odnose u srpskoj feudalnoj državi. Kroz dirljivu priču Starine Novaka o mučnom i neplaćenom argatovanju za gospodu pojavila se feudalna Srbija u svoj svojoj bezdušnosti. Zanimljivim pojedinostima, od kojih je sačinjena istinita slika o bespravnom položaju erpskog seljaka, pesnik je izgradio snažan umetnički lik nepokornog kmeta. Umetnički živo i ubedljivo opevan je Novakov raskid sa društvom za koje su ga vezivale samo nevolje i ponižavanja. U obesti turskog mladoženje ilustrovana je po zlu čuvena turska samovolja. Kada Novakovo uvređeno dostojanstvo plane gnevom i mržnjom na nečovečnost, on lako prekida i poslednje niti koje su ga vezivale za feudalno društvo i od tog trenutka postaje osvetnik i borac:

 

Evo ima četr'est godina,

Romaniju goru obiknuo,

bolje, brate, nego moje dvore,

jer ja čuvam druma kroz planinu,

dočekujem Sarajlije mlade,

te otimam i srebro i zlato.

 

U pesmama Hajdučkog ciklusa često se javlja i žena. Ona je katkad povod za mnoge krvave obračune između naših i turskih junaka, ali je često opevana i kao požrtvovani borac. U pesmi Ljuba hajduk Vukosava prikazana je junačka, ponosna žena, koja hrabrošću i lukavstvom spasava muža hajduka posle trogodišnjeg tamnovanja. Narodni pesnik je sa ponosom i očiglednim simpatijama gradio ovaj zanimljivi ženski lik. Međutim, u pesmi Nevjera ljube Grujičine na ženu je bačena tamna senka nevere i izdajstva. Izneverivši svoga muža hajduka, ona je pored porodične izvršila i nacionalnu izdaju. Zato je pesnik kažnjava jednom od najsvirepijih kazni koje su u našim pesmama zabeležene uopšte.

 

Težina hajdučkog poziva, naporna borba sa silom koja je nesravnjivo moćnija, iziskivala je borca posebne vrste. On je morao biti kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Ta strašna mesta su neravni bojevi, memljive tamnice i krvava mučilišta. Jedno takvo mesto opevano je i u veoma lepoj pesmi Stari Vujadin.

 

U ovoj pesmi je nađen najsrećniji izraz za umetničko uobličavanje motiva hajdučke vernosti i izdržljivosti. U slikovitoj devojačkoj kletvi na početku pesme izražena je topla narodna ljubav prema hajducima. U pesmi su vidno istaknuti hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i dubok prezir prema neprijatelju. U kompoziciji pesme napušten je uobičajeni epski manir hronološkog ređanja detalja i događaja. Pesnik naglašava samo dva momenta: roditeljsku brigu starog hajduka za junački obraz svojih sinova i završnu scenu mučenja. Ova nam pesma pruža veličanstvene podatke o herojekoj moralnoj snazi naših hajduka, boraca i osvetnika.

 

Sličan motiv obrađen je i u pesmi Mali Radojica. Samo ovoga puta, pored hajdučke čvrstine i postojanosti, stavljena je na muke i hajdukova mladost. Skoro cela pesma je u živopisnim detaljima svirepih postupaka prema zarobljenom hajduku. Da se ne bi odao, Mali Radojica mora da izdrži vatru na prsima, zmiju u nedrima i klince pod noktima. Njegovo držanje pred neprijateljem prikazano je tako kao da je to svakodnevna životna pojava na koju je hajduk uvek spreman. U hajdukovom držanju vidno je istaknuta njegova uverenost u pobedu. Pesma je ispevana živim ritmom, kroz neočekivane obrte i u poletnoj dramskoj napetosti. Činjenica da se hajduk nije odao ni pri najtežim mukama, a da pri tom nije mogao da se uzdrži pred devojačkom lepotom, pokazuje da je nepoznati stvaralac ove pesme posedovao veoma istančanu prirodu i razvijen pesnički talenat.

 

U pesmama ovog ciklusa živi nekoliko reljefno izgrađenih likova, koji svojom potpunošću sjedinjuje sve odlike i vrline boraca hajdučkog kova. Među njima su najpotpuniji Starina Novak, Dijete Grujica, Stari Vujadin i Bajo Pivljanin.

 

U Starini Novaku oličen je iskusan hajduk, junak koji je svoje ratničke vrline posvedočio u mnogobrojnim bojevima. Kad mu je dosadilo teško argatovanje za feudalnu gospodu, on uzima budak i odlazi u hajduke. U borbi je plahovit, ali kad treba ume da bude tih, smiren i razložan. Tri puta moli obesnog Turčina da ga se okane, a kad u njemu plane osvetnička krv, on jednim udarcem obara siledžiju sa konja. Starina Novak ume da bude miran, lukav, roditeljski brižan prema sinu i bratski nežan prema drugovima. Međutim, u boju njegovoj sablji ne promiče ništa. Može neko da promakne i Tatomiru i Grujici, ali ne može Starini Novaku.

 

U ovoj ličnosti narodna pesma čuva uspomenu na dvojicu hajduka. Jedan je Novak Debelić, koji je sa Kraljevićem Markom branio zemlju od Turaka; drugi je Baba (Stari) Novak, koji je živeo u XVI veku, bio hajdučki harambaša i sa svojom družinom četovao u krajevima preko Dunava. Spaljen je 1601. u Erdelju, u Rumuniji, pod sumnjom da je sarađivao s Turcima.

U liku Baja Pivljanina dat je specifičan tip hajduka, u čijim megdanima ima nekih elemenata našeg srednjovekovnog riterstva. Sa evojih trideset, a u nekim pesmama i sto dvadeset hajduka, on je strah i trepet za sve izrode. U Pesmi Bajo Pivljanin i beg Ljubovik opevan je megdan koji počinje riterski, da bi se potom završio sasvim hajdučki. I Bajo je istorijska ličnost. Bio je rodom sa Pive, zbog čega je i nazvan Pivljanin. Učestvovao je u ratovima koje su protiv Turaka vodili Mlečići. Kako ni u doba primirja nije hteo da miruje, Mlečani su ga jednom prilikom premestili u Istru. Posle izbijanja morejskog rata on je opet vraćen u Kotor da bi ratovao na starom terenu. Poginuo je maja meseca 1685. na brdu Vrtijeljci.

 

Uskočki ciklus

Vojna krajina - Želeći da obezbedi svoje granice, Austrija je rado prihvatala naše ljude koji su prelazili sa turske teritorije i nastaljivala ih na širokom i dugom pojasu duž granice prema Turskoj. Ova teritorija nazvana je vojnom krajinom, a graničari uskocima ili prebezima. Uskoka je u početku najviše bilo u Klisu, a kada je i taj grad pao 1537, oni su se preselili u Sinj. Njihov broj su stalno uvećavali begunci iz mletačkog dela Dalmacije, takozvani venturini. Pored redovne dužnosti na granici, uskoci su često upadali na tursku teritoriju, pljačkali što su stigli i sa bogatim plenom se vraćali u svoj grad. Po hrabrosti i veštini gerilskog ratovanja uskoci nisu zaostajali za hajducima. Od njih su se razlikovalrh po načinu života i ratovanja. Nisu živeli u šumama ni kod jataka, kao hajduci, već kod kuća i u krugu svojih porodica. Dok su hajduci išli u manjim grupama i Turke sačekivali iza busije, uskočke grupe su brojale i po nekoliko stotina ljudi koji su umeli i frontalno da napadaju neprijatelja. Uskoci su na svojim barkama izlazili i na otvoreno more, dolazili do Zadra, Šibenika, Brača, Hvara, Hercegovine i Trebinja. Tamo su plenili stoku, robili ljude i žene, otimali devojke koje bi venčavali za se. Nekad su kao pravi gusari pljačkali trgovačke brodove, zbog čega su često dolazili u sukob i sa mletačkim vlastima.

 

I austrijske i mletačke vlasti bile su veoma prevrtljive u odnosu prema uskocima. U doba kada su bili potrebni za ratove sa Turcima, uskoci su dobijali svesrdnu pomoć. Ali ako su trenutni politički odnosi između velikih sila bili drugačiji, onda su nemirni uskoci često bili zlostavljani, pa čak i ubijani.

 

Naročito su bili proslavljeni senjski i kotarski uskoci. Od senjskih uskoka najpoznatiji je Senjanin Ivo ili Ivo Senković. To je istorijska ličnost, ali je teško tačno utvrditi koja, jer je ime Ivan nosilo nekoliko poznatih senjskih uskoka. Najverovatnije da je to Ivan Novaković - Vlatković, vojvoda senjskih uskoka koji se istakao u mnogobrojnim uspelim pohodima na tursku teritoriju. Kasnije, kad je Austrija zbog izmene svoje politike radila na likvidaciji uskoka, Ivan Vlatković je od austrijskog suda osuđen na smrt.

 

Aktivnost kotarskih i primorskih uskoka pada u drugu polovinu XVII veka. U tom periodu Mlečići su vodili dva rata protiv Turaka. U ovim ratovima kotarski uskoci su izvojevali niz pobeda - kod Udbine, Ribnika, na Zvečevu, kod Glamoča itd. Mir nisu voleli, pa zato nikad nisu ni prekidali borbu sa Turcima. Od kotarskih uskoka najznačajniji su članovi porodice Jankovića - Janko Mitrović i njegovi sinovi Stojan i Ilija. Janko je bio rodom iz Žegara, blizu Zadra. Istakao se u mnogim borbama protiv Turaka, a naročito u odbrani opsediutog Šibenika. Kao vođa uskočkih četa on je dopirao do Like i Krbave. Mletačke vlasti su ga plaćale kao harambašu i starešinu dalmatinskih seljaka i postavile ga za serdara. Umro je 1659. od zadobijenih rana.

 

Njegov sin Stojan nasledio je od oca uskočki poziv i zvanje serdara. Rano se istakao u borbama sa Turcima. U jednom okršaju bio je zarobljen i odveden u ropstvo u Carigrad, odakle se spasao posle 14 meseci. Za pokazano junaštvo bio je odlikovan od mletačkih vlasti zlatnom kolajnom i dobio titulu kavaljera. Iste godine dobio je veliko imanje u Islamu, u Kotarima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687.

 

Uskoci su bili veoma hrabri i spremni na najsmelije poduhvate. Lako pokretljivi i vešti u gerilskom ratovanju, oni su se pojavljivali tamo gde su najmanje očekivani. Oni su tako, zajedno sa hajducima, za sve vreme robovanja onemogućivali osvajaču da na miru vlada u našim krajevima.

 

Uskoci u poeziji - Porobljeni narod smatrao je uskoke, isto kao i hajduke, za svoje zaštitnike, pa je o njihovom junaštvu pevao pesme i blagosiljao njihov uzvišeni poziv:

 

Nek su žive sve junačke glave,

koje dižu čete na Krajinu!

 

Pesme o uskocima verno beleže mnogobrojne borbe sa Turcima i smele upade ne samo na njihovu teritoriju, već i u njihove domove. U ovim pesmama izrazito je naglašena veština uskoka u rukovanju oružjem i vičnost u dvobojima. Naročito su često opevane otmice turskih devojaka i žena.

 

Najveći broj ovih pesama opeva megdane između viđenijih uskoka i Turaka. Sa čuvenim turskim junacima dele megdane svi oprobani uskoci - Janko od Kotara, Janković Stojan, Smiljanić Ilija, Senjanin Tadija i Senjanin Ivo. Do megdana obično dolazi iz zavisti turskih junaka zbog glasovitijeg junaštva uskoka. Opisi megdana su vrlo lepi, slikoviti, građeni sa puno živosti i dramatičnosti. Turski junaci često imaju i pancir košulju, i vešte su megdandžije, ali uskoci uvek pobeđuju. Megdanima obično prisustvuju čete megdandžija, koji se posle pogibije jednog četovođe umešaju u boj. Zarobljene Turke uskoci ne ubijaju do poslednjeg već obično jednog puštaju da priča o turskoj sramoti. To čini i Janko u pesmi Janko od Kotara i Mujin Alil i Janković Stojan u pesmi Ženidba Janković Stojana.

 

U borbi protiv Turaka uskoci pokazuju nesumnjivo junaštvo. Narodni pesnik sa radošću slika njihovo neustrašivo srce i boračku veštinu, ali im daruje i nesvakidašnju ratnu sreću. Tako Komnen barjaktar nailazi u šumi na zasnalu tursku četu, skriva neprijatelju oružje, a onda samo sa dva druga sprovodi vezane Turke u Senj. I kad se Senjanke devojke čude junaštvu trojice uskoka, koji vode trideset vezanih Turaka, Senjanin Tadija duhovito odgovara:

 

To se srela sreća i nesreća,

moja sreća, njihova nesreća,

moja sreća nesreću svezala.

 

U ovim pesmama je posebno lepo obrađen motiv smene stare i mlade generacije boraca. Stare i iskusne megdandžije ponekad zamenjuju njihovi sinovi, koji su skoro dečaci. Iako neiskusni i nevični ratničkoj veštini, oni srčanošću pobeđuju neprijatelja. U pesmi Kuna Hasanaga i Dragić vojvoda nejaki Matija zamenjuje ostarelog oca, uzima njegovo oružje, izlazi lukavom i veštom turskom megdandžiji na dvoboj i ubija ga.

 

Ovaj motiv je još lepše obrađen u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika. Proslavljeni uskok, nemoćan u svojoj staračkoj iscrpenosti, guši se u suzama što ne može da izađe na megdan obesnom Turčinu, koji od njega traži sramni poklon kao znak pokornosti. Narodni pesnik, razvijajući radnju u ovoj pesmi, pokazao je mnogo smisla za iznalaženje neočekivanih situacija i obrta. Od početka do kraja pesme ređaju se vanredno žive i uzbudljive situacije. Već sama činjenica da šesnaestogodišnji dečak izlazi na megdan lukavom turskom megdandžiji čini pesmu izuzetno lepom i zanimljivom. U liku nejakog Iva oličene su mlade generacije, koje su pre vremena morale da svojim nevičnim rukama prihvate oružje i nastave borbu sa neprijateljem.

 

U liku mladog uskoka narodni pesnik je vrlo lepo istakao i njegovu dečačku nesmotrenost. U trenutku kad je osetio nadmoćnost nad protivnikom, mladi Ivo želi da se našali i poigra, što ga neočekivano dovodi u skoro bezizlazan položaj. Čak i kad je srećno završio megdan i protivnikovu glavu stavio u zobnicu, on opet želi da se šali, pa zato u Turčinovom odelu kreće ka domu u kome ga očekuje brižni otac. Tu nastaje vrhunac zapleta. U strahu za život svoga jedinca, stari uskok u preobučenom konjaniku ne prepoznaje sina, pa u bolu i mržnji polazi da se osveti. Tek kad je video da će poginuti, Ivo baca iz zobnice aginu glavu i tako uspeva da se u poslednjem trenutku otkrije starome ocu.

 

U ovom ciklusu je naročito lepa pesma Ropstvo Janković Stojana. U njoj je opevan povratak junaka iz dugogodišnjeg tamnovanja i njegov susret sa ostarelom majkom i ljubom. Ovaj motiv, inače redak u našoj poeziji, dobio je u pesmi originalnu obradu. Po bekstvu iz tamnice, Stojan prolazi kraj svoga vinograda i u njemu zatiče majku kako tuži za utamničenim sinom i snahom koja je pred odlukom da se preuda. Stojan se ne javlja majci, već odlazi kući i zatiče svatove u trenutku kad su njegovu ljubu privoleli da se uda. U pesmi se bezgranična radost brzo smenjuje neočekivanom tragikom. Prepoznavši u nepoznatom gostu svoga muža, ljuba odustaje od namere da se preuda. Stojan daje mladoženji svoju sestru, a pristigla mati umire od neočekivane radosti.

 

Posmatran u celini, ovaj je ciklus, kao i hajdučki, prekaljivao narodne snage za nove napore u borbi protiv Turaka. Pevajući o viteškim podvizima uskoka, narodni guslar je krepio oslobodilačku misao porobljenog naroda. Iz te misli su planuli kasniji oslobodilački ustanci, o kojima pevaju pesme dva naredna ciklusa.

 

Ciklus oslobođenja Crne Gore

Crna Gora u 18. i 19. veku - Iako se u zvaničnim turskim dokumentima Crna Gora vodila kao turska pokrajina, ta naša mala i vrletna teritorija skoro nikad nije bila potpuno pokorena. Turci su sa ogromnom vojskom napadali na nju i u dva maha su uspeli da je pregaze i popale. Ali svoju vlast u njoj oni nikad nisu mogli trajno da uspostave. Sa ogromnim naporima, ali postojano i viteški, crnogorski narod je čuvao stečene tekovine, nastojeći da pomogn braći u po korenim oblastima. U toku XVIII i XIX veka Crna Gora je u stvari bila ogroman ustanički tabor, čiji je živalj stalno bio pod oružjem i uvek spreman da se bori, sveti i odupire.

 

Nosioci otpora u Crnoj Gori bili su plemenski poglavari na čelu sa vladikom. Oslobodilački otpor na ovom terenu bio je toliko jak, da su Turci često bili potpuno nemoćni u svojim vojnim planovima i pohodima. Zato su oni pokušali mitom, obećanjima i povlasticama da primame u islam pojedine predstavnike domaćeg plemstva, što je za slobodarsku Crnu Goru predstavljalo veliku opasnost. Kada je na vladičanski položaj došao Danilo Petrović iz plemena Njegoša, poturčeni Crnogorci, poturice, bivaju istrebljeni. Otada pa do konačnog oslobođenja graničnih pokrajina Crna Gora je vodila uspešne ratove sa turskom imperijom. Čitava dva veka protekla su u stalnim borbama za očuvanje stečene slobode, a narodna pesma je, umesto istorije, verno beležila svaki boj i svaki podvig.

 

Crnogorske borbe u poeziji - Vuk Karadžić je rekao da je u crnogorskim pesmama za oslobođenje više istorije nego poezije. Kratke i proste, uglavnom bez poetičnih opisa, bez dugih beseda, skoro sasvim bez motiva o vilama i gavranovima, one realno opevaju bojeve crnogorske s Turcima, slave samo realne ličnosti i kad najmanje ličnosti pominju, održavaju topografiju radnje uvek tačno i dosledno. One često slikaju borbu za život na njenom najnižem stupnju. U njima žene i ljubav ne igraju nikakvu ulogu. One su često ispevane u slavu jednog junaka. U njima nema mašte, kao što nema ni humora; u njima je samo izvestan trezven realizam u opisu.

 

Narodna pesma u Crnoj Gori bila je, prvenstveno, budan hroničar svoga vremena, pa se zato nije udaljavala od improvizacije pojedinih konkretnih događaja. Otuda u ovom ciklusu i nema zapaženijih umetničkih ostvarenja.

 

Pesme koje ovaj ciklus obuhvata opevaju istorijske događaje u Crnoj Gori počev od XVIII pa sve do druge polovine XIX veka. U njima je opevana poznata istraga poturica, koju je Njegoš uzeo za predmet Gorskog vijenca. Narodna pesma je shvatila istragu poturica kao početak oslobodilačke borbe crnogorskog naroda. Pokretač i organizator ove akcije po pesmi je vladika Danilo. Pesma peva kako su Turci namamili Danila na veru i hteli da ga pogube, ali ga je narod otkupio. Po povratku na Cetinje Danilo organizuje istragu domaćih Turaka, koja je izvršena na Badnje veče (verovatno 1708. godine).

 

Iz vremena vladike Danila opeva se još i boj na Carevu Lazu. U vezi s tim bojem pesma slavi hrabrost Vuka Mićunovića i predstavlja ga kao najvećeg junaka tog vremena. U pesmi koja opeva ovaj boj vidan je uticaj pesama Kosovskog ciklusa. Mnogobrojnu tursku vojsku uhode braća Đuraškovići i njihovi izveštaji slični su izveštajima kosovskih junaka: Da bismo se solju premetnuli, ne bismo im ručak osolili. Vuk Mićunović moli uhode da ne govore tako, već da kažu kako su turski konji tromi, a junaci bolni. Pored Mićunovića, braće Đuraškovića i Raslapčevića, u ovim pesmama srećemo i Vuka Mandušića, koji se inače opeva i u uskočkim i hajdučkim pesmama.

 

U pesmi Osveta Batrića Perovića opeva se pogibija crnogorskog junaka Batrića i osveta njegova oca nad krvnikom Osmanom. Ova pesma je poslužila Njegošu kao izvor za scenu pokajnica u njegovom poznatom delu.

 

Iz vremena vladika Save i Vasilija opevani su manji događaji i pogranične borbe sa Turcima. Najveći junak tog vremena je Nikac od Rovina, koji je kao sin Obilića otišao bosanskome paši pod šator i ubio ga (Nikac od Rovina). Dalje se peva o Šćepanu Malom i njegovim srećnim bojevima sa Turcima i Mlečićima. Lepa je pesma Šćepan Mali, u kojoj je prikazan neuspeli pohod Mlečića i Turaka na Crnu Goru. Tu se opeva kako je mletački dužd uputio pismo sultanu, svome prijatelju, i u pismu ga poziva da zajednički udare na Crnu Goru i da zatru to gnezdo sokolovo u koje se ljute zmije legu. Protiv ogromne sile od sto dvadeset hiljada ratnika ustaje junački crnogorski narod:

 

Dva mjeseca od godine dana,

svaki danak, a sve bez prestanka,

jurišaju tri carska vezira,

a za njima velika ordija,

da prevale preko Crne Gore,

da se stanu s duždem prijateljem,

al' ne daju mladi Crnogorci

već boj biju, a krv prolivaju.

 

U trenutku kada im je nestalo praha i olova, Crnogorci dobijaju pomoć iz Risna i Spuža, a i sami zaplenjuju turski karavan, pa sa novom snagom udaraju na Turke i dobijaju bitku.

 

U ovom ciklusu postoji znatan broj pesama koje beleže krupnije događaje pod vladikom Petrom i srećne bojeve protiv Mahmud-paše Bušatlije. Takođe su opevani događaji iz vremena vladike Rada i kneza Danila.

 

Posebno su zanimljive pesme o manjim događajima i bojevima koji su činili gotovo svakodnevni život Crnogoraca. To su turski upadi u crnogorska sela, međusobni sukobi i osvete, a naročito poznati tzv. udari na ovce. U nekima od njih ima živopisne boje u građenju slika i scena. Takve su one pesme u kojima se opeva pastirski život na granici Crne Gore, gde su brojna stada često bila međusobno preotimana. Među njima su najpoznatije pesme Nikac od Rovina, Udar na ovce kneza Vujadina i druge.

 

Redak i zanimljiv motiv obrađen je u pesmi Tri sužnja, u kojoj se opeva tamnovanje crnogorskih junaka. U pesmi je nagrađena svest o nužnosti otpora do poslednjeg trenutka, a kažnjene su sebičnost i uskogrudost. Tri sužnja pred smrt kazuju šta je kome najmilije. Liješ od Pipera žali što mu na domu ostaje mlada ljuba, a Selak Vasojević žali dvore i timare i još pusto nebrojano blago. Za Vuksana od Rovaca to nije primer junaštva, jer i on ima i mladu ljubu i ostarelu majku i neudatu sestru, i ima dvore i timare; ali njemu je najžalije što neće moći da pogine junački i da zameni glavu. Zato u daljem razvoju događaja i Liješ i Selak neslavno ginu od dželatove sablje, a Vuksan, dosetljiv i lukav, spasava se tamnice.

 

Ciklus oslobođenja Srbije

Ustanička Srbija - Vekovni otpor srpskog naroda najčešće izražavan kroz viteške podvige hajduka, najzad je planuo u opšti narodni ustanak. To je bilo 1804. godine. Tome su nesumnjivo doprineli i mnogi revolucionarni događaji u Evropi krajem XVIII i početkom XIX veka. Međutim, neposredan povod za ustanak bio je nesnošljiv janičarski režim, praćen nasiljem najgore vrste. Ubivši Mustaf-pašu, janičari su zaveli bezvlašće i doveli do nesnošljivog stanja u beogradskom pašaluku. Sad već, kaže Vuk Karadžić, sudija drugih nije bilo u zemlji osim dahija, njihovijeh kabadahija i subaša; knezovi su posle Hadži-Mustaj pašine smrti odmah izgubili vlast u narodu, a i kadija gde se koji našao, nije smeo od njih ni pomoliti svog ćitapa. Oni su ljudima sudili i presuđivali, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo što im se dopadalo; najposle stanu silovati žene i devojke...

 

U takvim okolnostima nije preostajalo ništa drugo nego uzeti pušku i braniti život i čast. Zato se tada čitava Srbija pohajdučila: svaki deseti čovek bio je hajduk, a sav narod jatak. Nije bilo knežine bez hajdučke čete i harambaše. Tada je u narodu i sazrela misao da se ovaj hajdučki otpor pretvori u opšti oružani ustanak za nacionalno oslobođenje. Aleksa Nenadović, osećajući narodne težnje, uputio je pismo u Zemun tražeći oružje za ustanak. Kad su uhvatili to pismo, a potom od sultana dobili i ferman u kome im se naređivalo da prestanu sa nasiljem, razularene dahije rešavaju da poseku srpske knezove, misleći da će time obezglaviti i zaplašiti ustalasane narodne mase. Početkom 1804. oni to i učine, ali umesto da zaplaše i umire raju, oni izazovu opštu bunu. Preživeli knezovi i hajduci koji su već bili po šumama odmah su počeli dizati narod na ustanak.

 

Tako se vekovna narodna mržnja na tursku tiraniju pretvorila u bujičnu stihiju osvete, koja se u prvom naletu svom žestinom sručila na turske hanove po Srbiji. U početku nepovezane, hajdučke družine su prerasle u organizovane i regularne vojne jedinice koje su došle u sukob ne samo sa dahijama, već i sa čitavom turskom imperijom. U plamenu turskih hanova izgorela je dahijska sila, a u daljem razvoju ustanka borba je dobila širi značaj i dublji smisao. U doba tih slavnih dana srpski ustanici su odneli čuvene pobede ka Mišaru, Deligradu, Loznici, Štubiku i Malajnici. Iz ovih okršaja izrasli su junaci koji su svojom hrabrošću zadivili celu Evropu. Prirodno je bilo da epska junačka pesma u ovim trenucima bude najživlja i da svojim stihovima postane podstrekač na viteške podvige, a kasnije i osnova za izgrađivanje nove i slobodne nacionalne kulture.

 

Ustanak i ustanici u pesmi - Narodna junačka pesma je, kao što smo videli tokom teških vekova robovanja pod Turcima neprestano veličala junačko, hajdučko i jatačko pregalaštvo u borbi sa neprijateljem i time neposredno delovala na nacionalnu svest narodnih masa. Prirodno je da se takva uloga narodne pesme i njenih stvaralaca nastavi i u vatri ustanka koji predstavlja svojevrsno otelotvorenje oslobodilačke misli negovane baš tom pesmom. A slavni ustanički dani, velike pobede, divni primeri hrabrosti, neustrašivosti i požrtvovanja - sve je to, više nego ikad, moralo posebno uticati na narodnog pevača i guslara. Slava srpskog oružja rasla je iz dana u dan, a pesnik, često i sam učesnik u bojevima, hitao je da još u rovu stihovima pozdravi pobedu. Zato je ovaj ciklus pesama sa najviše borbenih pokliča i najviše životnog realizma.

 

Posebno je značajna činjenica da su ustanici u svojim redovima, pored većeg broja guslara, imali i darovitog narodnog pevača Filipa Višnjića. Vešt deseteračkom stihu, iskreno oduševljen pobedama ustanika, nalazeći se istovremeno i među značajnim vođama ustanka, on je ili bio najbliži događajima ili je o njima mogao izvorno da se obavesti, zbog čega njegove pesme i imaju najviše istoričnosti. Višnjić je svoje pesme o pobedama ustaničkog oružja pevao za žive junake, u čijim je rukama to oružje čuda činilo, pa je zbog toga morao da se drži istine. Ustanički tabor je, u kratkom predahu između dve bitke od svoga guslara slušao pesmu o svojim podvizima, a oni su bili zaista herojski i viteški, pa pesniku nije bilo ni potrebno da se koristi uobičajenim slobodama.

 

Baveći se pitanjem istinitosti događaja u pesmama Ciklusa oslobođenja Srbije, nauka je u njima često utvrđivala takvu preciznost podataka da je sa više poverenja koristila pojedinosti iz Višnjićevih pesama, naročito iz pesme Početak bune protiv dahija, nego iz kasnijih memoarskih spisa učesnika u ustanku. Zato je i razumljivo što se Vuk Karadžić, i sam učesnik u ustanku, u kasnijim godinama svoga rada često pozivao na junačku pesmu, naročito Višnjićevu. U svim pesmama ovog ciklusa, kao što su to bojevi i likovi učesnika u tim bojevima, verodostojne su i sitne pojedinosti i mnogi detalji. Istoričari su utvrdili da su istinite čak i nebeske prilike koje Višnjić pominje u pesmi o početku ustaničke borbe.

 

Ciklus pesama o prvom i drugom ustanku nije naročito veliki brojem pesama niti su sve pesme istog kvaliteta. Pada u oči da je daleko više opevan prvi ustanak i njegovi nosioci i da su upravo najlepše pesme baš o Karađorđevoj buni. Najlepše pesme ovog ciklusa su Početak bune protiv dahija, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Boj na Deligradu, Boj na Loznici, Boj na Čokešini, Miloš Stoičević i Meho Orugčić i Knez Ivan Knežević. Među njima je najviše Višnjićevih.

 

Imajući u vidu većinu pesama ovog ciklusa, zapaža se da je ustanički guslar činio smišljen stvaralački napor da stavi u deseterački stih čitav tok ustanka, od seče knezova i požara u kome su izgoreli turski hanovi pa sve do nesrećne 1813. godine, kao i napore naroda da se posle pada ustanka ponovo oslobodi. Istovremeno, narodni guslar se trudio da dublje uđe u dušu narodnog borca i narodnog kolektiva, da oseti i stvaralački doživi smisao ovog velikog revolucionarnog čina. I on je, opevajući slavne pobede ustaničke vojske i neustrašivost ustanika, opevao pravu suštinu ustanka i veru u konačno oslobođenje čitavog srpskog naroda.

 

Narodni pevač je pokretačku snagu ustanka video u narodnim masama. Iako nije zanemario istinu o krvavoj istrazi srpskih knezova, što znači da oni u tom ustanku nikako nisu bili posmatrači, umetnik je prikazao narod u ulozi nosioca oslobodilačke misli. Ta je misao vrlo jasno kazana stihovima:

 

Tu knezovi nisu radi kavzi,

nit' su radi Turci izjelice,

al' je rada sirotinja raja

koja globa davati ne može,

ni trpeti turskoga zuluma.

 

Budnost običnih boraca i njihova strogost u stavu prema vođama ustanka takođe potvrđuje misao o narodnom karakteru ustaničke borbe. U pesmi Boj na Salašu, bezimeni ustanik budni stražar na Drini, žuri Čupićevom dvoru da ga obavesti o opasnosti koja preti narodu. Tamo zatiče trojicu čuvenih komandanata u razgovoru, uz čašu vina, i zbog toga im otvoreno, slobodno, u lice, upućuje gorke prekore:

 

Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode!

Žlje ga sjeli i vino popili!

Vi pijete i popijevate,

Sirotinja u nevolji cvili.

 

Tko je vama konje nabavio?

Tko je vama čohu porezao?

Tko li vam je pokovo oružje:

razma jedna sirotinja raja!

Što činite da vas bog ubije!

 

Buna na dahije za narodnog pevača je od samog početka predstavljala odlučnu oslobodilačku borbu narodnih masa. Ako su vođe narodnog ustanka u početku morali lukavo da taktiziraju, tumačeći svoj bunt kao revolt protiv dahijskog zuluma, za narodnog pevača je od prvog ustaničkog hica bilo jasno da je to borba čitavog naroda za konačno oslobođenje. U mnogim pesmama ta se poruka kazuje jasno i nedvosmisleno:

 

U šamu će kade proplakati,

jera će ih raja ucveliti...

Drumovi će poželjet Turaka,

al' Turaka nigde biti neće. (Početak bune protiv dahija)

 

Crni vesnici nesreće u pesmi Boj na Mišaru poručuju ne samo kadi Kulinovoj već i čitavoj carevini:

 

Niti ide Kulin kapetane,

niti ide niti će ti doći,

nit' se nadaj, niti ga pogledaj.

Hrani sina, pak šalji na vojsku,

Srbija se umirit ne može.

 

Takvu misao kazuju i završni stihovi pesme Početak bune protiv dahija. Kada je Karađorđe, kaže se u pesmi, očistio Srbiju od zulumćara i tirana od Vidina pak do vode Drine, od Kosova te do Biograda, on dolazi na obalu Drine i, gledajući neoslobođenu Bosnu, kaže:

 

Drino, vodo, plemenita međo,

izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije!

Naskoro će i to vreme doći

kada ću ja i tebeka preći

i čestitu Bosnu polaziti.

 

Sa najviše pesničke sugestivnosti opevan je samopregor i požrtvovanje ustanika u ljutom boju sa neprijateljem. U svima opevanim bojevima odnos snaga je takav da ustanici mogu da pobede jedino ako se nesebično i do kraja žrtvuju. Narodni pevač je jasno osetio da u ovom neobičnom ratu, u kome jedan pašaluk ustaje protiv moćne carevine, pobedu može da izvojuje samo čvrst narodni kolektiv, u kome se svaki pojedinac mora nesebično da žrtvuje. Zato su ustanici slikani u njihovom rodoljubivom zanosu, u punoj spremnosti na ličnu žrtvu, zato su oni i neumorni poslenici na časnom poslu oslobođenja, koji ne mogu da se umore, ne smeju da posustanu. Kad se razigrani konj pod junakom umori, junak žurno napušta bojište, vraća se da nađe odmornog i da potom opet nastavi svoj samopregorni podvig.

 

Međutim, istina je da se u ovoj neravnomernoj borbi, koja je iskazivala krajnju postojanost, javljala i sumnja, i kolebanje, nekad i strah, kao i međusobni nesporazumi. Jedna takva slabost je opevana u pesmi Boj na Čokešini. Koristeći se stvarnim događajem, narodni pevač je u Ćurčijinom odbijanju da sa Jakovom Nenadovićem prihvati neravnopravnu borbu sa ogromnom turskom silom, osudio sve one pojedince koji visoke ciljeve oslobodilačke borbe mere sebičnom računicom i ličnim interesima.

 

Simpatije narodnog pevača su jasno izražene prema onima koji ne znaju za strah od smrti. Junački podvig je za njih cena kojom se plaća besmrtnost. Takvi likovi u punoj meri odražavaju istinu o ovom herojskom vremenu.

 

Ti likovi nisu stvarani detaljima iz porodičnog života, niti su senčeni ikakvim odnosom prema ženi. To je bilo vreme kada je svaka misao bila upućena jedino borbi i slobodi. Zato je u tim likovima naročito naglašavana ljubav prema slobodi, mržnja prema nasilju i žeđ za osvetom.

 

Naš čovek toga vremena najpotpunije je dat u liku Ilije Birčanina. Kroz njegove postupke i stav prema Turcima izražena je hajdučka nepokornost našeg čoveka. Birčanin ne zna za strah i klanjanje pred Turcima:

 

On Turčinu ne da u knežinu.

Kad Turčina u knežini nađe,

topuzom mu rebra isprebija;

a kad Turčin stane umirati,

a on viče na svoje hajduke:

More, sluge, tamo pašče bac'te...

 

Pun prkosnog dostojanstva i svestan svoje snage, on pod oružjem izlazi na divan Turcima. Kad porezu donese, on ne da Turčinu da broji novac. U njegovom prisustvu Turke hvata panični strah od njegovog pogleda i glasa.

 

U liku Mrčajić Peja prikazana je budna narodna svest i plemenita misao o vrednosti ljudskog dostojanstva. Pejo ne zna za malodušnost i popuštanja. On više voli junačku smrt nego ropski i obeščašćen život: Bolje nam je svima izginuti, no u Turke davati đevojke. Zato on zove u planine, u krševe ljute, u pećine - kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i zuluma, i prkosno poručuje silniku: Ne damo ti ništa do kamena, da s njim biješ u oba ramena.

 

Ćelošević Pejo je oličenje iskrenog i vernog ustanika. Vešt i oproban ratnik, veran i dobar drug, on, da bi spasao druga, ulazi u neravnu borbu i skupo prodaje svoju glavu.

 

U liku Petra Dobrnjca sačuvana je uspomena na vojničke sposobnosti i ovog popularnog ustanika, na njegovu nesalomljivu volju i posvedočenu ratničku mudrost. U jeku najvećeg okršaja, on hladno i mirno šeta bedemima i vraća pouzdanje svojim borcima. Takav je i sa krvavim ranama na sebi. Dobrnjac je svestan cene kojom se plaća sloboda, ali ga ipak više nego sopstvene rane peku stradanja Srbije.

 

Miloš Pocerac je izraz osvetničkog gneva raje. On ne zna za umor, i kad mu konj u borbi sa Turcima posustane, on se vraća u grad, uzima drugog konja i nastavlja borbu.

 

Drugi srpski ustanak znatno je manje opevan. On nije imao onako buran tok i razvoj, niti je zabeležio onoliko slavnih pobeda kao prethodni ustanak. Vođen više mudrom politikom lukavog Miloša, više pregovorima i diplomatijom nego borbom, on za narodnog pevača nije bio dovoljno privlačan za književno oblikovanje. Događaji koji su bili podesni za književnu obradu opevani su u manjem broju pesama. Najzanimljivije pesme o događajima i bojevima iz drugog srpskog ustanka su Ustanak kneza Miloša na Turke, Boj na Dublju, Boj na Ljubiću i Boj na Zasavici.

 

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit