Književnost - Narodne pripovetke - podela

Postanak i podela pripovetki - Prozni oblici usmene književnosti javili su se još u periodu prvobitne zajednice. Tada se književnost već bila osamostalila i počela da oblikuje samostalne doživljaje i lična osećanja i misli. Pošto je ljudska svest još uvek bila na niskom stupnju, to je i ova književnost imala religiozno-mađijski karakter.

Mnogi oblici prozne književnosti nastali su iz težnje primitivna čoveka da pronikne u tajanstvene prirodne pojave i društvene sile, da ih savlada i potčini sebi. U tome je izražena večita težnja čoveka da sebi stvori bolji i srećniji život. Čovek je osećao zavisnost od prirode, jer je često, potpuno nemoćan, morao da gleda kako požar i poplave odnose njegov trud i kako ga bolesti razdvajaju od najdražih. On se pitao zašto njegova mukom uzorana njiva ponekad ne daje nikakva ploda, zašto seva i grmi, zašto se zemlja okiva ledom da bi u proleće ponovo sve oživelo. U svim tim pojavama primitivni čovek je video moć nekakve više sile i želeo da tu silu učini svojim saveznikom.

Sem toga, čoveka su pritiskivali i nepravedni društveni odnosi. Kao posebno opasne i zle sile pojavljivali su se car, pop, bogataš, trgovac i nasilnik. On je gledao njihov ugodan život i bogatu trpezu, a sam je morao da trpi gladan, go i bos. U takvim uslovima on je sanjao o boljem i lepšem životu, pa je te svoje snove pretvarao u priče o letećem ćilimu, čarobnom štapiću, letećem kovčegu, čarobnoj lampi i zakopanom blagu.

Po svom postanku, najstarija prozna vrsta je basna. Ona se razvila iz pantomime o pojedinim životinjama. Na nešto višem stupnju, kad je rad postao razvijeniji, postala je i bajka kao nova vrsta pripovedne proze. Bajka je ponikla iz mita od koga se razlikuje samo po tome što je mit za primitivna čoveka bio verska svetinja, dok bajka nema takav karakter. Već pri kraju rodovskog društvenog uređenja, prozne književne vrste su se razvile u veoma značajnu i popularnu granu usmene književnosti. Basne i bajke su tada upotpunjene novim sadržajem, a stvorene su i nove vrste: anegdote, novele i legende.

U sadržaju svih ovih proznih vrsta lako se može otkriti njihovo poreklo i starost. Čarobni štapić kao motiv vodi poreklo iz totemizma, a znanje nemuštog jezika ili, recimo, - iz animizma. Pojava stočarstva i zemljoradnje obogatila je narodnu književnost novim motivima. Tada se u pričama javljaju domaće i divlje životinje, a naročito biljke. Antagonistički sukobi i klasna podvojenost kao motiv javili su se sa pojavom društvene nejednakosti i formiranjem klasa. U raznim životinjama iz basana, u mnogobrojnim carevima, bogatašima i trgovcima iz bajki, novela i anegdota, lako se mogu prepoznati eksploatatori, otmičari i nasilnici.

U našoj narodnoj književnosti uglavnom razlikujemo pet proznih književnih vrsta: pripovetke, bajke i novele, anegdote, legende i basne.

Bajke - U bajci je, po rečima Vuka Karadžića, ispričano nešto što ne može biti. Bajka je puna fantastičnih slika i likova, ali ova fantastika je u stvari realan odraz ljudske svesti na određenom stepenu društveno-ekonomskog razvitka. Zato kažemo da i u bajkama ima realizma, samo je taj realizam u njima dat kroz fantastične slike i likove. U njima je snažno izražena čudesna sposobnost naše misli da unapred sagleda činjenice daleko pre njihovog ostvarenja - kaže Gorki.

Narodne bajke su ogledalo teškog života narodnih masa i izraz njihovih težnji da neukrotive sile učine svojim saveznicima. U njima je vidno istaknuta simpatija prema slabima i neukima. Narodni pripovedač je uvek spreman da zaštiti nepravedno progonjene, ugnjetene i obespravljene. Prema predstavnicima eksploatatorskih klasa narodna bajka je uvek netrpeljiva. Oni su uvek obojeni crnim bojama i predstavljeni kako otimaju tuđa dobra, nasrću na čast i obraz, lišavaju ljude slobode i oduzimaju život nevinima. Bogati ljudi u bajkama su obično lakoumni, sebični i podli.

Naše narodno prozno stvaralaštvo ima veliki broj lepih bajki u kojima je izražena živa i stvaralačka mašta narodnih pripovedača. U njima se priča o zmajevima i aždajama, o životinjama sa natprirodnim osobinama, o anđelima i đavolima, divovima, kepecima, o zlim ljudima i ženama, o nesrećnim devojkama, ženama i deci. U njima je izražena misao da se zlo, ma kako bilo veliko, može da pobedi upornom borbom i verom u život.

Baš-Čelik je bajka o ljudskoj istrajnosti i upornosti u borbi protiv zla. Nema tako zle sile, hoće da kaže pripovedač, koja se upornom borbom ne bi mogla pobediti. Zato on u ovoj bajci sa očiglednom simpatijom prati svoga junaka iz okršaja u okršaj, darujući pobede njegovoj snazi i njegovom umu. Nizom lepih fantastičnih slika, kao i dramatičnom radnjom, ova bajka veoma ilustrativno otkriva stvaralačku maštu narodnog pripovedača.

Bajka Nemušti jezik priča o zasluženo nagrađenom dobročinstvu. Neobičan dar razumevanja govora ptica i životinja zaslužuje dobrodušni čobanin zato što je iz požara izbavio sina zmijskog cara. Međutim, kraj priče je moralizatorski zasnovan na konzervativnom shvatanju da žensku ljubopitljivost treba batinom lečiti.

Popularna narodna bajka Pepeljuga je dirljiva priča o nesrećnom siročetu kome se posle mnogih iskušenja sreća ipak osmehnula: ona se, kao odrasla devojka, uz pomoć čudesnih sila udaje za mladića visoka roda. Ovakvo nagrađivanje nesrećnih i siromašnih u našim bajkama izraz je simpatije i ljubavi naroda prema onima koji nevino stradaju. Živeći i sam u bedi i siromaštvu, narodni pripovedač nije umeo da za sirotu devojku nađe bolju nagradu od udaje za carevića. On je znao da se na dvorovima careva i velikaša živi bogato i raskošno, pa je zato sirote devojke, kao u ovoj bajci, udavao za careviće, a siromašne mladiće ženio carevim kćerima. Ali i pri takvom rešavanju životnih nevolja svojih junaka, narodni pevač nije gubio iz vida da i svojim carevićima i princezama da dobro i plemenito srce, čime ih je unekoliko izdvajao od klase kojoj su pripadali.

Bajka Pepeljuga se, sem toga, ističe i veoma živom i dinamičnom radnjom koja u sebi sadrži i vidne dramske elemente. U načinu komponovanja njenog sadržaja narodni pripovedač je pokazao živo osećanje za izrazito dramski zaplet. Ova unutrašnja dramska napetost radnje u Pepeljugi, kao i njena humanietička ideja, podstakle su našeg popularnog pesnika Vladimira Nazora da njen sadržaj oblikuje u istoimenom pozorišnom komadu za decu.

Ali ovi siromašni junaci iz narodnih bajki i kad se nađu u raskošnim dvorcima i za bogatim trpezama, nikad ne zaboravljaju da je iza njih ostalo još mnogo gladnih i siromašnih. Svoju solidarnost sa sirotinjom oni izražavaju težnjom da je nahrane i obuku. Tako u izrazito socijalno naglašenoj bajci Čudotvorni prsten, srećni siromah govori majci da nikoga ispred saraja ne propusti, nego ko je gladan - da ga nahrani, ko je žedan - da ga napoji, ko je bos - da ga obuje, a ko je go - da ga obuče.

U bajci Usud je izraženo fatalističko verovanje primitivnog čoveka da je ljudska sudbina unapred određena. Ali anonimni narodni pripovedač nije u svemu hteo da se složi sa takvim fatalizmom, pa je svome junaku, kome sudbina nije bila naklonjena, podario dosetljivost i snagu da se izbori protiv zle sudbine.

Novele - Novele su priče u kojima ima više realizma nego u ostalim proznim vrstama. U njima se priča nešto što bi zaista moglo biti. Njih nema tako mnogo, pa su u poređenju sa bajkama kraće i malobrojnije. U realističke elemente novela uvek je utkana i živa narodna mudrost. Tako, na primer, narodna mudrost da se svemu svetu ne može ugoditi obrađena je u istoimenoj noveli. Devojka i knez Jovo je priča o ljudima koji se zanose svojim snovima i pri tom ne umeju da realno vide svet oko sebe. Novela Ero s onog svijeta je duhovita priča o Eri koji je ubedio nekakvu Turkinju da dolazi sa onoga sveta, pa tako, prevarom, uzeo od nje novac koji je tobož trebalo da odnese na onaj svet njenom Muji.

U noveli Laž za opkladu priča se o dosetljivom dečaku pomeljaru koji je pobedio Ćosu u nadlagivanju i tako dobio zasluženu pogaču. U noveli Dram jezika opisana je ženska mudrost i mržnja protiv zelenaša i kaišara.

Odnos između prostoga čoveka i cara obrađen je u noveli Devojka cara nadmudrila. Siromašna devojka uspeva da svojom mudrošću doskoči caru, i zato biva nagrađena: udaje se za njega i tako postaje carica. U zanimljivoj noveli Sve, sve, ali zanat, car je stavljen u položaj radnog čoveka. Neki car, priča se tu, koga je bura bacila daleko od njegove zemlje, morao je da čuva tuđa goveda pošto nije znao ni jedan zanat: poučen tim iskustvom, on nije hteo da svoju kćer da careviću sve dok ovaj nije naučio jedan zanat. Time je jasno istaknuta narodna misao o vrednosti rada i znanja za svakodnevni život.

Anegdote - To su ratke dosetke u kojima se duhovito priča o raznim događajima i ličnostima. U njima se kao nosioci radnje obično javljaju narodni šaljivci i mudrijaši. Likovi u anegdotama su istinite ili izmišljene ličnosti koje pričaju dosetke ili same deluju u situacijama kroz koje se otkriva njihova mudrost.

Junak mnogih naših anegdota je Ćosa, koji je zamišljen kao čovek bez naročite fizičke snage, ali koji u zamenu za to poseduje mudru i lukavu pamet. O njemu ima mnogo anegdota, ali je, svakako, najlepša ona u kojoj je prikazana njegova borba sa divovima.

Pored Ćose narod priča i o Nasradin-hodži, istočnjačkom mudracu iz XIV veka. Kod nas o njemu ima više anegdota, ali su se u mnogim krajevima tradicionalne odlike njegovog lika izgubile, pa se on često prikazuje kao nastran čovek. Jedna od poznatih anegdota o njemu je Nasradin-hodža i njegova krava.

U mnogim anegdotama srećemo i dovitljivog Eru. On se u pričama redovno javlja kao čovek koji svojom mudrošću ume da doskoči svakom neprijatelju, a naročito Turcima. Od njegovog pritvornog mudrijaštva naročito stradaju age, begovi, kadije i spahije. U njegovim postupcima je izražena narodna mržnja prema porobljivačima. I Vuk Dojčević je domišljan i mudrijaš. Priča se da je živeo na dvoru Crnojevića. Crnogorski književnik Stjepan Mitrov Ljubiša napisao je čitavu knjigu anegdota o njegovim doživljajima i dosetkama (Pričanja Vuka Dojčevića).

Sem ovih ličnosti, mnoge anegdote slikaju predstavnike pojedinih staleža i klasa, naglašavajući uglavnom: njihove negativne crte. U takvim anegdotama narod se naročito rugao popovima, fratrima, kaluđerima, hodžama, agama, spahijama i kadijama. Poznata je duhovita priča. o tome kako se neki pop udavio samo za to što mu spasioci nisu rekli: Na, pope, ruku! već: Daj, pope, ruku. A pop, pošto nije navikao da daje, nije se snašao, pa se tako i utopio.

Ima anegdota i o ženama. U njima su najčešće prikazane zle žene, svekrve i tašte, mada ih ima i o dobrim i vrednim ženama i devojkama. Takva jedna anegdota o dobroj i vrednoj devojci je Šljive za đubre, u kojoj se priča kako je neki domaćin dosetljivošću pronašao dobru snahu i kako je vredna i marljiva devojka pravedno nagrađena.

Legende - Legende su pričice vezane za istorijske ili biblijske ličnosti, kao i za postanak pojedinih mesta. Ima ih i o Adamu i Evi, Noju i Solomonu, Hristu i bogorodici. U njima sepriča i o istorijskim ličnostima - caru Trojanu, Aleksandru Velikom, Sibinjanin Janku, Matiji Korvinu i drugima. Veći broj legendi prikazuje i naše istorijske ličnosti - Nemanju, Savu, Dušana, kneza Lazara, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Lazarevića i prokletu Jerinu. Pojedine legende su vrlo stare. Takva je, na primer, legenda U cara Trojana kozje uši, u kojoj se priča kako berberin, koji je spazio u cara kozje uši, nije mogao da se uzdrži a da to nikome ne kaže, već iskopa jamu, pa nad njom izrekne svoju tajnu. Iz jame, priča se dalje, nikne zova, i svirale od nje načinjene odmah su razglasile skrivanu tajnu.

Mnogo više se priča o ličnostima iz naše istorije. Najviše legendi ima o Savi Nemanjiću. Katkad je on u njima prikazan kao učitelj prostog naroda, a nekad kao pravedni sudija. U jednoj legendi se priča kako je s đavolom zasadio luk, pa pri deobi đavo zatražio onaj deo što je nad zemljom, te ne dobije ništa; drugi put zasade kupus, a đavo zaželi ono što je pod zemljom, te opet ostane bez ičega.

U mnogim legendama prikazan je Kraljević Marko. Širom naše zemlje postoje mesta za koja su vezane legende u vezi sa Markom - kako je kraj njih prolazio, stene pomicao i bacao ih u nedogled. Nema skoro ni jedne planine na kojoj se ne nalazi neka stena vezana za Markovo ime. U legendama je ispričano Markovo rođenje, detinjstvo, mudrost, snaga, ispričane su njegove mnogobrojne borbe i smrt, pa čak i junaštva na onom svetu.

Basne - Basne su najstarija prozna vrsta narodne književnosti. Alegorično slikajući odnose među životinjama, basne su se postepeno razvile u posebnu i vrlo popularnu književnu vrstu, čuvajući uvek svoju određeiu tendenciju da poprave i pouče ljude.

U basnama srećemo lisicu, jazavca, magarca, medveda, mrava i druge životinje, u kojima su uvek personificirane pojedine ljudske osobine. Tako je lisica perosinifikacija ljudske lukavosti, magarac gluposti, lav snage, vuk je simbol tiranije, jagnje čednosti i nevinosti, a mrav vrednoće i marljivosti. Prema tome, svaka basna je kratka alegorična priča u kojoj su kroz odnose između životinja prikazani odnosi među ljudima. Zbog toga basne mogu da budu vrlo oštra satira na pojedine pojave u životu i na negativne strane ljudskih karaktera. U basni se nezahvalnost i smrću kažnjava (Lisica i jazavac). Istom kaznom bivaju kažnjeni i otmičari tuđe muke i truda, kao što je to ispričano u basni Jazavac i ptice. Slično prolazi i medved u basni Medved i pčele, kada je pokušao da otme tuđe. U mnogim basnama narod se narugao sili (Obad i junac), lakomosti i inatu, naduvenosti i nezahvalnosti.

Narod je u basnama književno obradio svoje životno iskustvo, najčešće sticano kroz napore i patnje, pa je zato mudrost koja je u njima izražena duboka i večita.

Poslovice - Po životnoj uverljivosti, bogatstvu misli i lepoti izraza, narodne poslovice stoje odmah iza narodnih pesama i pripovedaka. To su lepe i osobene tvorevine narodnog duha, koje su se javile kao rezultat ogromnog i proverenog životnog iskustva. Poslovice su kratke i sažete misaone izreke, stvorene s ciljem da budu čoveku savet i uput. Kolika je uverljivost i istinitost njihove mudrosti, najbolje pokazuje činjenica da mnoge od njih, iako su nastale u dalekoj prošlosti, imaju svoju potvrdu i u savremenim životnim uslovima.

Prema obliku i izrazu u kome se javljaju, poslovice možemo podeliti na prave poslovice, poslovice-pričice, dijaloške i stihovane poslovice.

U pravim poslovicama se iskazuje neka opšta istina o životu, čoveku i svetu, o dobru, zlu, istini ili pravdi (Ko kriva žali, pravome greši; Ispeci pa reci; Ne pružaj se dalje od gubera; Svemu se svetu ne može ugoditi, itd.).

Poslovice-pričice su nastale od kratkih pričica, tako da one svoju misao kazuju u znatno razvijenijoj formi. Dijaloške poslovice obično se sastoje iz pitanja i odgovora (Šta čine deca? - Šta vide od oca. - Bako, veruješ li u boga? - I verujem i neverujem! - A bojiš li ga se? - Ko se ne bi zla bojao!).

Stihovane poslovice se obično javljaju u deseteračkom stihu i vrlo često potiču iz lirskih ili epskih narodnih pesama. Zbog svoje misaone vrednosti one su davno istrgnute iz pesama u kojima su nastale i dobile sasvim novu, nezavisnu primenu (Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago; Zlo činila Đurđeva Jerina, zlo činila gore dočekala; Dobro ljeto vidi se s proljeća, dobra deva prve neđeljice).

Pitalice - Za razliku od poslovica, pitalice su verbalno razvijenije, a težište im je na duhovitosti i dosetljivosti. One su u stvari duhovite životne opaske, rečene u obliku dijaloga i sa naglašenom primenom kontrasta, kako bi se kroz humor ukazalo na ljudske mane i slabosti.

Pitalice katkad mogu biti samo obična šala ili nadmudrivanje. Ali je znatno veći broj onih pitalica koje kroz fini humor izlažu podsmehu rđave prohteve, smešne navike i neprilične ljudske postupke. Sem toga, ima pitalica koje duhovito žigošu nasilje tuđinskih vlasti, lažnu učenost, nezdrave ljudske odnose itd. (Pitali zmiju: - Zašto ti je svak dušmanin? - Zato što ni ja nisam nikomu prijatelj; Pitao kadija raju: - Od šta je ova cvancika ovako mrsna? - Od krmetine. - Primiću je, ali greh na tvoju grešnu dušu; Pitali kaluđera: - Kakvo ti je breme najteže? - Prazna torbica).

Zagonetke - Zagonetke su tvorevine koje su nastale veštim skrivanjem pravog značenja kroz igru reči ili kroz neku alegoriju. Zagonetka se postavlja da bi se na nju, kao na određeno pitanje, dobio određen odgovor. One su obično bez misaone dubine poslovica i pitalica, pa je zabava duha njihova prvenstvena namena (Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku (očni vid); Druge zove, sebe ne čuje (zvono); Vezak veze vezilja zlatnom žicom po gori (sviloprelja); Svi sinovi u kapi, otac bez kape (hrast i žirovi)).

Pored ovih ima i drugih vrsta zagonetki, kao što su zagonetke - skrivalice, zagonetke - pitalice i druge.

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit